Однос античке и народне књижевности у поетикама стилских праваца српске књижевности XIX века

Abstract

The relationship between ancient tradition and oral literature, which marked the development of nineteenth-century Serbian literature, was very dynamic, intense and lasting. We have singled out (1) simultaneousism, (2) paradox and (3) development as its basic features. The history of Serbian literature from Baroque to Romanticism bears witness to how oral literature gained the status that ancient literature had in the development of national cultures. By looking into the development of that relationship, we singled out the phases of simultaneousism, subordination and equivalence (ideological and aesthetic).

Симултаност стилских праваца у српској књижевности прве половине XIX века довео је до занимљивог и готово парадоксалног сусрета две традиције у ‘певању и мишљењу’ – оне античке и оне народне. Док је прва положена у темеље српског класицизма али на посебан начин обликује и књижевна дела српског сентиментализма и предромантизма, друга је први показатељ наступања новог културолошког обрасца који доноси српски романтизам али на специфичан начин обликује поетички хоризонт остварења српског класицизма, сентиментализма и предромантизма. Наша намера је да – уважавајући оне резултате досадашњих књижевноисторијских истраживања српске књижевности који су у вези са нашом темом – предочимо природу њиховог односа на основу истраживања експлицитнопоетичких текстова (оригиналних и преводних), имплицитних поетика аутора и тумачења њихових остварења који припадају српској књижевности до средине прве половине XIX века.