Погледи Јована Стерије Поповића на језик псеудонауке у комаду Судбина једног разума

Abstract

У овом раду се комад Судбина једног разума Јована Стерије Поповића разматра као својеврстан наставак и кулминација дебата око уџбеника М. Спасића Земљеописаније целог свјета (1845) узимајући у обзир тенденције у формирању научног стила српског књижевног језика. Учињен је покушај да се утврде имплицитно изражени Стеријини погледи на суштину псеудонауке. Анализирани су недостаци примене доминантног општетеоријског научног модела у разматраној епоси у једној посебној природној науци као што је географија. Указује се на Стеријина схватања о кључној улози језика у наведеним процесима.

In this article, the play Судбина једног разума [The Destiny of OneЃfs Reason] by Jovan Sterija Popović. is analysed as displaying a specific continuation and climax of the debates about Milovan Spasić.Ѓes textbook titled Земљеописаније целог свјета [The Geography of the Whole World] (1845). More specifically, the focus of the investigation is placed upon those aspects of the debates in question which concern the tendencies in building the scientific register of the Serbian literary language. In this context, I reach the conclusion that Sterija's unique sense of humour is adopted as a means of revealing one complex conception of pseudoscience and science, as representing two types of thinking activity which are mutually exclusive. In turn, the article also analyses Jovan Sterija Popović's views about the functional differentiation of language regarding its objectives and use, as well as the particularities of the scientific style of the national literary language concerning its intellectualisation on the syntactic and terminological levels.

В настоящей статье исследуется пьеса Судбина једног разума Йована Стерии Поповича, которая является своеобразным продолжением и кульминацией дебатов по поводу учебника Милована Спасича Земљеописаније целог свјета (1845). Мнение сербского писателя о сущности псевдонауки анализировано в сравнении с доминирующей теоретической научной моделью рассматриваемой эпохи. Устанавливаются взгляды Йована Стерии Поповича о ключевой роли языка в названных процессах в контексте механизмов формирования научного стиля сербского литературного языка и, в частности, в связи с тенденциями к его интеллектуализации на терминологическом и синтаксическом уровне.