Српски народ у Старој Србији у Великој источној кризи : 1876-1878.

Abstract

Догађаји везани за тзв. Велику источну кризу, односно за српске ратове за ослобођење и независност 1875-1878. године, били су: после Првог и Другог српског устанка 1804-1815. године, најзначајније појаве у новијој историји српског народа 19. века. Kad је с пролећа 1875. године планула, у историографији потом позната, Невесињска пушка, устанак Срба у Херцеговини убрзо се пре нео и у суседну Босну, најпре у Крајину и Посавину. Овај устанак је од мах добио широки социјално-политички карактер тако да је, са пуно права, Васо Пелагић о њему говорио као о Трећој српској револуцији. Али устанак је имао и балкански и европски значај пошто је изазвао велику дипломатско-политичку кризу не само у односима Србије и Црне Горе са Турском, него је на директан начин отворио нову етапу у развоју Источног питања. Априлски устанак 1876. године у Бугарској и обимна завереничка устаничка припрема Нишког комитета (почевши од 1874. године) у Старој Србији — праћена масовном емиграцијом срп ског становништва из Турске у Кнежевину Србију — изазвали су најжи вље манифестације солидарности како у јавном мњењу код Срба и Хрвата у Аустро-Угарској, тако и у политичким круговима и у влади Србије, затим у Црној Гори. Годину дана по избијању устанка у Босни и Херцеговини, Србија и Црна Гора објавиле су рат Турској, чиме је у потпуности било отворено пред Европом Српско питање. Све европске велике силе, у првом реду Русија и Аустро-Угарска узеле су у претрес проблематику укупних српско-турских односа, али и уређење својих билатералних међуодноса у новонасталим приликама, као и, такође, своју нову политичку оријентацију према Турској.