Ways of Living Abroad: The Foreign Composer in Britain after World War II

Abstract

The situation for émigré composers in Britain during World War II and afterwards was extremely complicated. British attitudes towards foreigners were highly ambivalent, and this was reflected institutionally, as the policies of the BBC at the time clearly show. This article reflects on the lives and legacy of five foreign composers, all very different from each other, who were, remarkably, discussed by Francis Routh in a book on British music he published in 1972. I attempt to situate these composers over the course of a longer period of time and ask whether such attitudes have in fact truly changed.

Ситуација у којој су се нашли емигрантски композитори у Великој Британији током Другог светског рата и после њега била је изузетно сложена. Британски ставови према странцима били су врло амбивалентни и то се одразило институционално, као што то јасно показује ондашња политика Би-Би-Сија. Овај чланак говори о животу и наслеђу петорице иностраних композитора, међусобно веома различитих, о којима је изванредно писао Франсис Раут у књизи о британској музици коју је објавио 1972. године. Покушавам да лоцирам те композиторе у дужем временском периоду и постављам питање да си су се поменути ставови заиста променили.

Добар део новијих истраживања показао је да је ситуација за емигрантске ком- позиторе у Великој Британији, од којих је већина побегла због нацистичког ре- жима, током Другог светског рата и касније била изузетно сложена. Британски ставови према странцима одраније су били врло амбивалентни, и то се одразило институционално, као што показује тадашња политика Би-Би-Сија, мада је било и изузетака, пре свега у случају рада Мајкла Типета на колеџу „Морли“, који ће постати уточиште за избегле музичаре. Многи од тих композитора, и уопште музичара били су интернирани и било им је изузетно тешко да нађу запослење. У овом чланку се бавим животима и наслеђем петорице иностраних композито- ра који су дошли у Велику Британију да покушају да наново изграде своје жи- воте; то су: Франц Рајзенштајн, Маћаш Шајбер, Егон Велес, Роберто Герхард и Анджеј Пануфник. Изабрао сам њих петорицу зато што је о њима изванредно писао Франсис Раут у својој одавно распродатој књизи Савремена британска музика: двадесет пет година, 1945–1970, објављеној 1972. године. Наведени композитори су се међусобно веома разликовали, а Раутова расправа о њима објективна је у највећем могућем степену. Моја намера је да лоцирам ове композиторе у дужем временском периоду. Ослањајући се на новија истраживања наведене проблематике, постављам пи- тање: зашто је Раут одабрао баш ове композиторе? Јер било је много више ком- позитора између којих је могао да бира, а не само ових пет. Такође, моје питање је да ли су се посматрани ставови заиста променили.