Својства клавирског стваралаштва Ивана Јевтића

Abstract

Композитор Иван Јевтић у свом богатом опусу има девет дела за клавир, насталих између 1971. и 2017. године. Јевтићев музички језик је током тог дугог временског раздобља прешао пут од савремености до повратка једноставности. Силви Нисефор, ауторка засад једине биографије овог композитора, указала је да су Јевтићева клавирска дела довољна да се схвати многострукост стилова његовог опуса. Круцијални значај за развој Јевтићевог музичког језика имао је његов одлазак у Париз на студије у класи Оливијеа Месијана, код којег је темељно изучавао стваралаштво Клода Дебисија и Мориса Равела. Према речима самог Јевтића, управо су ови француски композитори били његови учитељи што се тиче клавира и израза, захваљујући којима је пронашао сопствени рафинман. Словенско порекло отворило је Јевтићу врата великог фоклорног наслеђа, као и византијске и руске традиције. Јевтићева клавирска музика проткана је духом снаге и самоуверености. Ове особине постоје у свим Јевтићевим делима, било да се ради о оркестарској, камерној или клавирској музици. У његовом тонском колориту, главни „зачин“ представљају интервали додати акордима терцне структуре (или који замењују неки од тонова у акорду). Клавирску музику Ивана Јевтића одликују инвентивне мелодије, разноврсност ритмичких фигура, раскошна хармонска решења, богата фактура и коришћење свих регистара клавијатуре. Условљен богатством оваквог аутентичног музичког језика, овај рад представља тек неке од карактеристичних одлика Јевтићевог стваралаштва за клавир.