Изазови и препреке у уродњавању институција и јавних политика у Србији

Abstract

The first part of this article deals with the gender asymmetry in power distribution, that results from the structural characteristics of society and equally determines political practice and discourse. There are two key deficiencies related to the institutional participation of women in Serbia and the region. The first one is the inadequate selection and nomination of women running for office, governmental bodies, leadership and positions for administering gender equality mechanisms, and the second is the closed social networks, informal sources of power, which prevent many women from accessing resources, knowledge and participation in public policies. Increasing the number of women of feminist provinces in political institutions is the most important precondition for the feminization of political space and gendering public policies. In the second part of the text the key disadvantages related to the gendering of public policies in Serbia are discussed. The first is about the institutionalization of feminism in the context of facade democracies, and weak and underdeveloped institutions and institutional procedures, and the second reason is the resistance to gender equality policies within the institutions themselves. For the successful implementation of gender mainstreaming, the gender equality issues have to be at the top of political priorities and a high degree of transparency and orderliness in the decision-making processes in public policies is required. In their concluding remarks, the authors point out that the gender mainstreaming in institutions and public policies have to be conducted through the constant open dialogue between politicians, experts from women’s organizations and academia.

Текст се у првом делу бави анализом родне асиметрије у расподели моћи, која произилази из структуралних карактеристика друштва и подједнако детерминише и политичку праксу и дискурс. Два су кључна недостатка везана за институционалну партиципацију жена у Србији и региону, неадекватна селекција и номинација жена на државне функције, руководеће позиције и на сва она места на којима су задужене за администрирање механизама родне равноправности и затворене мреже, неформалних центара моћи, које онемогућавају већем броју жена приступ ресурсима, знању и партиципацији у јавним политикама. Повећање броја жена феминистичке провинијенције је нужан предуслов за што ефикасније спровођење процеса феминизације политичког простора и уродњавања јавних политика. У другом делу текста разматрају се кључни недостаци везани за уродњавање јавних политика у Србији. Први је у вези са институционализацијом феминизма у контексту фасадних демократија, односно слабих и недовољно развијених институција и институционалних процедура. Други разлог је постојање отпора према политикама родне равноправности унутар самих институција који проистичу, између осталог, и из различитог разумевања родне равноправности од стране кључних доносилаца одлука. За успешно спровођење уродњавања потребно је да родна равноправност буде у врху политичких приоритета, односно да постоји висок степен транспарентности и уређености у процесу доношења одлука о јавним политикама. У закључним разматрањима, ауторке указују на потребу да се уродњавање спроводи уз стални отворени дијалог политичарки, експерткиња из женских организација и академије.