Агенције за привремено запошљавање: прекарни рад или ефикасно тржиште рада?

Abstract

Агенције за уступање запослених су релативно нов феномен на тржишту рада. Стварањем специфичног односа између агенције, запосленог и послодавца-ко- рисника гради се механизам који у многим аспектима може имати позитивне, али и негативне последице по остваривање права запосленог и његову рањивост на тржишту рада. Док са једне стране деловање агенција свакако може утицати на већу мобилност радне снаге и лакше запошљавање одређених образовних профила, истовремено може допринети лишавању тих запослених неких од основних права која им припадају по основу рада. Упоредна искуства у земљама са релативно дугом традицијом постојања ове врсте услуга на тржишту рада показују да је уступљене запослене потребно додат- но заштитити, што је и учињено на нивоу Европске уније, као и низом ограничења која се налазе у националним законодавствима европских земаља. У Србији уступање за- послених није регулисано, чак не постоји ни терминолошка доследност нити дефини- ција ових услуга. То доводи до значајног кршења права лица која су ангажована преко такозваних „агенција за привремено запошљавање“ и пораста броја лица у прекарним облицима ангажовања. Аутор покушава да утврди основне параметре који могу про- менити овакво стање, пре свега кроз стварање нормативног оквира и ефикаснију кон- тролу његове примене, као и решавање спорних питања која су се до сада појавила у пракси рада ових агенција.

Agencies for temporary employment are relatively new phenomenon at labour market. By creating a specific relationship between agency, employee and employer-user, a mechanism is being developed that in many respects can have positive and negative consequences for exercising the rights of the employee and his/her vulnerability in the labor market. While on the one hand the agency’s activities can certainly influence more labour mobility and easier employment of certain educational profiles, at the same time it can contribute to the deprivation of employees of some of their basic labour rights. Comparative experiences in countries with a relatively long tradition of existence of this type of services in the labour market show that employees have to be additionally protected, as was done at the level of the European Union as well as in national legislations of European countries, by introducing a number of constraints. Transfer of employees is not regulated in Serbia, there is not even a terminological consistency or definition of these services. This leads to a significant violation of the rights of persons engaged through the so-called “temporary employment agencies” and an increase in the number of persons in precarious forms of labour engagement. The author tries to determine the basic parameters that can change this state of affairs, first of all through the creation of a normative framework and more efficient control of its application, as well as solving the controversial issues that have so far appeared in the practice of such agencies.