Велика економска криза и државна интервенција у међуратној Југославији

Abstract

Предмет разматрања овога текста је Велика економска криза (отпочела сломом на Њујоршкој берзи 1929), која се 30-тих година минулог века јавила и у Краљевини Југославији. У раду аутор следи интердисциплинарни приступ с нагласком на сагледавање основних инпута у исходиштима кризе. Посебно се бави друштвено-економским развојем, економском политиком државе и тектонским померањима у основним структурама историје, видљивим нарочито у вре- ме Нове економске политике владе Милана Стојадиновића 1935–1939. Указује се на структурне промене у горњим слојевима историје, које се дешавају у померањима и позиционирању друштва у односу на приватну и државну својину у капиталистичком друштвено-економском систему Краљевине Југославије. Скрећући пажњу на важно питање односа општег, посебног и појединачног у историји, раз- матрају се оне економске и историјске појавности у којима се историја Југославије препознаје у општим токовима светске историје тј. Велике економске кризе 1929–1933. Оно што се јавља као опште у природи кризе капиталистичке привреде Краљевине Југославије испољава се кроз хиперпродукцију, незапосленост, финансијску, пољопривредну и индустријску кризу, али и суочавању с глобалним проблемом односа рада и капитала. Као опште испољавају се и мере економске поли- тике, које су предузете и спроведене за решавање кризе и њених последица, а артикулисале су се као државна интервенција у привреди, чији се први наговештаји јављају у време Шестојануарске диктатуре краља Александра када је 22. новембра 1933. донета Уредба о извођењу јавних радова. Интервенционистичке мере ће се наставити потом у време Намесништва кнеза Павла и владе Богољуба Јевтића, да би доживела пуни замах у време владе Милана Стојадиновића. Тада државни интервенционизам у Југославији испољава опште елементе државног интервенционизма Рузвелтовог Њу Дила спровођеног у САД. Као посебност разматра се време појаве и трајања кризе на југословенском историјском простору, где су уочљиви отклони у односу на светску кризу услед посебних историјских околности у којима се налазио југословенски простор, као што је кашњење у развоју капитализма и индустријске револуције, али и укидања феудализма. У Југославији ће криза почети раније с пољоприврдедном кризом 1927, и завршити се касније 1935. године почетком остваривања Нове економске политике Милана Стојадиновића. Највише пажње поклоњено је јавним радовима као „најефикаснијем средству за окончање привредне депресије”, које је као најпотребнију меру у време Велике економске кризе предложило Друштво народа пре свега у аграрним државама источне и југоисточне Европе, а програм јавних радова ставила на ред Светска привредна конференција у Лондону 1933. године. Програм Друштва народа односио се првенствено на Југославију, Румунију, Бугарску, Пољску, Летонију и Мађарску, јер су у овим државама тешкоће биле највеће. Како су били изабрани првенствено програми који су имали међународни значај, у тексту се поклања пажња путној и железничкој мрежи која је имала значај за међународни саобраћај (пример интернационални пут: мађарска граница – Хоргош – Суботица – Нови Сад – Београд – Ниш – бугарска граница). Донете су уредбе о извођењу хидро-техничких радова, мелиорацију и исушивање река, док су привредници и стручњаци покушали електрификацију земље да наметну као један од највећих јавних радова. Како је шири појам јавних радова предузетих у Југославији подразумевао и послове изведене у области индустрије и рударства, у раду се разматра посебно став државе према железној руди, бакру, алуминијуму, цинку и олову, а тиме дају подаци о историји Борских рудника, Зенице, Трепче и дугих рудника који су били захваћени државним интервенционизмом. Велики део рада посвећен је стварању система државне привреде формирањем система државних привредних предузећа међу којима су најважнији: велики индустријски комбинат Југочелик АД, највеће шумско индустријско предузеће у земљи Шипад, затим државни рудници којима је управљала Дирекција државних индустријских предузећа са седиштем у Сарајеву и пет државних војнотехничких завода. У закључном делу рад се бави појавом дилеме од стратешког значаја за развој државе: да ли развијати у Југославији индустрију или пољопривреду? А у погледу закључака од значаја за решавање кризе као историјска поука јавља се Акција. Рад се заснива на исцрпним и сложеним архивским истраживањима, као и на изучавању и анализи релевентне литературе и штампе.

The subject of this paper is the Great Economic Crisis (that began with the crash of the New York Stock Exchange in 1929), which also hit the Kingdom of Yugoslavia during the 1930s. The author applies an interdisciplinary approach, with an accent on reviewing the basic inputs at the start of the crisis. Special attention is devoted to socio-economic development, state economic policy and tectonic shifts in the basic structures of history, which were especially visible during the time of the New Economic Policy of the government of Milan Stojadinović (1935-1939). The text deals with the structural changes in the upper layers of history, which took place in the shifts and positioning of society in relation to private and state property in the capitalist socio-economic system of the Kingdom of Yugoslavia. While considering the important question of the relationship between the general, the specific and the individual in history, the author examines the economic and historical phenomena through which the history of Yugoslavia is reflected in the general currents of world history, specifically the Great Economic Crisis of 1929-1933. The general features of the crisis of the Kingdom of Yugoslavia’s capitalist economy were manifested through hyperproduction, unemployment, and the financial, agricultural and industrial crisis, but also through dealing with the global problem of the relationship between labor and capital. Also having a general aspect were the economic policy measures that were undertaken to deal with the crisis and its consequences, which were articulated in the form of state intervention in the economy, whose harbingers appeared during King Aleksandar’s so-called 6th of January Dictatorship, with the promulgation of the Decree on Public Works of November 22, 1933. The interventionist measures would continue under the rule of Prince Paul and the government of Bogoljub Jevtić, and gain full speed during the government of Milan Stojadinović, when state interventionism in Yugoslavia took on the general elements of the state interventionism of Roosevelt’s New Deal in the United States. The specific onset and duration of the crisis in the Yugoslav historical space are viewed in light of the Yugoslav space’s specific historical circumstances, namely the tardy development of capitalism, the industrial revolution, and the ending of feudalism. In Yugoslavia, the crisis began earlier, with the agricultural crisis of 1927, and ended later, in 1935, with the beginning of the realization of Milan Stojadinović’s New Economic Policy. The greatest attention is devoted to public works as “the most efficient means of ending the economic depression,” which was proposed by the League of Nations as the most necessary measure for dealing with the Great Economic Crisis, primarily in the agrarian countries of eastern and southeastern Europe. In addition, a public works program was also placed on the agenda of the London Economic Conference in 1933. The program of the League of Nations primarily concerned Yugoslavia, Romania, Bulgaria, Poland, Latvia and Hungary, as these were the states that were the hardest hit. Since the programs chosen were primarily those that had international importance, this paper deals with a road and railroad network that was significant for international transportation (e.g. the international roadway Hungarian border-Horgoš-Subotica-Novi Sad-Belgrade-Niš-Bulgarian border). Decrees were passed for carrying out hydro-technical works, and the reclamation and draining of rivers, while businessmen and experts sought to push the electrification of the country to the top of the public works agenda. As the broader scope of public works undertaken in Yugoslavia also encompassed works done in the domain of industry and mining, the text also deals with the state’s policy regarding iron ore, copper, aluminum, zinc and lead, and provides, in the process, historical data on the mines located in Bor, Zenica, Trepča and other places subject to state interventionism. A large portion of the text is devoted to the creation of a state economic system through the formation of a system of state economic enterprises, of which the most important were the large industrial conglomerate, Jugočelik AD, the country’s largest wood industry company, Šipad, the state-owned mines run by the Directorate of State Industrial Enterprises seated in Sarajevo, and the five state military-technical institutes. In its final part, the text deals with a dilemma of strategic importance to the state’s development: should Yugoslavia have developed its industry or its agriculture? As for conclusions of importance for crisis resolution in general, the imperative of action stands out as a particularly pertinent historical lesson. The text is based on extensive and complex archival research, as well as the study and analysis of relevant literature and print media.