Промене родног идентитета и интеркултуралност

Abstract

И дентитет с хватамо к ао ф лексибилну к атегорију п од- ложну променама сходно елементима контекста у којем особа или група живи и ствара. Интеркултуралност се схвата као размена. Циљ овог рада је да попише, систематизује и анализира различите облике примене афирмативних мера у Ср- бији, посебно оне везане за упис и студирање на високообразовним школама, те да предложи мере за побољшање живота и рада ромских грађана у Србији. Кван- титативно истраживање обухвата Роме и Ромкиње у Војводини у четири одабра- не групе – укупно 110: координатори/ке за ромска питања, педагошки асистенти/ киње, здравствене медијаторке, студенти/киње на УНС. Резултати истраживања показују да изграђивање и примену афирмативних мера остварују у већем броју Ромкиње него Роми, што је до сада био мање познат емпиријски податак, дели- мично и због начина на који се језички обележавају наведене четири групе посло- ва – готово увек у форми мушког рода (педагошки асистенти, медијатори, студен- ти, координатори). Предлог је стога да се стварност достигнућа афирмативних мера у Србији данас, језички тако одређује да покаже ову родну специфичност

We perceive identity as a flexible category subject to changes according to the contextual elements in which a person or a group lives and creates. Interculturalism is perceived as an exchange. The purpose of this paper is to list, systematise and analyse various forms of implementing affirmative measures in Serbia, particularly those in connection with enrolling in and studying at higher education institutions, and to propose measures for improving the life and work of the Roma population in Serbia. Quantitative research includes both male and female Roma individuals in Vojvodina in four chosen groups – 110 in total: coordinators for Roma issues, pedagogical assistants, health mediators, students at the University of Novi Sad. The research results show that building and implementing affirmative measures is mostly realised by female Roma individuals, compared to male, which has thus far been less familiar empirical data, partly because of the manner of linguistically marking the four groups of jobs – almost always in the masculine gender (pedagogical assistants, mediators, students, coordinators1). Therefore, the proposition is to linguistically determine the reality of affirmative measures’ achievements in Serbia in order to show this gender specificity.