Фрагменти аутобиографије: концепт „трептавог саосећања“ у Портретима жена Ксеније Атанасијевић

Abstract

У фокусу нашег разматрања биће начин на који је Ксенија Атанасијевић, пишући о песникињама и филозофкињама старе Грчке, али и о св. Терези из Авиле или Жорж Сандовој, исписивала сопствено разумевање значаја женске научне и уметничке креативности, те еманципације жена. Избором жена о којима ће писати, као и наглашавањем одређених квалитета њихових личности и њихових дела, те филозофских концепата које је подржавала, Ксенија Атанасијевић је у Портретима жена истовремено створила своје имплицитно имагинарно филозофско „Ја“. Стога би најпрецизније жанровско одређење Портрета жена било фрагменти трептавог саосећања са личностима које је описивала, а саосећање се може одредити и као кључна карактеристика целокупног њеног опуса и живота – емпатија је чинила и основу етичке филозофије Ксеније Атанасијевић, и њеног друштвеног, пацифистичког и феминистичког ангажмана и истовремено је за њу представљала основу вредности људског живота. Овим избором, Ксенија Атанасијевић антиципирала је и став ововременог феминизма о нужности стварања женског канона за обликовање женског личног и стваралачког идентитета.

In our discussion we will explore how Ksenija Atanasijević, while writing about the poets and philosophers of ancient Greece, but also about Saint Teresa of Avila and George Sand, expressed her own understanding of the importance of womenʼs scientific and artistic creativity, and also their emancipation. By choice of women she will write about, as well as emphasis on certain qualities of their personalities and their work, and the philosophical concepts she supported, Ksenija Atanasijević simultaneously created her implicit imaginary philosophical “Iˮ in Portraits of Women. Therefore, the most precise genre definition of Portraits of Women would be fragments of flickering compassion towards the personalities she is describing, and compassion can be defined as a key characteristic of her entire oeuvre and life – empathy was the basis of Ksenija Atanasijevicʼs ethical philosophy and her social, pacifist and feminist engagement and at the same time it was in her opinion the most important value of human life. With this choice, Ksenija Atanasijević also anticipated the stance of contemporary feminism on the necessity of creating a female canon for shaping a womenʼs personal and creative identity.