Паралелне историје: савремена српска уметничка музика у дијаспори

Abstract

Почетком 2013. године вратила сам се у Србију, након скоро седам година проведених у Уједињеном Краљевству. Почетну еуфорију због повратка у домовину убрзо је заменила туга, када сам увидела колико je мојих пријатеља и колега у међувремену спаковало кофере и купило карту у једном правцу. Међу онима који су постали део последњег таласа „одлива мозгова” из Србије налазе се и читаве генерације свршених студената Факултета музичке уметности у Београду и других музичких високошколских установа. Од тог момента, задала сам себи дугорочни циљ да се посветим проучавању стваралаштва композитора уметничке музике који су, током последњих деценија, напустили Србију; њих је, према мојој тренутној евиденцији, више од шездесет. За малу културу као што је наша, одлазак сразмерно великог броја композитора различитих генерација представља ненадокнадив губитак. Странице српске историје музике које је требало да буду посвећене овим ствараоцима остале су празне, а многи од њих већ су асимиловани од стране великих култура у којима су се обрели, те се данас наводе у лексиконима и прегледима савремене музике као нпр. канадско-српски композитори, немачки композитори српског порекла и сл. Неколико уметника, попут Вука Куленовића, Јованке Трбојевић и Митра Суботића, преминуло је у туђини, не дочекавши повратак у домовину. Неки су, пак, обревши се у новој средини, увидели да им компоновање не може бити поуздан извор прихода, те су се преоријентисали на друга занимања. Полазни циљ ове монографије, прве у низу (јер слутим да ће она убрзо добити свој наставак) јесте прелиминарни преглед и покушај научне контекстуализације стваралаштва савремених композитора који живе и раде ван Србије, као и њихова афирмација као припадника нашег културног круга. Другим речима, овим путем покушавам да сагледам димензије српске музичке дијаспоре и да композиторе-емигранте, макар дискурзивно, „вратим” у нашу историју музике, те да читалачку јавност упознам са њиховим делима насталим у иностранству – која, у највећем броју случајева, нисмо имали прилике да чујемо у Србији. Упркос технолошком развоју у XXI веку, који је знатно олакшао повезивање и умрежавање, информације о овим ствараоцима и њиховим делима до нас стижу спорадично, а генерацијско раслојавање доводи до тога да публика и стручна јавност у Србији углавном имају сазнања о активностима композитора који су им генерацијски – а често и приватно – блиски. С обзиром на специфичност теме којом се бавим, као и на потребу за симултаним решавањем неколико проблема, у истраживању за потребе ове монографије примарно је коришћен етнографски методолошки приступ, неуобичајен за музикологију, у прожимању са музичком историографијом. Ствараоци о којима је овде реч постали су моји „казивачи”, а ја – хроничарка бројних „паралелних историја”. Као резултат овакве „хибридне” методологије настала је књига колажног типа, која обухвата биографије композитора, пописе њихових значајних остварења и награда, као и исцрпне интервјуе са ствараоцима који су се одазвали мом позиву на разговор – или, пак, испунили упитник достављен електронским путем. У књигу су инкорпорисани и моји раније објављени (а у међувремену прерађени и допуњени) аналитички и есејистички осврти на српску музичку дијаспору у целини, као и на стваралаштво појединих композитора (Вука Куленовића, Јоване Бацковић и Наташе Богојевић); оригиналне верзије ових радова наведене су у напоменама. Неки од текстова први пут се појављују у преводу на српски језик; издавачи публикација у којима су биле објављене раније верзије поменутих радова дали су сагласност да преведене, измењене и допуњене верзије буду преточене у поглавља ове монографије. У разматрање сам укључила и неколико композитора који су се, након више година, па и деценија живота у иностранству, вратили у Србију. Премда они, стриктно посматрано, више не спадају у нашу композиторску дијаспору, сматрала сам да су њихова искуства и гледишта драгоцена, те да треба упознати читаоце и са њиховим делима, од којих је тек незнатан број изведен у Србији. С обзиром на чињеницу да је Србија мултиетничка и мултикултурална држава, приликом формирања лексикона на крају књиге нисам се руководила декларисаним или подразумеваним „српством” заступљених композитора, већ су њиме обухваћени и ствараоци који су етнички Мађари, Бошњаци, Хрвати, Словенци и др. Пресудни критеријум за укључивање у ово разматрање био је, најпре, да су ови уметници рођени и/или одрасли у Србији; затим, да су макар један део музичког образовања стекли у Србији; и најважније, да су могли бити део српског музичког и културног живота, као композитори, мултимедијални уметници, продуценти, педагози – да су остали да живе у нашој земљи. У лексикон је уврштено и неколико уметника који су каријере започели као извођачи-инструменталисти, да би се током боравка у иностранству определили за бављење композицијом, често стекавши и одговарајуће формално образовање. На крају сваке одреднице у лексикону наведени су онлајн извори, укључујући и личне веб-презентације композитора (уколико постоје), где заинтересовани читаоци могу пронаћи додатне и ажуриране информације. Пошто је књига овог типа од самог датума објављивања већ „застарела”, очекујем да ће она добити „наставке” у скоријој будућности, у којима ће бити дата реч и композиторима са којима овом приликом нисам стигла да разговарам. За све евентуалне грешке и пропусте у овом, првом и, извесно, некомплетном тому „паралелних историја” одговорна је искључиво моја маленкост. Дугујем неизмерну захвалност својим саговорницима, расутим широм Европе, Америке и Азије, који су одвојили време за интервјуе и послали ми податке о својим значајних делима и извођењима, као и другу документацију. Такође се срдачно захваљујем рецензентима ове књиге – пре свих, колегиници др Мелити Милин, научном саветнику Музиколошког института САНУ, однедавно у пензији, која ме је инспирисала и бодрила на сваком кораку и којој је ова књига посвећена.