О прозодијским аспектима риме у српској поезији

Abstract

This paper presents a quantitative study of the phonological aspects of rhyme in Serbian poetry, with a focus on the role of prosodic parameters in creating sound similarities among rhyming words. The poetic material that serves as a basis for this study is the rhyming practice of two prominent poets of early modernism, Jovan Dučić and Milan Rakić. The central fi nding of this investigation is that stress, vocalic quantity and lexical tone, the three crucial prosodic parameters of pitch accent, create several levels of prosodic similarity among rhyming pairs. Thus, rhyming pairs may exemplify a full match in all three prosodic parameters, or a partial match in two, or only one parameter, or no match at all. But while the two poets use the same range of the prosodic types of rhymes, they use them in considerably different proportions. As a result, Rakić’s rhymes exhibit greater prosodic uniformity, in contrast to Dučić’s rhymes, which exhibit greater prosodic diversity.

Предмет овог рада је фонолошка организација риме у српској поезији испитана на песничком делу Јована Дучића и Милана Ракића. Нагласак рада је на прозодијским аспектима риме и њиховој улози у реализацији гласовне подударности међу речима које се римују. Размотрена су три прозодијска параметра, експираторни акценат, вокалска дужина и лексички тон, и показано да, у различитим комбинацијама, ова три параметра остварују различите степене прозодијске подударности. Тако, у Дучићевој и Ракићевој поезији, речи које се римују могу остварити прозодијску подударност у сва три параметра, или у два, само једном, или ни у једном. Квантитативна анализа показује да се код Дучића и Ракића овај широк распон прозодијске подударности међу речима које се римују реализује у различитим пропорцијама, с тим што код Дучића налазимо виши степен прозодијске разноврсности него код Ракића.