Превођење као креативни и лингвистички изазов у савременом српском језику

Abstract

У многим културама на разним нивоима не јењава проблематизовање питања превођења умјетничког дјела, почевши од конфронтације два језика: језика оригинала и језика превода. Сагледава се аспект умјетничког превода: да ли се ствара ново дјело, или, да ли се превођењем дјело по други пут ствара. Да ли је преводилац стваралац, самим тим умјетник. Неминовно је питање умјетничких амбиција. Да ли и шта преводиоца обавезује ако прати мисао Јана Кота везано за Шекспира као нашег савременика? Поставља се и питање: кад превод застаријева? Познавање језика на који се преводи може да се види као почетно питање - још је Томас Ман упозорио: „Умјетност превођења мање је у познавању другог језика него у познавању свог.“

In many cultures and at various levels, problematizing the issue of translating a work of art does not subside, starting with the confrontation between the two languages: the source language and the target language. The aspect of artistic translation is examined: is a new work created by means of translation, or is the work which is being translated created for the second time? Can a translator be considered a creator, therefore an artist? The question of artistic ambitions is inevitable. Is there anything that obliges the translator to follow the thought of Jan Kott regarding Shakespeare as our contemporary? Another question arises: when does the translation become outdated? Knowing the target language can be seen as an initial question, and Thomas Mann once warned: „The art of translation is less about knowing another language than knowing your own.”