Рјечници као средство успостављања ауторитета

Abstract

У раду се представља која су од три типа ауторитета које је издвојио Макс Вебер (традиционалног, харизматског и рационалног) била у основу стратегија у кључним српским једнојезичницима. Анализа се проводи на основу модела предложеног у Шипка (2019), гдје се диферeнцирају макроманеври – широки наративи језичких елита, и микроманеври – конкретна занатскa рјешења. У раду се прихвата периoдизација Хобзбаума, која издваја дуги XIX и кратки XX вијек. Кључни рјечник дугог XIX вијека, Вуков Српски рјечник, био је претежно заснован на рационалном типу ауторитета. Два глав- на рјечника кратког XX вијека, Речник српскохрватског књижевног и народног језика, те Речник српскохрватскога књижевног језика уз мијењање типа рационалног идентитета, обилато користе хари зматски и традиционални идентитет. Сви ови типови ауторитета присутни су у измијењeном облику и у Речнику српскога језика, насталом у XXI вијеку, али је харизматски ауторитет знатно слабији у односу на претходни период.

The present paper discusses the role the three types of authority differentiated by Max Weber (traditional, rational, and charismatic) in key Serbian monolingual dictionaries. The methodological framework for the analysis presented in this paper is elaborated in Šipka (2019). The framework proposes that linguistic authority is asserted in a series of broad narratives by linguistic elites (they are termed macro narratives), which are then embodied through a series of practical activities (called micro maneuvers). The paper accepts Hobsbawm’s periodization, which differentiates the long 19th century (from the French Revolution to the First World War, 1789–1914) and the short 20th century (from the First World War to the fall of Communism, 1914–1991). The key 19th century dictionary, Srpski rječnik (fi rst edition was published in 1818, the second in 1852) by Vuk Stefanović Karadžić, relies mostly on rational authority of romanticism and Austroslavism. The two key dictionaries of the 20th establish the authority of structuralist linguistics as the main source rational authority (that replaces romanticism and Austroslavism, both of which became anachronous). More importantly, these two dictionaries (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika, 1957– and Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, 1967–1976) add charismatic authority of „good writers,“ and traditional authority of the philological tradition established by the aforementioned Vuk Stefanović Karadžić and his followers, most notably Djuro Daničić. These two types of authority are strengthened by the fact that the fi rst of the two dictionaries has been published by the Serbian Academy of Arts and Sciences, and the second by Matica srpska (the two most respected scholarly and cultural societies of the Serbian nation). The three Weberian types of authority continue to be present in the 21sth century Rečnik srpskoga jezika (2011). However, the rational authority shifts somewhat from structuralism to sociolinguistics and the needs of the users, and charismatic authority is much less present and not based on „good writers,“ but rather on linguists themselves.