Linguistic Ideology and the Art of Re-Edition on the Second Edition of Ioann Rajić’s History of Various Slavic Peoples (1823)

Abstract

This article analyzes the second edition of History of Various Slavic Peoples – written by Joann Rajić but published in 1823, long after his death – by raising the following three questions: 1) What was the editor’s linguistic strategy for the second edition?, 2) What were the concrete changes?, and 3) What was the sociolinguistic background at the time of editing that encouraged the editor to change Rajić’s text? The analysis of this article shows that the main strategy for the second edition was the Slavicization of the text, particularly excluding features of the Russian literary language. This editorial policy was likely made by the fact that, contrary to the general tendency to replace Church Slavonic with the Serbian vernacular in the 18th century, Church Slavonic did have a status and functioned as the national language of Serbs, whose elites – eligible to read in Church Slavonic – were potential readers of Rajić’s History.

Овај рад анализира друго издање Историје разних словенских народов Јована Рајића, објављено 1823. године, дуго после његове смрти – покрећући следећа три питања: 1) која је била приређивачева језичка стратегија за друго издање; 2) које су биле конкретне промене; и 3) која је била социолингвистичка позадина у време издавања која је мотивисала приређивача да измени Рајићев текст. Анализа у овом чланку показује да је главна стратегија за друго издање била славенизација текста, нарочито враћање искључиваних одлика руског књижевног језика. Приређивачка политика вероватно је вођена чињеницом супротном основној тенденцији замене црквенословенског језика српским народним језиком у 18. веку. Црквенословенски је имао статус и функционисао као књижевни језик Срба, чија је елита – оспособљена да чита на црквенословенском – представљала потенцијалне читаоце Рајићеве Историје.