Вербализација концепта здравље у тимочко-лужничким говорима

Abstract

The paper analyzes the verbal interpretation of the concept of health in the Timok-Lužnica linguistic image of the world from a cognitive semantic and linguacultural point of view. Based on the material compiled from the Timočki dijalekatski rečnik (Dinić 2008), Rečnik pirotskog govora (Zlatković 2014) and Rečnik govora Lužnice (Ćirić 2018), in which the concept of health is represented, we attempted to reconstruct a model of conceptualization of one of the basic axiological and linguacultural concepts in the consciousness of the Timok-Lužnica dialectical persona. The analysis has indicated that in the traditional linguistic and cultural knowledge of the bearers of these south-east Serbian speeches, the concept of health is primarily associated with physical composition and lack of bodily harm, which is indicated by the semantics of the units which comprise the kernel and central zone of the conceptual fi eld (здрав “one who is free from illness or harm”, здравачьк “one who is quite healthy”, здрав здравишат “completely healthy”; здравје, здравице / здравјице / здрављице “a favorable, undisturbed state of the body in which vital functions are performed normally”; здравеје / здравее “recovering from an illness”, заздравеје, заздравује, заздрави “1. a wound that is healing, 2. recuperating”). From the conceptual core marked by the semantic sign ‘health state of the human body’ the ideographic image spreads into various categories of the objective reality, where the proximal periphery is dominated by signs from the social sphere of ‘greeting’ (здрави се, здрављева се, здравује се, изздравује се, поздравља се, поздрави се, испоздравља се, здрав / да си здрав, здраво- живо, живо-здраво, здраво ли си) and ‘welcoming speechʼ (здравица, здравичка, здрави), which is a verbal refl ection of the understanding of health as an essential factor in the normal existential and social functioning of an individual and the basic factor of maintaining a community.

У раду се са когнитивносемантичког и лингвокултуролошког становишта разматра вербална интерпретација концепта здравље на тимочко-лужничкој језичкој слици света. На материјалу којим је репрезентован концепт здравља у Тимочком дијалекатском речнику (Динић 2008), Речнику пиротског говора (Златковић 2014) и Речнику говора Лужнице (Ћирић 2018) покушали смо да реконструишемо модел концептуализације једног од базних аксиолошких и лингвокултурних концепата у језичком сазнању тимочко-лужничке дијалекатске личности. Анализа је показала да у традиционалном језичком и културном сазнању носилаца ових југоисточних српских говора појам здравља примарно асоцира на физички састав и телесну неозлеђеност, на шта указује семантика јединица које попуњавају језгрену и централну зону концептуалног поља (здрав ,,који нема обољења ни оштећења“, здравачьк ,,који је прилично здрав“, здрав здравишат ,,сасвим здрав“; здравје, здравице / здравјице / здрављице ,,повољно, непоремећено стање организма у коме се животне функције нормално обављају“; здравеје / здравее ,,опоравља се од болести“, заздравеје, заздравује, заздрави ,,1. зацели рана, 2. оздрави“). Из концептуалног језгра обележеног семантичким знаком ʼздравствено стање организмаʼ идеографска слика шири се на различите категорије објективне стварности, при чему на ближој периферији доминирају знаци из социјалне сфере ʼпоздравʼ (здрави се, здрављева се, здравује се, изздравује се, поздравља се, поздрави се, испоздравља се, здрав / да си здрав, здраво-живо, живо-здраво, здраво ли си) и ʼпоздравни говорʼ (здравица, здравичка, здрави, наздрави, наздравује), што је вербални одраз поимања здравља као суштинског чиниоца за нормално егзистенцијално и социјално функционисање појединца и основног фактора одржања заједнице.