Корпус(на) лингвистика и ромологија у Србији

Abstract

Циљ овога рада је да покажем у којој мери је ромски језик већ стандардизован у различитим жанровима писане форме у Србији данас, да укажем на отворена питања и да предложим начин на који би постојећа пракса могла бити прихваћена. Анализирам текстове различитог жанра објављене на ромском језику, углавном током Декаде Рома са становишта писма и дијалекта: 1. речнике ромског језика (Petrovski/Cana 2008; Haliti 2011; Krasnići 2012); 2. уџбенике; 3. часописе (Them, Dekada Roma). Констатујем недоследности, али и одређене правилности (у одабиру писма латиничког или ћириличног; азбуке или абецеде, дијалекта: гурбетског или арлијског). Посебан фокус је на доприносу преводилаца са ромског језика и на ромски језик као актерима процеса стандардизације. Закључујем да је процес нормирања ромског језика у речницима, уџбеницима, часописима на ромском језику већ довољно одмакао да би се могло рећи да су нормативном току значајан допринос дали појединци и појединке ромске заједнице. До сада је невидљив допринос преводилаца. Предлог за праксу је: 1. усталити обавезу стављања информације уз текст о особи која преводи; организовати семинаре за превођење ради уједначавања језика на лексичком и граматичком нивоу; формирање удружења преводилаца ромског језика; организовање разних облика усавршавања и размене знања преводилаца у Србији са преводиоцима из других југословенских простора у којима се такође ради на нормирању ромског језика. Посебно треба укључити превођење као предмет у оквиру ромологије као нове научне интердисциплине на факултете који изучавају језике (Београд, Нови Сад, Ниш).

The aim of this paper is to show the extent to which the Romani language in Serbia has already been standardised in different written genres, to point out some open questions, and to suggest ways in which current practice might be accepted. I analyse Romani texts in different genres published mostly during the Decade of Roma Inclusion from the standpoint of alphabet and dialect used. The analysed texts are: bilingual Romani dictionaries (Petrovski & Cana 2008; Haliti 2011; Krasnići 2012), textbooks and journals (Them, Dekada Roma). I ascertain both irregularities and regularities as far as the use of alphabet (Latin or Cyrillic) and dialect (Gurbet or Arli) is concerned. Special attention is paid to translators from and into Romani and their contribution in the process of standardisation. It is my conclusion that the process of Romani language standardisation in dictionaries, textbooks and journals has already started and that the Gurbet dialect and the Cyrillic alphabet appear to be the norm. Unfortunately, the contribution of translators to this process of standardisation has remained invisible. There is no information about them in the published texts. Suggestions for practice: the mandatory addition of information about translators to the translated text; the organization of seminars and training in translation from and into Romani aimed at standardising the language at lexical and grammatical levels; the founding of an association of Romani language translators; the organization of various forms of advanced training and knowledge exchange for translators from Serbia and the former-Yugoslav region. Translation should be included as a subject in the curriculum of Romology, a new interdisciplinary field studied at the faculties of philology (Belgrade, Niš, Novi Sad, Kragujevac).