Зашто немамо српско-ромску билингвалну наставу у школама у Србији : у прилог поимању адитивне билингвалне наставе као друштвеног капитал

Abstract

Српска језичка образовна политика декларативно тежи развоју билингвизма и афирмацији образовања на језицима националних мањина, као и активној интеграцији већег броја језика у образовни процес кроз концепт билингвалне наставе базиране на идеји интегрисане наставе језика и других наставних садржаја (енгл. CLIL: Content and Language Integrated Learning). Ова оријентација званично је препозната као одличан модел за билингвалну наставу на српском и тзв. „великим” страним језицима који је Правилником о ближим условима за двојезично остваривање програма образовно-васпитног рада („Службени гласник” бр. 105, од 18. децембра 2015) укључен и у формално образовање на основношколском и средњошколском нивоу у нашој земљи. Међутим, законодавство није нашло простора за увођење билингвалних програма базираних на интегрисаној настави језика и осталих наставних садржаја на српском и мањинским језицима препознатим Уставом Републике Србије. У раду се разматрају разлози за и против такве одлуке која има озбиљне консеквенце на ромски као језик маргинализоване и образовно најугроженије етничке мањинске заједнице у Србији, са претпоставком да је адитивни билингвизам, како у мањинској, тако и у већинској заједници, неопходан за обезбеђење оптималних индивидуалних постигнућа са становишта језичких идентитета, професионалних интересовања и личне афирмације све деце у Србији.

Foreign language policy and planning in Europe and beyond understands plurilingualism in formal education as one of the key conditions which lead to social order, unity, equality, tolerance and eradication of any and all language, cultural or social segregation. Serbian Ministry of Education, Science and Technological Development has recognized the relevance of bilingual education, and in 2016 a new legal framework was approved which allows for the implementation of bilingual educational curricula in formal education. However, minority languages have been excluded from this important development. In this paper, an argument is developed in favor of plurilingual education including minority, majority and the so-called “world languagesˮ, which would lead to additive bilingualism and creation of individuals who are given an opportunity to reach the maximum of their intellectual and academic capacities. Herein, legal possibilities that define plurilingual and pluricultural education in Serbia are highlighted, the current state and models in use are critically analyzed, and possible solutions to the problem of minority languages in formal education proposed.