Vladimir R. Đorđević’s Contribution to the Transcription of Vocal Practices

Abstract

Serbian musicians who were collecting different forms of traditional music at the end of the 19th and the beginning of the 20th century were unable to make audio recordings of the collected material. This conditioned the need to transcribe folk melodies “by ear” during the very process of interviewing their interlocutors or later – from memory. Methodology of transformation of sound into an adequate graphic transcription was especially promoted by Vladimir Đorđević who, in comparison to his predecessors, introduced numerous novelties. This article discusses his approach to the transcription of vocal practices as applied in two large collections: Serbian Folk Melodies (Southern Serbia) and Serbian Folk Melodies (Pre-war Serbia). The fundaments of his work are observed through the analysis of the manner in which Đorđević transcribed meta-data, as well as from poetic and music texts.

Српски музичари који су се бавили сакупљањем различитих облика традиционалне музике крајем XIX и почетком XX века, суочавали су се с немогућношћу да звучно забележе прикупљени материјал. То је подразумевало записивање народних мелодија „по слуху“ за време самог испитивачког процеса, или касније – по сећању. Методологију претварања звука у адекватан графички запис посебно је унапредио Владимир Ђорђевић који је увео бројне новине у односу на своје претходнике и савременике. У оквиру овог рада разматра се његов приступ транскрипцији вокалне праксе који је примењен у две велике збирке: Српске народне мелодије (Јужна Србија) и Српске народне мелодије (Предратна Србија). Кроз анализу начина на који је Ђорђевић бележио метаподатке, као и поетске и музичке текстове, сагледавају се основе његовог рада. Метаподаци су исказани кроз исписивање (или изостављање) имена казивача, насеља у којима су песме записане и подацима који се односе на контекст. Поетске и музичке карактеристике песама сагледане су кроз испитивање Ђорђевићевог односа према певаном и поетском тексту, лексемама које имају функцију рефрена, тонском потенцијалу мелодија, интонативним одступањима, метру, ритму, карактеру и другим извођачким особеностима.

Владимир Ђорђевић представља посвећеног сакупљача музичкофолклорне грађе с краја XIX и почетка XX века, чија активност је била усмерена ка документовању традиционалне музике. Иако није поседовао фонограф, те није био у могућности да звучно сними примере традиционалног музицирања, тежио је минуциозном записивању музичког текста радећи „по слуху“. Током богате музичке каријере допринео je развоју методе транскрипције вокалне праксе као специфичног процеса претварања звучног записа у графичку слику. Основне постулате свог рада публиковао је у предговорима својих капиталних дела: Српске народне мелодије (Јужна Србија) и Српске народне мелодије (Предратна Србија). У њима се сагледава Ђорђевићев однос према музичкофолклорном материјалу као материји и уздизање мелографских начела и размишљања о специфичностима грађе. Анализом начина бележења метаподатака, као и поетских и музичких карактеристика у назначеним делима, запажа се да је Ђорђевић имплицирао тоналитет и повремено недоследно излагао поетски текст, уводне сегменте мелострофа, рефрене и извике. Упркос томе, његов допринос је изузетно значајан за развој српске транскрипције и огледа се у: записивању метаподатака везаних за забележене примере (име и презиме извођача, локацију одакле је песма, контекст извођења, жанр, рефрен и друго), транскрипцију двогласних примера старије сеоске праксе, увођењу ознака за интонативна одступања, записивању прекидања мелодије на једном слогу (када је мелодијска цезура позиционирана у слогу) и бележењу темпа и карактера интерпретације.