Vladimir R. Đorđević’s Contribution to the Development of Ethnoorganology

Abstract

In the versatile musical activity of Vladimir R. Đorđević at the turn of the 20 century, his research work on collecting primarily traditional Serbian melodies, the smaller portion of which refers to instrumental music expression, is of particular interest. Beside this, his pioneering effort in the research of the folk instrumentarium, which in the overall methodological concept had no role models in the work of earlier and contemporary folklorists, yielded significant results in the area of ethnoorganography and organophony, collecting folklore material and melographic work, applied research methods (direct – in the field, and indirect – through surveys), as well as unique museological activity. Such overall contributions qualify him as our most important enthusiast in the area of ethnoorganology prior to the second half of the 20th century.

У свестраној музичкој делатности Владимира Р. Ђорђевића, на размеђи XIX и XX века, од посебне је важности његов истраживачки рад на прикупљању превасходно српских традиционалних мелодија, од којих мањи део реферише на инструментални музички израз. И поред тога, његово пионирско залагање за истраживање народног инструментаријума, које у укупној методолошкој поставци није имало узора у раду претходних и савремених фолклориста, дало је значајне резултате на пољу етноорганографије и органофоније, сакупљачког и мелографског рада, примењених истраживачких метода (непосредних – на терену, и посредних – путем анкета), као и јединственог музеолошког деловања. Такви укупни доприноси квалификују га као нашег најзначајнијег прегаоца на пољу етноорганологије све до друге половине XX века.

У обухватном и плодоносном музичком деловању Владимира Р. Ђорђевића, крајем XIX и почетком XX века, посебну пажњу завређује његов вишедеценијски рад на сакупљању и бележењу музичкофолклорног материјала, који је објавио у својим збиркама Српске народне мелодије (Јужна Србија) и Српске народне мелодије (Предратна Србија). Иако знатно малобројније од вокалних примера, записане инструменталне мелодије на гајдама, свирали/дудуку, карабама, цевари, као и на виолини, представљају прва документована сведочења о мелодијским карактеристикама разних инструмената, њиховој функционалности у народном животу и заступљености у одређеним локалитетима. Почетни значајнији етноорганографски/етноорганолошки подухвати потекли су такође из Ђорђевићевог пера, реферисањем на инструменте скопских „гајдарџија“, као и на дечје музичке инструменте из околине Алексинца. Од изузетне важности је и његово залагање за оснивање колекције народних инструмената при Музичком друштву „Стаковић“ у Београду, које је прикупљао на терену, а чију каснију надоградњу је спроводио и индиректним путем (анкетама с обухватним питањима упућеним љубитељима и сакупљачима народног стваралаштва из разних крајева). Ђорђевићева истраживачка активност доминантно је била усмерена на српске аутентичне (старије) форме музичког изражавања, сагласно националном приступу бележења народне музике његових претходника и савременика. Суочен с процесом убрзане трансформације и нестајања многих старих музичких форми у међуратном раздобљу, као и с проблемом финансирања истраживања и публиковања (готово) искључиво из сопствених средстава, Ђорђевић је више пута указивао на недовољну заинтересованост државе за вредности од важног националног интереса, те предлагао решења превазилажења такве проблематике у циљу неговања нематеријалног културног наслеђа под покровитељством државних институција. Визионарским назначавањем изузетно важних стратешких решења у циљу очувања и заштите музичке баштине, Владимир Ђорђевић је употпунио своје вишедеценијско деловање у разним сферама музичке културе, што га чини једним од најсвестранијих и најпосвећенијих музичких личности на размеђи XIX и XX века.