Consolidating the standardization of the Rromani language - past, present, future, in respect of dialectal diversity while granting easy wordlwide communication in mother tongue

Abstract

The paper begins with the consideration of the circumstances in which Romani language is currently being developed, compared to the main languages in Europe. Furthermore, the paper deals with different stereotypes and explains the Romani dialectal structure not only from the aspect of heritage and as a mother tongue, but in the light of the measurement of inter-dialectal involvement proven by mathematical methods. This process leads to a clear clarification of the term ’dialect’. The natural occurrence of concepts of common, standard, literary, national, etc. in language is explained (according to different schools) as well as the present situation of the Romani language, with a focus on the prospects of its further development (the principle of butterfly) in the social context: the role of parents, family, church, society, school, media and various institutions in codification and normalization – also from the aspect of developing brakes. Some didactic tools are presented as instruments that also contribute to a better understanding of codification and normalization among Roma, leading to the harmonization of different dialects in the spirit of mutual respect for diversity. Such endeavors, however, are useless if they are not understood by users and if they are not really rooted in their culture. The above elements lead to the problem of direct codification and its connection with communication, in particular modern communication on social networks and multiple academic levels – because its ultimate purpose is to provide the Roma with a widespread modern language, with the ability to express all the nuances of human thinking. The paper ends with examples of some good practices in Romania and the former Yugoslavia – bearing in mind that negating or destroying one language is only one element in a wider mechanism of ethnic prejudice against the people speaking it.

Прилог почиње разматрањем околности у којима се тренутно развија ромски језик, у поређењу са главним језицима у Европи. Даље се бави различитим стереотипима и објашњава ромску дијалектолошку структуру не само са аспекта баштине и као матерњег језика, већ и у светлу мерења међудијалекатске удaљености, доказане математичким методама. Тај процес води до јасног разјашњавања појма ‘дијалекат’. Објашњава се природно појављивање појмова заједничког, стандардног, књижевног, националног итд. језика (према различитим школама) као и данашња ситуација ромског језика, са фокусом на перспективе његовог даљег развоја (’принцип лептира’) у друштвеном контексту: улога родитеља, породице, цркве, друштва, школе, медија и разних институција у кодификацији и нормализацији – такође са аспекта кочница у развоју. Неки дидактички алати су представљени као инструменти који такође доприносе бољем разумевању кодификације и нормализације међу Ромима, што води до хармонизације различитих наречја у духу међусобног поштовања различитости. Такви су подухвати ипак бескорисни ако их не разумеју корисници и ако нису стварно укорењени у њиховој култури. Наведени елементи доводе до проблема директне кодификације и њених веза са комуникацијом, нарочито модерном комуникацијом на друштвеним мрежама и разним академским нивоима – зато што је њена крајња сврха да Ромима пружи широко распрострањен модеран језик способан да изрази све нијансе људског мишљења. Презентација се завршава примерима неких добрих пракси у Румунији и бившој Југославији – имајући у виду да је негирање или уништавање једног језика само један елемент у ширем механизму етничких предрасуда против народа који датим језиком говори.