Право на службену употребу језика националних мањина у Републици Србији : перспективе ромског

Abstract

Службена употреба језика и писама националних мањина у Републици Србији зајамчена је Уставом и уређена законом. Упркос томе што су прописани услови за увођење језика националне мањине у службену употребу „ниски“ (15% припадника националне мањине настањених у јединици локалне самоуправе), ромски није уведен у службену употребу ни у једној локалној самоуправи. Разлози томе су бројни – просторна дисперзираност Рома, етничка мимикрија која је последица дискриминације припадника овог народа и, пре свега осталог, опредељење државе да остваривање права националних мањина услови бројем припадника националне мањине настањених на одређеној територији. То је условило да Роми, упркос томе што су по броју становника друга национална мањина у Србији не испуњавају потребне услове за увођење свог језика у службену употребу. Међутим, проблем је у томе што је у систему заштите права националних мањина у Србији службена употреба језика утемељена као важна полуга очувања националног идентитета и једно од колективних права признатих законом. Поред тога, Законом о заштити права и слобода националних мањина прописано је то да органи власти могу да доносе „прописе, појединачне правне акте и да предузимају мере у циљу обезбеђења пуне и ефективне равноправности између припадника националних мањина и припадника већинске нације“, те да се те мере посебно предузимају ради „поправљања положаја лица која припадају ромској националној мањини“. У свакодневном животу то није случај, афирмативне мере у вези са службеном употребом језика на основу института стечених права омогућене су припадницима одређених националних мањина, али не и Ромима по основу Закона. При томе, чест изговор за неостваривање појединих права признатих Ромима као националној мањини јесте то што њихов језик није стандардизован и није у службеној употреби.

The official use of languages of national minorities in the Republic of Serbia is guaranteed by the Constitution and regulated by law. Despite the fact that the requirements for introducing the language of a national minority into official use are “low” (members of a national minority making up 15% of the permanent resident population of a unit of local self-government), Romani has not been introduced into official use in any of the local self-governments. The reasons for this are numerous: the dispersed distribution of the Roma population, ethnic mimicry resulting from discrimination against them and, most of all, the state’s opting to condition the exercise of national minority rights upon the number of a national minority members residing in a given territorial jurisdiction. As a result, the Roma, despite being the second largest national minority in Serbia, do not fulfil the necessary conditions for their language to be introduced into official use. The problem, however, is that the official use of languages in Serbia’s system of national minority rights protection is framed as an important instrument of national identity preservation and one of the collective rights recognized by law. In addition, under the Law on the Protection of the Rights and Freedoms of National Minorities, the responsible authorities may pass “regulations and individual legal acts and take measures to ensure full and effective equality between the members of national minorities and the members of the majority nation”. Moreover, under this Law, such measures are to be taken in particular with a view to “improving the position of persons belonging to the Roma national minority”. This is not the case in everyday life, though. Affirmative measures concerning the official use of language are implemented for some national minorities on the basis of the institution of acquired rights, but not for the Roma on grounds of the Law. A frequent excuse for impeding the exercise of some rights recognized to the Roma as a national minority is that their language has not been standardized and that it is not in official use.