Енигме о немачкој суверености и европској безбедности

Abstract

После слома Немачког Рајха 1945. године отворила су се бројна питања (економске, политичке и правне природе) која ни до данас нису разрешена у потпуности. Међу тим спорним питањима је и питање о немачкој суверености и европској безбедности. Савезна Република Немачка је ретка држава која је у размаку од 35 година два пута стекла сувереност. Први пут ступањем на снагу тзв. Немачког уговора, маја 1955. године (у верзији утврђеној Париским протоколима из 1954. године), а други пут закључењем Два плус четири уговора (Treaty on the final settlement with respect to Germany) септембра 1990. године и његовим ступањем на снагу марта 1991. године. У немачкој правној и политичкој теорији указује се на одређене недостатке стечене суверености, а посебно на право одређених држава да стационирају своје војне снаге на територији Немачке (ius ad praesentiam и ius in praesentia), као и на продужено важење извесних одредаба бившег окупационог права у немачком правном поретку. Коначно, у раду се истражује да ли је и колико Савезна Република Немачка поштовала преузете обавезе из Два плус четири уговора свог Устава (GG), Повеље Уједињених нација, с посебним освртом на СФРЈ, СРЈ, Србију и европску безбедност као целину.

After the downfall of German Reich in 1945, numerous questions (of economic, political and legal nature) were opened up, which haven’t been fully solved to this day. Among these debatable questions is the question of German sovereignty and European safety. Federal Republic of Germany is a rare state that has acquired sovereignty twice over a period of 35 years. First time by putting the so called German contract into force, in May 1955 (in the version determined by Parisian protocols from 1954), and the second time after concluding the Two Plus Four Agreement (Treaty on the final settlement with respect to Germany) in September 1990 and its coming into force in March 1991. In German legal and political theory, certain deficiency of acquired sovereignty is pointed out, especially when it comes to the right of certain states to station their military forces on the territory of Germany (ius ad praesentiam и ius in praesentia), as well as the prolonged validity of certain regulations of former occupying law in German legal order. Finally, the paper examines if and how much has the Federal Republic of Germany respected the obligations taken from the Two Plus Four Agreement, its Constitution, The Charter of the United Nations, with a special review of SFRY, SRY, Serbia and European safety as a whole.