Државна сувереност и/или национална безбедност : (екстерне и интерне функције концепта суверености)

Abstract

The old adage „when power demands, one yields“ is a disturbing constant in interstate relations. As it seems, such a fate cannot be avoided, but can be moderated. Modern times have achieved this by promoting the concept of sovereignty, a political idea and practice according to which every state is entitled to the development of its own legislature, political, religious and any other institution unhindered by other states or supranational authorities. The principle stems from the interest of proto-modern European political communities in gaining their independence from either the emperor or pope (16th and 17th century). The political form and content of that interest transformed over time into an international order in which everyone is their own master, provided that the same right is recognized for others as well. At the same time, the sovereignty of states has given a new form to the traditional need for security, which has historically been the basis for formation of all political communities. Redefining the scope of and reason for the existence of the final and absolute form of power in modern states (from the personal authority of a monarch to depersonalized institutions of a people/nation), the concept of sovereignty has directly interlinked the establishment of justice and equity (the maintenance of a system’s legitimacy) with the defense against an attack by enemy (security from external threats). Despite being subsequently contested on very diverse ideological, economic, and realpolitik grounds, the concept of the sovereignty of state has survived to date as probably the only feasible balancing principle for the establishment of any degree of order in the essentially disordered realm of international politics. On the other hand, achievement of the internal (stabilizing and legitimizing) function of sovereignty remains an open issue since it is unlikely that the „ultimate“ answer to the question of ultimate authority in political relations will ever exist.

Онеспокојавајућа постојаност у односима између држава је да „сила бога не пита“. По свему судећи, тај се усуд не може укинути, али се зато може ублажити. Модерно доба је то учинило историјском промоцијом концепта суверености, политичком идејом и праксом по којој свака држава има право да, неометано од стране других држава или наднационалних ауторитета, развија властито законодавство, политичке, привредне, верске и све друге институције. Корен тог принципијелног става био је интерес протомодерних политичких заједница у Европи да стекну независност у односу на цара или папу (XVI/XVII век). Политичка форма и садржај тог интереса временом су се преточили у међународни поредак у коме је свако господар самоме себи, с тим да то исто право признаје и другима. Истовремено, суверност држава је на нови начин обликовала и традиционалну потребу за безбедношћу која је одувек чинила темељ постанка свеколиких политичких заједница кроз историју. Редефинишући домет и смисао постојања коначног и апсолутног облика власти у модерној држави (од персоналног ауторитета монарха до деперсонализованих институција народа/нације), концепт суверености је успостављање правде и правичности (одржавање легитимности поретка) директно повезао са одбраном од напада непријатеља (обезбеђивање од спољних опасности). Упркос бројним потоњим, садржински крајње разноликим идеолошким, економским и надасве реалполитичким оспоравањима, концепт државне суверености се до данас одржао као вероватно једино могућ уравнотежујући принцип успостављања каквог-таквог реда у принципијелно неуређеном свету међународне политике. С друге стране, остваривање унутрашње (стабилизујуће и легитимизујуће) функције суверености остаје отворен проблем с обзиром да питање коначног ауторитета у политичким односима вероватно и не може имати свој „коначни“ одговор.