Дубровник између Београда и Загреба од уједињења до стварања Бановине Хрватске : (1918-1939)

Abstract

У раду се истражује положај Дубровника у Краљевини СХС/ Југославији. Анализирају се бројни предлози и идеје о уређењу Краљевине са циљем утврђивања позиције Дубровника у плановима српске и хрватске политичке елите и места које је он заузео приликом неколико пута спровођених територијално–административних реорганизација државе. Осим из угла Београда и Загреба, проблем се сагледава и из визуре самих Дубровчана. Истраживање је показало да српска страна није имала јасно дефинисане ставове у погледу припадности Дубровника, за разлику од хрватске, која је подручје Дубровника доследно и континуирано обухватала хрватским границама. Утврђено је да борба дубровачких Срба да сачувају свој национални идентитет и посебност свог града уобличену током историје није дала резултате, да су све промене водиле слабљењу српске компоненте Дубровника и, најзад, његовом утапању у хрватски корпус. Рад је настао на основу архивске грађе, објављених извора, мемоарских дела и релевантне научне литературе.

Th is paper looks into the position of Dubrovnik within the Kingdom of Serbs, Croats, and Slovenes/Yugoslavia. Numerous proposals and suggestions concerning regulations in the Kingdom have been analyzed, with the aim of establishing the position of Dubrovnik in the plans of Serbian and Croatian political elites, as well as the place it occupied in several territorialadministrative reorganizations of the state. When the fi rst division of the Kingdom into 33 districts had been carried out (in 1922), a separate Dubrovnik district had been set up, aft er which Dubrovnik was given over to Banovina of Zeta (in 1929), only to eventually become part of Banovina of Croatia (in 1939). Our investigation has shown that the Serbian side did not have clearly defi ned views regarding where Dubrovnik belongs, unlike the Croatian side, which included the area of Dubrovnik within Croatian territory with consistency and continuity. Apart from the perspective of Belgrade and Zagreb, the issue in hand has also been observed from the viewpoint of the inhabitants of Dubrovnik themselves. Serbs from Dubrovnik were deeply distressed by the idea of their city being joined to the so-called Tripartite Croatia (Trojednica), that is, by the possibility of the southern coastline to form part of some sort of Croatian autonomous district. Instead, they had persistently been trying to unite the territory of Dubrovnik with Herzegovinian hinterlands into one separate unit, with respect to the specific historical development of Dubrovnik, its centuries’ old independence, highly developed culture and traditionally “Slavic” character of its people. The struggle of Serbs from Dubrovnik to preserve their national identity and uniqueness of its city shaped in the course of history did not yield results, all the changes were conducive to weakening of the Serbian component of Dubrovnik and to its eventual blending into the Croatian corpus.