All Publications

Link to this page

Transesterification of used cooking sunflower oil catalyzed by hazelnut shell ash

Miladinović, Marija M.; Krstić, Jugoslav B.; Zdujić, Miodrag V.; Veselinović, Ljiljana M.; Veljović, Đorđe N.; Banković-Ilić, Ivana B.; Stamenković, Olivera S.; Veljković, Vlada B.

(Elsevier, 2022)

TY  - JOUR
AU  - Miladinović, Marija M.
AU  - Krstić, Jugoslav B.
AU  - Zdujić, Miodrag V.
AU  - Veselinović, Ljiljana M.
AU  - Veljović, Đorđe N.
AU  - Banković-Ilić, Ivana B.
AU  - Stamenković, Olivera S.
AU  - Veljković, Vlada B.
PY  - 2022
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12337
AB  - Hazelnut shell ash was investigated as a new base catalyst for the transesterification of used cooking sunflower oil to biodiesel. To understand its catalytic properties, the prepared ash was characterized by EDX, XRD, TGA/DTA, Hg porosimetry, N2 physisorption, FE-SEM, and basic strength measurements. The effects of the catalyst loading in the range of 1–5% of the oil weight and the methanol-to-oil molar ratio of 6:1–18:1 on the kinetics of the fatty acid methyl esters synthesis were established. Moreover, the leaching and reusability of the catalyst were assessed. The obtained results revealed that hazelnut shell ash was mostly composed of K, Ca, and Mg. The highest ester content (98%) was achieved at the catalyst loading of 5%, the methanol-to-oil molar ratio of 12:1, and the reaction time of 10 min. The contribution of homogeneous catalysis because of the catalyst leaching was confirmed but did not determine the overall reaction rate. The catalyst can be reused after the recalcination at 800 °C for 2 h achieving the high methyl esters content (>96%) in 30 min after three subsequent runs. The overall reaction followed the pseudo-first-order kinetics with respect to triacylglycerols. A linear relationship between the apparent reaction rate constant and the catalyst loading and the methanol-to-oil molar ratio was determined. The determined value of the reaction rate constant was 0.0576 dm6/(min•mol2).
PB  - Elsevier
T2  - Renewable Energy
T1  - Transesterification of used cooking sunflower oil catalyzed by hazelnut shell ash
SP  - 103
EP  - 113
VL  - 183
DO  - 10.1016/j.renene.2021.10.071
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12337
ER  - 
@article{
author = "Miladinović, Marija M. and Krstić, Jugoslav B. and Zdujić, Miodrag V. and Veselinović, Ljiljana M. and Veljović, Đorđe N. and Banković-Ilić, Ivana B. and Stamenković, Olivera S. and Veljković, Vlada B.",
year = "2022",
abstract = "Hazelnut shell ash was investigated as a new base catalyst for the transesterification of used cooking sunflower oil to biodiesel. To understand its catalytic properties, the prepared ash was characterized by EDX, XRD, TGA/DTA, Hg porosimetry, N2 physisorption, FE-SEM, and basic strength measurements. The effects of the catalyst loading in the range of 1–5% of the oil weight and the methanol-to-oil molar ratio of 6:1–18:1 on the kinetics of the fatty acid methyl esters synthesis were established. Moreover, the leaching and reusability of the catalyst were assessed. The obtained results revealed that hazelnut shell ash was mostly composed of K, Ca, and Mg. The highest ester content (98%) was achieved at the catalyst loading of 5%, the methanol-to-oil molar ratio of 12:1, and the reaction time of 10 min. The contribution of homogeneous catalysis because of the catalyst leaching was confirmed but did not determine the overall reaction rate. The catalyst can be reused after the recalcination at 800 °C for 2 h achieving the high methyl esters content (>96%) in 30 min after three subsequent runs. The overall reaction followed the pseudo-first-order kinetics with respect to triacylglycerols. A linear relationship between the apparent reaction rate constant and the catalyst loading and the methanol-to-oil molar ratio was determined. The determined value of the reaction rate constant was 0.0576 dm6/(min•mol2).",
publisher = "Elsevier",
journal = "Renewable Energy",
title = "Transesterification of used cooking sunflower oil catalyzed by hazelnut shell ash",
pages = "103-113",
volume = "183",
doi = "10.1016/j.renene.2021.10.071",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12337"
}
Miladinović, M. M., Krstić, J. B., Zdujić, M. V., Veselinović, L. M., Veljović, Đ. N., Banković-Ilić, I. B., Stamenković, O. S.,& Veljković, V. B.. (2022). Transesterification of used cooking sunflower oil catalyzed by hazelnut shell ash. in Renewable Energy
Elsevier., 183, 103-113.
https://doi.org/10.1016/j.renene.2021.10.071
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12337
Miladinović MM, Krstić JB, Zdujić MV, Veselinović LM, Veljović ĐN, Banković-Ilić IB, Stamenković OS, Veljković VB. Transesterification of used cooking sunflower oil catalyzed by hazelnut shell ash. in Renewable Energy. 2022;183:103-113.
doi:10.1016/j.renene.2021.10.071
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12337 .
Miladinović, Marija M., Krstić, Jugoslav B., Zdujić, Miodrag V., Veselinović, Ljiljana M., Veljović, Đorđe N., Banković-Ilić, Ivana B., Stamenković, Olivera S., Veljković, Vlada B., "Transesterification of used cooking sunflower oil catalyzed by hazelnut shell ash" in Renewable Energy, 183 (2022):103-113,
https://doi.org/10.1016/j.renene.2021.10.071 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12337 .

Часопис „Гусле“ (1911–1914) у историји српске музичке периодике

Васић, Александар; Голубовић, Марија

(Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности, 2021-12-31)

TY  - JOUR
AU  - Васић, Александар
AU  - Голубовић, Марија
PY  - 2021-12-31
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12526
AB  - The Association of Serbian Singing Societies in Sombor started the magazine “Gusle” in May 1911. It was a monthly magazine with each issue sixteen pages long. In the introductory place in each issue “Gusle” brought extensive texts dedicated to the problems in the work of Serbian singing societies. One column followed the work of the Association, and one brought news from the life of singing societies. The magazine was concluded by notes and advertisements. The outbreak
of the First World War stopped the publication of this magazine. The last issue
was published in April 1914. This is the first study dedicated to the magazine
“Gusle”, its structure, content and ideological profile. In the appendix, the paper
brings an integral bibliography of the journal, which did not exist until now.
AB  - Савез српских певачких друштава у Сомбору покренуо је у мају 1911. године
часопис „Гусле“. Часопис је излазио једном месечно на шеснаест страница.
На уводном месту у сваком броју „Гусле“ су доносиле обиман текст посвећен
проблемима у раду српских певачких дружина. Једна рубрика је пратила рад
Савеза, а једна је доносила вести из живота певачких друштава. Часопис су
закључивале белешке и огласи. Избијање Првог светског рата зауставило
је излажење овога гласила. Последњи број је изашао у априлу 1914. Ово је
прва студија посвећена часопису „Гусле“, његовој структури, садржају и
идеолошком профилу. У додатку, рад доноси интегралну библиографију
часописа, која до сада није постојала.
AB  - In January 1911, the Association of Serbian Singing Societies was founded in
Sombor. The first issue of the magazine “Gusle”, the official gazette of the Association,
appeared in May of the same year. It was a monthly magazine with each issue sixteen
pages long. The magazine was published regularly until April 1914. The outbreak of
the First World War halted the publication of the magazine.
During the three years of its existence, “Gusle” published two hundred and sixtythree
articles. Each issue opened with an extensive text dedicated to practical issues
and problems related to the work of Serbian singing societies. Those articles were
followd by the column “Work of the Association”, which brought news about the
activities of the Sombor Association of Serbian Singing Societies. The third column
reported on the work of a number of Serbian singing societies. The journal was
concluded by notes of various contents, and advertisements were printed at the very
end. The magazine also published translations of articles from foreign periodicals.
The editorial board presented its program at the beginning of the first issue. The
goal of the magazine was to serve the idea that led to the creation of the Association
of Serbian Singing Societies – to gather together and connect Serbian singing
societies. “Gusle” intended to contribute to achieving a unique system in the work of
singing societies. In addition, the magazine was supposed to help establish a singing
society in every Serbian place.
The focus in each issue was on the introductory, extensive texts. The themes of
these articles revealed the motives of the editorial board. Namely, the introductory
texts were not conceived as musicological essays of original aspirations; the
intention was to open practical, important questions that reflected the problems in
the functioning of singing societies.
Although at the beginning of the 20th century the idea of Yugoslavism was
present in Serbian intellectual circles, the magazine “Gusle” did not show interest in
it. There are very few Croatian and Slovenian topics in “Gusle”. Croats and Slovenes were mentioned only as part of strengthening ties with the Slavic peoples in general. The word Yugoslav was used only a few times, without elaboration.
For the historian of Serbian music, the magazine “Gusle” in the first place represents a source of information on musical opportunities among the Serbs in Austria-Hungary and in their singing societies, in the years before the First World War. “Gusle” served as a practical advisor to the singing societies in their work. The ambition of the magazine publishers did not go beyond that role. The absence of professional studies and reviews makes “Gusle” a distant ancestor of professional music periodicals that would be established and developed in the Serbian language only in the period between the two world wars.
PB  - Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности
T2  - Музикологија
T1  - Часопис „Гусле“ (1911–1914) у историји српске музичке периодике
T1  - The magazine „Gusle“ (1911–1914) in the history of Serbian music periodicals
SP  - 181
EP  - 212
IS  - 31
DO  - 10.2298/MUZ2131181V
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12526
ER  - 
@article{
author = "Васић, Александар and Голубовић, Марија",
year = "2021-12-31",
abstract = "The Association of Serbian Singing Societies in Sombor started the magazine “Gusle” in May 1911. It was a monthly magazine with each issue sixteen pages long. In the introductory place in each issue “Gusle” brought extensive texts dedicated to the problems in the work of Serbian singing societies. One column followed the work of the Association, and one brought news from the life of singing societies. The magazine was concluded by notes and advertisements. The outbreak
of the First World War stopped the publication of this magazine. The last issue
was published in April 1914. This is the first study dedicated to the magazine
“Gusle”, its structure, content and ideological profile. In the appendix, the paper
brings an integral bibliography of the journal, which did not exist until now., Савез српских певачких друштава у Сомбору покренуо је у мају 1911. године
часопис „Гусле“. Часопис је излазио једном месечно на шеснаест страница.
На уводном месту у сваком броју „Гусле“ су доносиле обиман текст посвећен
проблемима у раду српских певачких дружина. Једна рубрика је пратила рад
Савеза, а једна је доносила вести из живота певачких друштава. Часопис су
закључивале белешке и огласи. Избијање Првог светског рата зауставило
је излажење овога гласила. Последњи број је изашао у априлу 1914. Ово је
прва студија посвећена часопису „Гусле“, његовој структури, садржају и
идеолошком профилу. У додатку, рад доноси интегралну библиографију
часописа, која до сада није постојала., In January 1911, the Association of Serbian Singing Societies was founded in
Sombor. The first issue of the magazine “Gusle”, the official gazette of the Association,
appeared in May of the same year. It was a monthly magazine with each issue sixteen
pages long. The magazine was published regularly until April 1914. The outbreak of
the First World War halted the publication of the magazine.
During the three years of its existence, “Gusle” published two hundred and sixtythree
articles. Each issue opened with an extensive text dedicated to practical issues
and problems related to the work of Serbian singing societies. Those articles were
followd by the column “Work of the Association”, which brought news about the
activities of the Sombor Association of Serbian Singing Societies. The third column
reported on the work of a number of Serbian singing societies. The journal was
concluded by notes of various contents, and advertisements were printed at the very
end. The magazine also published translations of articles from foreign periodicals.
The editorial board presented its program at the beginning of the first issue. The
goal of the magazine was to serve the idea that led to the creation of the Association
of Serbian Singing Societies – to gather together and connect Serbian singing
societies. “Gusle” intended to contribute to achieving a unique system in the work of
singing societies. In addition, the magazine was supposed to help establish a singing
society in every Serbian place.
The focus in each issue was on the introductory, extensive texts. The themes of
these articles revealed the motives of the editorial board. Namely, the introductory
texts were not conceived as musicological essays of original aspirations; the
intention was to open practical, important questions that reflected the problems in
the functioning of singing societies.
Although at the beginning of the 20th century the idea of Yugoslavism was
present in Serbian intellectual circles, the magazine “Gusle” did not show interest in
it. There are very few Croatian and Slovenian topics in “Gusle”. Croats and Slovenes were mentioned only as part of strengthening ties with the Slavic peoples in general. The word Yugoslav was used only a few times, without elaboration.
For the historian of Serbian music, the magazine “Gusle” in the first place represents a source of information on musical opportunities among the Serbs in Austria-Hungary and in their singing societies, in the years before the First World War. “Gusle” served as a practical advisor to the singing societies in their work. The ambition of the magazine publishers did not go beyond that role. The absence of professional studies and reviews makes “Gusle” a distant ancestor of professional music periodicals that would be established and developed in the Serbian language only in the period between the two world wars.",
publisher = "Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности",
journal = "Музикологија",
title = "Часопис „Гусле“ (1911–1914) у историји српске музичке периодике, The magazine „Gusle“ (1911–1914) in the history of Serbian music periodicals",
pages = "181-212",
number = "31",
doi = "10.2298/MUZ2131181V",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12526"
}
Васић, А.,& Голубовић, М.. (2021-12-31). Часопис „Гусле“ (1911–1914) у историји српске музичке периодике. in Музикологија
Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности.(31), 181-212.
https://doi.org/10.2298/MUZ2131181V
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12526
Васић А, Голубовић М. Часопис „Гусле“ (1911–1914) у историји српске музичке периодике. in Музикологија. 2021;(31):181-212.
doi:10.2298/MUZ2131181V
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12526 .
Васић, Александар, Голубовић, Марија, "Часопис „Гусле“ (1911–1914) у историји српске музичке периодике" in Музикологија, no. 31 (2021-12-31):181-212,
https://doi.org/10.2298/MUZ2131181V .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12526 .

Данијела Кулезић-Вилсон (Шабац, 13. октобар 1966 – Корк, Ирска, 15. април 2021)

Ђорђевић, Ана

(Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности, 2021-12-30)

TY  - GEN
AU  - Ђорђевић, Ана
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12532
AB  - Петнаестог априла 2021. године, након дуге и тешке борбе са болешћу, прерано нас је напустила Данијела Кулезић-Вилсон (Danijela Kulezić-Wilson), музиколошкиња, ванредна професорка Школе за филм, музику и позориште Универзитета у Корку, Ирска (University College Cork).
PB  - Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности
T2  - Музикологија
T1  - Данијела Кулезић-Вилсон (Шабац, 13. октобар 1966 – Корк, Ирска, 15. април 2021)
SP  - 285
EP  - 288
IS  - 31
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12532
ER  - 
@misc{
author = "Ђорђевић, Ана",
year = "2021-12-30",
abstract = "Петнаестог априла 2021. године, након дуге и тешке борбе са болешћу, прерано нас је напустила Данијела Кулезић-Вилсон (Danijela Kulezić-Wilson), музиколошкиња, ванредна професорка Школе за филм, музику и позориште Универзитета у Корку, Ирска (University College Cork).",
publisher = "Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности",
journal = "Музикологија",
title = "Данијела Кулезић-Вилсон (Шабац, 13. октобар 1966 – Корк, Ирска, 15. април 2021)",
pages = "285-288",
number = "31",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12532"
}
Ђорђевић, А.. (2021-12-30). Данијела Кулезић-Вилсон (Шабац, 13. октобар 1966 – Корк, Ирска, 15. април 2021). in Музикологија
Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности.(31), 285-288.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12532
Ђорђевић А. Данијела Кулезић-Вилсон (Шабац, 13. октобар 1966 – Корк, Ирска, 15. април 2021). in Музикологија. 2021;(31):285-288.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12532 .
Ђорђевић, Ана, "Данијела Кулезић-Вилсон (Шабац, 13. октобар 1966 – Корк, Ирска, 15. април 2021)" in Музикологија, no. 31 (2021-12-30):285-288,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12532 .

Владимир Јовановић, 100 година Опере Народног позоришта у Београду. Београд: Чигоја штампа, 2020. ISBN 978-86-531-0625-6 (ЧШ)

Спасић, Вања

(Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности, 2021-12-30)

TY  - JOUR
AU  - Спасић, Вања
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12531
AB  - Поводом обележавања стоте годишњице оснивања Опере Народног позоришта у Београду, публика је имала прилике да се кроз три различита медија упозна са историјатом институције која представља један од најзначајнијих чинилаца нашег музичког и културног живота.
PB  - Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности
T2  - Музикологија
T1  - Владимир Јовановић, 100 година Опере Народног позоришта у Београду. Београд: Чигоја штампа, 2020. ISBN 978-86-531-0625-6 (ЧШ)
SP  - 277
EP  - 282
IS  - 31
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12531
ER  - 
@article{
author = "Спасић, Вања",
year = "2021-12-30",
abstract = "Поводом обележавања стоте годишњице оснивања Опере Народног позоришта у Београду, публика је имала прилике да се кроз три различита медија упозна са историјатом институције која представља један од најзначајнијих чинилаца нашег музичког и културног живота.",
publisher = "Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности",
journal = "Музикологија",
title = "Владимир Јовановић, 100 година Опере Народног позоришта у Београду. Београд: Чигоја штампа, 2020. ISBN 978-86-531-0625-6 (ЧШ)",
pages = "277-282",
number = "31",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12531"
}
Спасић, В.. (2021-12-30). Владимир Јовановић, 100 година Опере Народног позоришта у Београду. Београд: Чигоја штампа, 2020. ISBN 978-86-531-0625-6 (ЧШ). in Музикологија
Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности.(31), 277-282.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12531
Спасић В. Владимир Јовановић, 100 година Опере Народног позоришта у Београду. Београд: Чигоја штампа, 2020. ISBN 978-86-531-0625-6 (ЧШ). in Музикологија. 2021;(31):277-282.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12531 .
Спасић, Вања, "Владимир Јовановић, 100 година Опере Народног позоришта у Београду. Београд: Чигоја штампа, 2020. ISBN 978-86-531-0625-6 (ЧШ)" in Музикологија, no. 31 (2021-12-30):277-282,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12531 .

Milena Medić, Musica ante oculos: ekfraza i njene vrline ἐνάργεια i ἐκπλήξις u vokalnoj muzici na razmeđu 16. i 17. veka. Beograd: Fakultet muzičke umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, 2020. ISBN 978-86-81340-28-8. 307 str.

Марковић, Татјана

(Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности, 2021-12-30)

TY  - JOUR
AU  - Марковић, Татјана
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12530
AB  - Године 2020. у издању Факултета музичке уметности Универзитета уметности у Београду публикована је монографија музиколошкиње и теоретичарке музике Милене Медић, Musica ante oculos: ekfraza i njene vrline ἐνάργεια i ἐκπλήξις u vokalnoj muzici na razmeđu 16. i 17. veka, као резултат њеног дугогодишњег истраживања европске вокалне музике ренесансе и раног барока.
PB  - Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности
T2  - Музикологија
T1  - Milena Medić, Musica ante oculos: ekfraza i njene vrline ἐνάργεια i ἐκπλήξις u vokalnoj muzici na razmeđu 16. i 17. veka. Beograd: Fakultet muzičke umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, 2020. ISBN 978-86-81340-28-8. 307 str.
SP  - 269
EP  - 275
IS  - 31
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12530
ER  - 
@article{
author = "Марковић, Татјана",
year = "2021-12-30",
abstract = "Године 2020. у издању Факултета музичке уметности Универзитета уметности у Београду публикована је монографија музиколошкиње и теоретичарке музике Милене Медић, Musica ante oculos: ekfraza i njene vrline ἐνάργεια i ἐκπλήξις u vokalnoj muzici na razmeđu 16. i 17. veka, као резултат њеног дугогодишњег истраживања европске вокалне музике ренесансе и раног барока.",
publisher = "Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности",
journal = "Музикологија",
title = "Milena Medić, Musica ante oculos: ekfraza i njene vrline ἐνάργεια i ἐκπλήξις u vokalnoj muzici na razmeđu 16. i 17. veka. Beograd: Fakultet muzičke umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, 2020. ISBN 978-86-81340-28-8. 307 str.",
pages = "269-275",
number = "31",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12530"
}
Марковић, Т.. (2021-12-30). Milena Medić, Musica ante oculos: ekfraza i njene vrline ἐνάργεια i ἐκπλήξις u vokalnoj muzici na razmeđu 16. i 17. veka. Beograd: Fakultet muzičke umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, 2020. ISBN 978-86-81340-28-8. 307 str.. in Музикологија
Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности.(31), 269-275.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12530
Марковић Т. Milena Medić, Musica ante oculos: ekfraza i njene vrline ἐνάργεια i ἐκπλήξις u vokalnoj muzici na razmeđu 16. i 17. veka. Beograd: Fakultet muzičke umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, 2020. ISBN 978-86-81340-28-8. 307 str.. in Музикологија. 2021;(31):269-275.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12530 .
Марковић, Татјана, "Milena Medić, Musica ante oculos: ekfraza i njene vrline ἐνάργεια i ἐκπλήξις u vokalnoj muzici na razmeđu 16. i 17. veka. Beograd: Fakultet muzičke umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu, 2020. ISBN 978-86-81340-28-8. 307 str." in Музикологија, no. 31 (2021-12-30):269-275,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12530 .

Écoutant la musique de Pan: о онтолошком потенцијалу ʻпаузе’ у Дебисијевом делу Сиринкс

Томић, Марија

(Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности, 2021-12-30)

TY  - JOUR
AU  - Томић, Марија
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12527
AB  - The basic thesis of this paper is that ʻpause’ represents the ontological center of Claude Debussy’s (1862–1918) Syrinx for solo flute (1913). The phenomenon of the musical work is interpreted through an ontological perspective, following Roman Ingarden’s reflections presented in his Ontology of the Work of Art, having also in mind the different modes in which music can exist, that can be read from Ferruccio Busoni’s Sketch of a New Esthetic of Music. Since the programmatic content of Syrinx represents the myth of Pan’s flute, we necessarily introduce Mircea Eliadeʼs explication of the phenomenon of myth, more precisely, of the mythical
time, into the theoretical discussion as well.
AB  - Основна теза овог рада јесте да ʻпауза’ представља онтолошки центар
Дебисијеве (Claude Debussy, 1862–1918) композиције Сиринкс за соло
флауту (1913). Феномен музичког дела тумачимо из онтолошке перспективе,
по узору на Ингарденова (Roman Ingarden) промишљања изложена у његовој
Онтологији уметности, имајући у виду и различите модусе појавности музике
који се ишчитавају из Бузонијевог (Ferruccio Busoni) Нацрта за једну нову
естетику музике. Будући да програмску основу композиције Сиринкс чини
мит о Пановој фрули, у теоријску расправу нужно уводимо и Елијадеову
(Mircea Eliade) експликацију феномена мита, прецизније, митског времена.
AB  - Symbol of the (modern) flute music, Claude Debussy’s (1862–1918) composition
Syrinx for solo flute was initially conceived and premiered in 1913 as music for the
first scene of the third act of Gabriel Mourey’s dramatic poem Psyché. The phenomenon
of musical/Debussy’s work is interpreted through an ontological perspective,
following Roman Ingarden’s reflections presented in his Ontology of the Work of Art,
having also in mind the different modes in which music can exist, that can be read
from Ferruccio Busoni’s Sketch of a New Esthetic of Music. Since the programmatic
content of Syrinx represents the myth of Pan’s flute, we necessarily introduce into
the theoretical discussion as well Mircea Eliade’s explication of the phenomenon
of myth, more precisely, of the mythical/sacred time (Great Time), which stands
in contrast to the profane or historical time. Entering the Time takes place, significantly,
almost at the very beginning of the composition, thanks to the appearance of
the Fermata written after all beats in the second bar and, then, to the double bar line
which completes the eighth bar – during the sound realization of these signs flutists
ʻperform’ pauses, which we understand as places of the intersection of musical and
mythical time, that is, as a mean of temporal continuity in the overall dramaturgical
flow. It becomes apparent that the Time (Fermata/double bar line/ʻpause’) in a certain
way determines the musical time, i.e. the temporal organization of Syrinx. Therefore,
the constitutive elements of the myth are the hallmarks of this work – apart
from, for example, the interaction of two modes of time (mythical and musical) inhabiting
each version of the myth of Pan’s flute, which the composer transposed to
his work, treatment of the musical material also resonates with mythical patterns,
particularly the concept of returning “at the beginning”. Since Busoni’s fourth mode
– the conception of interpretation – likewise takes place primarily through ʻcreating’
the Fermata’s duration, we conclude that ʻpause’ represents the ontological center of
Syrinx for solo flute, which intensifies the image of the identity of a musical work as
an ideal object.
PB  - Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности
T2  - Музикологија
T1  - Écoutant la musique de Pan: о онтолошком потенцијалу ʻпаузе’ у Дебисијевом делу Сиринкс
T1  - Écoutant la musique de Pan: Regarding the Ontological Horizons of ʻPause’ in Claude Debussy’s Syrinx
SP  - 213
EP  - 229
IS  - 31
DO  - 10.2298/MUZ2131213T
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12527
ER  - 
@article{
author = "Томић, Марија",
year = "2021-12-30",
abstract = "The basic thesis of this paper is that ʻpause’ represents the ontological center of Claude Debussy’s (1862–1918) Syrinx for solo flute (1913). The phenomenon of the musical work is interpreted through an ontological perspective, following Roman Ingarden’s reflections presented in his Ontology of the Work of Art, having also in mind the different modes in which music can exist, that can be read from Ferruccio Busoni’s Sketch of a New Esthetic of Music. Since the programmatic content of Syrinx represents the myth of Pan’s flute, we necessarily introduce Mircea Eliadeʼs explication of the phenomenon of myth, more precisely, of the mythical
time, into the theoretical discussion as well., Основна теза овог рада јесте да ʻпауза’ представља онтолошки центар
Дебисијеве (Claude Debussy, 1862–1918) композиције Сиринкс за соло
флауту (1913). Феномен музичког дела тумачимо из онтолошке перспективе,
по узору на Ингарденова (Roman Ingarden) промишљања изложена у његовој
Онтологији уметности, имајући у виду и различите модусе појавности музике
који се ишчитавају из Бузонијевог (Ferruccio Busoni) Нацрта за једну нову
естетику музике. Будући да програмску основу композиције Сиринкс чини
мит о Пановој фрули, у теоријску расправу нужно уводимо и Елијадеову
(Mircea Eliade) експликацију феномена мита, прецизније, митског времена., Symbol of the (modern) flute music, Claude Debussy’s (1862–1918) composition
Syrinx for solo flute was initially conceived and premiered in 1913 as music for the
first scene of the third act of Gabriel Mourey’s dramatic poem Psyché. The phenomenon
of musical/Debussy’s work is interpreted through an ontological perspective,
following Roman Ingarden’s reflections presented in his Ontology of the Work of Art,
having also in mind the different modes in which music can exist, that can be read
from Ferruccio Busoni’s Sketch of a New Esthetic of Music. Since the programmatic
content of Syrinx represents the myth of Pan’s flute, we necessarily introduce into
the theoretical discussion as well Mircea Eliade’s explication of the phenomenon
of myth, more precisely, of the mythical/sacred time (Great Time), which stands
in contrast to the profane or historical time. Entering the Time takes place, significantly,
almost at the very beginning of the composition, thanks to the appearance of
the Fermata written after all beats in the second bar and, then, to the double bar line
which completes the eighth bar – during the sound realization of these signs flutists
ʻperform’ pauses, which we understand as places of the intersection of musical and
mythical time, that is, as a mean of temporal continuity in the overall dramaturgical
flow. It becomes apparent that the Time (Fermata/double bar line/ʻpause’) in a certain
way determines the musical time, i.e. the temporal organization of Syrinx. Therefore,
the constitutive elements of the myth are the hallmarks of this work – apart
from, for example, the interaction of two modes of time (mythical and musical) inhabiting
each version of the myth of Pan’s flute, which the composer transposed to
his work, treatment of the musical material also resonates with mythical patterns,
particularly the concept of returning “at the beginning”. Since Busoni’s fourth mode
– the conception of interpretation – likewise takes place primarily through ʻcreating’
the Fermata’s duration, we conclude that ʻpause’ represents the ontological center of
Syrinx for solo flute, which intensifies the image of the identity of a musical work as
an ideal object.",
publisher = "Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности",
journal = "Музикологија",
title = "Écoutant la musique de Pan: о онтолошком потенцијалу ʻпаузе’ у Дебисијевом делу Сиринкс, Écoutant la musique de Pan: Regarding the Ontological Horizons of ʻPause’ in Claude Debussy’s Syrinx",
pages = "213-229",
number = "31",
doi = "10.2298/MUZ2131213T",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12527"
}
Томић, М.. (2021-12-30). Écoutant la musique de Pan: о онтолошком потенцијалу ʻпаузе’ у Дебисијевом делу Сиринкс. in Музикологија
Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности.(31), 213-229.
https://doi.org/10.2298/MUZ2131213T
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12527
Томић М. Écoutant la musique de Pan: о онтолошком потенцијалу ʻпаузе’ у Дебисијевом делу Сиринкс. in Музикологија. 2021;(31):213-229.
doi:10.2298/MUZ2131213T
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12527 .
Томић, Марија, "Écoutant la musique de Pan: о онтолошком потенцијалу ʻпаузе’ у Дебисијевом делу Сиринкс" in Музикологија, no. 31 (2021-12-30):213-229,
https://doi.org/10.2298/MUZ2131213T .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12527 .

Orthodoxy, Music, Politics and Art in Russia and Eastern Europe. Edited by Ivan Moody and Ivana Medić. London: University of London, Goldsmiths, Centre for Russian Music; Belgrade: Institute of Musicology SASA, 2020. ISBN 978-86-80639-57-4 (IMSASA)

Ђаковић, Богдан

(Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности, 2021-12-30)

TY  - JOUR
AU  - Ђаковић, Богдан
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12529
AB  - Ова драгоцена збирка текстова представља резултат међународне конференције и фестивала под насловом Orthodoxy, Music, Politics and Art in Contemporary Russia and Eastern Europe, одржаних на Универзитету Голдсмитс у Лондону, 16. и 17. марта 2013. године, и накнадно посвећених организатору догађаја, преминулом музикологу и виолончелисти Александру Ивашкину (Александр Васильевич Ивашкин, 1948–2014), биографу Алфреда Шниткеа (Альфред Гарриевич Шнитке) и директору тамошњег Центра за руску музику, најзаслужнијем музичару за иницирање једног овако конципираног научног и уметничког скупа.
PB  - Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности
T2  - Музикологија
T1  - Orthodoxy, Music, Politics and Art in Russia and Eastern Europe. Edited by Ivan Moody and Ivana Medić. London: University of London, Goldsmiths, Centre for Russian Music; Belgrade: Institute of Musicology SASA, 2020. ISBN 978-86-80639-57-4 (IMSASA)
SP  - 259
EP  - 267
IS  - 31
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12529
ER  - 
@article{
author = "Ђаковић, Богдан",
year = "2021-12-30",
abstract = "Ова драгоцена збирка текстова представља резултат међународне конференције и фестивала под насловом Orthodoxy, Music, Politics and Art in Contemporary Russia and Eastern Europe, одржаних на Универзитету Голдсмитс у Лондону, 16. и 17. марта 2013. године, и накнадно посвећених организатору догађаја, преминулом музикологу и виолончелисти Александру Ивашкину (Александр Васильевич Ивашкин, 1948–2014), биографу Алфреда Шниткеа (Альфред Гарриевич Шнитке) и директору тамошњег Центра за руску музику, најзаслужнијем музичару за иницирање једног овако конципираног научног и уметничког скупа.",
publisher = "Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности",
journal = "Музикологија",
title = "Orthodoxy, Music, Politics and Art in Russia and Eastern Europe. Edited by Ivan Moody and Ivana Medić. London: University of London, Goldsmiths, Centre for Russian Music; Belgrade: Institute of Musicology SASA, 2020. ISBN 978-86-80639-57-4 (IMSASA)",
pages = "259-267",
number = "31",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12529"
}
Ђаковић, Б.. (2021-12-30). Orthodoxy, Music, Politics and Art in Russia and Eastern Europe. Edited by Ivan Moody and Ivana Medić. London: University of London, Goldsmiths, Centre for Russian Music; Belgrade: Institute of Musicology SASA, 2020. ISBN 978-86-80639-57-4 (IMSASA). in Музикологија
Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности.(31), 259-267.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12529
Ђаковић Б. Orthodoxy, Music, Politics and Art in Russia and Eastern Europe. Edited by Ivan Moody and Ivana Medić. London: University of London, Goldsmiths, Centre for Russian Music; Belgrade: Institute of Musicology SASA, 2020. ISBN 978-86-80639-57-4 (IMSASA). in Музикологија. 2021;(31):259-267.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12529 .
Ђаковић, Богдан, "Orthodoxy, Music, Politics and Art in Russia and Eastern Europe. Edited by Ivan Moody and Ivana Medić. London: University of London, Goldsmiths, Centre for Russian Music; Belgrade: Institute of Musicology SASA, 2020. ISBN 978-86-80639-57-4 (IMSASA)" in Музикологија, no. 31 (2021-12-30):259-267,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12529 .

Патријаршијски ифос у перцепцији јелинских појаца

Пено, Весна Сара

(Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности, 2021-12-30)

TY  - JOUR
AU  - Пено, Весна Сара
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12523
AB  - The paper deals with the so-called patriarchal – Constantinople ifos in the recent church-singing tradition. Different aspects of this phenomenon are presented, about which numerous stereotypical attitudes have been expressed in different kind of narratives. In considering the phenomenon of ifos in this study, we started from the fact that it was at the center of a dispute between the reformers of the late Byzantine Neum notation - the so-called the “old method” and the conservative among Constantinople’s renowned singers, who did not accept the “new method” without resistance. It was also stated that the patriarchal ifos by inertia and not always justifiably attributed to the singers who were active in the Church of St. George on Fanar. Also, arguments were presented in favor of a critical review of contemporary discourses in which the ideologized belief is repeated that the Constantinople throne is the guarantee of any kind of saint church tradition, and thus the patristic Orthodox church music.
AB  - У фокусу рада је тзв. патријаршијски – константинопољски ифос у новијој
традицији јелинског појања. Представљени су различити аспекти овог
феномена у вези с којим су у различитим врстама наратива изнети бројни
стереотипни ставови. У разматрању феномена ифос у овој студији, пошло се
од чињеница је он био у сржи спора између реформатора касновизантијске
нотације, тзв. „старог метода“, и конзервативаца међу реномираним
константинопољским појцима, који „нови метод“ нису прихватили без
отпора. Констатовано је и да се патријаршијски ифос по инерцији и не увек
оправдано приписивао појцима у Цркви Светог Георгија на Фанару. Указано
је и на аргументе у прилог критичком осврту на савремене дискурсе о ифосу
у којима се понавља идеологизовано уверење да је константинопољски трон
гарант сваког облика освештаног црквеног предања, самим тим и отачке
православне црквене музике.
AB  - In 2014, Patriarch of Constantinople Bartholomeos signed a circular epistle on
the occasion of the two hundredth anniversary of the reform of music / the so-called
“new method”. In 1814, namely, three musicians from Constantinople – Chrysanthos,
Gregorios and Churmusios – reformed the late Byzantine neum notation and
introduced a new, shortened way of learning church melodies. At the beginning of
his epistle, Patriarch Bartholomeos pointed out that, thanks to the three reformers,
“the Mother Church of Constantinople remained the ark of salvation of the father's
Orthodox church music”.
The Patriarch’s panigiric text on the jubilee also states that the reform did not
introduce any novelties and that the ifos of the ancient paternal psalmody was preserved
in the pulpits of the so-called Great Church dedicated to St George. As expected,
the current Patriarch of Constantinople neither referred in the text to what
was the content of ifos in church music, nor what were the features of the patriarchal
– Constantinople musical ifos. Based on the existing musicological sources, it is also
evident that there is no single platform among singers and musicologists in defining
and describing this phenomenon, nor are there pre-agreed criteria. The writings on
ifos do not mention the important fact that precisely ifos was one, if not the key controversial
issue that divided the singers in the Great Church in Constantinople at the
beginning of the 19th century: conservatives continued to sing according to the “old
method”, while progressives sang on the “new method”. This fact determined the
concept of this article, the first part of which considers what was “new” in the “new
method” that provoked the reactions of the leading figures among singers on Phanar
and convinced them against the reform.
The famous Constantinople philosopher, physician and connoisseur of church
music Basilios Stefanidis was the first scholar who tried to define the meaning of
ifos. He brought ifos primarily in connection with: 1) the creative potential of the
singer while interpreting the stenographic / synoptic late Byzantine Neum record;
and with 2) adopting a chanting manner in the process of oral interaction between
teachers and students. A follower of the three music reformers, Kyriakos Philoxenis,
initially tried to supplement Stefanidis’ definition of ifos with more metaphorical
than clear comments, but soon afterwards he gave up on any definition, stating that
ifos was simply indescribable.
An insight into the available narratives, in which patriarchal ifos is mostly reduced
to a scientifically unfounded stereotype, makes several possible meanings of this term stand out: 1) interpretation of the melody, regardless of whether the singer
sings according to neum records or on the basis of his own musical memory; 2) “accumulation
of musical memory”, as Alexander Khalil lucidly described the manner
of singing which is trasmitted by “ear and spirit” from teacher to student; and finally
3) a repertoire of “classical” melodies that, with their simple melodic elements, best
fit into worship.
At the end of the article, it was critically stated that there are certain ideologized
attitudes in the discourses on patriarchal ifos. One of them is undoubtedly that the
throne of the Patriarchate of Constantinople is the guarantee of the preservation of
every kind of holy church tradition, and thus of musical ifos. Unobjective perception,
based primarily of spiritual ethnophiletism, leads to the belief that patriarchal ifos
has been one and the same for centuries, from St John of Damascus, through Xenos
Corones, to three reformers Chrisanthos, Gregorios and Chourmouzios and the
present-day singers in the Constantinople Patriarchate.
PB  - Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности
T2  - Музикологија
T1  - Патријаршијски ифос у перцепцији јелинских појаца
T1  - Patriarchial Ifos in the Perception of Greek Church Chanters
SP  - 129
EP  - 144
IS  - 31
DO  - 10.2298/MUZ2131129P
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12523
ER  - 
@article{
author = "Пено, Весна Сара",
year = "2021-12-30",
abstract = "The paper deals with the so-called patriarchal – Constantinople ifos in the recent church-singing tradition. Different aspects of this phenomenon are presented, about which numerous stereotypical attitudes have been expressed in different kind of narratives. In considering the phenomenon of ifos in this study, we started from the fact that it was at the center of a dispute between the reformers of the late Byzantine Neum notation - the so-called the “old method” and the conservative among Constantinople’s renowned singers, who did not accept the “new method” without resistance. It was also stated that the patriarchal ifos by inertia and not always justifiably attributed to the singers who were active in the Church of St. George on Fanar. Also, arguments were presented in favor of a critical review of contemporary discourses in which the ideologized belief is repeated that the Constantinople throne is the guarantee of any kind of saint church tradition, and thus the patristic Orthodox church music., У фокусу рада је тзв. патријаршијски – константинопољски ифос у новијој
традицији јелинског појања. Представљени су различити аспекти овог
феномена у вези с којим су у различитим врстама наратива изнети бројни
стереотипни ставови. У разматрању феномена ифос у овој студији, пошло се
од чињеница је он био у сржи спора између реформатора касновизантијске
нотације, тзв. „старог метода“, и конзервативаца међу реномираним
константинопољским појцима, који „нови метод“ нису прихватили без
отпора. Констатовано је и да се патријаршијски ифос по инерцији и не увек
оправдано приписивао појцима у Цркви Светог Георгија на Фанару. Указано
је и на аргументе у прилог критичком осврту на савремене дискурсе о ифосу
у којима се понавља идеологизовано уверење да је константинопољски трон
гарант сваког облика освештаног црквеног предања, самим тим и отачке
православне црквене музике., In 2014, Patriarch of Constantinople Bartholomeos signed a circular epistle on
the occasion of the two hundredth anniversary of the reform of music / the so-called
“new method”. In 1814, namely, three musicians from Constantinople – Chrysanthos,
Gregorios and Churmusios – reformed the late Byzantine neum notation and
introduced a new, shortened way of learning church melodies. At the beginning of
his epistle, Patriarch Bartholomeos pointed out that, thanks to the three reformers,
“the Mother Church of Constantinople remained the ark of salvation of the father's
Orthodox church music”.
The Patriarch’s panigiric text on the jubilee also states that the reform did not
introduce any novelties and that the ifos of the ancient paternal psalmody was preserved
in the pulpits of the so-called Great Church dedicated to St George. As expected,
the current Patriarch of Constantinople neither referred in the text to what
was the content of ifos in church music, nor what were the features of the patriarchal
– Constantinople musical ifos. Based on the existing musicological sources, it is also
evident that there is no single platform among singers and musicologists in defining
and describing this phenomenon, nor are there pre-agreed criteria. The writings on
ifos do not mention the important fact that precisely ifos was one, if not the key controversial
issue that divided the singers in the Great Church in Constantinople at the
beginning of the 19th century: conservatives continued to sing according to the “old
method”, while progressives sang on the “new method”. This fact determined the
concept of this article, the first part of which considers what was “new” in the “new
method” that provoked the reactions of the leading figures among singers on Phanar
and convinced them against the reform.
The famous Constantinople philosopher, physician and connoisseur of church
music Basilios Stefanidis was the first scholar who tried to define the meaning of
ifos. He brought ifos primarily in connection with: 1) the creative potential of the
singer while interpreting the stenographic / synoptic late Byzantine Neum record;
and with 2) adopting a chanting manner in the process of oral interaction between
teachers and students. A follower of the three music reformers, Kyriakos Philoxenis,
initially tried to supplement Stefanidis’ definition of ifos with more metaphorical
than clear comments, but soon afterwards he gave up on any definition, stating that
ifos was simply indescribable.
An insight into the available narratives, in which patriarchal ifos is mostly reduced
to a scientifically unfounded stereotype, makes several possible meanings of this term stand out: 1) interpretation of the melody, regardless of whether the singer
sings according to neum records or on the basis of his own musical memory; 2) “accumulation
of musical memory”, as Alexander Khalil lucidly described the manner
of singing which is trasmitted by “ear and spirit” from teacher to student; and finally
3) a repertoire of “classical” melodies that, with their simple melodic elements, best
fit into worship.
At the end of the article, it was critically stated that there are certain ideologized
attitudes in the discourses on patriarchal ifos. One of them is undoubtedly that the
throne of the Patriarchate of Constantinople is the guarantee of the preservation of
every kind of holy church tradition, and thus of musical ifos. Unobjective perception,
based primarily of spiritual ethnophiletism, leads to the belief that patriarchal ifos
has been one and the same for centuries, from St John of Damascus, through Xenos
Corones, to three reformers Chrisanthos, Gregorios and Chourmouzios and the
present-day singers in the Constantinople Patriarchate.",
publisher = "Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности",
journal = "Музикологија",
title = "Патријаршијски ифос у перцепцији јелинских појаца, Patriarchial Ifos in the Perception of Greek Church Chanters",
pages = "129-144",
number = "31",
doi = "10.2298/MUZ2131129P",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12523"
}
Пено, В. С.. (2021-12-30). Патријаршијски ифос у перцепцији јелинских појаца. in Музикологија
Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности.(31), 129-144.
https://doi.org/10.2298/MUZ2131129P
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12523
Пено ВС. Патријаршијски ифос у перцепцији јелинских појаца. in Музикологија. 2021;(31):129-144.
doi:10.2298/MUZ2131129P
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12523 .
Пено, Весна Сара, "Патријаршијски ифос у перцепцији јелинских појаца" in Музикологија, no. 31 (2021-12-30):129-144,
https://doi.org/10.2298/MUZ2131129P .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12523 .

J. S. Bach’s Keyboard Works: from Performance to Research

Knights, Francis

(Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts, 2021-12-30)

TY  - JOUR
AU  - Knights, Francis
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12525
AB  - Practice-led research in classical music has tended to deal with specific and limited case studies, examining in detail the ways in which one musician’s individual responses to a work or genre can lead to a new understanding of that object, and assessing the different forms of knowledge generated. This project discussion however deals with a complete corpus created over one composer’s lifetime, Bach’s works for clavier, and looks at the very many different aspects of musical understanding – including pedagogy, technique, compositional practice, performance practice, attribution studies and organology – that can be enriched by hands-on engagement with a substantial and high-quality repertoire.
AB  - Проучавање уметничке музике вођено праксом, по правилу је усмерено на конкретне и ограничене студије случаја, у којима се детаљно истражују начини на које индивидуалне реакције музичара на дело или жанр могу довести до новог разумевања предмета, те испостављају различите врсте
тако створених сазнања. Међутим, ова расправа се бави комлетним
корпусом створеним током живота једног композитора – Баховим делима за
клавијатурне инструменте – и сагледава бројне аспекте музичког разумевања,
укључујући педагогију, технику, композициону и извођачку праксу, студије
ауторства и органологију – које може обогатити практичан рад на обимном
репертоару високог квалитета.
AB  - Пројекат описан у овој студији показује како извођачке перспективе производе
конкретна научна питања у проучавањима руковођеним праксом, овде на при-
меру истраживања комплетног циклуса Бахових дела за клавијатурне инстру-
менте, спроведеног од 2017. до 2021. године.
Дела су, колико је то могућно, груписана према жанру, уз пажљиво разматрање
коришћених инструмената, нотних издања и услова извођења. Пројекат је за-
почео циклусом Добро темперовани клавир, садржао је шест делова, од анализе
до коначне припреме извођења, што је постало основом за педагошку студију.
Уследила је дискусија о прецизним техничким компонентама двогласних и трогласних инвенција. По извођењу Уметности фуге настала су два истраживачка
есеја, један о делу као композицији за клавијатурни инструмент (то је био закључак, али не постоји јединствена клавијатура), а други о различитим модерним
завршецима последњег, незавршеног Контрапункта. Овде је заједнички рачунарски пројекат идентификовао завршетке који највише личе на Бахову музику
у погледу вођења гласова и мелодијске контуре. Извођачка пракса је била још једно кључно поље интересовања, укључујући
и орнаментацију (различити рукописи из XVIII века, различите датације, нуде
велики број различитих опција), повезивање баховских прстореда са извођачком техником и могућне утицаје на савремену импровизациону праксу, као и
повремену употребу педалних тонова у малом броју раних, за Баха нетипичних
дела, где се сугерише да је композитор у том периоду имао инструмент с педалама које повлаче дирке.
Даљи практични експерименти спровођени су како би се тестирала интересантна прича Чарлса Бернија о Баху, који је „дирке повлачио наниже помоћу
штапа у својим устима, а који није могао да дохвати ни рукама ни ногама“. Коначно, на додатним реситалима истражена је разлика између извођења Добро
темперованог клавира на оргуљама и на клавикорду, вештина читања с листа
(према сведочењима, Бах је могао да „свира све, без оклевања, на први поглед“),
и идеја техничког урушавања наученог репертоара током времена. Већина тих
истраживачких питања не би могла да се постави без извођачке перспективе. У
том смислу, сасвим је јасна важност међусобног разумевања научника, уредника
и извођача када је реч о њиховим различитим приступима.
PB  - Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts
T2  - Musicology
T1  - J. S. Bach’s Keyboard Works: from Performance to Research
T1  - Дела Ј. С. Баха за клавијатурне инструменте: од извођења до проучавања
SP  - 161
EP  - 180
IS  - 31
DO  - 10.2298/MUZ2131161K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12525
ER  - 
@article{
author = "Knights, Francis",
year = "2021-12-30",
abstract = "Practice-led research in classical music has tended to deal with specific and limited case studies, examining in detail the ways in which one musician’s individual responses to a work or genre can lead to a new understanding of that object, and assessing the different forms of knowledge generated. This project discussion however deals with a complete corpus created over one composer’s lifetime, Bach’s works for clavier, and looks at the very many different aspects of musical understanding – including pedagogy, technique, compositional practice, performance practice, attribution studies and organology – that can be enriched by hands-on engagement with a substantial and high-quality repertoire., Проучавање уметничке музике вођено праксом, по правилу је усмерено на конкретне и ограничене студије случаја, у којима се детаљно истражују начини на које индивидуалне реакције музичара на дело или жанр могу довести до новог разумевања предмета, те испостављају различите врсте
тако створених сазнања. Међутим, ова расправа се бави комлетним
корпусом створеним током живота једног композитора – Баховим делима за
клавијатурне инструменте – и сагледава бројне аспекте музичког разумевања,
укључујући педагогију, технику, композициону и извођачку праксу, студије
ауторства и органологију – које може обогатити практичан рад на обимном
репертоару високог квалитета., Пројекат описан у овој студији показује како извођачке перспективе производе
конкретна научна питања у проучавањима руковођеним праксом, овде на при-
меру истраживања комплетног циклуса Бахових дела за клавијатурне инстру-
менте, спроведеног од 2017. до 2021. године.
Дела су, колико је то могућно, груписана према жанру, уз пажљиво разматрање
коришћених инструмената, нотних издања и услова извођења. Пројекат је за-
почео циклусом Добро темперовани клавир, садржао је шест делова, од анализе
до коначне припреме извођења, што је постало основом за педагошку студију.
Уследила је дискусија о прецизним техничким компонентама двогласних и трогласних инвенција. По извођењу Уметности фуге настала су два истраживачка
есеја, један о делу као композицији за клавијатурни инструмент (то је био закључак, али не постоји јединствена клавијатура), а други о различитим модерним
завршецима последњег, незавршеног Контрапункта. Овде је заједнички рачунарски пројекат идентификовао завршетке који највише личе на Бахову музику
у погледу вођења гласова и мелодијске контуре. Извођачка пракса је била још једно кључно поље интересовања, укључујући
и орнаментацију (различити рукописи из XVIII века, различите датације, нуде
велики број различитих опција), повезивање баховских прстореда са извођачком техником и могућне утицаје на савремену импровизациону праксу, као и
повремену употребу педалних тонова у малом броју раних, за Баха нетипичних
дела, где се сугерише да је композитор у том периоду имао инструмент с педалама које повлаче дирке.
Даљи практични експерименти спровођени су како би се тестирала интересантна прича Чарлса Бернија о Баху, који је „дирке повлачио наниже помоћу
штапа у својим устима, а који није могао да дохвати ни рукама ни ногама“. Коначно, на додатним реситалима истражена је разлика између извођења Добро
темперованог клавира на оргуљама и на клавикорду, вештина читања с листа
(према сведочењима, Бах је могао да „свира све, без оклевања, на први поглед“),
и идеја техничког урушавања наученог репертоара током времена. Већина тих
истраживачких питања не би могла да се постави без извођачке перспективе. У
том смислу, сасвим је јасна важност међусобног разумевања научника, уредника
и извођача када је реч о њиховим различитим приступима.",
publisher = "Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts",
journal = "Musicology",
title = "J. S. Bach’s Keyboard Works: from Performance to Research, Дела Ј. С. Баха за клавијатурне инструменте: од извођења до проучавања",
pages = "161-180",
number = "31",
doi = "10.2298/MUZ2131161K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12525"
}
Knights, F.. (2021-12-30). J. S. Bach’s Keyboard Works: from Performance to Research. in Musicology
Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts.(31), 161-180.
https://doi.org/10.2298/MUZ2131161K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12525
Knights F. J. S. Bach’s Keyboard Works: from Performance to Research. in Musicology. 2021;(31):161-180.
doi:10.2298/MUZ2131161K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12525 .
Knights, Francis, "J. S. Bach’s Keyboard Works: from Performance to Research" in Musicology, no. 31 (2021-12-30):161-180,
https://doi.org/10.2298/MUZ2131161K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12525 .

Музичкотеоријски написи Властимира Трајковића у светлу залагања за ново вредновање српске уметничке музике

Јанковић-Бегуш, Јелена

(Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности, 2021-12-30)

TY  - JOUR
AU  - Јанковић-Бегуш, Јелена
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12522
AB  - In this paper I analyse selected articles by the composer and academician Vlastimir Trajković (1947–2017), published in various collective monographs and journals over the period of nearly three decades (1982–2008). These writings emphasise Trajković’s constant urging for a fairer (from his point of view) evaluation of Serbian art music in a wider, European and global context, but also within the state / national frameworks. Trajković aimed to prove that Serbian art music, as well as writings on music, would have enjoyed a wider recognition, had certain of their top achievements not been left forgotten and unpublished, and thus unavailable to potential researchers and performers. That is why he pleaded for the improvement of sheet music publishing in the country, as well as for the targeted promotion of Serbian art music repertoire. Moreover, he insisted on the proximity of the Belgrade
’cultural climate’ in the interwar period with the artistic and scholarly tendencies
in France and its ’zones of influence’ in the same period. Consequently, Trajković
particularly insists on the new evaluation of the opuses of the composers and musicologists
Miloje Milojević (1884–1946) and Dragutin Gostuški (1923–1998) –
whom he saw as those creative and intellectual individuals who had fallen victims
to the ’historical injustice’ and whose (re)positioning within the Serbian music
culture would increase the relevance of that same culture both in the national and
international contexts.
AB  - У овом раду разматрам одабране чланке композитора и академика Властимира
Трајковића (1947–2017), који су објављени у различитим зборницима радова
и часописима у периоду од непуне три деценије (1982–2008), а у којима
долази до изражаја ауторово непрестано залагање за праведније, с његове
тачке гледишта, вредновање српске уметничке музике у ширем, европском
и светском контексту, али и у државним/националним оквирима. Трајковић
настоји да докаже како би српска уметничка музика, али и наука о музици,
имале бољи реноме када поједини њихови врхунски домети не би 'лежали'
заборављени и необјављени, те самим тим недоступни потенцијалним
истраживачима и извођачима. Стога он пледира за унапређење издавачке
делатности у области музикалија, као и за циљану промоцију српског музичког
стваралаштва. Такође, он се залаже за препознавање блискости београдске
културне климе у периоду између два светска рата са уметничким и научним
тенденцијама у Француској и њеним 'зонама утицаја' у истом периоду. С тим
у вези, Трајковић се посебно залаже за ново вредновање опуса композитора
и музиколога Милоја Милојевића (1884–1946) и Драгутина Гостушког
(1923–1998) – као управо оних креативних и умних појединаца према којима
је учињена 'историјска неправда' и чијом би се (ре)афирмацијом у оквиру
српске музичке културе и сама та култура уздигла на виши ниво релевантности
у националним и интернационалним оквирима.
AB  - In this paper I analyse selected articles by the composer and academician Vlastimir
Trajković (1947–2017), published in various collective monographs and journals
over the period of nearly three decades (1982–2008). These writings emphasise
Trajković’s constant urging for a fairer (from his point of view) evaluation of Serbian
art music in a wider, European and global context, but also within the state
/ national frameworks. Trajković aimed to prove that Serbian art music, as well as
writings on music, would have enjoyed a wider recognition, had certain of their top
achievements not been left forgotten and unpublished, and thus unavailable to potential
researchers and performers. Already in his earliest published texts (1982) he
pleaded for the improvement of music scores publishing in the country, as well as
for the targeted promotion of Serbian art music repertoire, and this remained a constant
in many of his subsequent articles. Moreover, he insisted on the proximity of
the Belgrade ’cultural climate’ in the interwar period with the artistic and scholarly
tendencies in France and its ’zones of influence’ in the same period. Consequently,
Trajković particularly insists on the new evaluation of the opuses of the composers
and musicologists Miloje Milojević (1884–1946) and Dragutin Gostuški (1923–
1998) – whom he saw as those creative and intellectual individuals who had fallen
victims to the ’historical injustice’ and whose (re)positioning within the Serbian
music culture would increase the relevance of that same culture both in the national
and international contexts. In doing so, Trajković established a very interesting and
meaningful comparison between the endeavors of Miloje Milojević and his Spanish
contemporary and ‘kindred spirit’ Manuel de Falla (1876–1946), because they both
devoted significant parts of their respective careers to the ‘cultural’ and ‘music-educational’
activities. On several occasions, Trajković stressed out the importance of
individual creation as a motor of collective advancement of a national culture, and
he highlighted several peak achievements of Serbian art music, pleading for their
more frequent performances and a greater recognition.
PB  - Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности
T2  - Музикологија
T1  - Музичкотеоријски написи Властимира Трајковића у светлу залагања за ново вредновање српске уметничке музике
T1  - Music-Theoretical Writings of Vlastimir Trajković as a Reflection of His Advocating for a New Recognition of Serbian Art Music
SP  - 95
EP  - 126
IS  - 31
DO  - 10.2298/MUZ2131095J
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12522
ER  - 
@article{
author = "Јанковић-Бегуш, Јелена",
year = "2021-12-30",
abstract = "In this paper I analyse selected articles by the composer and academician Vlastimir Trajković (1947–2017), published in various collective monographs and journals over the period of nearly three decades (1982–2008). These writings emphasise Trajković’s constant urging for a fairer (from his point of view) evaluation of Serbian art music in a wider, European and global context, but also within the state / national frameworks. Trajković aimed to prove that Serbian art music, as well as writings on music, would have enjoyed a wider recognition, had certain of their top achievements not been left forgotten and unpublished, and thus unavailable to potential researchers and performers. That is why he pleaded for the improvement of sheet music publishing in the country, as well as for the targeted promotion of Serbian art music repertoire. Moreover, he insisted on the proximity of the Belgrade
’cultural climate’ in the interwar period with the artistic and scholarly tendencies
in France and its ’zones of influence’ in the same period. Consequently, Trajković
particularly insists on the new evaluation of the opuses of the composers and musicologists
Miloje Milojević (1884–1946) and Dragutin Gostuški (1923–1998) –
whom he saw as those creative and intellectual individuals who had fallen victims
to the ’historical injustice’ and whose (re)positioning within the Serbian music
culture would increase the relevance of that same culture both in the national and
international contexts., У овом раду разматрам одабране чланке композитора и академика Властимира
Трајковића (1947–2017), који су објављени у различитим зборницима радова
и часописима у периоду од непуне три деценије (1982–2008), а у којима
долази до изражаја ауторово непрестано залагање за праведније, с његове
тачке гледишта, вредновање српске уметничке музике у ширем, европском
и светском контексту, али и у државним/националним оквирима. Трајковић
настоји да докаже како би српска уметничка музика, али и наука о музици,
имале бољи реноме када поједини њихови врхунски домети не би 'лежали'
заборављени и необјављени, те самим тим недоступни потенцијалним
истраживачима и извођачима. Стога он пледира за унапређење издавачке
делатности у области музикалија, као и за циљану промоцију српског музичког
стваралаштва. Такође, он се залаже за препознавање блискости београдске
културне климе у периоду између два светска рата са уметничким и научним
тенденцијама у Француској и њеним 'зонама утицаја' у истом периоду. С тим
у вези, Трајковић се посебно залаже за ново вредновање опуса композитора
и музиколога Милоја Милојевића (1884–1946) и Драгутина Гостушког
(1923–1998) – као управо оних креативних и умних појединаца према којима
је учињена 'историјска неправда' и чијом би се (ре)афирмацијом у оквиру
српске музичке културе и сама та култура уздигла на виши ниво релевантности
у националним и интернационалним оквирима., In this paper I analyse selected articles by the composer and academician Vlastimir
Trajković (1947–2017), published in various collective monographs and journals
over the period of nearly three decades (1982–2008). These writings emphasise
Trajković’s constant urging for a fairer (from his point of view) evaluation of Serbian
art music in a wider, European and global context, but also within the state
/ national frameworks. Trajković aimed to prove that Serbian art music, as well as
writings on music, would have enjoyed a wider recognition, had certain of their top
achievements not been left forgotten and unpublished, and thus unavailable to potential
researchers and performers. Already in his earliest published texts (1982) he
pleaded for the improvement of music scores publishing in the country, as well as
for the targeted promotion of Serbian art music repertoire, and this remained a constant
in many of his subsequent articles. Moreover, he insisted on the proximity of
the Belgrade ’cultural climate’ in the interwar period with the artistic and scholarly
tendencies in France and its ’zones of influence’ in the same period. Consequently,
Trajković particularly insists on the new evaluation of the opuses of the composers
and musicologists Miloje Milojević (1884–1946) and Dragutin Gostuški (1923–
1998) – whom he saw as those creative and intellectual individuals who had fallen
victims to the ’historical injustice’ and whose (re)positioning within the Serbian
music culture would increase the relevance of that same culture both in the national
and international contexts. In doing so, Trajković established a very interesting and
meaningful comparison between the endeavors of Miloje Milojević and his Spanish
contemporary and ‘kindred spirit’ Manuel de Falla (1876–1946), because they both
devoted significant parts of their respective careers to the ‘cultural’ and ‘music-educational’
activities. On several occasions, Trajković stressed out the importance of
individual creation as a motor of collective advancement of a national culture, and
he highlighted several peak achievements of Serbian art music, pleading for their
more frequent performances and a greater recognition.",
publisher = "Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности",
journal = "Музикологија",
title = "Музичкотеоријски написи Властимира Трајковића у светлу залагања за ново вредновање српске уметничке музике, Music-Theoretical Writings of Vlastimir Trajković as a Reflection of His Advocating for a New Recognition of Serbian Art Music",
pages = "95-126",
number = "31",
doi = "10.2298/MUZ2131095J",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12522"
}
Јанковић-Бегуш, Ј.. (2021-12-30). Музичкотеоријски написи Властимира Трајковића у светлу залагања за ново вредновање српске уметничке музике. in Музикологија
Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности.(31), 95-126.
https://doi.org/10.2298/MUZ2131095J
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12522
Јанковић-Бегуш Ј. Музичкотеоријски написи Властимира Трајковића у светлу залагања за ново вредновање српске уметничке музике. in Музикологија. 2021;(31):95-126.
doi:10.2298/MUZ2131095J
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12522 .
Јанковић-Бегуш, Јелена, "Музичкотеоријски написи Властимира Трајковића у светлу залагања за ново вредновање српске уметничке музике" in Музикологија, no. 31 (2021-12-30):95-126,
https://doi.org/10.2298/MUZ2131095J .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12522 .

The Three Seasons – Prague Spring, World Youth Summer, and ‘Sofia Autumn,’ or: The Anti-Event, the Avant-Garde, and the Beginning of Bulgaria’s New Folklore Wave

Becker-Naydenov, Patrick

(Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts, 2021-12-30)

TY  - JOUR
AU  - Becker-Naydenov, Patrick
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12520
AB  - This article deals with the events of 1968 in Bulgarian musical culture. Departing from recent Bulgarian discourses that have emerged in the new millennium and often regard Bulgarian responses to the Prague Spring as nearly non-existing, a closer look at music and the arts reveals a more detailed picture. Here, ‘1968’ is especially interesting since it saw the beginning of a Bulgarian New Folklore Wave that challenged existing compositional models for adapting folk music. Furthermore,
right before the military intervention in Czechoslovakia in August, the
Bulgarian capital Sofia became a center of international attention for hosting the
9th World Festival of Youth and Students. Finally, a look at a series of infamous
party meetings held at the Union of Bulgarian Composers in November 1968 reveals
that unknown protagonists managed to destroy paper evidence that could
have shed a better light at the events of this year.
AB  - Овај рад упознаје читаоце са догађајима из 1968. године у бугарској музичкој
култури. Удаљавајући се од скорашњих бугарских расправа које су се
појавиле у новом миленијуму, а које бугарске реакције на „Прашко пролеће“
често виде као готово непостојеће, пажљивији поглед на музику и уметност
открива дубљу слику. Наиме, година 1968. посебно је занимљива зато што
је тада отпочео бугарски нови фолклорни талас, који је довео у питање
постојеће композиционе моделе третирања народне музике. Штавише,
непосредно пред војну интервенцију у Чехословачкој у августу, бугарска
престоница Софија нашла се у центру међународне пажње као домаћин
деветог Светског фестивала омладине и студената. Најзад, поглед на низ
злогласних партијских састанака одржаних у Савезу бугарских композитора
у новембру 1968. године, открива да су непознати протагонисти успели
да уклоне папирне трагове који би могли боље да осветле догађаје из те
године.
AB  - Овај рад упознаје читаоце са догађајима из 1968. године у бугарској музичкој
култури. Удаљавајући се од скорашњих бугарских расправа које су се појавиле у
новом миленијуму, а које бугарске реакције на „Прашко пролеће“ често виде
као готово непостојеће, пажљивији поглед на музику и уметност открива дубљу
слику. Јер 1968. година је посебно занимљива зато што је тада започео бугарски
нови фолклорни талас, који је довео у питање постојеће композиционе моделе
третирања народне музике.
Студија упознаје читаоце са интелектуалним дебатама после 2000. године
и историографским покушајима да се 1968. опише као такозвани антидогађај
током којег се, како се сугерише, није догодило ништа. Међутим, неформални
и формални контакти спонзорисани од професионалних организација, као и
медијско извештавање, омогућили су заинтересованим бугарским посматрачима
да стекну представу о догађајима у Чехословачкој. Штавише, непосредно пред
војну интервенцију у августу, бугарска престоница Софија нашла се у центру
међународне пажње као домаћин деветог Светског фестивала омладине и
студената. Тада је Секретаријат Централног комитета Бугарске комунистичке
партије успео да спречи наступање „Битлса“ на Фестивалу. После завршетка
Фестивала и војне интервенције, Савез бугарских композитора је крајем 1968.
одржао неколико састанака тајних партијских група, с циљем обнављања чврсте
партијске линије након периода све веће либерализације у ери „одмрзавања“
после 1956. године. Међутим, поглед на те злогласне партијске састанке одржане
у Савезу бугарских композитора у новембру 1968. открива да су непознати
актери успели да уклоне папирне трагове који би могли боље да осветле догађаје
из те године. Дакле, из данашње перспективе још увек није могућно одговорити
на питање како се бугарска 1968. манифестовала у тадашњој музици. Ипак,
пример Фрагмената за велики симфонијски оркестар Константина Илијева,
премијерно изведених 13. новембра 1968. године, указује на потенцијалне
правце будућих студија.
PB  - Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts
T2  - Musicology
T1  - The Three Seasons – Prague Spring, World Youth Summer, and ‘Sofia Autumn,’ or: The Anti-Event, the Avant-Garde, and the Beginning of Bulgaria’s New Folklore Wave
T1  - Три годишња доба – „Прашко пролеће“, „Светско омладинско лето“ и „Софијска јесен“ или: антидогађај, авангарда и почетак новог фолклорног таласа у Бугарској
SP  - 49
EP  - 58
IS  - 31
DO  - 10.2298/MUZ2131049B
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12520
ER  - 
@article{
author = "Becker-Naydenov, Patrick",
year = "2021-12-30",
abstract = "This article deals with the events of 1968 in Bulgarian musical culture. Departing from recent Bulgarian discourses that have emerged in the new millennium and often regard Bulgarian responses to the Prague Spring as nearly non-existing, a closer look at music and the arts reveals a more detailed picture. Here, ‘1968’ is especially interesting since it saw the beginning of a Bulgarian New Folklore Wave that challenged existing compositional models for adapting folk music. Furthermore,
right before the military intervention in Czechoslovakia in August, the
Bulgarian capital Sofia became a center of international attention for hosting the
9th World Festival of Youth and Students. Finally, a look at a series of infamous
party meetings held at the Union of Bulgarian Composers in November 1968 reveals
that unknown protagonists managed to destroy paper evidence that could
have shed a better light at the events of this year., Овај рад упознаје читаоце са догађајима из 1968. године у бугарској музичкој
култури. Удаљавајући се од скорашњих бугарских расправа које су се
појавиле у новом миленијуму, а које бугарске реакције на „Прашко пролеће“
често виде као готово непостојеће, пажљивији поглед на музику и уметност
открива дубљу слику. Наиме, година 1968. посебно је занимљива зато што
је тада отпочео бугарски нови фолклорни талас, који је довео у питање
постојеће композиционе моделе третирања народне музике. Штавише,
непосредно пред војну интервенцију у Чехословачкој у августу, бугарска
престоница Софија нашла се у центру међународне пажње као домаћин
деветог Светског фестивала омладине и студената. Најзад, поглед на низ
злогласних партијских састанака одржаних у Савезу бугарских композитора
у новембру 1968. године, открива да су непознати протагонисти успели
да уклоне папирне трагове који би могли боље да осветле догађаје из те
године., Овај рад упознаје читаоце са догађајима из 1968. године у бугарској музичкој
култури. Удаљавајући се од скорашњих бугарских расправа које су се појавиле у
новом миленијуму, а које бугарске реакције на „Прашко пролеће“ често виде
као готово непостојеће, пажљивији поглед на музику и уметност открива дубљу
слику. Јер 1968. година је посебно занимљива зато што је тада започео бугарски
нови фолклорни талас, који је довео у питање постојеће композиционе моделе
третирања народне музике.
Студија упознаје читаоце са интелектуалним дебатама после 2000. године
и историографским покушајима да се 1968. опише као такозвани антидогађај
током којег се, како се сугерише, није догодило ништа. Међутим, неформални
и формални контакти спонзорисани од професионалних организација, као и
медијско извештавање, омогућили су заинтересованим бугарским посматрачима
да стекну представу о догађајима у Чехословачкој. Штавише, непосредно пред
војну интервенцију у августу, бугарска престоница Софија нашла се у центру
међународне пажње као домаћин деветог Светског фестивала омладине и
студената. Тада је Секретаријат Централног комитета Бугарске комунистичке
партије успео да спречи наступање „Битлса“ на Фестивалу. После завршетка
Фестивала и војне интервенције, Савез бугарских композитора је крајем 1968.
одржао неколико састанака тајних партијских група, с циљем обнављања чврсте
партијске линије након периода све веће либерализације у ери „одмрзавања“
после 1956. године. Међутим, поглед на те злогласне партијске састанке одржане
у Савезу бугарских композитора у новембру 1968. открива да су непознати
актери успели да уклоне папирне трагове који би могли боље да осветле догађаје
из те године. Дакле, из данашње перспективе још увек није могућно одговорити
на питање како се бугарска 1968. манифестовала у тадашњој музици. Ипак,
пример Фрагмената за велики симфонијски оркестар Константина Илијева,
премијерно изведених 13. новембра 1968. године, указује на потенцијалне
правце будућих студија.",
publisher = "Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts",
journal = "Musicology",
title = "The Three Seasons – Prague Spring, World Youth Summer, and ‘Sofia Autumn,’ or: The Anti-Event, the Avant-Garde, and the Beginning of Bulgaria’s New Folklore Wave, Три годишња доба – „Прашко пролеће“, „Светско омладинско лето“ и „Софијска јесен“ или: антидогађај, авангарда и почетак новог фолклорног таласа у Бугарској",
pages = "49-58",
number = "31",
doi = "10.2298/MUZ2131049B",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12520"
}
Becker-Naydenov, P.. (2021-12-30). The Three Seasons – Prague Spring, World Youth Summer, and ‘Sofia Autumn,’ or: The Anti-Event, the Avant-Garde, and the Beginning of Bulgaria’s New Folklore Wave. in Musicology
Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts.(31), 49-58.
https://doi.org/10.2298/MUZ2131049B
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12520
Becker-Naydenov P. The Three Seasons – Prague Spring, World Youth Summer, and ‘Sofia Autumn,’ or: The Anti-Event, the Avant-Garde, and the Beginning of Bulgaria’s New Folklore Wave. in Musicology. 2021;(31):49-58.
doi:10.2298/MUZ2131049B
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12520 .
Becker-Naydenov, Patrick, "The Three Seasons – Prague Spring, World Youth Summer, and ‘Sofia Autumn,’ or: The Anti-Event, the Avant-Garde, and the Beginning of Bulgaria’s New Folklore Wave" in Musicology, no. 31 (2021-12-30):49-58,
https://doi.org/10.2298/MUZ2131049B .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12520 .

Historical Approach to the Opera’s Libretto-Theme in Italy from the End of the 16th Century to the First Italian Reform

Tziboula, Areti; Rentzeperi-Tsonou, Anna-Maria

(Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts, 2021-12-30)

TY  - JOUR
AU  - Tziboula, Areti
AU  - Rentzeperi-Tsonou, Anna-Maria
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12524
AB  - The creators of opera in Italy at the end of the 16th century gave great importance to the choice of their subject matter in order to reproduce an overall work of art according to the archetype of ancient Greek tragedy. During its progressive course, opera underwent changes, in which libretto and its subject matter constituted major issues of study and criticism and were reformed according to the style of each period but always with quality as a keystone. The present study examines the formation of the Italian opera based on the choice of the librettos from its birth to the first Italian reform.
AB  - Оперски ствараоци у Италији с краја XVI века велику су пажњу придавали
избору тема опере, како би произвели свеобухватно уметничко дело према
архетипу античке Грчке трагедије. Током свог развоја, опера се мењала, па су
самим тим либрето и теме које су биране постајали повод за проучавање и
критиковање и били су реформисани у складу са стилом сваке епохе, а кључна
одредница реформе била je квалитет. У овој студији бавимо се формирањем
италијанске опере на основу избора либрета, од њеног настанка до прве
италијанске реформе.
AB  - У овој студији разматрамо развој тема за либрето од момента настанка опере
до друге италијанске реформе (Аркадијска академија) у првој половини XVIII
века, као и релевантне податке о оперским жанровима.
Крајем XVI века ренесансни хуманисти створили су оперу као скупно
уметничко дело, придајући велику пажњу избору сижеа. Прве опере писали
су чланови Фирентинске камерате према архетипу античке грчке трагедије
и Аристотеловим јединствима елаборираним у његовом спису Поетика.
Уметници су бирали теме из античке грчке митологије и преузимали утицаје од
пасторалног комада, интермеца и комедије дел’ арте.
Ускоро је опера еволуирала у популарни фантазмагорични спектакл у којем
је сценска поставка имала пресудну улогу за развој радње, док су митолошки
сижеи потиснути у други план у корист херојских, витешких, фикционалних и
историјских тема, са сложеним заплетима и интригама, под утицајем шпанског
драмског театра.
Крајем XVII века италијанска опера више није имала моралну потку.
Почетком следећег века чланови Аркадијске академије покушали су да
прочисте либрета и да се врате начелима класицизма и једноставности,
брисањем комичних елемената и редуковањем сценског ексцеса. Ово је довело
до раздвајања два оперска жанра, названа opera seria и opera buffa. Либретисти
тога доба инспирисали су се остварењима великих француских драмских
писаца попут Молијера, Корнела и Расина, али и италијанских ренесансних
песника попут Петрарке, Ариоста и Таса. Истакнути либретисти тога доба,
Цено и Метастазио, играли су важну улогу у развоју реформисаног стила. Ипак,
аркадијска реформа је била утопијска и ускоро је опера запала у нову кризу,
отварајући простор за нову реформу.
PB  - Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts
T2  - Musicology
T1  - Historical Approach to the Opera’s Libretto-Theme in Italy from the End of the 16th Century to the First Italian Reform
T1  - Историјски приступ темама оперских либрета у Италији од завршетка XVI века до прве италијанске реформе
SP  - 145
EP  - 159
IS  - 31
DO  - 10.2298/MUZ2131145T
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12524
ER  - 
@article{
author = "Tziboula, Areti and Rentzeperi-Tsonou, Anna-Maria",
year = "2021-12-30",
abstract = "The creators of opera in Italy at the end of the 16th century gave great importance to the choice of their subject matter in order to reproduce an overall work of art according to the archetype of ancient Greek tragedy. During its progressive course, opera underwent changes, in which libretto and its subject matter constituted major issues of study and criticism and were reformed according to the style of each period but always with quality as a keystone. The present study examines the formation of the Italian opera based on the choice of the librettos from its birth to the first Italian reform., Оперски ствараоци у Италији с краја XVI века велику су пажњу придавали
избору тема опере, како би произвели свеобухватно уметничко дело према
архетипу античке Грчке трагедије. Током свог развоја, опера се мењала, па су
самим тим либрето и теме које су биране постајали повод за проучавање и
критиковање и били су реформисани у складу са стилом сваке епохе, а кључна
одредница реформе била je квалитет. У овој студији бавимо се формирањем
италијанске опере на основу избора либрета, од њеног настанка до прве
италијанске реформе., У овој студији разматрамо развој тема за либрето од момента настанка опере
до друге италијанске реформе (Аркадијска академија) у првој половини XVIII
века, као и релевантне податке о оперским жанровима.
Крајем XVI века ренесансни хуманисти створили су оперу као скупно
уметничко дело, придајући велику пажњу избору сижеа. Прве опере писали
су чланови Фирентинске камерате према архетипу античке грчке трагедије
и Аристотеловим јединствима елаборираним у његовом спису Поетика.
Уметници су бирали теме из античке грчке митологије и преузимали утицаје од
пасторалног комада, интермеца и комедије дел’ арте.
Ускоро је опера еволуирала у популарни фантазмагорични спектакл у којем
је сценска поставка имала пресудну улогу за развој радње, док су митолошки
сижеи потиснути у други план у корист херојских, витешких, фикционалних и
историјских тема, са сложеним заплетима и интригама, под утицајем шпанског
драмског театра.
Крајем XVII века италијанска опера више није имала моралну потку.
Почетком следећег века чланови Аркадијске академије покушали су да
прочисте либрета и да се врате начелима класицизма и једноставности,
брисањем комичних елемената и редуковањем сценског ексцеса. Ово је довело
до раздвајања два оперска жанра, названа opera seria и opera buffa. Либретисти
тога доба инспирисали су се остварењима великих француских драмских
писаца попут Молијера, Корнела и Расина, али и италијанских ренесансних
песника попут Петрарке, Ариоста и Таса. Истакнути либретисти тога доба,
Цено и Метастазио, играли су важну улогу у развоју реформисаног стила. Ипак,
аркадијска реформа је била утопијска и ускоро је опера запала у нову кризу,
отварајући простор за нову реформу.",
publisher = "Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts",
journal = "Musicology",
title = "Historical Approach to the Opera’s Libretto-Theme in Italy from the End of the 16th Century to the First Italian Reform, Историјски приступ темама оперских либрета у Италији од завршетка XVI века до прве италијанске реформе",
pages = "145-159",
number = "31",
doi = "10.2298/MUZ2131145T",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12524"
}
Tziboula, A.,& Rentzeperi-Tsonou, A.. (2021-12-30). Historical Approach to the Opera’s Libretto-Theme in Italy from the End of the 16th Century to the First Italian Reform. in Musicology
Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts.(31), 145-159.
https://doi.org/10.2298/MUZ2131145T
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12524
Tziboula A, Rentzeperi-Tsonou A. Historical Approach to the Opera’s Libretto-Theme in Italy from the End of the 16th Century to the First Italian Reform. in Musicology. 2021;(31):145-159.
doi:10.2298/MUZ2131145T
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12524 .
Tziboula, Areti, Rentzeperi-Tsonou, Anna-Maria, "Historical Approach to the Opera’s Libretto-Theme in Italy from the End of the 16th Century to the First Italian Reform" in Musicology, no. 31 (2021-12-30):145-159,
https://doi.org/10.2298/MUZ2131145T .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12524 .

Boris Asafiev as a Stravinsky Scholar

Savenko, Svetlana

(Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts, 2021-12-30)

TY  - JOUR
AU  - Savenko, Svetlana
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12519
AB  - Boris Asafiev, pen name Igor Glebov, was a Russian musicologist, composer, music critic, pedagogue, public figure, publicist; author of works devoted to the music of Igor Stravinsky. The article examines A Book about Stravinsky (1929), one of the earliest monographs on the composer in any language and the first one in Russian. It is characterized as an outstanding musicological study of Stravinsky’s works that had appeared by that time, that is, from the early period to the works completed in 1927 (Oedipus rex, Apollon musagète and The Fairy’s Kiss).
AB  - Борис Асафјев, псеудоним Игор Глебов, био је руски музиколог, композитор, музички критичар, педагог, јавна личност, публициста, аутор дела посвећених музици Игора Стравинског. У чланку је реч о Књизи о Стравинском (1929),
једној од најранијих монографија о том композитору на било ком језику и
првој на руском. Књигу одликује изврсно музиколошко проучавање дела
Стравинског која су до тада била компонована, дакле од раног стваралаштва
до композиција завршених 1927. године (Цар Едип, Аполон и Вилин пољубац).
AB  - Предмет овог чланка је једна од првих – и најбољих – монографија
посвећених стваралаштву Стравинског. Књига о Стравинском (1929) истиче
се по дубини аналитичког захвата и опсегу разматраних тема, у односу на
друге значајне публикације о том композитору настале у сличном временском
раздобљу. Aсафјевљеве истраживачке идеје касније су развијали други аутори
и постале су општеприхваћене. Он је формулисао кључне одлике стила
Стравинског, попут неправилности метричких акцената и начела структуралне
асиметрије; преовладавање концизних мотива (попевки) и хетерофоне
фактуре; специфичности организације тонских висина и софистицираност
тембра. Главна вредност ове књиге односи се на остварења Стравинског из
његовог руског периода. Асафјев је идентификовао руску генеалогију музике
Стравинског, посебно њене корене у архаичном фолклору, сеоској полифонији
и православној литургији. Музика Стравинског представљена је у овој књизи
као руски звучни универзум неисцрпне разноликости. Уопште узевши, Асафјев
је високо вредновао опус Стравинског у целини и веровао је да су неке његове
композиције једноставно сјајне.
Књига о Стравинском настала је у атмосфери наглашеног интересовања за
музику Игора Стравинског – интересовања које је Асафјев делио са руским
слушаоцима и којем је допринео својим професионалним активностима.
Вредност Асафјевљевих историјских и закључака о стилу временом је потврђена.
У чланку је такође описана реакција Стравинског на Асафјевљеву
монографију, коју ишчитавамо из композиторових бележака и преписке.
Мишљење Стравинског о овој књизи константно је варирало током његовог
живота.
Судбина Књиге о Стравинском била је драматична, баш као и судбина музике
Игора Стравинског у његовој домовини.
PB  - Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts
T2  - Musicology
T1  - Boris Asafiev as a Stravinsky Scholar
T1  - Борис Асафјев као проучавалац опуса Игора Стравинског
SP  - 37
EP  - 47
IS  - 31
DO  - 10.2298/MUZ2131037S
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12519
ER  - 
@article{
author = "Savenko, Svetlana",
year = "2021-12-30",
abstract = "Boris Asafiev, pen name Igor Glebov, was a Russian musicologist, composer, music critic, pedagogue, public figure, publicist; author of works devoted to the music of Igor Stravinsky. The article examines A Book about Stravinsky (1929), one of the earliest monographs on the composer in any language and the first one in Russian. It is characterized as an outstanding musicological study of Stravinsky’s works that had appeared by that time, that is, from the early period to the works completed in 1927 (Oedipus rex, Apollon musagète and The Fairy’s Kiss)., Борис Асафјев, псеудоним Игор Глебов, био је руски музиколог, композитор, музички критичар, педагог, јавна личност, публициста, аутор дела посвећених музици Игора Стравинског. У чланку је реч о Књизи о Стравинском (1929),
једној од најранијих монографија о том композитору на било ком језику и
првој на руском. Књигу одликује изврсно музиколошко проучавање дела
Стравинског која су до тада била компонована, дакле од раног стваралаштва
до композиција завршених 1927. године (Цар Едип, Аполон и Вилин пољубац)., Предмет овог чланка је једна од првих – и најбољих – монографија
посвећених стваралаштву Стравинског. Књига о Стравинском (1929) истиче
се по дубини аналитичког захвата и опсегу разматраних тема, у односу на
друге значајне публикације о том композитору настале у сличном временском
раздобљу. Aсафјевљеве истраживачке идеје касније су развијали други аутори
и постале су општеприхваћене. Он је формулисао кључне одлике стила
Стравинског, попут неправилности метричких акцената и начела структуралне
асиметрије; преовладавање концизних мотива (попевки) и хетерофоне
фактуре; специфичности организације тонских висина и софистицираност
тембра. Главна вредност ове књиге односи се на остварења Стравинског из
његовог руског периода. Асафјев је идентификовао руску генеалогију музике
Стравинског, посебно њене корене у архаичном фолклору, сеоској полифонији
и православној литургији. Музика Стравинског представљена је у овој књизи
као руски звучни универзум неисцрпне разноликости. Уопште узевши, Асафјев
је високо вредновао опус Стравинског у целини и веровао је да су неке његове
композиције једноставно сјајне.
Књига о Стравинском настала је у атмосфери наглашеног интересовања за
музику Игора Стравинског – интересовања које је Асафјев делио са руским
слушаоцима и којем је допринео својим професионалним активностима.
Вредност Асафјевљевих историјских и закључака о стилу временом је потврђена.
У чланку је такође описана реакција Стравинског на Асафјевљеву
монографију, коју ишчитавамо из композиторових бележака и преписке.
Мишљење Стравинског о овој књизи константно је варирало током његовог
живота.
Судбина Књиге о Стравинском била је драматична, баш као и судбина музике
Игора Стравинског у његовој домовини.",
publisher = "Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts",
journal = "Musicology",
title = "Boris Asafiev as a Stravinsky Scholar, Борис Асафјев као проучавалац опуса Игора Стравинског",
pages = "37-47",
number = "31",
doi = "10.2298/MUZ2131037S",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12519"
}
Savenko, S.. (2021-12-30). Boris Asafiev as a Stravinsky Scholar. in Musicology
Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts.(31), 37-47.
https://doi.org/10.2298/MUZ2131037S
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12519
Savenko S. Boris Asafiev as a Stravinsky Scholar. in Musicology. 2021;(31):37-47.
doi:10.2298/MUZ2131037S
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12519 .
Savenko, Svetlana, "Boris Asafiev as a Stravinsky Scholar" in Musicology, no. 31 (2021-12-30):37-47,
https://doi.org/10.2298/MUZ2131037S .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12519 .

Однос музичара према концертним активностима у првој години пандемије: београдски контекст

Милановић, Биљана

(Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности, 2021-12-30)

TY  - JOUR
AU  - Милановић, Биљана
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12528
AB  - This paper is based on the intersection of studies of performing arts, music and digital media in the field of musicology, which I connected with empirical research of professional musicians' attitudes towards Belgrade concert life in art music in the first year of the coronavirus pandemic (COVID-19). The research was conducted on the basis of a survey in which fifteen concert musicians participated. Given the appropriate theoretical perspective, the considerations are contextualized with respect to global changes of concert life.
AB  - Овај рад се темељи на укрштању студија извођачких уметности, музике и
дигиталних медија у области музикологије, а проистиче из емпиријског
истраживања односа професионалних музичара према концертном животу
Београда у сфери уметничке музике у првој години пандемије изазване
коронавирусом (COVID-19). Истраживање је спроведено на основу анкете
у којој је учествовало петнаест концертних музичара. Имајући у виду
одговарајућу теоријску перспективу, разматрања су контекстуализована с
обзиром на глобалне оквире промена.
AB  - This article is situated at the intersection of the studies of performing arts, music and
digital media in the field of musicology, which I connected with empirical research
of professional musicians’ attitudes towards Belgrade concert life in art music in the
first year of the coronavirus pandemic (COVID-19). In my research, I had in mind
a number of global changes in the sphere of concert practices, which produced specific
versions of the new concert reality in each local environment. In that context,
I focused on the opinions of musicians, actively present in the public concert life of
Belgrade. Using a method of qualitative research through an open-ended survey, I
examined and problematized musicians' attitudes towards the recent changes, based
on their answers to the following three questions: (1) How did the pandemic affect
experiences of performers and audience related to the concert as a live event? (2) What is your position on the differences between online and offline concerts?
(3) Will the new changes in concert life more permanently mark the composing,
performing, listening and understanding of music in the time after the coronavirus
pandemic?
Significant topics have been identified through the analysis, systematization and
contectualization of answers and comments, showing that the diversity of attitudes
of musicians is smaller in relation to the mutual similarity, compatibility and complementarity
of their thinking. The dominant common attitude of the musicians
refers to the concerts. On the one hand, musicians have essentially the same attitude
towards the concert as a live event, which makes it the most important and
indispensable institution of their performing practice as well as materialization of
their communication with the audience. On the other hand, they accept online performances,
but such types of music making are secondary and deficient for them in
relation to the concert in front of the audience.
These opinions are also considered in a theoretical context of music and digital
media studies, with a conclusion that coercive pandemic circumstances have reactivated
some stereotypical views about online concerts as a surrogate of face-to-face
corporeal live musical experience. Such a situation is also affected by new ways of
creating, promoting and programming online events during pandemic, the majority
of which indeed serve as replacements of traditional live performances or as their
duplication. It is therefore useful to direct those online musical meetings to not copy
the concert, but instead strive to create their own models of presentations that are
immanent to digital technology and internet opportunities. It seems that theoretical
perspectives have to be stronger connected with empirical research, and this is
especially true during intensive transformations and fractures such as the pandemic
time in which we live. The musicians who speak directly from practice are especially
relevant interlocutors in that context.
PB  - Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности
T2  - Музикологија
T1  - Однос музичара према концертним активностима у првој години пандемије: београдски контекст
T1  - Musicians' Attitudes Towards Concert Activities in the First Year of the Pandemic: Belgrade Context
SP  - 231
EP  - 256
IS  - 31
DO  - 10.2298/MUZ2131231M
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12528
ER  - 
@article{
author = "Милановић, Биљана",
year = "2021-12-30",
abstract = "This paper is based on the intersection of studies of performing arts, music and digital media in the field of musicology, which I connected with empirical research of professional musicians' attitudes towards Belgrade concert life in art music in the first year of the coronavirus pandemic (COVID-19). The research was conducted on the basis of a survey in which fifteen concert musicians participated. Given the appropriate theoretical perspective, the considerations are contextualized with respect to global changes of concert life., Овај рад се темељи на укрштању студија извођачких уметности, музике и
дигиталних медија у области музикологије, а проистиче из емпиријског
истраживања односа професионалних музичара према концертном животу
Београда у сфери уметничке музике у првој години пандемије изазване
коронавирусом (COVID-19). Истраживање је спроведено на основу анкете
у којој је учествовало петнаест концертних музичара. Имајући у виду
одговарајућу теоријску перспективу, разматрања су контекстуализована с
обзиром на глобалне оквире промена., This article is situated at the intersection of the studies of performing arts, music and
digital media in the field of musicology, which I connected with empirical research
of professional musicians’ attitudes towards Belgrade concert life in art music in the
first year of the coronavirus pandemic (COVID-19). In my research, I had in mind
a number of global changes in the sphere of concert practices, which produced specific
versions of the new concert reality in each local environment. In that context,
I focused on the opinions of musicians, actively present in the public concert life of
Belgrade. Using a method of qualitative research through an open-ended survey, I
examined and problematized musicians' attitudes towards the recent changes, based
on their answers to the following three questions: (1) How did the pandemic affect
experiences of performers and audience related to the concert as a live event? (2) What is your position on the differences between online and offline concerts?
(3) Will the new changes in concert life more permanently mark the composing,
performing, listening and understanding of music in the time after the coronavirus
pandemic?
Significant topics have been identified through the analysis, systematization and
contectualization of answers and comments, showing that the diversity of attitudes
of musicians is smaller in relation to the mutual similarity, compatibility and complementarity
of their thinking. The dominant common attitude of the musicians
refers to the concerts. On the one hand, musicians have essentially the same attitude
towards the concert as a live event, which makes it the most important and
indispensable institution of their performing practice as well as materialization of
their communication with the audience. On the other hand, they accept online performances,
but such types of music making are secondary and deficient for them in
relation to the concert in front of the audience.
These opinions are also considered in a theoretical context of music and digital
media studies, with a conclusion that coercive pandemic circumstances have reactivated
some stereotypical views about online concerts as a surrogate of face-to-face
corporeal live musical experience. Such a situation is also affected by new ways of
creating, promoting and programming online events during pandemic, the majority
of which indeed serve as replacements of traditional live performances or as their
duplication. It is therefore useful to direct those online musical meetings to not copy
the concert, but instead strive to create their own models of presentations that are
immanent to digital technology and internet opportunities. It seems that theoretical
perspectives have to be stronger connected with empirical research, and this is
especially true during intensive transformations and fractures such as the pandemic
time in which we live. The musicians who speak directly from practice are especially
relevant interlocutors in that context.",
publisher = "Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности",
journal = "Музикологија",
title = "Однос музичара према концертним активностима у првој години пандемије: београдски контекст, Musicians' Attitudes Towards Concert Activities in the First Year of the Pandemic: Belgrade Context",
pages = "231-256",
number = "31",
doi = "10.2298/MUZ2131231M",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12528"
}
Милановић, Б.. (2021-12-30). Однос музичара према концертним активностима у првој години пандемије: београдски контекст. in Музикологија
Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности.(31), 231-256.
https://doi.org/10.2298/MUZ2131231M
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12528
Милановић Б. Однос музичара према концертним активностима у првој години пандемије: београдски контекст. in Музикологија. 2021;(31):231-256.
doi:10.2298/MUZ2131231M
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12528 .
Милановић, Биљана, "Однос музичара према концертним активностима у првој години пандемије: београдски контекст" in Музикологија, no. 31 (2021-12-30):231-256,
https://doi.org/10.2298/MUZ2131231M .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12528 .

Композитор и његови критичари: рецепција стваралаштва Станојла Рајичића у светлу преломних догађаја за развој српске музике у XX веку

Браловић, Милош; Медић, Ивана

(Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности, 2021-12-30)

TY  - JOUR
AU  - Браловић, Милош
AU  - Медић, Ивана
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12521
AB  - In this article we discuss the critical reception of the work of composer Stanojlo Rajičić (1910–2000), whose presence in the public musical life of Belgrade was noted already in the 1920s, when he was a student at the “Stanković” Music School and then the Belgrade Music School. The critical reception of his compositional
work can be followed for almost seven decades. Performances of Rajičić’s
works often provoked controversies and polemics – which speak not only about
the composer’s oeuvre itself, but even more so about the state of musical life of
Belgrade, Serbia and Yugoslavia in the 20th century. Thus we analyze the reception
of Rajičić’s work in the light of historical events that crucially influenced the
development of Serbian art music throughout the twentieth century. The article
is based on the study of extensive archival material preserved at the Institute of
Musicology SASA, Radio Belgrade, as well as private collections.
AB  - У овом раду представљамо критичку рецепцију стваралаштва композитора,
академика САНУ Станојла Рајичића (1910–2000), чије је присуство у јавном
музичком животу Београда било забележено још двадесетих година XX века,
у периоду када је био ученик музичке школе „Станковић“ и потом Музичке
школе у Београду. Критичку рецепцију Рајичићевог композиторског
деловања могуће је испратити у распону од готово седам деценија. Извођења
Рајичићевих дела неретко су пратиле контроверзе и полемике, које говоре
не само о композиторовом опусу, већ још више о музичком животу
Београда, Србије и Југославије током XX века. Отуда рецепцију Рајичићевог
стваралаштва сагледавамо у светлу историјских догађаја који су кључно
утицали на развој српске уметничке музике у ХХ веку. Студија је заснована
на проучавању обимне архивске грађе сачуване у Музиколошком институту
САНУ, Радио Београду и приватним колекцијама.
AB  - In this article we discuss the critical reception of the work of composer Stanojlo Rajičić
(1910–2000), whose presence in the public musical life of Belgrade was noted
already in the 1920s, when he was a student at the “Stanković” Music School and
then the Belgrade Music School. The critical reception of his compositional work can be followed for almost seven decades. Performances of Rajičić’s works often
provoked controversies and polemics – which speak not only about the composer’s
oeuvre itself, but even more so about the state of musical life of Belgrade, Serbia
and Yugoslavia in the 20th century. Thus we analyze the reception of Rajičić’s work
in the light of historical events that crucially influenced the development of Serbian
art music throughout the twentieth century. The article is based on the study of
extensive archival material preserved at the Institute of Musicology SASA, Radio
Belgrade, as well as private collections.
Based on the reception of Rajičić’s compositional output during the seven decades
of his career, we come to a conclusion that his oeuvre fully reflected all the
ideological upheavals, challenges and turnovers that Serbian and Yugoslav society
experienced during the twentieth century. Rajičić’s personal creative style underwent
several, more or less dramatic transformations, which were largely motivated
by his reactions to the reception of his works by music critics, fellow composers,
concert audiences, but also by the communist ideologues after World War II.
After Rajičić’s initial success as a young Belgrade prodigy, upon his return from
Prague where he studied composition, Rajičić’s modernist works were mostly misunderstood,
and their negative reception reflected a long and arduous struggle for
the professionalization and modernization of musical life and education in Serbia.
On the other hand, Rajičić’s works written during the dictates of the ideology of
socialist realism, such as the Second Violin Concerto or the Third Piano Concerto
– which at the time of their creation were considered by the Marxist critics to be
on the “correct” path of bringing high art closer to the broadest audience – were
later harshly criticized precisely because of the composer’s readiness to meet the
expectations of the Marxist ideologues and to follow the path of least resistance.
Furthermore, Rajičić, a former modernist, became notorious in the late 1970s as an
advocate of “backward” and “outdated” compositional tendencies, which hindered
the modernization of Serbian music in the Yugoslav and European contexts. Last but
not least, towards the end of his academic career, Rajičić’s status as an authoritative
professor of composition at the Belgrade Academy of Music and a fellow of the Serbian
Academy of Sciences and Arts provoked a revolt of the youngest generation of
composers, who strived to emulate the most innovative global music tendencies of
that time.
PB  - Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности
T2  - Музикологија
T1  - Композитор и његови критичари: рецепција стваралаштва Станојла Рајичића у светлу преломних догађаја за развој српске музике у XX веку
T1  - The Composer and his Critics: The Reception of Stanojlo Rajičić’s Works in the Light of Crucial Events for the Development of Serbian Music in the Twentieth Century
SP  - 59
EP  - 94
IS  - 31
DO  - 10.2298/MUZ2131059B
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12521
ER  - 
@article{
author = "Браловић, Милош and Медић, Ивана",
year = "2021-12-30",
abstract = "In this article we discuss the critical reception of the work of composer Stanojlo Rajičić (1910–2000), whose presence in the public musical life of Belgrade was noted already in the 1920s, when he was a student at the “Stanković” Music School and then the Belgrade Music School. The critical reception of his compositional
work can be followed for almost seven decades. Performances of Rajičić’s
works often provoked controversies and polemics – which speak not only about
the composer’s oeuvre itself, but even more so about the state of musical life of
Belgrade, Serbia and Yugoslavia in the 20th century. Thus we analyze the reception
of Rajičić’s work in the light of historical events that crucially influenced the
development of Serbian art music throughout the twentieth century. The article
is based on the study of extensive archival material preserved at the Institute of
Musicology SASA, Radio Belgrade, as well as private collections., У овом раду представљамо критичку рецепцију стваралаштва композитора,
академика САНУ Станојла Рајичића (1910–2000), чије је присуство у јавном
музичком животу Београда било забележено још двадесетих година XX века,
у периоду када је био ученик музичке школе „Станковић“ и потом Музичке
школе у Београду. Критичку рецепцију Рајичићевог композиторског
деловања могуће је испратити у распону од готово седам деценија. Извођења
Рајичићевих дела неретко су пратиле контроверзе и полемике, које говоре
не само о композиторовом опусу, већ још више о музичком животу
Београда, Србије и Југославије током XX века. Отуда рецепцију Рајичићевог
стваралаштва сагледавамо у светлу историјских догађаја који су кључно
утицали на развој српске уметничке музике у ХХ веку. Студија је заснована
на проучавању обимне архивске грађе сачуване у Музиколошком институту
САНУ, Радио Београду и приватним колекцијама., In this article we discuss the critical reception of the work of composer Stanojlo Rajičić
(1910–2000), whose presence in the public musical life of Belgrade was noted
already in the 1920s, when he was a student at the “Stanković” Music School and
then the Belgrade Music School. The critical reception of his compositional work can be followed for almost seven decades. Performances of Rajičić’s works often
provoked controversies and polemics – which speak not only about the composer’s
oeuvre itself, but even more so about the state of musical life of Belgrade, Serbia
and Yugoslavia in the 20th century. Thus we analyze the reception of Rajičić’s work
in the light of historical events that crucially influenced the development of Serbian
art music throughout the twentieth century. The article is based on the study of
extensive archival material preserved at the Institute of Musicology SASA, Radio
Belgrade, as well as private collections.
Based on the reception of Rajičić’s compositional output during the seven decades
of his career, we come to a conclusion that his oeuvre fully reflected all the
ideological upheavals, challenges and turnovers that Serbian and Yugoslav society
experienced during the twentieth century. Rajičić’s personal creative style underwent
several, more or less dramatic transformations, which were largely motivated
by his reactions to the reception of his works by music critics, fellow composers,
concert audiences, but also by the communist ideologues after World War II.
After Rajičić’s initial success as a young Belgrade prodigy, upon his return from
Prague where he studied composition, Rajičić’s modernist works were mostly misunderstood,
and their negative reception reflected a long and arduous struggle for
the professionalization and modernization of musical life and education in Serbia.
On the other hand, Rajičić’s works written during the dictates of the ideology of
socialist realism, such as the Second Violin Concerto or the Third Piano Concerto
– which at the time of their creation were considered by the Marxist critics to be
on the “correct” path of bringing high art closer to the broadest audience – were
later harshly criticized precisely because of the composer’s readiness to meet the
expectations of the Marxist ideologues and to follow the path of least resistance.
Furthermore, Rajičić, a former modernist, became notorious in the late 1970s as an
advocate of “backward” and “outdated” compositional tendencies, which hindered
the modernization of Serbian music in the Yugoslav and European contexts. Last but
not least, towards the end of his academic career, Rajičić’s status as an authoritative
professor of composition at the Belgrade Academy of Music and a fellow of the Serbian
Academy of Sciences and Arts provoked a revolt of the youngest generation of
composers, who strived to emulate the most innovative global music tendencies of
that time.",
publisher = "Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности",
journal = "Музикологија",
title = "Композитор и његови критичари: рецепција стваралаштва Станојла Рајичића у светлу преломних догађаја за развој српске музике у XX веку, The Composer and his Critics: The Reception of Stanojlo Rajičić’s Works in the Light of Crucial Events for the Development of Serbian Music in the Twentieth Century",
pages = "59-94",
number = "31",
doi = "10.2298/MUZ2131059B",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12521"
}
Браловић, М.,& Медић, И.. (2021-12-30). Композитор и његови критичари: рецепција стваралаштва Станојла Рајичића у светлу преломних догађаја за развој српске музике у XX веку. in Музикологија
Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности.(31), 59-94.
https://doi.org/10.2298/MUZ2131059B
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12521
Браловић М, Медић И. Композитор и његови критичари: рецепција стваралаштва Станојла Рајичића у светлу преломних догађаја за развој српске музике у XX веку. in Музикологија. 2021;(31):59-94.
doi:10.2298/MUZ2131059B
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12521 .
Браловић, Милош, Медић, Ивана, "Композитор и његови критичари: рецепција стваралаштва Станојла Рајичића у светлу преломних догађаја за развој српске музике у XX веку" in Музикологија, no. 31 (2021-12-30):59-94,
https://doi.org/10.2298/MUZ2131059B .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12521 .

‘Crisp as a cream-cracker’: Nikolai Orloff and British Musical Journalism

Holdsworth Quinn, Ashley

(Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts, 2021-12-30)

TY  - JOUR
AU  - Holdsworth Quinn, Ashley
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12518
AB  - This article considers the reception of pianist Nikolai Orloff (1892–1964) by the British musical press through an analysis of reviews published by The Musical Times, and also by national and local newspapers held in digital archives. A hybrid methodology was used to identify, sift, and code relevant primary source material in a large digital archive within the context of existing Orloff scholarship. Examples of the reviews relating to Orloff’s performances are given, and suggestions for future projects made.
AB  - У овом чланку се испитује рецепција пијанисте Николаја Орлова (1892–
1964) у британској музичкој штампи кроз анализу критика објављених у
гласилу „The Musical Times“, као и у националним и локалним листовима
доступним у дигиталним архивима. У раду је примењена хибридна
методологија како би се идентификовао, издвојио и кодирао релевантан
примарни изворни материјал из великог дигиталног архива. Истраживање
је обављено захваљујући стипендији „Николај Орлов“. Изнети су примери
критика које се односе на Орловљеве интерпретације, а начињени су и
предлози будућих истраживања.
AB  - Руског пијанисту Николаја Орлова (1892–1964) као истраживачку тему
првобитно је предложио покојни др Стјуарт Кембел. Рад који описује
Орловљев живот и каријеру представљен је на конференцији о руској и
источноевропској музици, одржаној октобра 2019. на Универзитету у Дараму,
у организацији Британског удружења за словенске и источноевропске студије.
Нови чланак испитује рецепцију Н. Орлова као музичара у Уједињеном
Краљевству после његовог одласка из Русије 1922. године, и то преко увида у
дигитализовани архивски материјал из Британског новинског архива, као и у
друге дигитализоване текстове презентне на интернету, нарочито из гласила
„The Times“ и „The Musical Times“. Од посебног интереса била је анализа
доступних критика, и то с обзиром на слику Орловљеве извођачке праксе
коју је сугерисала енциклопедија Grove Music Online. Предложили смо и начин
коришћења дигитализованих извора који би се могао применити у будућим
истраживањима у овој области.
Истраживање критичке рецепције Орловљевог уметничког ангажмана у
Уједињеном Краљевству довело је до закључка да је он током своје каријере
уживао висок углед. Овај чланак описује како је Орлов био представљен
британској концертној публици и како су музички критичари гледали на његов
пијанистички стил. Такође, чланак расправља о томе како су Орлова као руског
музичара новинари представили својим читаоцима током међуратног периода
и после завршетка Другог светског рата.
PB  - Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts
T2  - Musicology
T1  - ‘Crisp as a cream-cracker’: Nikolai Orloff and British Musical Journalism
T1  - „Хрскав попут бисквита с кремом“: Николај Орлов и британско музичко новинарство
SP  - 15
EP  - 35
IS  - 31
DO  - 10.2298/MUZ2131015H
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12518
ER  - 
@article{
author = "Holdsworth Quinn, Ashley",
year = "2021-12-30",
abstract = "This article considers the reception of pianist Nikolai Orloff (1892–1964) by the British musical press through an analysis of reviews published by The Musical Times, and also by national and local newspapers held in digital archives. A hybrid methodology was used to identify, sift, and code relevant primary source material in a large digital archive within the context of existing Orloff scholarship. Examples of the reviews relating to Orloff’s performances are given, and suggestions for future projects made., У овом чланку се испитује рецепција пијанисте Николаја Орлова (1892–
1964) у британској музичкој штампи кроз анализу критика објављених у
гласилу „The Musical Times“, као и у националним и локалним листовима
доступним у дигиталним архивима. У раду је примењена хибридна
методологија како би се идентификовао, издвојио и кодирао релевантан
примарни изворни материјал из великог дигиталног архива. Истраживање
је обављено захваљујући стипендији „Николај Орлов“. Изнети су примери
критика које се односе на Орловљеве интерпретације, а начињени су и
предлози будућих истраживања., Руског пијанисту Николаја Орлова (1892–1964) као истраживачку тему
првобитно је предложио покојни др Стјуарт Кембел. Рад који описује
Орловљев живот и каријеру представљен је на конференцији о руској и
источноевропској музици, одржаној октобра 2019. на Универзитету у Дараму,
у организацији Британског удружења за словенске и источноевропске студије.
Нови чланак испитује рецепцију Н. Орлова као музичара у Уједињеном
Краљевству после његовог одласка из Русије 1922. године, и то преко увида у
дигитализовани архивски материјал из Британског новинског архива, као и у
друге дигитализоване текстове презентне на интернету, нарочито из гласила
„The Times“ и „The Musical Times“. Од посебног интереса била је анализа
доступних критика, и то с обзиром на слику Орловљеве извођачке праксе
коју је сугерисала енциклопедија Grove Music Online. Предложили смо и начин
коришћења дигитализованих извора који би се могао применити у будућим
истраживањима у овој области.
Истраживање критичке рецепције Орловљевог уметничког ангажмана у
Уједињеном Краљевству довело је до закључка да је он током своје каријере
уживао висок углед. Овај чланак описује како је Орлов био представљен
британској концертној публици и како су музички критичари гледали на његов
пијанистички стил. Такође, чланак расправља о томе како су Орлова као руског
музичара новинари представили својим читаоцима током међуратног периода
и после завршетка Другог светског рата.",
publisher = "Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts",
journal = "Musicology",
title = "‘Crisp as a cream-cracker’: Nikolai Orloff and British Musical Journalism, „Хрскав попут бисквита с кремом“: Николај Орлов и британско музичко новинарство",
pages = "15-35",
number = "31",
doi = "10.2298/MUZ2131015H",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12518"
}
Holdsworth Quinn, A.. (2021-12-30). ‘Crisp as a cream-cracker’: Nikolai Orloff and British Musical Journalism. in Musicology
Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts.(31), 15-35.
https://doi.org/10.2298/MUZ2131015H
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12518
Holdsworth Quinn A. ‘Crisp as a cream-cracker’: Nikolai Orloff and British Musical Journalism. in Musicology. 2021;(31):15-35.
doi:10.2298/MUZ2131015H
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12518 .
Holdsworth Quinn, Ashley, "‘Crisp as a cream-cracker’: Nikolai Orloff and British Musical Journalism" in Musicology, no. 31 (2021-12-30):15-35,
https://doi.org/10.2298/MUZ2131015H .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12518 .

Музикологија / Musicology 31 (II/2021)

(Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts, 2021-12-30)

TY  - GEN
PY  - 2021-12-30
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12517
AB  - Тема 31. броја часописа „Музикологија“ јесте Музичка критика, идеологија и политика. Тему броја уредила је др Ивана Медић, виша научна сарадница Музиколошког института САНУ и алумна Универзитета у Манчестеру.
Тема броја окупила је шесторо научника из Русије, Велике Британије, Немачке и Србије. Ешли Холдсворт Квин испитује рецепцију прослављеног руског пијанисте Николаја Орлова у британској музичкој штампи пре и после Другог светског рата. Светлана Савенко анализира Књигу о Стравинском Бориса Асафјева. Објављена 1929. године, то је једна од првих монографија посвећених том композитору. Патрик Бекер-Најдeнов прати догађаје из политички бурне 1968. године у бугарској музичкој култури, истражујући релације између фестивала „Прашко пролеће“, „Светског омладинског лета“ и „Софијске јесени“. Два опсежна рада посвећена су српским композиторима-академицима, њиховој писаној речи, односно, писаној речи о њима. Ивана Медић и Милош Браловић дали су исцрпну студију о критичкој рецепцији академика Станојла Рајичића, једне од централних личности српске музике друге половине XX века, чија је каријера трајала готово седам деценија. Аутори сагледавају рецепцију Рајичићевог стваралаштва у светлу историјских догађаја који су кључно утицали на развој српске уметничке музике у ХХ веку. Најзад, Јелена Јанковић-Бегуш представља списе и погледе академика Властимира Трајковића, композитора који је имао изражену склоност ка теоријској рефлексији о музичкој уметности. Ауторка је одабрала објављене списе у којима се уочава Трајковићево непрестано залагање за праведније вредновање српске уметничке музике у ширем, европском и светском контексту, али и у/националним оквирима.
Обимна је и тематски разноврсна и рубрика „Varia“, у којој се налази шест студија. Оне се крећу између византолошке музикологије, барокних студија, особених увида у музику импресионизма, историје музичке периодике и праћења промена у положају музике и музичара у околностима актуелне пандемије ковида-19. Весна Пено улази у расправу о патријаршијском/константинопољском ифосу у новијој традицији грчког црквеног појања. Арети Цибула и Ана Марија Ренцпери Цону баве се настанком европске опере и питањем избора либрета. Франсис Најтс говори о клавирској музици Јохана Себастијана Баха, и то с обзиром на линију која води од музичког извођења до истраживања. Часопис „Гусле“ (1911–1914) добио је прву музиколошку студију, коју прати комплетна библиографија тога гласила (Александар Васић и Марија Голубовић). Марија Томић је презентовала минуциозну анализу композиције
Сиринкс Клода Дебисија. Биљана Милановић се окренула актуелном тренутку:
она је испитала однос музичара према концертним активностима у првој години
пандемије, и то на примеру београдских музичара.
У рубрици „Научна критика и полемика“ приказане су три значајне научне
монографске публикације посвећене православној духовној музици, музици
ренесансе и историји Београдске опере.
Завршним написом уредништво часописа „Музикологија“ са жаљењем
се опрашта од прерано преминуле колегинице др Данијеле Кулезић-Вилсон,
цењеног стручњака за филмску музику.
AB  - The main theme of the 31st issue of the journal “Musicology” is Music Criticism, Ideology and Politics, guest-edited by Dr Ivana Medić, Senior Research Associate of the Institute of Musicology SASA and an alumna of the University of Manchester.
The main theme of the issue encompasses original scientific articles written by six scholars from Russia, the United Kingdom, Germany and Serbia. Ashley Holdsworth Quinn examines the reception of the famous Russian pianist Nikolai Orlov in the British music press before and after World War II. Svetlana Savenko analyzes Boris Asafyev’s A Book About Stravinsky. Published in 1929, it is one of the first monographs dedicated to Stravinsky. Patrick Becker-Naydenov follows the events of the politically turbulent 1968 in Bulgarian music culture, exploring the relationship between the Prague Spring Festival, the World Youth Summer Festival and the Sofia Autumn Festival. Two comprehensive articles are dedicated to Serbian composers, fellows of the Serbian Academy of Sciences and Arts, putting in focus either their own writings, or the writings about them. Ivana Medić and Miloš Bralović wrote an extensive study on the critical reception of the work of academician Stanojlo Rajičić, one of the central figures of Serbian music of the second half of the 20th century, whose career lasted for almost seven decades. The authors discuss the reception of Rajičić’s work as related to a series of historical events that crucially influenced the development of Serbian art music in the twentieth century. Finally, Jelena Janković-Beguš presents the writings and views of academician Vlastimir Trajković, a composer who had a strong inclination towards theoretical reflection on music. The author has selected published writings which demonstrate Trajković’s lifelong commitment to a fairer evaluation of Serbian art music both locally and in the wider, European and global contexts.
The “Varia” section, which includes six studies, is also extensive and thematically diverse, with articles encompassing the topics of Byzantine musicology, Baroque studies, the music of Impressionism, the history of musical periodicals, as well as changes in the position of music and musicians in the circumstances of the current Covid-19 pandemic. Vesna Peno discusses the patriarchal / Constantinople ifos in the recent tradition of Greek church chanting. Areti Tziboula and Ana Maria Rentzeperi Tsonou deal with the origins of European opera and the issue of libretto selection. Francis Knights writes about the piano music of Johann Sebastian Bach,
considering the trajectory from musical performance to research. The magazine
“Gusle” (1911–1914) received its first musicological study, supplemented by a
complete bibliography of that journal (Aleksandar Vasić and Marija Golubović).
Marija Tomić submitted a meticulous analysis of Claude Debussy’s composition
Syrinx. Biljana Milanović writes about the current moment: she examines the
attitude of musicians towards concert activities in the first year of the pandemic,
using the example of Belgrade musicians.
The section “Scientific Reviews and Polemics” presents three important scientific
monographic publications dedicated to Orthodox church music, Renaissance music
and the history of the Belgrade Opera. With the final article, the editorial team of the
journal “Musicology” sadly bids farewell to the prematurely deceased colleague Dr
Danijela Kulezić-Wilson, a distinguished expert in film music.
PB  - Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts
T1  - Музикологија / Musicology 31 (II/2021)
IS  - 31
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12517
ER  - 
@misc{
year = "2021-12-30",
abstract = "Тема 31. броја часописа „Музикологија“ јесте Музичка критика, идеологија и политика. Тему броја уредила је др Ивана Медић, виша научна сарадница Музиколошког института САНУ и алумна Универзитета у Манчестеру.
Тема броја окупила је шесторо научника из Русије, Велике Британије, Немачке и Србије. Ешли Холдсворт Квин испитује рецепцију прослављеног руског пијанисте Николаја Орлова у британској музичкој штампи пре и после Другог светског рата. Светлана Савенко анализира Књигу о Стравинском Бориса Асафјева. Објављена 1929. године, то је једна од првих монографија посвећених том композитору. Патрик Бекер-Најдeнов прати догађаје из политички бурне 1968. године у бугарској музичкој култури, истражујући релације између фестивала „Прашко пролеће“, „Светског омладинског лета“ и „Софијске јесени“. Два опсежна рада посвећена су српским композиторима-академицима, њиховој писаној речи, односно, писаној речи о њима. Ивана Медић и Милош Браловић дали су исцрпну студију о критичкој рецепцији академика Станојла Рајичића, једне од централних личности српске музике друге половине XX века, чија је каријера трајала готово седам деценија. Аутори сагледавају рецепцију Рајичићевог стваралаштва у светлу историјских догађаја који су кључно утицали на развој српске уметничке музике у ХХ веку. Најзад, Јелена Јанковић-Бегуш представља списе и погледе академика Властимира Трајковића, композитора који је имао изражену склоност ка теоријској рефлексији о музичкој уметности. Ауторка је одабрала објављене списе у којима се уочава Трајковићево непрестано залагање за праведније вредновање српске уметничке музике у ширем, европском и светском контексту, али и у/националним оквирима.
Обимна је и тематски разноврсна и рубрика „Varia“, у којој се налази шест студија. Оне се крећу између византолошке музикологије, барокних студија, особених увида у музику импресионизма, историје музичке периодике и праћења промена у положају музике и музичара у околностима актуелне пандемије ковида-19. Весна Пено улази у расправу о патријаршијском/константинопољском ифосу у новијој традицији грчког црквеног појања. Арети Цибула и Ана Марија Ренцпери Цону баве се настанком европске опере и питањем избора либрета. Франсис Најтс говори о клавирској музици Јохана Себастијана Баха, и то с обзиром на линију која води од музичког извођења до истраживања. Часопис „Гусле“ (1911–1914) добио је прву музиколошку студију, коју прати комплетна библиографија тога гласила (Александар Васић и Марија Голубовић). Марија Томић је презентовала минуциозну анализу композиције
Сиринкс Клода Дебисија. Биљана Милановић се окренула актуелном тренутку:
она је испитала однос музичара према концертним активностима у првој години
пандемије, и то на примеру београдских музичара.
У рубрици „Научна критика и полемика“ приказане су три значајне научне
монографске публикације посвећене православној духовној музици, музици
ренесансе и историји Београдске опере.
Завршним написом уредништво часописа „Музикологија“ са жаљењем
се опрашта од прерано преминуле колегинице др Данијеле Кулезић-Вилсон,
цењеног стручњака за филмску музику., The main theme of the 31st issue of the journal “Musicology” is Music Criticism, Ideology and Politics, guest-edited by Dr Ivana Medić, Senior Research Associate of the Institute of Musicology SASA and an alumna of the University of Manchester.
The main theme of the issue encompasses original scientific articles written by six scholars from Russia, the United Kingdom, Germany and Serbia. Ashley Holdsworth Quinn examines the reception of the famous Russian pianist Nikolai Orlov in the British music press before and after World War II. Svetlana Savenko analyzes Boris Asafyev’s A Book About Stravinsky. Published in 1929, it is one of the first monographs dedicated to Stravinsky. Patrick Becker-Naydenov follows the events of the politically turbulent 1968 in Bulgarian music culture, exploring the relationship between the Prague Spring Festival, the World Youth Summer Festival and the Sofia Autumn Festival. Two comprehensive articles are dedicated to Serbian composers, fellows of the Serbian Academy of Sciences and Arts, putting in focus either their own writings, or the writings about them. Ivana Medić and Miloš Bralović wrote an extensive study on the critical reception of the work of academician Stanojlo Rajičić, one of the central figures of Serbian music of the second half of the 20th century, whose career lasted for almost seven decades. The authors discuss the reception of Rajičić’s work as related to a series of historical events that crucially influenced the development of Serbian art music in the twentieth century. Finally, Jelena Janković-Beguš presents the writings and views of academician Vlastimir Trajković, a composer who had a strong inclination towards theoretical reflection on music. The author has selected published writings which demonstrate Trajković’s lifelong commitment to a fairer evaluation of Serbian art music both locally and in the wider, European and global contexts.
The “Varia” section, which includes six studies, is also extensive and thematically diverse, with articles encompassing the topics of Byzantine musicology, Baroque studies, the music of Impressionism, the history of musical periodicals, as well as changes in the position of music and musicians in the circumstances of the current Covid-19 pandemic. Vesna Peno discusses the patriarchal / Constantinople ifos in the recent tradition of Greek church chanting. Areti Tziboula and Ana Maria Rentzeperi Tsonou deal with the origins of European opera and the issue of libretto selection. Francis Knights writes about the piano music of Johann Sebastian Bach,
considering the trajectory from musical performance to research. The magazine
“Gusle” (1911–1914) received its first musicological study, supplemented by a
complete bibliography of that journal (Aleksandar Vasić and Marija Golubović).
Marija Tomić submitted a meticulous analysis of Claude Debussy’s composition
Syrinx. Biljana Milanović writes about the current moment: she examines the
attitude of musicians towards concert activities in the first year of the pandemic,
using the example of Belgrade musicians.
The section “Scientific Reviews and Polemics” presents three important scientific
monographic publications dedicated to Orthodox church music, Renaissance music
and the history of the Belgrade Opera. With the final article, the editorial team of the
journal “Musicology” sadly bids farewell to the prematurely deceased colleague Dr
Danijela Kulezić-Wilson, a distinguished expert in film music.",
publisher = "Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts",
title = "Музикологија / Musicology 31 (II/2021)",
number = "31",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12517"
}
(2021-12-30). Музикологија / Musicology 31 (II/2021). 
Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts.(31).
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12517
Музикологија / Musicology 31 (II/2021). 2021;(31).
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12517 .
"Музикологија / Musicology 31 (II/2021)", no. 31 (2021-12-30),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12517 .

INSAM Journal of Contemporary Music, Art and Technology 7 (II/2021)

(Sarajevo : INSAM Institute for Contemporary Artistic Music, 2021-12-15)

TY  - GEN
PY  - 2021-12-15
UR  - https://insam-institute.com/full-issue-7/
UR  - https://insam-institute.com/wp-content/uploads/2021/12/INSAM-Journal-7-2021-full-text-1.pdf
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12535
AB  - In the seventh issue of INSAM Journal of Contemporary Music, Art and Technology, we are continuing our series on themes dedicated to art, music, and humanities in times of global crisis. After dealing with more general questions regarding these areas of creation, in this volume we are thinking about the issue of mental and bodily health during the Covid-19 pandemic and its possible ties and representations in music and art.
PB  - Sarajevo : INSAM Institute for Contemporary Artistic Music
T1  - INSAM Journal of Contemporary Music, Art and Technology 7 (II/2021)
IS  - 8
DO  - https://doi.org/10.51191/issn.2637-1898.2020.4.7.
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12535
ER  - 
@misc{
year = "2021-12-15",
abstract = "In the seventh issue of INSAM Journal of Contemporary Music, Art and Technology, we are continuing our series on themes dedicated to art, music, and humanities in times of global crisis. After dealing with more general questions regarding these areas of creation, in this volume we are thinking about the issue of mental and bodily health during the Covid-19 pandemic and its possible ties and representations in music and art.",
publisher = "Sarajevo : INSAM Institute for Contemporary Artistic Music",
title = "INSAM Journal of Contemporary Music, Art and Technology 7 (II/2021)",
number = "8",
doi = "https://doi.org/10.51191/issn.2637-1898.2020.4.7.",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12535"
}
(2021-12-15). INSAM Journal of Contemporary Music, Art and Technology 7 (II/2021). 
Sarajevo : INSAM Institute for Contemporary Artistic Music.(8).
https://doi.org/https://doi.org/10.51191/issn.2637-1898.2020.4.7.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12535
INSAM Journal of Contemporary Music, Art and Technology 7 (II/2021). 2021;(8).
doi:https://doi.org/10.51191/issn.2637-1898.2020.4.7.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12535 .
"INSAM Journal of Contemporary Music, Art and Technology 7 (II/2021)", no. 8 (2021-12-15),
https://doi.org/https://doi.org/10.51191/issn.2637-1898.2020.4.7. .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12535 .

Зборник радова Византолошког института 58 / Zbornik radova Vizantološkog instituta 58

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2021)

TY  - GEN
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12503
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T1  - Зборник радова Византолошког института 58 / Zbornik radova Vizantološkog instituta 58
VL  - 58
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12503
ER  - 
@misc{
year = "2021",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
title = "Зборник радова Византолошког института 58 / Zbornik radova Vizantološkog instituta 58",
volume = "58",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12503"
}
(2021). Зборник радова Византолошког института 58 / Zbornik radova Vizantološkog instituta 58. 
Београд : Византолошки институт САНУ., 58.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12503
Зборник радова Византолошког института 58 / Zbornik radova Vizantološkog instituta 58. 2021;58.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12503 .
"Зборник радова Византолошког института 58 / Zbornik radova Vizantološkog instituta 58", 58 (2021),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12503 .

О албанском етнониму у средњем веку / On the Albanian ethnonym in the Middle Ages

Коматина, Предраг

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2021)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12592
AB  - У раду се разматра питање албанског етнонима у средњем веку, и то на основу 
чињенице да они сами данас за себе користе етноним Ш(ћ)ипетар (Shqipëtar), а да 
их други народи познају под именом Албанци. Указује се на могућност употребе 
првог назива међу самим Албанцима већ у XIV веку, а затим се разматра употреба 
етнонима Албанци у историјским изворима од XI до XIV века. Пошто је он настао од 
географског појма Арбан и њиме био условљен, поставља се питање о имену које су 
преци Албанаца користили пре него што су дошли у Арбан, a такође се указује и на 
могућу везу између њих и влашких скупина на југу Балканског полуострва.
AB  - The paper discusses the issue of the Albanian ethnonym in the Middle Ages, starting 
from the fact that today they use the ethnonym Shqipëtar for themselves and that other 
peoples know them as Albanians. It first points out the possibility that the former name was 
in use among the Albanians already in the 14th century, and then discusses the use of the
ethnonym Albanians in the historical sources from the 11th to the 14th century. Since it originated from the geographical term Arbanum and was conditioned by it, the question arises 
оf how the ancestors of the Albanians were called before they came to Arbanum. Finally, 
the paper suggests a possible connection between them and the Vlach groups in the south 
of the Balkan Peninsula.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института 58
T1  - О албанском етнониму у средњем веку / On the Albanian ethnonym in the Middle Ages
SP  - 23
EP  - 36
VL  - 58
DO  - 10.2298/ZRVI2158023K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12592
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2021",
abstract = "У раду се разматра питање албанског етнонима у средњем веку, и то на основу 
чињенице да они сами данас за себе користе етноним Ш(ћ)ипетар (Shqipëtar), а да 
их други народи познају под именом Албанци. Указује се на могућност употребе 
првог назива међу самим Албанцима већ у XIV веку, а затим се разматра употреба 
етнонима Албанци у историјским изворима од XI до XIV века. Пошто је он настао од 
географског појма Арбан и њиме био условљен, поставља се питање о имену које су 
преци Албанаца користили пре него што су дошли у Арбан, a такође се указује и на 
могућу везу између њих и влашких скупина на југу Балканског полуострва., The paper discusses the issue of the Albanian ethnonym in the Middle Ages, starting 
from the fact that today they use the ethnonym Shqipëtar for themselves and that other 
peoples know them as Albanians. It first points out the possibility that the former name was 
in use among the Albanians already in the 14th century, and then discusses the use of the
ethnonym Albanians in the historical sources from the 11th to the 14th century. Since it originated from the geographical term Arbanum and was conditioned by it, the question arises 
оf how the ancestors of the Albanians were called before they came to Arbanum. Finally, 
the paper suggests a possible connection between them and the Vlach groups in the south 
of the Balkan Peninsula.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института 58",
title = "О албанском етнониму у средњем веку / On the Albanian ethnonym in the Middle Ages",
pages = "23-36",
volume = "58",
doi = "10.2298/ZRVI2158023K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12592"
}
Коматина, П.. (2021). О албанском етнониму у средњем веку / On the Albanian ethnonym in the Middle Ages. in Зборник радова Византолошког института 58
Београд : Византолошки институт САНУ., 58, 23-36.
https://doi.org/10.2298/ZRVI2158023K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12592
Коматина П. О албанском етнониму у средњем веку / On the Albanian ethnonym in the Middle Ages. in Зборник радова Византолошког института 58. 2021;58:23-36.
doi:10.2298/ZRVI2158023K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12592 .
Коматина, Предраг, "О албанском етнониму у средњем веку / On the Albanian ethnonym in the Middle Ages" in Зборник радова Византолошког института 58, 58 (2021):23-36,
https://doi.org/10.2298/ZRVI2158023K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12592 .

Триптих из манастира Свете Катарине на Синају – непознато дело старог српског иконописа / Triptych from Saint Catherine’s Monastery at Sinai – an Unknown Work of Old Serbian Icon Painting

Живковић, Милош

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2021)

TY  - JOUR
AU  - Живковић, Милош
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12593
AB  - У раду се публикује триптих са словенским натписима из Манастира Свете 
Катарине на Синају, састављен од икона на којима су представљени Свети Стефан, 
Богородица и Свети Никола. На основу стилске анализе и разматрања иконографских особености, износи се мишљење да је реч о делу српског средњовековног сли карства. Таква атрибуција се образлаже, уз наведено, и подацима о чврстим и конти нуираним везама између средњовевних српских земаља и славног „монашког града” 
подно Синајске горе. Отвара се, најзад, могућност да се дело о коме је реч тумачи у 
вези са појединим, веома занимљивим изворним сведочанствима о ктиторским по духватима српских владара на Синају.
AB  - A triptych with Slavic inscriptions from the monastery of St. Catherine in Sinai, composed of icons depicting St. Stephen, the Mother of God and St. Nicholas, is published in the 
paper. Based on the stylistic analysis and consideration of iconographic features, the opinion 
is expressed that it is a work of Serbian medieval painting. In addition, such an attribution is 
explained through the light of intensive and continuous contacts between the medieval Serbian lands and the famous monastery at the foot of Mount Sinai. Finally, a possibility is opened 
for the interpretation of the work in question in connection with certain, very interesting 
source material about the ktetorial activity of the Serbian rulers in Sinai.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института 58
T1  - Триптих из манастира Свете Катарине на Синају – непознато дело старог српског иконописа / Triptych from Saint Catherine’s Monastery at Sinai – an Unknown Work of Old Serbian Icon Painting
SP  - 149
EP  - 184
VL  - 58
DO  - 10.2298/ZRVI2158149Z
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12593
ER  - 
@article{
author = "Живковић, Милош",
year = "2021",
abstract = "У раду се публикује триптих са словенским натписима из Манастира Свете 
Катарине на Синају, састављен од икона на којима су представљени Свети Стефан, 
Богородица и Свети Никола. На основу стилске анализе и разматрања иконографских особености, износи се мишљење да је реч о делу српског средњовековног сли карства. Таква атрибуција се образлаже, уз наведено, и подацима о чврстим и конти нуираним везама између средњовевних српских земаља и славног „монашког града” 
подно Синајске горе. Отвара се, најзад, могућност да се дело о коме је реч тумачи у 
вези са појединим, веома занимљивим изворним сведочанствима о ктиторским по духватима српских владара на Синају., A triptych with Slavic inscriptions from the monastery of St. Catherine in Sinai, composed of icons depicting St. Stephen, the Mother of God and St. Nicholas, is published in the 
paper. Based on the stylistic analysis and consideration of iconographic features, the opinion 
is expressed that it is a work of Serbian medieval painting. In addition, such an attribution is 
explained through the light of intensive and continuous contacts between the medieval Serbian lands and the famous monastery at the foot of Mount Sinai. Finally, a possibility is opened 
for the interpretation of the work in question in connection with certain, very interesting 
source material about the ktetorial activity of the Serbian rulers in Sinai.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института 58",
title = "Триптих из манастира Свете Катарине на Синају – непознато дело старог српског иконописа / Triptych from Saint Catherine’s Monastery at Sinai – an Unknown Work of Old Serbian Icon Painting",
pages = "149-184",
volume = "58",
doi = "10.2298/ZRVI2158149Z",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12593"
}
Живковић, М.. (2021). Триптих из манастира Свете Катарине на Синају – непознато дело старог српског иконописа / Triptych from Saint Catherine’s Monastery at Sinai – an Unknown Work of Old Serbian Icon Painting. in Зборник радова Византолошког института 58
Београд : Византолошки институт САНУ., 58, 149-184.
https://doi.org/10.2298/ZRVI2158149Z
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12593
Живковић М. Триптих из манастира Свете Катарине на Синају – непознато дело старог српског иконописа / Triptych from Saint Catherine’s Monastery at Sinai – an Unknown Work of Old Serbian Icon Painting. in Зборник радова Византолошког института 58. 2021;58:149-184.
doi:10.2298/ZRVI2158149Z
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12593 .
Живковић, Милош, "Триптих из манастира Свете Катарине на Синају – непознато дело старог српског иконописа / Triptych from Saint Catherine’s Monastery at Sinai – an Unknown Work of Old Serbian Icon Painting" in Зборник радова Византолошког института 58, 58 (2021):149-184,
https://doi.org/10.2298/ZRVI2158149Z .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12593 .

Љубица Цуца Сокић (1914 –2009)

Суботић, Ирина

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2021)

TY  - CONF
AU  - Суботић, Ирина
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12590
AB  - Академик Љубица Цуца Сокић спада у ретке, и тим драгоценије,
личности наше културе: цео свој креативни и животни век посветила је
уметности, тачније сликарству, и у том свом посвећењу видела je велики
смисао не само због личног стваралачког задовољства, већ и због вере да
ту љубав вреди преносити млађим генерацијама. Уживала је велики углед
и као универзитетска професорка и као члан Српске академије наука и
уметности, а посебно као пажљива саговорница која је ширила своје по-
зитивне мисли и искуства, с уверењем да култура и уметност оплемењују
људе и да у томе треба видети срж напретка и вредности човечанства.
Својим субјективним доживљајима тежила је да преобликује живот у лепши
и племенитији свет. Њена дела одликују интимистички портрети њој
блиских особа, бројни актови и фигуралне композиције најчешће неиден-
тификованих жена, сезановски промишљене мртве природе уравнотежених
обриса, као и многи урбани призори и ентеријери који се претачу у кас-
нијем раду у апстраховане композиције складних форми, умирених и хар-
моничних тонова. Уз то – и понеки предео који ју је посебно импресиони-
рао. Још у младости је забележила: „Природа је за мене велико уживање”
(Сокић 1940–1941: 110 [4])1.
Била је стамена, одређена, одлучна, сигурна у одбрани својих ставова,
мирне гестикулације, питомог, сређеног понашања и тихог али звонког
гласа који се морао беспоговорно слушати. Тешко да би се могао наћи
аргумент или начин који би променио њено мишљење или убеђење. Све
вредности је заснивала на општеприхваћеним хуманистичким начелима којих се ни у најтежим животним тренуцима – а они је нису штедели! - није
одрицала. То су свакако одлике чврстог карактера, јаке личности, велике
друштвене сигурности и неоспорни резултати беспрекорног грађанског
васпитања.
AB  - The paper about academician Ljubica Cuca Sokić discusses the significance of her painting for Serbian modern art; it provides an account of her life and work; depicts her ties with the Serbian Academy of Sciences and Arts; analyses her artistic oeuvre from her earliest works to the last, as well as a reflection of criticism over time. Her nine lesserknown paintings are described in the paper, owned by her family, and her grandson, historian Dr Miomir Gatalović, most generously granted permission for their reproduction. These nine paintings are: The Head of an Old Man (1937), Self-portrait in a Mirror (1939), Portrait of Slobodanka Danka Gatalović / Portrait with Flowers (1939), At the Table (1940), The Chair (1940), A Man with a Cap (1949), Sleeping Danka, Portrait of a Woman (probably around 1950) and Girl with Braids (late 1950s?). The paper also provides new information about her famous painting Portrait of Šana Lukić Šotra (1941). Ljubica Cuca Sokić was born in Bitola, on 9 December 1914; passed away on 8 January 2009, in Belgrade. After completing high school she enrolled in the Art School in Belgrade, in 1930: she initially studied at the Teaching Department (under professors Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Vasa Pomorišac, etc.), and then completed an academic course in 1936 under Professor Ivan Radović. Soon after that, she went to Paris where she stayed for three years, until 1939. Her years in Paris profoundly influenced her painting and her as a person of extensive cultural knowledge. Even though she exhibited her artworks as early as in her student days, her real career began in Paris, with a group of Yugoslav artists (Les Artistes Yougoslaves de Paris). Upon her return to Belgrade, she took an active part in the artistic life of the city, by partaking in spring and autumn exhibitions and by organizing her first solo exhibition in 1939, at “Cvijeta Zuzorić” Art Pavilion. In her lifetime, she had over 50 solo exhibitions. She was a member and a co-organizer of the group Desetorica with whom she exhibited her artworks in Belgrade and Zagreb, in 1940. Besides her, other members of the group were her young friends and colleagues: Aleksa Čelebonović, Bogdan Šuput, Jurica Ribar, Milivoj Nikolajević, Nikola Graovac, Danica Antić, Bora Grujić, Dušan Vlajić and Stojan Trumić. She had a very hard time in Belgrade during the Second World War: her father died, three of her close friends were killed, she lost her civil society privileges, was arrested and interrogated by the Gestapo because of her connections with anti-fascists, leftists and Jews. Nevertheless, she continued to paint and draw, thus leaving valuable traces of life under occupation and bombs, which best can be seen in several of her outstanding selfportraits and numerous drawings thereof. Even though one can notice some distant reflections of state-orchestrated art in her artworks created immediately after the war, during a short period of socialist realism, she never succumbed to the influences and pressures of the communist ideology. She made illustrations for children’s books and magazines that were important for the education of many generations and therefore were of a very high standard. In 1948, she was appointed professor at the Academy (later the Faculty of Fine Arts) in Belgrade, where she remained until her retirement in 1972. In 1968, she was elected a corresponding member of the Serbian Academy of Sciences and Arts, and its full member in 1978, as the third female painter ever to become its member and the first one ever with full member status. She received many awards for her work, including the Sremski Karlovci Honorary Citizen Charter. She bequeathed many legacies and gifts to the Serbian Academy of Sciences and Arts, the National Museum, the Museum of Contemporary Art, the Heritage House, the Belgrade City Museum, as well as to a number of other museums and galleries in Serbia. Throughout her art career Cuca Sokić used various art techniques: oil, tempera, gouache, pastel, watercolor, black ink, pencil, blue ink, occasionally felt pen. She sometimes made graphics and at some point, during the 1960s, she experimented with nonartistic materials by applying them on her paintings (sand, varnish, glue, collage). Cuca Sokić considered the act of painting as her reason for existence. In her paintings, the poetics of small things in a small format, depicting scenes of everyday life and people close to her, was achieved through seemingly simple forms and simplified coloring. In fact, such synthetic compositions were the result of long research and careful visual explorations of ideal shapes, shades, and the harmony shared by all elements of a single component. The art of Cuca Sokić belongs to the ripe and productive period of the 20th century, the century of Art Moderne, and represents a bridge between the language of intimism of the 1930s and the period after the Second World War. Her softened creativity is related to the homogeneous poetics of the intimism movement in which one can recognize the influence of French art, especially Pierre Bonnard and Édouard Vuillard, which Aleksa Čelebonović, her friend and colleague, a renowned art historian and painter, who often wrote about her, defined as her quest for “Proust in painting”. She left important Diary Entries about her dilemmas, uncertainties, work styles, friends and the beginning of the Second World War in Belgrade, covering the period between November 1940 and November 1941, some of which have been quoted. In addition to urban vedute, interiors and still life paintings, Cuca Sokić authored numerous portraits, mostly of her close friends and her sister Slobodanka Danka Gatalović. She also produced some remarkable self-portraits in the 1930s and 1940s. At the same time, she painted and drew figures and acts, mostly of women, in abstract environments and without individualization. Since the 1960s, her painting gradually moved towards abstracted and abstract forms, with an emphasis on geometricism, always balanced relationships among the elements of composition and enriched color harmonies. In the 1970s, she returned to her distinctive forms and themes, with clearer reminiscences of the world of reality. The personal confession of Cuca Sokić that she “solves everything solely through art” discloses the essence of her relationship with painting: she strived for the accentuated coherence of the whole, calmly colored consonances, keenly contemplated compositional solutions in which each form is weighed with precision and speaks primarily of harmonization, which at the same time was a distinctive feature of her own, exceptionally noble and rare personality.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
C3  - Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1
T1  - Љубица Цуца Сокић (1914 –2009)
SP  - 318
EP  - 368
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12590
ER  - 
@conference{
author = "Суботић, Ирина",
year = "2021",
abstract = "Академик Љубица Цуца Сокић спада у ретке, и тим драгоценије,
личности наше културе: цео свој креативни и животни век посветила је
уметности, тачније сликарству, и у том свом посвећењу видела je велики
смисао не само због личног стваралачког задовољства, већ и због вере да
ту љубав вреди преносити млађим генерацијама. Уживала је велики углед
и као универзитетска професорка и као члан Српске академије наука и
уметности, а посебно као пажљива саговорница која је ширила своје по-
зитивне мисли и искуства, с уверењем да култура и уметност оплемењују
људе и да у томе треба видети срж напретка и вредности човечанства.
Својим субјективним доживљајима тежила је да преобликује живот у лепши
и племенитији свет. Њена дела одликују интимистички портрети њој
блиских особа, бројни актови и фигуралне композиције најчешће неиден-
тификованих жена, сезановски промишљене мртве природе уравнотежених
обриса, као и многи урбани призори и ентеријери који се претачу у кас-
нијем раду у апстраховане композиције складних форми, умирених и хар-
моничних тонова. Уз то – и понеки предео који ју је посебно импресиони-
рао. Још у младости је забележила: „Природа је за мене велико уживање”
(Сокић 1940–1941: 110 [4])1.
Била је стамена, одређена, одлучна, сигурна у одбрани својих ставова,
мирне гестикулације, питомог, сређеног понашања и тихог али звонког
гласа који се морао беспоговорно слушати. Тешко да би се могао наћи
аргумент или начин који би променио њено мишљење или убеђење. Све
вредности је заснивала на општеприхваћеним хуманистичким начелима којих се ни у најтежим животним тренуцима – а они је нису штедели! - није
одрицала. То су свакако одлике чврстог карактера, јаке личности, велике
друштвене сигурности и неоспорни резултати беспрекорног грађанског
васпитања., The paper about academician Ljubica Cuca Sokić discusses the significance of her painting for Serbian modern art; it provides an account of her life and work; depicts her ties with the Serbian Academy of Sciences and Arts; analyses her artistic oeuvre from her earliest works to the last, as well as a reflection of criticism over time. Her nine lesserknown paintings are described in the paper, owned by her family, and her grandson, historian Dr Miomir Gatalović, most generously granted permission for their reproduction. These nine paintings are: The Head of an Old Man (1937), Self-portrait in a Mirror (1939), Portrait of Slobodanka Danka Gatalović / Portrait with Flowers (1939), At the Table (1940), The Chair (1940), A Man with a Cap (1949), Sleeping Danka, Portrait of a Woman (probably around 1950) and Girl with Braids (late 1950s?). The paper also provides new information about her famous painting Portrait of Šana Lukić Šotra (1941). Ljubica Cuca Sokić was born in Bitola, on 9 December 1914; passed away on 8 January 2009, in Belgrade. After completing high school she enrolled in the Art School in Belgrade, in 1930: she initially studied at the Teaching Department (under professors Beta Vukanović, Ljuba Ivanović, Vasa Pomorišac, etc.), and then completed an academic course in 1936 under Professor Ivan Radović. Soon after that, she went to Paris where she stayed for three years, until 1939. Her years in Paris profoundly influenced her painting and her as a person of extensive cultural knowledge. Even though she exhibited her artworks as early as in her student days, her real career began in Paris, with a group of Yugoslav artists (Les Artistes Yougoslaves de Paris). Upon her return to Belgrade, she took an active part in the artistic life of the city, by partaking in spring and autumn exhibitions and by organizing her first solo exhibition in 1939, at “Cvijeta Zuzorić” Art Pavilion. In her lifetime, she had over 50 solo exhibitions. She was a member and a co-organizer of the group Desetorica with whom she exhibited her artworks in Belgrade and Zagreb, in 1940. Besides her, other members of the group were her young friends and colleagues: Aleksa Čelebonović, Bogdan Šuput, Jurica Ribar, Milivoj Nikolajević, Nikola Graovac, Danica Antić, Bora Grujić, Dušan Vlajić and Stojan Trumić. She had a very hard time in Belgrade during the Second World War: her father died, three of her close friends were killed, she lost her civil society privileges, was arrested and interrogated by the Gestapo because of her connections with anti-fascists, leftists and Jews. Nevertheless, she continued to paint and draw, thus leaving valuable traces of life under occupation and bombs, which best can be seen in several of her outstanding selfportraits and numerous drawings thereof. Even though one can notice some distant reflections of state-orchestrated art in her artworks created immediately after the war, during a short period of socialist realism, she never succumbed to the influences and pressures of the communist ideology. She made illustrations for children’s books and magazines that were important for the education of many generations and therefore were of a very high standard. In 1948, she was appointed professor at the Academy (later the Faculty of Fine Arts) in Belgrade, where she remained until her retirement in 1972. In 1968, she was elected a corresponding member of the Serbian Academy of Sciences and Arts, and its full member in 1978, as the third female painter ever to become its member and the first one ever with full member status. She received many awards for her work, including the Sremski Karlovci Honorary Citizen Charter. She bequeathed many legacies and gifts to the Serbian Academy of Sciences and Arts, the National Museum, the Museum of Contemporary Art, the Heritage House, the Belgrade City Museum, as well as to a number of other museums and galleries in Serbia. Throughout her art career Cuca Sokić used various art techniques: oil, tempera, gouache, pastel, watercolor, black ink, pencil, blue ink, occasionally felt pen. She sometimes made graphics and at some point, during the 1960s, she experimented with nonartistic materials by applying them on her paintings (sand, varnish, glue, collage). Cuca Sokić considered the act of painting as her reason for existence. In her paintings, the poetics of small things in a small format, depicting scenes of everyday life and people close to her, was achieved through seemingly simple forms and simplified coloring. In fact, such synthetic compositions were the result of long research and careful visual explorations of ideal shapes, shades, and the harmony shared by all elements of a single component. The art of Cuca Sokić belongs to the ripe and productive period of the 20th century, the century of Art Moderne, and represents a bridge between the language of intimism of the 1930s and the period after the Second World War. Her softened creativity is related to the homogeneous poetics of the intimism movement in which one can recognize the influence of French art, especially Pierre Bonnard and Édouard Vuillard, which Aleksa Čelebonović, her friend and colleague, a renowned art historian and painter, who often wrote about her, defined as her quest for “Proust in painting”. She left important Diary Entries about her dilemmas, uncertainties, work styles, friends and the beginning of the Second World War in Belgrade, covering the period between November 1940 and November 1941, some of which have been quoted. In addition to urban vedute, interiors and still life paintings, Cuca Sokić authored numerous portraits, mostly of her close friends and her sister Slobodanka Danka Gatalović. She also produced some remarkable self-portraits in the 1930s and 1940s. At the same time, she painted and drew figures and acts, mostly of women, in abstract environments and without individualization. Since the 1960s, her painting gradually moved towards abstracted and abstract forms, with an emphasis on geometricism, always balanced relationships among the elements of composition and enriched color harmonies. In the 1970s, she returned to her distinctive forms and themes, with clearer reminiscences of the world of reality. The personal confession of Cuca Sokić that she “solves everything solely through art” discloses the essence of her relationship with painting: she strived for the accentuated coherence of the whole, calmly colored consonances, keenly contemplated compositional solutions in which each form is weighed with precision and speaks primarily of harmonization, which at the same time was a distinctive feature of her own, exceptionally noble and rare personality.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1",
title = "Љубица Цуца Сокић (1914 –2009)",
pages = "318-368",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12590"
}
Суботић, И.. (2021). Љубица Цуца Сокић (1914 –2009). in Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1
Београд : Српска академија наука и уметности., 318-368.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12590
Суботић И. Љубица Цуца Сокић (1914 –2009). in Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1. 2021;:318-368.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12590 .
Суботић, Ирина, "Љубица Цуца Сокић (1914 –2009)" in Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1 (2021):318-368,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12590 .

Фанула Папазоглу (1917–2001)

Рицл, Маријана

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2021)

TY  - CONF
AU  - Рицл, Маријана
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12591
AB  - Фанула Папазоглу (1917–2001) била је редовни члан Српске академије 
наука и уметности, историчар старог века и епиграфичар, светски познат 
стручњак за историју античке Македоније и централног Балкана и један од 
издавача корпуса грчких натписа северне Македоније за берлинску серију 
Inscriptiones Graecae (IG) и латинских натписа Горње Мезије (Inscriptions 
de la Mésie Supérieure (IMS))
AB  - Fanula Papazoglu was an ancient historian and epigraphist remembered for her 
studies on Ancient Macedonia, Central Balkan tribes in Antiquity and the edition of sev eral corpora of Greek and Latin inscriptions. She was born on 3 February 1917 in Bitola, 
Macedonia. Her father was a merchant-manufacturer, and her mother a homemaker. She 
had an older brother, Dimitrije Papazoglu (1913–1956), who was Assistant Professor at the 
Faculty of Law in Skopje. Her mother’s family comes from the village of Nikolica in the 
Korçë District of southeastern Albania, whence they moved to Kruševo at the end of the 
18th century, while the father’s origin most probably lies in Asia Minor. The family was of 
mixed Greek-Vlach descent. 
From 1921 to 1929, Fanula Papazoglu attended the French elementary school in Bitola 
(École française de Monastir dirigée par les filles de la charité de Saint Vincent de Paul). 
After graduation, she attended the state Trade Academy and the High School in Bitola. 
She graduated in 1935 and 1936 respectively.
In 1936, Fanula Papazoglu moved to Belgrade and started her studies of Classical 
Philology with History and Archaeology at the University of Belgrade, Faculty of Phi losophy. During her studies, she attended the courses taught by the most distinguished 
Yugoslav classicists, historians and archaeologists, such as Veselin Čajkanović, Milan Bu dimir, Nikola Vulić, Miloje Vasić. She graduated in December 1945.
During WWII, as a member of the student union, Fanula Papazoglu joined the libera tion movement and contributed by collecting help in food, medicine and clothes, dis tributing manifestos and bulletins. Discovered by the special police, she was arrested 
together with her brother in October 1942. She spent a month in confinement, daily 
questioned and tortured, to be eventually transferred to the Banjica concentration camp 
held by the Gestapo and the Belgrade special police. After six months, she was released 
in April 1943 and a couple of months later crossed into Srem to join the partisans. Fol lowing to the liberation of Yugoslavia, she briefly worked in the Ministry of Information 
(1945–46) and Ministry of Foreign Affairs (1946–47). 
In February 1947, Fanula Papazoglu was appointed assistant for Ancient history at 
the Department of History of the Faculty of Philosophy in Belgrade. In 1949, she was pro moted to the position of lecturer. She obtained her PhD degree in 1955 with the thesis 
entitled “Macedonian Cities in the Roman Period”. In 1956 she became Assistant Profes sor, in 1960 Associate Professor, and in 1965 Full Professor of Ancient History. Until her 
retirement in September 1979, she held the chair in Ancient history and served the first 
Director of the Centre for Ancient Epigraphy and Numismatics founded at her initiative 
in 1969. In 1974 she was elected a corresponding member of the Serbian Academy of Sci ences and Arts and in 1983 a full member Fanula Papazoglu was a corresponding member of the Deutsches Archäologisches 
Institut since 1972, Doctor honoris causa of the Université Paris-Sorbonne (Paris IV) 
since 1982, honorary member of the Φιλολογικός Σύλλογος Παρνασσός in Athens since 1993, 
and foreign member of the Macedonian Academy of Sciences and Arts since 1994. She 
received the October Award of the City of Belgrade in 1970 for her book Srednjobalkanska 
plemena u predrimsko doba. Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi (The Central 
Balkan Tribes in Pre-Roman Times: Triballi, Autariates, Dardanians, Scordisci and Moe sians), and the 7th July Lifetime Award in Historical Sciences in 1988. 
During her university career, Fanula Papazoglu was mentor to many students of 
Classics, Archaeology and History from Belgrade University and elsewhere. She taught 
seminars in Ancient epigraphy for graduate students of Ancient history and archaeology.
Fanula Papazoglu’s main research area was the history of Ancient Macedonia. She 
was one of the leading experts on this region, particularly its historical geography. The 
majority of her individual studies deal with Ancient Macedonian history, administra tive structure of the country in the Hellenistic and Roman period, its population, social 
structure and onomastics, economy, language, culture and cults. She also participated 
in the preparation and publication of six epigraphical corpora, one of Greek and five of 
Latin inscriptions. The Greek corpus embraces inscriptions from Upper Macedonia, and 
the Latin ones inscriptions from Moesia Superior.
A number of studies published by Fanula Papazoglu deal with the history of Cen tral and Eastern Balkan Peninsula in Antiquity. The most important title is The Central 
Balkan Tribes in Pre-Roman Times: Triballi, Autariates, Dardanians, Scordisci and Moe sians, originally published in Serbian and subsequently in English. The book contains 
monographs on the tribes featured in its title, based on all the available literary and 
material sources. In 1997, Fanula Papazoglu published the monograph Laoi et paroikoi
in which she studied the indigenous, non-Greek/Macedonian populations of Hellenistic 
monarchies composed of free individuals devoid of citizenship rights in the Greek cit ies whose territories they populated. Paroikoi, studied in the second part of the same 
book, are seen by Papazoglu as descendants of former laoi attributed to the territories 
of Greek cities by the Hellenistic monarchs together with the land they tilled.
Fanula Papazoglu and her legacy mark a turning point in our historiography on An tiquity. With her diverse interests and immense knowledge and understanding of both 
the Greek and the Latin parts of the Roman Empire, she left us monographs and studies 
that have stood the test of time. Six corpora of Greek and Latin inscriptions from Mac edonia and Central Balkan regions composed under her supervision, laid the foundation 
for all serious scientific research on the history of both areas. Last but not least, due to 
her kind interest and sympathy for students and young colleagues, she was one of the 
most admired and cherished professors at the Faculty of Philosophy, the center of a circle 
of disciples and followers who profited enormously from her selfless pedagogical work.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
C3  - Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1
T1  - Фанула Папазоглу (1917–2001)
SP  - 368
EP  - 391
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12591
ER  - 
@conference{
author = "Рицл, Маријана",
year = "2021",
abstract = "Фанула Папазоглу (1917–2001) била је редовни члан Српске академије 
наука и уметности, историчар старог века и епиграфичар, светски познат 
стручњак за историју античке Македоније и централног Балкана и један од 
издавача корпуса грчких натписа северне Македоније за берлинску серију 
Inscriptiones Graecae (IG) и латинских натписа Горње Мезије (Inscriptions 
de la Mésie Supérieure (IMS)), Fanula Papazoglu was an ancient historian and epigraphist remembered for her 
studies on Ancient Macedonia, Central Balkan tribes in Antiquity and the edition of sev eral corpora of Greek and Latin inscriptions. She was born on 3 February 1917 in Bitola, 
Macedonia. Her father was a merchant-manufacturer, and her mother a homemaker. She 
had an older brother, Dimitrije Papazoglu (1913–1956), who was Assistant Professor at the 
Faculty of Law in Skopje. Her mother’s family comes from the village of Nikolica in the 
Korçë District of southeastern Albania, whence they moved to Kruševo at the end of the 
18th century, while the father’s origin most probably lies in Asia Minor. The family was of 
mixed Greek-Vlach descent. 
From 1921 to 1929, Fanula Papazoglu attended the French elementary school in Bitola 
(École française de Monastir dirigée par les filles de la charité de Saint Vincent de Paul). 
After graduation, she attended the state Trade Academy and the High School in Bitola. 
She graduated in 1935 and 1936 respectively.
In 1936, Fanula Papazoglu moved to Belgrade and started her studies of Classical 
Philology with History and Archaeology at the University of Belgrade, Faculty of Phi losophy. During her studies, she attended the courses taught by the most distinguished 
Yugoslav classicists, historians and archaeologists, such as Veselin Čajkanović, Milan Bu dimir, Nikola Vulić, Miloje Vasić. She graduated in December 1945.
During WWII, as a member of the student union, Fanula Papazoglu joined the libera tion movement and contributed by collecting help in food, medicine and clothes, dis tributing manifestos and bulletins. Discovered by the special police, she was arrested 
together with her brother in October 1942. She spent a month in confinement, daily 
questioned and tortured, to be eventually transferred to the Banjica concentration camp 
held by the Gestapo and the Belgrade special police. After six months, she was released 
in April 1943 and a couple of months later crossed into Srem to join the partisans. Fol lowing to the liberation of Yugoslavia, she briefly worked in the Ministry of Information 
(1945–46) and Ministry of Foreign Affairs (1946–47). 
In February 1947, Fanula Papazoglu was appointed assistant for Ancient history at 
the Department of History of the Faculty of Philosophy in Belgrade. In 1949, she was pro moted to the position of lecturer. She obtained her PhD degree in 1955 with the thesis 
entitled “Macedonian Cities in the Roman Period”. In 1956 she became Assistant Profes sor, in 1960 Associate Professor, and in 1965 Full Professor of Ancient History. Until her 
retirement in September 1979, she held the chair in Ancient history and served the first 
Director of the Centre for Ancient Epigraphy and Numismatics founded at her initiative 
in 1969. In 1974 she was elected a corresponding member of the Serbian Academy of Sci ences and Arts and in 1983 a full member Fanula Papazoglu was a corresponding member of the Deutsches Archäologisches 
Institut since 1972, Doctor honoris causa of the Université Paris-Sorbonne (Paris IV) 
since 1982, honorary member of the Φιλολογικός Σύλλογος Παρνασσός in Athens since 1993, 
and foreign member of the Macedonian Academy of Sciences and Arts since 1994. She 
received the October Award of the City of Belgrade in 1970 for her book Srednjobalkanska 
plemena u predrimsko doba. Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi (The Central 
Balkan Tribes in Pre-Roman Times: Triballi, Autariates, Dardanians, Scordisci and Moe sians), and the 7th July Lifetime Award in Historical Sciences in 1988. 
During her university career, Fanula Papazoglu was mentor to many students of 
Classics, Archaeology and History from Belgrade University and elsewhere. She taught 
seminars in Ancient epigraphy for graduate students of Ancient history and archaeology.
Fanula Papazoglu’s main research area was the history of Ancient Macedonia. She 
was one of the leading experts on this region, particularly its historical geography. The 
majority of her individual studies deal with Ancient Macedonian history, administra tive structure of the country in the Hellenistic and Roman period, its population, social 
structure and onomastics, economy, language, culture and cults. She also participated 
in the preparation and publication of six epigraphical corpora, one of Greek and five of 
Latin inscriptions. The Greek corpus embraces inscriptions from Upper Macedonia, and 
the Latin ones inscriptions from Moesia Superior.
A number of studies published by Fanula Papazoglu deal with the history of Cen tral and Eastern Balkan Peninsula in Antiquity. The most important title is The Central 
Balkan Tribes in Pre-Roman Times: Triballi, Autariates, Dardanians, Scordisci and Moe sians, originally published in Serbian and subsequently in English. The book contains 
monographs on the tribes featured in its title, based on all the available literary and 
material sources. In 1997, Fanula Papazoglu published the monograph Laoi et paroikoi
in which she studied the indigenous, non-Greek/Macedonian populations of Hellenistic 
monarchies composed of free individuals devoid of citizenship rights in the Greek cit ies whose territories they populated. Paroikoi, studied in the second part of the same 
book, are seen by Papazoglu as descendants of former laoi attributed to the territories 
of Greek cities by the Hellenistic monarchs together with the land they tilled.
Fanula Papazoglu and her legacy mark a turning point in our historiography on An tiquity. With her diverse interests and immense knowledge and understanding of both 
the Greek and the Latin parts of the Roman Empire, she left us monographs and studies 
that have stood the test of time. Six corpora of Greek and Latin inscriptions from Mac edonia and Central Balkan regions composed under her supervision, laid the foundation 
for all serious scientific research on the history of both areas. Last but not least, due to 
her kind interest and sympathy for students and young colleagues, she was one of the 
most admired and cherished professors at the Faculty of Philosophy, the center of a circle 
of disciples and followers who profited enormously from her selfless pedagogical work.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1",
title = "Фанула Папазоглу (1917–2001)",
pages = "368-391",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12591"
}
Рицл, М.. (2021). Фанула Папазоглу (1917–2001). in Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1
Београд : Српска академија наука и уметности., 368-391.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12591
Рицл М. Фанула Папазоглу (1917–2001). in Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1. 2021;:368-391.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12591 .
Рицл, Маријана, "Фанула Папазоглу (1917–2001)" in Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1 (2021):368-391,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12591 .

Форме стандардног српског језика у сиринићком говору

Реџић, Анђела

(Темишвар : Савез Срба у Румунији, центар за научна истраживања и културу Срба у Румунији, 2021)

TY  - JOUR
AU  - Реџић, Анђела
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12500
AB  - This paper is based on an analysis of a transcribed conversation between four people who are speakers of Sirinić speech variety, which belongs to Prizren-Timok dialect area. Although the interlocutors use this local variety in daily communication, they adopted the standardized forms of Serbian language throughout their education. They are also exposed to it on a daily basis through media they consume. Therefore, even though based on a vernacular, their expressions also contain standard language forms. In this paper we examine the usage and the representation of standard language forms of nouns and personal pronouns with the goal to determine the reason of their appearance in this vernacular: we want to answer whether they are deviations caused by a specific context or whether they are potential changes in this speech system. In the transcribed data, grammatical forms which belong to standard Serbian language are identified and their dialectal equivalents are found. The quantification of variants confirmed that vernacular is more represented, and applying qualitative analysis to the usage of standard language forms confirmed that they appear in vernacular forms only in specific situations. Speakers use standard elements in three cases: as a part of stylized statements and in those statements related to a particular topic; within idiomatic expressions, which are perceived as a unit with its unique meaning: this leads to speakers being less likely to notice they are using forms atypical for their usual speech; and within a combination with a logical accent in the sentence, used as a means of emphasizing a particular part of the sentence.
PB  - Темишвар : Савез Срба у Румунији, центар за научна истраживања и културу Срба у Румунији
PB  - Темишвар : Филолошки, историјски и теолошки факултет Западног универзитета у Темишвару
PB  - Ниш : Филозофски факултет Универзитета у Нишу
T2  - Исходишта
T1  - Форме стандардног српског језика у сиринићком говору
T1  - Elements of standard Serbian language in a local variety of Sirinić
SP  - 285
EP  - 300
VL  - 7
DO  - 10.46630/ish.7.2021.19
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12500
ER  - 
@article{
author = "Реџић, Анђела",
year = "2021",
abstract = "This paper is based on an analysis of a transcribed conversation between four people who are speakers of Sirinić speech variety, which belongs to Prizren-Timok dialect area. Although the interlocutors use this local variety in daily communication, they adopted the standardized forms of Serbian language throughout their education. They are also exposed to it on a daily basis through media they consume. Therefore, even though based on a vernacular, their expressions also contain standard language forms. In this paper we examine the usage and the representation of standard language forms of nouns and personal pronouns with the goal to determine the reason of their appearance in this vernacular: we want to answer whether they are deviations caused by a specific context or whether they are potential changes in this speech system. In the transcribed data, grammatical forms which belong to standard Serbian language are identified and their dialectal equivalents are found. The quantification of variants confirmed that vernacular is more represented, and applying qualitative analysis to the usage of standard language forms confirmed that they appear in vernacular forms only in specific situations. Speakers use standard elements in three cases: as a part of stylized statements and in those statements related to a particular topic; within idiomatic expressions, which are perceived as a unit with its unique meaning: this leads to speakers being less likely to notice they are using forms atypical for their usual speech; and within a combination with a logical accent in the sentence, used as a means of emphasizing a particular part of the sentence.",
publisher = "Темишвар : Савез Срба у Румунији, центар за научна истраживања и културу Срба у Румунији, Темишвар : Филолошки, историјски и теолошки факултет Западног универзитета у Темишвару, Ниш : Филозофски факултет Универзитета у Нишу",
journal = "Исходишта",
title = "Форме стандардног српског језика у сиринићком говору, Elements of standard Serbian language in a local variety of Sirinić",
pages = "285-300",
volume = "7",
doi = "10.46630/ish.7.2021.19",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12500"
}
Реџић, А.. (2021). Форме стандардног српског језика у сиринићком говору. in Исходишта
Темишвар : Савез Срба у Румунији, центар за научна истраживања и културу Срба у Румунији., 7, 285-300.
https://doi.org/10.46630/ish.7.2021.19
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12500
Реџић А. Форме стандардног српског језика у сиринићком говору. in Исходишта. 2021;7:285-300.
doi:10.46630/ish.7.2021.19
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12500 .
Реџић, Анђела, "Форме стандардног српског језика у сиринићком говору" in Исходишта, 7 (2021):285-300,
https://doi.org/10.46630/ish.7.2021.19 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12500 .

Диелектрична керамика баријум‑стронцијум‑титаната

Косановић, Дарко

(Београд : Задужбина Андрејевић, 2021)

TY  - BOOK
AU  - Косановић, Дарко
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12573
AB  - С обзиром на то да развој савремене технике није могућ без нових ма‑ теријала, што је објективно последица достигнућа у области науке о материјалима, аутор се у овој монографији бави керамичким материјали‑ ма који већ дуги низ година имају значајну улогу у свим областима дело‑ вања савременог човека, посебно баријум‑стронцијум‑титанатом. Наводи се да су материјали на бази BST широко прихваћена тема истраживања због своје високе пермитивности, малог диелектричног губитка, високог коефицијента подешавања, велике брзине реакције, способности против квара, једноставног процеса производње итд. Као додатна предност, они не садржe олово и стога су у складу са тренутним захтевима за еколошки нешкодљиве материјале, што их чини веома атрактивним за потенцијалне примене. Имајући наведено у виду, а узимајући у обзир значај ових мате‑ ријала као фероелектрика, ова монографија се бави проучавањем нових материјала на бази баријум‑стронцијум‑титаната односно његове синтезе под контролисаним условима механичке активације и синтеровања ради даље функционалне примене у електронској индустрији. Аутор се у монографији бави утицајем механичке активације на процес формирања Ba1‑x SrxTiO3(BST) керамике синтеровањем у чврстој фази, која обезбеђује добру хомогеност прахова, доводи до снижења температуре калцинације и омогућава синтезу BST керамикe дефинисаног фазног састава. Баријум‑стронцијум‑титанат је припремљен од почетних материјала BaCO3, SrCO3 и TiO2 кроз реакције у чврстом стању. Мешавине ових оксида механички су активиране у високоенергетском планетарном млину у различитим временским интервалима од 0 до 120 минута у атмосфери ваздуха. Карактеризација прахова је урађена путем X‑ray анализе и пре‑ ко DTA и TG анализе на 1100°C, а расподела величине честица заједно са скенирајућом електронском микроскопијом дале су аутору веома корисне информације о морфологији праха. Микроструктурна анализа показује да продужавање трајања механичке активације резултира мањом просечном величином кристалита, повећањем вредности микродеформација и мини‑ малне густине дислокације. Након механичке активације почетних прахова, узорци су калциниса‑ ни и пресовани, а затим синтеровани у коморној лабораторијској пећи. Изотермско синтеровање пресованих узорака рађено је на температу‑ рама од 1100 до 1400°C у временским интервалима од 0 до 120 минута у атмосфери ваздуха. Ова анализа показује комплексан ендотермни пик у температурном региону 800–1000°C, који се помера ка нижим температу‑ рама и смањује интензитет са повећањем времена механичке активације. Ово указује да механичка активација не само да снижава почетну температуру процеса синтеровања, већ га такође олакшава и смањује укупну енталпију синтеровања, што указује на мању потрошњу енергије са по‑ већањем времена механичке активације. Наводи се да су ови ефекти били израженији у узорцима са већим садржајем стронцијума. Електрична мерења су спроведена за најгушће керамике синтероване на 1400°C два сата. Синтерованим узорцима мерена су микроталасна електрична својства, као што су фактор доброте Q, специфична електрична отпорност (ρ) и диелектрична константа (εr). Електрична својства синтерованих узорака показују доминантан утицај механичке активације у временима активације од 5 до 80 минута. Диелектрична пермитивност у механички активираним узорцима је нижа од оне у неактивираном узор‑ ку. Тренд промене диелектричне пермитивности указује да се ово може до‑ вести у корелацију са секундарном агломерацијом, јер узорци активирани 80 минута показују најнижу вредност диелектричне пермитивности. На основу резултата произашлих из овог експеримента створени су услови за контролу структуре баријум‑стронцијум‑титаната путем пара‑ метара синтезе, а тиме је омогућено добијање материјала са унапред зада‑ тим својствима који могу наћи широку примену у области електронике. Циљ ове монографије је да покаже утицај механичке активације и режи‑ ма синтеровања на промену структуре и електрична својства BST керамике. На основу детаљне анализе температурске зависности, реалне диелек‑ тричне пропустљивости и тангенса угла губитака, као и утицаја механичке активације на промену фреквентних карактеристика биће дефинисани оп‑ тимални технолошки параметри задобијање Ba0,77Sr0,23TiO3 керамике уна‑ пређених електричних карактеристика. Аутор се нада да ће ова монографија бити од помоћи истраживачима у овој важној, динамичној области савремених материјала у електротехници.
AB  - Modern technological development is not possible without novel materials, where these materials are objectively a consequence of achievements in the field of materials science. This monograph deals with ceramic materials that have, for many years, been playing a significant role in all areas of modern civilization, in particular barium strontium titanate. BST materials have been a widely welcomed topic due to its high permittivity, low dielectric loss, high tunability coefficient, high reaction velocity, anti‑breakdown ability, and simple fabrication process, etc. As an additional advantage, BST family is lead‑free, and therefore compliant with current requirements for environmentally benign materials, making it very attractive for potential applications. Having this in mind, and taking into account the importance of these materials as ferroelectrics, this monograph presents a study of new materials based on barium strontium titanate, and their synthesis under controlled conditions of mechanical activation and sintering for further functional application in the electronics industry. In the monograph, the author examined the influence of mechanical activation on the process of formation of Ba1‑x SrxTiO3 (BST) ceramics using the solid‑state sintering method. The use of the method of mechanical activation ensures a good homogeneity of powders, lowers the calcination temperature, and enables the synthesis of BST ceramics of pre‑defined phase composition. Barium strontium titanate was prepared from the starting materials BaCO3, SrCO3 and TiO2 through solid state reaction. Mixtures of these oxides are mechanically activated in a high‑energy planetary mill at various time intervals from 0 to 120 minutes in air. Powder characterization was done by X‑ray analysis, by DTA and TG analysis at 1100°C, and by particle size distribution combined with scanning electron microscopy. These provided very detailed information about the powder morphology. Microstructural analysis shows that the increase duration of mechanical activation results in lower average crystallite size, and increased values of microstrain and minimal dislocation density. After mechanical activation of the initial powders, samples were calcined and pressed and then sintered in a chamber laboratory furnace. Isothermal sintering of extruded samples was performed at temperatures from 1100 to 1400°C for 0 to 120 minutes in air. This shows a complex endothermic peak in 800–1000°C temperature region, which shifts to lower temperatures and decreases in intensity with the increase in mechanical activation time. This indicates that mechanical activation not only reduces the onset temperature of the sintering process, but also facilitates it and reduces the overall enthalpy of sintering, indicating a reduction of energy consumption with increase in mechanical activation time. Electrical measurements were performed for the densest ceramics sintered at 1400°C for two hours, measuring microwave electrical properties, such as goodness factor (Q), specific electrical resistance (ρ) and dielectric constant (εr). Electrical properties of sintered BST‑S samples show the dominant influence of mechanical activation at activation times from 5 to 80 minutes. Dielectric permittivity in mechanically activated samples is lower than that in non‑activated samples. The trend of change of dielectric permittivity suggests that this can be correlated with secondary agglomeration, because samples activated for 80 minutes exhibit the lowest value of dielectric permittivity. Based on the results obtained from this experiment, synthesis conditions were defined to control the structure of barium strontium titanate through synthesis parameters, enabling the production of materials with predetermined properties that can find wide application in the field of electronics. The author hopes that this monograph would be useful to researchers in this important, dynamic field of modern materials in electrotechnics.
PB  - Београд : Задужбина Андрејевић
T1  - Диелектрична керамика баријум‑стронцијум‑титаната
T1  - Dielectric Barium Strontium Titanate Ceramics
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12573
ER  - 
@book{
author = "Косановић, Дарко",
year = "2021",
abstract = "С обзиром на то да развој савремене технике није могућ без нових ма‑ теријала, што је објективно последица достигнућа у области науке о материјалима, аутор се у овој монографији бави керамичким материјали‑ ма који већ дуги низ година имају значајну улогу у свим областима дело‑ вања савременог човека, посебно баријум‑стронцијум‑титанатом. Наводи се да су материјали на бази BST широко прихваћена тема истраживања због своје високе пермитивности, малог диелектричног губитка, високог коефицијента подешавања, велике брзине реакције, способности против квара, једноставног процеса производње итд. Као додатна предност, они не садржe олово и стога су у складу са тренутним захтевима за еколошки нешкодљиве материјале, што их чини веома атрактивним за потенцијалне примене. Имајући наведено у виду, а узимајући у обзир значај ових мате‑ ријала као фероелектрика, ова монографија се бави проучавањем нових материјала на бази баријум‑стронцијум‑титаната односно његове синтезе под контролисаним условима механичке активације и синтеровања ради даље функционалне примене у електронској индустрији. Аутор се у монографији бави утицајем механичке активације на процес формирања Ba1‑x SrxTiO3(BST) керамике синтеровањем у чврстој фази, која обезбеђује добру хомогеност прахова, доводи до снижења температуре калцинације и омогућава синтезу BST керамикe дефинисаног фазног састава. Баријум‑стронцијум‑титанат је припремљен од почетних материјала BaCO3, SrCO3 и TiO2 кроз реакције у чврстом стању. Мешавине ових оксида механички су активиране у високоенергетском планетарном млину у различитим временским интервалима од 0 до 120 минута у атмосфери ваздуха. Карактеризација прахова је урађена путем X‑ray анализе и пре‑ ко DTA и TG анализе на 1100°C, а расподела величине честица заједно са скенирајућом електронском микроскопијом дале су аутору веома корисне информације о морфологији праха. Микроструктурна анализа показује да продужавање трајања механичке активације резултира мањом просечном величином кристалита, повећањем вредности микродеформација и мини‑ малне густине дислокације. Након механичке активације почетних прахова, узорци су калциниса‑ ни и пресовани, а затим синтеровани у коморној лабораторијској пећи. Изотермско синтеровање пресованих узорака рађено је на температу‑ рама од 1100 до 1400°C у временским интервалима од 0 до 120 минута у атмосфери ваздуха. Ова анализа показује комплексан ендотермни пик у температурном региону 800–1000°C, који се помера ка нижим температу‑ рама и смањује интензитет са повећањем времена механичке активације. Ово указује да механичка активација не само да снижава почетну температуру процеса синтеровања, већ га такође олакшава и смањује укупну енталпију синтеровања, што указује на мању потрошњу енергије са по‑ већањем времена механичке активације. Наводи се да су ови ефекти били израженији у узорцима са већим садржајем стронцијума. Електрична мерења су спроведена за најгушће керамике синтероване на 1400°C два сата. Синтерованим узорцима мерена су микроталасна електрична својства, као што су фактор доброте Q, специфична електрична отпорност (ρ) и диелектрична константа (εr). Електрична својства синтерованих узорака показују доминантан утицај механичке активације у временима активације од 5 до 80 минута. Диелектрична пермитивност у механички активираним узорцима је нижа од оне у неактивираном узор‑ ку. Тренд промене диелектричне пермитивности указује да се ово може до‑ вести у корелацију са секундарном агломерацијом, јер узорци активирани 80 минута показују најнижу вредност диелектричне пермитивности. На основу резултата произашлих из овог експеримента створени су услови за контролу структуре баријум‑стронцијум‑титаната путем пара‑ метара синтезе, а тиме је омогућено добијање материјала са унапред зада‑ тим својствима који могу наћи широку примену у области електронике. Циљ ове монографије је да покаже утицај механичке активације и режи‑ ма синтеровања на промену структуре и електрична својства BST керамике. На основу детаљне анализе температурске зависности, реалне диелек‑ тричне пропустљивости и тангенса угла губитака, као и утицаја механичке активације на промену фреквентних карактеристика биће дефинисани оп‑ тимални технолошки параметри задобијање Ba0,77Sr0,23TiO3 керамике уна‑ пређених електричних карактеристика. Аутор се нада да ће ова монографија бити од помоћи истраживачима у овој важној, динамичној области савремених материјала у електротехници., Modern technological development is not possible without novel materials, where these materials are objectively a consequence of achievements in the field of materials science. This monograph deals with ceramic materials that have, for many years, been playing a significant role in all areas of modern civilization, in particular barium strontium titanate. BST materials have been a widely welcomed topic due to its high permittivity, low dielectric loss, high tunability coefficient, high reaction velocity, anti‑breakdown ability, and simple fabrication process, etc. As an additional advantage, BST family is lead‑free, and therefore compliant with current requirements for environmentally benign materials, making it very attractive for potential applications. Having this in mind, and taking into account the importance of these materials as ferroelectrics, this monograph presents a study of new materials based on barium strontium titanate, and their synthesis under controlled conditions of mechanical activation and sintering for further functional application in the electronics industry. In the monograph, the author examined the influence of mechanical activation on the process of formation of Ba1‑x SrxTiO3 (BST) ceramics using the solid‑state sintering method. The use of the method of mechanical activation ensures a good homogeneity of powders, lowers the calcination temperature, and enables the synthesis of BST ceramics of pre‑defined phase composition. Barium strontium titanate was prepared from the starting materials BaCO3, SrCO3 and TiO2 through solid state reaction. Mixtures of these oxides are mechanically activated in a high‑energy planetary mill at various time intervals from 0 to 120 minutes in air. Powder characterization was done by X‑ray analysis, by DTA and TG analysis at 1100°C, and by particle size distribution combined with scanning electron microscopy. These provided very detailed information about the powder morphology. Microstructural analysis shows that the increase duration of mechanical activation results in lower average crystallite size, and increased values of microstrain and minimal dislocation density. After mechanical activation of the initial powders, samples were calcined and pressed and then sintered in a chamber laboratory furnace. Isothermal sintering of extruded samples was performed at temperatures from 1100 to 1400°C for 0 to 120 minutes in air. This shows a complex endothermic peak in 800–1000°C temperature region, which shifts to lower temperatures and decreases in intensity with the increase in mechanical activation time. This indicates that mechanical activation not only reduces the onset temperature of the sintering process, but also facilitates it and reduces the overall enthalpy of sintering, indicating a reduction of energy consumption with increase in mechanical activation time. Electrical measurements were performed for the densest ceramics sintered at 1400°C for two hours, measuring microwave electrical properties, such as goodness factor (Q), specific electrical resistance (ρ) and dielectric constant (εr). Electrical properties of sintered BST‑S samples show the dominant influence of mechanical activation at activation times from 5 to 80 minutes. Dielectric permittivity in mechanically activated samples is lower than that in non‑activated samples. The trend of change of dielectric permittivity suggests that this can be correlated with secondary agglomeration, because samples activated for 80 minutes exhibit the lowest value of dielectric permittivity. Based on the results obtained from this experiment, synthesis conditions were defined to control the structure of barium strontium titanate through synthesis parameters, enabling the production of materials with predetermined properties that can find wide application in the field of electronics. The author hopes that this monograph would be useful to researchers in this important, dynamic field of modern materials in electrotechnics.",
publisher = "Београд : Задужбина Андрејевић",
title = "Диелектрична керамика баријум‑стронцијум‑титаната, Dielectric Barium Strontium Titanate Ceramics",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12573"
}
Косановић, Д.. (2021). Диелектрична керамика баријум‑стронцијум‑титаната. 
Београд : Задужбина Андрејевић..
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12573
Косановић Д. Диелектрична керамика баријум‑стронцијум‑титаната. 2021;.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12573 .
Косановић, Дарко, "Диелектрична керамика баријум‑стронцијум‑титаната" (2021),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12573 .