@conference{
author = "Атанасовски, Срђан",
year = "2023",
abstract = "Више од тридесет година након рођења „нове музикологије”, у написима аутора попут Џозефа Кермана, Сузан Меклери, као и чувене дебате Лоренса Крамера и Герија Томилсона, музикологија се наизглед не налази на раскршћима. Док су дебате о самој природи дисциплине скоро потпуно усахнуле, оно што посебно забрињава јесте својеврсно одсуство теоретизације чак и у водећим студијама. Наиме, кључна питања која остају отворена у нашој дисциплини, попут питања ауторства, значења и вредновања, не само што нису тема засебних дебата, већ се најчешће сасвим прећуткују. Упоредо с тим, сведоци смо трендова који проширују поље проучавања музикологије (студије популарне музике, студије звука и слично), али и репертоар „позајмљених” метода за којима музиколози посежу. Ови трендови којима се неретко претендује да се разреше одређене контрадикције у дисциплини, по правилу их само продубљују. Коначно, нови облици финансирања науке, па и хуманистичких дисциплина, како у свету тако и у земљи, истовремено делују „центрифугално” – вреднујући музиколошке доприносе у збиру са у најмању руку наукама друштвеног поља и инсистирајући на неретко механичком умрежавању и „изласку из дисциплине” – и „центрипетално” – са својеврсним новим позитивизмом у техничком ажурирању резултата – те такође не остављају простора за промишљање саме дисциплине. У овом раду покушаћу да одговоре на ову својеврсну кризу потражим посежући за музиколошким опусом Драгутина Гостушког. Активан управо у периоду када су у музикологији отпочињала велике расправе о природи дисциплине и подстакнут новим пољима истраживања, Гостушки је био један од пионира музичке семиотике. Поред тога, кроз својеврсну антиципацију описане кризе, Гостушки је благовремено упозоравао истраживаче у пољу музикологије на важност критичког става према теоријама и методама које се позајмљују из других дисциплина, те на очување кључних музиколошких компетенција. Коначно, за Гостушког, активног и као критичара, али и својеврсног јавног интелектуалца, музиколошки рад био је неодвојив од процеса вредновања музике, како у пољу музике, тако и у ширем друштвеном пољу. Да ли су ово аспекти мисли Драгутина Гостушког које музикологија исувише наивно одбацује као анахронизме, те који нам могу понудити могући излаз из кризе – питање је на које ћу покушати да понудим одговор., More than thirty years after the emergence of the “new musicology”, in the writings of authors such as Joseph Kerman and Susan McClary, as well as the famous debate between Lawrence Kramer and Gary Thomlinson, musicology does not seem to be at a crossroads. While debates about the very nature of the discipline have almost completely dried up, what is particularly troubling is a kind of absence of theorization even in leading studies. Not only that the key questions that remain open in our discipline, such as questions of authorship, meaning and valuation are no longer the subjects of separate debates, but they are almost completely hushed. At the same time, we are witnessing trends that expand the field of study of musicology (popular music studies, sound studies, etc.), but also the repertoire of “borrowed” methods that musicologists use. As a rule, these trends, which are often intended to resolve certain contradictions in the discipline, actually only deepen them. Finally, new forms of financing science, and humanistic disciplines in generals, both globally and in Serbia, act both “centrifugally” – by evaluating musicological contributions together with at least social sciences and insisting on often mechanical networking and “exiting the discipline” – and “centripetally” – with a kind of new positivism in the technical updating of results – which again leaves no room for reflections on the discipline itself. In this paper, I will try to find answers to this kind of crisis by reaching for Dragutin Gostuški’s musicological output. Active precisely in the period when major discussions about the very nature of the discipline were initiated in musicology and encouraged by new fields of research, Gostuški was one of the pioneers of musical semiotics. Furthermore, through a kind of anticipation of the described crisis, Gostuški timely warned researchers in the field of musicology about the importance of a critical attitude towards theories and methods borrowed from other disciplines, and about preserving key musicological competencies. Finally, for Gostuški, who was active both as a critic and a kind of public intellectual, musicological work was inseparable from the process of evaluating music, both in the field of music and in the wider social realm. I will try to offer an answer to the question of whether these aspects of Dragutin Gostuški’s thinking, which musicology too naively rejects as anachronisms, can offer us a possible way out of the crisis.",
publisher = "Београд : Музиколошки институт САНУ",
journal = "Искошени угао Драгутина Гостушког, национални научни скуп с међународним учешћем. Књижица апстраката / Dragutin Gostuški's Oblique Angle, National Scientific Conference with International Participation. Book of Abstracts",
title = "Криза музикологије и Драгутин Гостушки, The Crisis of Musicology and Dragutin Gostuški",
pages = "33-36"
}