@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2021",
abstract = "Veselin Čajkanović dedicated a quarter-century, between 1921 and his death in
1946, to reconstructing the pre-Christian religion of the Serbs. From the very outset,
he paid particular attention to the special signifi cance of the wolf in the Serbian
folk tradition, eventually coming to the conclusion that the supreme god of the
Serbs goes back to their mythical ancestor, imagined initially in a theriomorphic,
wolfi sh form. Such a totemic manistic approach is nowadays hardly convincing. Čajkanović
failed to notice the essential fact determining the position of the wolf in
the traditional worldview, present since the origins of humankind. Th e wolves are
perceived by humans collectively, as they are highly social animals with a strong hierarchy
and determined roles within their packs. Th is predestined them not only to
be domesticated under the name of dogs as early as the paleolithic age, long before
any other animal species but also to serve as a model for human behaviour, at fi rst in
collaborative hunting and later also in war. Among the Indo-European peoples, the
wolfi sh behaviour used to be imitated by the adolescents passing the rites of the warrior
initiation. Th eir yearslong training ended sometimes with a whole generation
of these young “wolf warriors” being expelled from the community in order to fi nd
themselves elsewhere a new home and rape wives – which was, inter alia, the pattern
of the early Greek colonization and of the Italic ver sacrum – or to scout foreign
countries as the fi rst step towards a large-scale migration. A memory of the warrior’s
bands of this kind, behaving wolfi shly and disguising themselves as wolves, survives
in the European folklore as the werewolves, i.e. lycanthropes, whom Čajkanović (as
well as many others) erroneously identifi ed with vampires, i.e. the walking dead,
whereas they were originally living humans temporarily transformed into wolves.
Th e epic fi gure of a prince-sorcerer endowed with lycanthropic traits can be traced
back to the Common Slavic past, primarily based on the comparison of the Vseslav
of Polotsk, Volh Vseslavjevič of the Russian byliny, with the Despot Vuk Grgurević,
ZmajOgnjeni Vuk (‘Wolf the Fiery Dragon’) of Serbian heroic songs, but also the
popular legend of Saint Sava, the patron saint of Serbia, who seems to have assumed
some themes and motifs originally connected with this pagan type of hero, which inspired
Čajkanović to put forward the hypothesis that among the Serbs a wolf became
a Christian substitute for their pagan supreme god., Четврт века, од 1921. до своје смрти 1946, Веселин Чајкановић бавио се реконструкцијом претхришћанске религије Срба и притом, од самог почетка, обраћао нарочиту пажњу на посебан значај вука
у српској традицији; на крају, дошао је до закључка да се српски врховни бог своди на митског родоначелника, првобитно замишљаног у териоморфном, вучјем обличју. Таква, тотемистичко-манистичка интерпретација данас је тешко прихватљива. Чајкановићу је промакла битна
чињеница која одређује место вука у традиционалној слици света од
најранијих времена, у најмању руку од млађег палеолита: вукове људи
перципирају као колектив, чопор, јер они спадају међу најдруштвеније
животиње, са строго успостављеном хијерархијом и функцијама унутар
дате заједнице, а то је људима, с једне стране, омогућило да их присвоје
– наметнувши се за вођу крда човек је, много пре свих осталих животиња, припитомио вука, претворивши га у пса – а с друге им је дало повода да се сами поистовећују са вуковима, подражавајући организацију
вучјег чопора у лову и доцније у рату. Код индоевропских народа, по том
обрасцу обучавали су се младићи у склопу своје ратничке иницијације.
Обука је трајала више година и могла се завршити слањем целе једне генерације младих ратника у туђину, ради извиђања и запоседања нових
територија. Спомен на овакве дружине, њихово преодевање у вукове и
„вучје“ понашање, остао је у фолклорном лику ликантропа-вукодлака,
који је Чајкановић погрешно поистовећавао са вампиром као живим
мртвацем. За прасловенско доба реконструише се епски лик кнеза-вешца, одражен код Руса у Всеславу Полоцком – Волху Всеславјевичу, а код
Срба у деспоту Змај-Огњеном Вуку. Неки његови елементи, као метеоролошка магија и улога „Вучјег пастира“, везали су се у српском народном
предању за принца Растка Немањића, доцнијег архиепископа и националног светитеља Светог Саву.",
publisher = "Београд : Институт за књижевност и уметност",
journal = "Књижевна историја",
title = "Срби и вуци у истраживањима Веселина Чајкановића, The Serbs and the wolves in Veselin Čajkanović’s studies",
pages = "13-44",
volume = "53",
doi = "10.18485/kis.2021.53.174.1"
}
Altmetric
Dimensions
WOS
Scopus