@conference{
author = "Stanković, Nebojša",
year = "2021",
abstract = "Phialē is a water receptacle most commonly fashioned as a stone bowl
and used for the Blessing of the Waters. On Mount Athos, it is customarily set within a
baldachin-like kiosk, also called phialē, in the monastery’s yard. The oldest surviving
such installation, at Vatopedi, dates to the mid-14th century. The phialē at Great Lavra,
although constructed in 1635, most probably replaces and reproduces the original
one from 1060. Therefore, an outdoor phialē seems to have been a standard feature
of an Athonite monastery complex from the very beginning. The paper examines the
phialē’s notable location in the area between the church’s entrance and the refectory,
some elements of its design, and the outdoor position in relation to the supply of running
water. Beyond these technical reasons, some functional (liturgical), symbolical
(theological), and historical aspects are also discussed as likely factors contributing
to the concept and use of this architectural feature in the Middle Byzantine period., Термином фијала, односно агијазма, у Византији се означавала посуда у којој
се вода освећивала на Богојављење или се чувала вода, освећена тада или
другом приликом. Најчешће је израђивана од камена, монолитно, у облику
велике чиније, уздигнуте на каменом стубу. На Светој Гори се може и данас
видети, обично постављена у оквиру отвореног киоска налик циборијуму,
који се такође назива фијалом, и који се налази у манастирском дворишту.
Најстарија таква фијала, она у Ватопеду, датира из средине XIV века. Међутим,
она није најранија. Фијала у Великој Лаври, иако је изграђена 1635. године, нај-
вероватније је настала као замена за оригиналну из 1060. године, понављајући
њен изглед. Стога се чини да је фијала на отвореном била уобичајен елемент
светогорских манастирских комплекса од самих њихових почетака. Међутим,
у унутрашњој или спољној припрати, по свој прилици, био је смештен још
један суд за освећену воду. На то упућују извесни археолошки остаци и зидно
сликарство у појединим црквама. Постоје и многи други слични примери
изван Свете Горе, такође смештени у припрати, трему или другде у улазној
зони цркве, који су представљали једина постројења за водоосвећење у тим
монашким обитељима. Податак да потичу из времена од XII до XIV столећа,
упућује на закључак да је положај фијале унутар црквене грађевине производ
нешто каснијег развоја, као и месних особености.
На Светој Гори фијала је и даље смештена споља, тачније у пределу између
улазâ у цркву и трпезарију, што је положај који одговара захтевима одређених
литија и обредних чинова. С друге стране, у суду унутар фијале у Великој
Лаври налази се бронзана млазница с више испуста за воду (грч. στροβίλιον)
из XI века и то отвара питање: да ли су фијале увек снабдеване текућом водом
и да ли је то био још један разлог да се поставе изван цркве? Неколико атон-
ских примера непосредно је повезано с бунаром или цистерном за воду, што
сведочи о важности сталног дотока воде. Истовремено, постављање цистерне
испод отвореног, поплочаног дворишта, омогућавало је и олакшавало њено
одржавање и поправке.
Поред ових техничких разлога, у опредељењу за спољну локацију фијале улогу
су имали и неки функционални (богослужбени), симболични (теолошки)
и историјски аспекти. Водоскок или чесма били су уобичајен саставни део
атријума рановизантијске цркве, који је обезбеђивао воду за припремна уми-
вања пре уласка у храм. Најважније и утицајне ране цркве које настављају да
користе ова постројења у средњовизантијском периоду, сада искључиво за
водоосвећење, могле су бити узор за планирање цркава у томе времену. Ту су
пре свега Света Софија и базилика Студијског манастира, чији је пример –
преко утицаја Студитског типика – још важнији за обичаје у монашком свету.
С друге стране, коришћење фонтане с текућом водом која се налази у дворишту
није проистекло из пуке погодности коју је пружало присуство већ постојећег
објекта, насталог у ранијем периоду. Наиме, сâм обред водоосвећења у себи
садржи предуслов да се изађе напоље и да се, преко освећења неке природне
воде, благослови целокупна природа. У том смислу, чак и постављање фијале
у припрати и извођење обреда у том простору сматрани су једнаким онима изван цркве (наоса). Препреке практичне природе, попут ограниченог про-
стора у дворишту, оштрине локалне климе и недостатка материјалних ресурса,
могле су допринети оваквом решењу. Међутим, премештање водоосвећења
у припрату и чувања свете воде у томе простору било је прихватљиво само
захваљујући симболичкој димензији која се приписује овом делу цркве, а то
је земаљско и спољашње, насупрот небеском и посвећеном; ово друго налази
свој просторни и материјални израз у наосу.
На Светој Гори је сачувано само неколико агијазми у припратама, и чини се да
су оне искључиво секундарне у односу на оне у оквиру фијала на отвореном.
На основу тога и свега напред реченог, може се закључити да се уобичајено
решење на Атосу у средњем веку састојало из главног постројења за Велико
водоосвећење на Богојављење које се налазило у дворишту (фијала) и посуде
за чување освећене воде у припрати. Потоња се истовремено могла користити
за Мало водоосвећење, а само изузетно (на пример, у случају лоших времен-
ских услова) и за Велико водоосвећење. Оваква подела се одржала све до
данас и значај спољног модела наглашен је непромењеним коришћењем током
више векова, као и архитектонском формом куполног циборијума која није
напуштена и после многих урушавања, преправки, доградњи и подизања из
темеља. Тако је један пример средњовизантијске микроархитектуре, у служби
једног од богослужбених обреда, готово нетакнут преживео до наших дана
као део дубоке и чврсте монашке традиције на Светој Гори.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Хиландарски зборник = Recueil de Chilandar",
title = "Phialai on Mount Athos : the Middle Byzantine origins of their use, form and location, Фијале на Светој Гори : средњовизантијско порекло њихове употребе, форме и локације",
pages = "23-37",
volume = "15",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13448"
}
