Identity and Memory: transcultural texts of dramatic arts and media (Serbia: 1989-2014

Link to this page

info:eu-repo/grantAgreement/MESTD/Basic Research (BR or ON)/178012/RS//

Identity and Memory: transcultural texts of dramatic arts and media (Serbia: 1989-2014 (en)
Идентитет и сећање: транскултурални текстови драмских уметности и медија (Србија: 1989-2014) (sr)
Identitet i sećanje: transkulturalni tekstovi dramskih umetnosti i medija (Srbija: 1989-2014) (sr_RS)
Authors

Publications

О уништеном писаном наслеђу на Косову и Метохији (на примеру сачуваног дела једне породичне архиве)

Рељић, Митра М.

(Београд : Институт за српски језик САНУ, 2019)

TY  - JOUR
AU  - Рељић, Митра М.
PY  - 2019
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10345
AB  - В работе анализируется случайно сохраненная и до наших дней
дошедшая часть семейного архива одной из старейших приштинских
семей Хаджи Миличей. Выявляется, что, помимо исторических, социологических, этнографических и пр. данных, в личных документах данного архива хранятся и важные факты касающиеся языковой истории и
языковых изменений в плане ономастики, грамматики, переводческой
практики, языковой политики, коммуникативной культуры и т. д. Делается вывод, что, если в одной семье хранилось такое языковое богатство, нетрудно предположить сколько богатства хранилось в семейных
архивах сотни тысяч сербов, которые албанские узурпаторы сербских
домов в течение всего 1999-го года колясками отвозили в свалку.
AB  - У раду се, на примеру случајно сачуваног дела архиве једне од
најстаријих приштинских породица, скреће пажња на обим и врсту уништеног српског језичког наслеђа заједно са хиљадама сличних архива несталих
на Косову и Метохији током последње две деценије. Показује се да, иако у
функционалностилском погледу ограничена, сачувана документарна грађа
представља занимљив извор података како о функционисању српског језика
поткрај османске владавине и у првим деценијама по слобођењу тако и о
неким специфичностима на плану ономастике, граматике, комуникативне
културе, преводилачке праксе, службене и приватне употребе писма.
PB  - Београд : Институт за српски језик САНУ
T2  - Наш језик
T1  - О уништеном писаном наслеђу на Косову и Метохији (на примеру сачуваног дела једне породичне архиве)
T1  - Об уничтоженном письменном наследии в косово и метохии (на примере сохраненной части одного семейного архива)
SP  - 745
EP  - 752
VL  - 50
IS  - 2
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10345
ER  - 
@article{
author = "Рељић, Митра М.",
year = "2019",
abstract = "В работе анализируется случайно сохраненная и до наших дней
дошедшая часть семейного архива одной из старейших приштинских
семей Хаджи Миличей. Выявляется, что, помимо исторических, социологических, этнографических и пр. данных, в личных документах данного архива хранятся и важные факты касающиеся языковой истории и
языковых изменений в плане ономастики, грамматики, переводческой
практики, языковой политики, коммуникативной культуры и т. д. Делается вывод, что, если в одной семье хранилось такое языковое богатство, нетрудно предположить сколько богатства хранилось в семейных
архивах сотни тысяч сербов, которые албанские узурпаторы сербских
домов в течение всего 1999-го года колясками отвозили в свалку., У раду се, на примеру случајно сачуваног дела архиве једне од
најстаријих приштинских породица, скреће пажња на обим и врсту уништеног српског језичког наслеђа заједно са хиљадама сличних архива несталих
на Косову и Метохији током последње две деценије. Показује се да, иако у
функционалностилском погледу ограничена, сачувана документарна грађа
представља занимљив извор података како о функционисању српског језика
поткрај османске владавине и у првим деценијама по слобођењу тако и о
неким специфичностима на плану ономастике, граматике, комуникативне
културе, преводилачке праксе, службене и приватне употребе писма.",
publisher = "Београд : Институт за српски језик САНУ",
journal = "Наш језик",
title = "О уништеном писаном наслеђу на Косову и Метохији (на примеру сачуваног дела једне породичне архиве), Об уничтоженном письменном наследии в косово и метохии (на примере сохраненной части одного семейного архива)",
pages = "745-752",
volume = "50",
number = "2",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10345"
}
Рељић, М. М.. (2019). О уништеном писаном наслеђу на Косову и Метохији (на примеру сачуваног дела једне породичне архиве). in Наш језик
Београд : Институт за српски језик САНУ., 50(2), 745-752.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10345
Рељић ММ. О уништеном писаном наслеђу на Косову и Метохији (на примеру сачуваног дела једне породичне архиве). in Наш језик. 2019;50(2):745-752.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10345 .
Рељић, Митра М., "О уништеном писаном наслеђу на Косову и Метохији (на примеру сачуваног дела једне породичне архиве)" in Наш језик, 50, no. 2 (2019):745-752,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10345 .

Стандардизација српског језика и језичка култура у проучавањима Срете Танасића

Николић, Марина М.

(Београд : Институт за српски језик САНУ, 2019)

TY  - JOUR
AU  - Николић, Марина М.
PY  - 2019
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10302
AB  - The aim of this work is to present the contribution of Sreto Tanasić
to the stadardization of contemporary Serbian language and to Serbian language
culture. Sreto Tanasić, PhD, full professor at University of Niš, prinicipal
research fellow and director of Institute for Serbian langugage SASA,
correspondent member of the Academy of Sciences and Arts of the Republic
of Srpska and prezident of The Board for Standardization of Serbian language,
in different ways contribute to development of the Serbian standard
and norm, as special linguistic discipline. With numerous scientifi c papers,
books, science conferences and thanks to media he promote Serbian language
and Serbistics. From his point of view, the special issue today is the
lack of apropriate Serbian langugage policy.
AB  - Циљ овог рада јесте представити допринос Срете Танасића стан дардизацији српског језика и српској језичкој култури. Др Срето Танасић, професор универзитета и научни саветник, дугогодишњи директор Института за српски језик САНУ, дописни члан АНУРС и председник Одбора за
стандардизацију српског језика, кроз све ове улоге, али на различите начине,
утицао је на развој српског стандарда и нормативистике, као посебне лингвистичке дисциплине. Научним радовима и књигама, учешћима на научним
конференцијама и присуством у медијима знатно је побољшао видљивост
проблема са којима се суочава србистика. У раду ће посебно бити речи о потреби за језичком политиком у Србији и препрекама које се јављају у њеном
васпостављању и спровођењу.
PB  - Београд : Институт за српски језик САНУ
T2  - Наш језик
T1  - Стандардизација српског језика и језичка култура у проучавањима Срете Танасића
T1  - Language Culture and Standardization of Serbian Language in Sreto Tanasić’s Researches
SP  - 31
EP  - 37
VL  - 50
IS  - 2
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10302
ER  - 
@article{
author = "Николић, Марина М.",
year = "2019",
abstract = "The aim of this work is to present the contribution of Sreto Tanasić
to the stadardization of contemporary Serbian language and to Serbian language
culture. Sreto Tanasić, PhD, full professor at University of Niš, prinicipal
research fellow and director of Institute for Serbian langugage SASA,
correspondent member of the Academy of Sciences and Arts of the Republic
of Srpska and prezident of The Board for Standardization of Serbian language,
in different ways contribute to development of the Serbian standard
and norm, as special linguistic discipline. With numerous scientifi c papers,
books, science conferences and thanks to media he promote Serbian language
and Serbistics. From his point of view, the special issue today is the
lack of apropriate Serbian langugage policy., Циљ овог рада јесте представити допринос Срете Танасића стан дардизацији српског језика и српској језичкој култури. Др Срето Танасић, професор универзитета и научни саветник, дугогодишњи директор Института за српски језик САНУ, дописни члан АНУРС и председник Одбора за
стандардизацију српског језика, кроз све ове улоге, али на различите начине,
утицао је на развој српског стандарда и нормативистике, као посебне лингвистичке дисциплине. Научним радовима и књигама, учешћима на научним
конференцијама и присуством у медијима знатно је побољшао видљивост
проблема са којима се суочава србистика. У раду ће посебно бити речи о потреби за језичком политиком у Србији и препрекама које се јављају у њеном
васпостављању и спровођењу.",
publisher = "Београд : Институт за српски језик САНУ",
journal = "Наш језик",
title = "Стандардизација српског језика и језичка култура у проучавањима Срете Танасића, Language Culture and Standardization of Serbian Language in Sreto Tanasić’s Researches",
pages = "31-37",
volume = "50",
number = "2",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10302"
}
Николић, М. М.. (2019). Стандардизација српског језика и језичка култура у проучавањима Срете Танасића. in Наш језик
Београд : Институт за српски језик САНУ., 50(2), 31-37.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10302
Николић ММ. Стандардизација српског језика и језичка култура у проучавањима Срете Танасића. in Наш језик. 2019;50(2):31-37.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10302 .
Николић, Марина М., "Стандардизација српског језика и језичка култура у проучавањима Срете Танасића" in Наш језик, 50, no. 2 (2019):31-37,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10302 .

Запошљавање и прекарни положај радника у креативнoм сектору – културни радници у трагању за самоодрживошћу

Драгићевић Шешић, Милена; Дрезгић, Рада

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2018)

TY  - CONF
AU  - Драгићевић Шешић, Милена
AU  - Дрезгић, Рада
PY  - 2018
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10593
AB  - У овом раду анализирамо резултате истраживања о запослености и поло-
жају радника у креативном сектору у Србији. Рад се надовезује на теоријске расправе о
креативном сектору и системској прекарности. Посебно се скреће пажња на платфор-
ме теоријске дискусије развијене на независној културној сцени у Србији (Теорија која
хода, Станица, Ивић, 2016). У анализу су укључени и доступни секундарни извори, тј.
постојећа литература у којој се анализира друштвени положај и статус запослених у
културном сектору Србије (Цветичанин, 2011, 2017; Микић 2015).
Подаци до којих смо дошле у овом истраживању убедљиво говоре о прекарном по-
ложају запослених у културном сектору, и то у сва три сегмента – и приватном и јавном
и невладином. Прекарност има различите појавне манифестације: поједине уметнич-
ке професије карактерише изузетан интензитет индивидуалног, често неплаћеног или
јако потцењеног рада (преводиоци), а друге спорадичан, ниски „интензитет (плаћеног)
рада“ (ликовни уметници), док постоје и они који имају високо плаћен низак интензи-
тет рада (филмске и телевизијске звезде). Они са повременим ангажманима, тј. ниским
интензитетом рада, настоје да нађу сталан посао са пуним радним временом што
суштински онемогућава уметника да се бави својим послом, било да је реч о високо
плаћеном послу (маркетинг) или ниско плаћеном (наставника у школи).
Истраживање је показало да почиње процес самоорганизовања (унутар цивилног
друштва), прикупљањем информација и теоријско-истраживачком анализом, у циљу
покретања процеса заговарања и лобирања јавних политика те развијања стратегије
борбе против економије прекаритета. Прекаритет уметника и културних радника има
велике последице по културу: од губљења аутономије у јавном сектору, снижавања
продукционих стандарда, до изгарања у цивилном сектору и великог одлива талената
у друге домене рада и у земље западне Европе. Текст закључујемо предлогом низа мера
које би системски побољшале друштвени положај и статус уметника, па тиме и умет-
ности и културе у Србији.
AB  - Here, we analyze results of a research on employment and social status of employees
in the creative sector in Serbia. The analysis draws on theoretical discussion on systematic
precarity in creative sector.
We pay a special attention to the theoretical discussion platforms that have been developed
on the independent scene in Serbia (Walking theory, Stanica Ivić, 2016). The available
secondary sources, i.e. the existing literature on the subject has also been included in the
analysis (Cvetičanin, 2011, 2017; Mikić, 2015).
The data we rely on here offer a convincing evidence on precarity of work in cultural
sector in Serbia in all its segments – private, public and civil. Precarity of cultural sector has
many different forms and manifestations. In some casis, i.e. art profesions individual work
is highly intensive but often unpayed or underpayed (translating). In other cases artists are
engaged in sporadic, low intensity (payed) work (fine art). Some other cases, however, are
best known for paid, low intensity work (film and TV stars). Artists with occasional work
engagements are looking for permanent, full time jobs. This, however, seriously undermines
their ability to do art no matter whether they lend a highly paid job (marketing) or low paid
job (shool teacher).
Our research detects a beginning of the process of self-organizing (within the civil sector).
Artists from this sector collect information, research evidence and theoretical analyses.
Their aim is to support the initiative and advocate lobying for public policies and to develop
strategies of struggle against the economy of precarity. Precarity of artists and cultural workers
has grave consequences for culture: loss of autonomy in the public sector; decrease of
production standars, burn-out in the civil sector; and enormous drain of talented artists to
other fields of work or to west European countries. At the end of this paper we propose a set
of measures that could systematicaly improve the social position and status of artists and by
that improve the status of art and culture in Serbia as well.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
C3  - Економија : запосленост и рад у Србији у XXI веку
T1  - Запошљавање и прекарни положај радника у креативнoм сектору – културни радници у трагању за самоодрживошћу
T1  - Employment and precarity of workers in creative sector - cultural workers in search of self-sustainability
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10593
ER  - 
@conference{
author = "Драгићевић Шешић, Милена and Дрезгић, Рада",
year = "2018",
abstract = "У овом раду анализирамо резултате истраживања о запослености и поло-
жају радника у креативном сектору у Србији. Рад се надовезује на теоријске расправе о
креативном сектору и системској прекарности. Посебно се скреће пажња на платфор-
ме теоријске дискусије развијене на независној културној сцени у Србији (Теорија која
хода, Станица, Ивић, 2016). У анализу су укључени и доступни секундарни извори, тј.
постојећа литература у којој се анализира друштвени положај и статус запослених у
културном сектору Србије (Цветичанин, 2011, 2017; Микић 2015).
Подаци до којих смо дошле у овом истраживању убедљиво говоре о прекарном по-
ложају запослених у културном сектору, и то у сва три сегмента – и приватном и јавном
и невладином. Прекарност има различите појавне манифестације: поједине уметнич-
ке професије карактерише изузетан интензитет индивидуалног, често неплаћеног или
јако потцењеног рада (преводиоци), а друге спорадичан, ниски „интензитет (плаћеног)
рада“ (ликовни уметници), док постоје и они који имају високо плаћен низак интензи-
тет рада (филмске и телевизијске звезде). Они са повременим ангажманима, тј. ниским
интензитетом рада, настоје да нађу сталан посао са пуним радним временом што
суштински онемогућава уметника да се бави својим послом, било да је реч о високо
плаћеном послу (маркетинг) или ниско плаћеном (наставника у школи).
Истраживање је показало да почиње процес самоорганизовања (унутар цивилног
друштва), прикупљањем информација и теоријско-истраживачком анализом, у циљу
покретања процеса заговарања и лобирања јавних политика те развијања стратегије
борбе против економије прекаритета. Прекаритет уметника и културних радника има
велике последице по културу: од губљења аутономије у јавном сектору, снижавања
продукционих стандарда, до изгарања у цивилном сектору и великог одлива талената
у друге домене рада и у земље западне Европе. Текст закључујемо предлогом низа мера
које би системски побољшале друштвени положај и статус уметника, па тиме и умет-
ности и културе у Србији., Here, we analyze results of a research on employment and social status of employees
in the creative sector in Serbia. The analysis draws on theoretical discussion on systematic
precarity in creative sector.
We pay a special attention to the theoretical discussion platforms that have been developed
on the independent scene in Serbia (Walking theory, Stanica Ivić, 2016). The available
secondary sources, i.e. the existing literature on the subject has also been included in the
analysis (Cvetičanin, 2011, 2017; Mikić, 2015).
The data we rely on here offer a convincing evidence on precarity of work in cultural
sector in Serbia in all its segments – private, public and civil. Precarity of cultural sector has
many different forms and manifestations. In some casis, i.e. art profesions individual work
is highly intensive but often unpayed or underpayed (translating). In other cases artists are
engaged in sporadic, low intensity (payed) work (fine art). Some other cases, however, are
best known for paid, low intensity work (film and TV stars). Artists with occasional work
engagements are looking for permanent, full time jobs. This, however, seriously undermines
their ability to do art no matter whether they lend a highly paid job (marketing) or low paid
job (shool teacher).
Our research detects a beginning of the process of self-organizing (within the civil sector).
Artists from this sector collect information, research evidence and theoretical analyses.
Their aim is to support the initiative and advocate lobying for public policies and to develop
strategies of struggle against the economy of precarity. Precarity of artists and cultural workers
has grave consequences for culture: loss of autonomy in the public sector; decrease of
production standars, burn-out in the civil sector; and enormous drain of talented artists to
other fields of work or to west European countries. At the end of this paper we propose a set
of measures that could systematicaly improve the social position and status of artists and by
that improve the status of art and culture in Serbia as well.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Економија : запосленост и рад у Србији у XXI веку",
title = "Запошљавање и прекарни положај радника у креативнoм сектору – културни радници у трагању за самоодрживошћу, Employment and precarity of workers in creative sector - cultural workers in search of self-sustainability",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10593"
}
Драгићевић Шешић, М.,& Дрезгић, Р.. (2018). Запошљавање и прекарни положај радника у креативнoм сектору – културни радници у трагању за самоодрживошћу. in Економија : запосленост и рад у Србији у XXI веку
Београд : Српска академија наука и уметности..
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10593
Драгићевић Шешић М, Дрезгић Р. Запошљавање и прекарни положај радника у креативнoм сектору – културни радници у трагању за самоодрживошћу. in Економија : запосленост и рад у Србији у XXI веку. 2018;.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10593 .
Драгићевић Шешић, Милена, Дрезгић, Рада, "Запошљавање и прекарни положај радника у креативнoм сектору – културни радници у трагању за самоодрживошћу" in Економија : запосленост и рад у Србији у XXI веку (2018),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10593 .

Двадесет година рада Одбора за стандардизацију српског језика

Танасић, Срето З.

(Београд : Иститут за српски језик САНУ, 2018)

TY  - JOUR
AU  - Танасић, Срето З.
PY  - 2018
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7425
AB  - Одбор за стандардизацију српског језика основан је прије двадесет година (12. децембра 1997) с циљем окупљања стручњака и научних
институција ради изучавања српског језика на синхроном и дијахроном плану, које би водило (и) осавремењавању књижевнојезичке норме у његовој
екавској и ијекавској верзији, као и језичког планирања, које би водило
језичкој политици примјереној ситуацији насталој послије распада бивше
државе Југославије и у њој српскохрватског језика, који је био заједнички
у четири југословенске републике. Планирање језичке политике и њено
спровођење струка успјешно може да обавља искључиво у доброј сарадњи с
државом. Послије распада српско-хрватског језичког заједништва у Србији
нема утврђене језичке стратегије и државне језичке политике. Одбор за
стандардизацију српског језика на ту чињеницу је указивао и нудио стручну
помоћ држави. У раду се говори о раду, резултатима и проблемима којим
се бавио и с којим се сударао Одбор за стандардизацију српског језика од
оснивања до данас.
AB  - Комитет по стандартизации сербского языка был основан двадцать лет назад (12. декемврия 1997) с целью собрать специалистов и
научные учреждения ради изучения сербского языка на синхронном
и диахронном планах, которое вело бы и к осовремениванию литературно-языковой нормы, а также ради языкового планирования, которое
вело бы к языковой политике, соответствующей ситуации, которая возникла после распада бывшего государства Югославии и в ней сербскохорватского языка, который был общим в четырех югославских республиках. После распада сербско-хорватского языкового сообщества в
Сербии нет установленной языковой стратегии и государственной языковой политики. Инициаторы основания Комитета, и его учредители,
понимали, что в новых обстоятельствах нужно установить и проводить
языковую политику в соответствии с новыми условиями. Разумеется
– специальность может успешно планировать и проводить языковую
политику исключительно в хорошем сотрудничестве языковой специальности и государства. Комитет считает, что государству давно пора
взять на себя часть ответственности за статус сербского языка, за установление и проведение языковой политики, давно пора проявить политическую волю в рамках социальной общности и политического сообщества и согласоваться со специальностью для того, чтобы забота о
статусе сербского языка и письма была постоянной.
В статье речь идет о работе, результатах и проблемах, которыми
занимался и с которыми сталкивался Комитет по стандартизации сербского языка со дня своего основания по сегодня. Отмечены более значимые результаты работы. И у Комитета есть заслуги в том, что было
начато составление капитальных и других произведений значимых для
осовременивания стандартноязыковой нормы, что были сделаны некоторые новые инструменты стандартного языка, что в нашей культурной
общественности возрастает сознание о месте сербского языка и письма
в обществе, в конце – в том, что некоторые ответственные представители
государства в Сербии и Республике Сербской поняли значение сербского
языка и необходимость разработать сербскую языковую политику для
целого сербского языкового пространства. Указывается и на некоторые
слабости в работе Комитета в предыдущих двадцати годах.
PB  - Београд : Иститут за српски језик САНУ
T2  - Наш језик
T1  - Двадесет година рада Одбора за стандардизацију српског језика
T1  - Двадцать лет работы Комитета по стандартизации сербского языка
SP  - 13
EP  - 26
VL  - 49
IS  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7425
ER  - 
@article{
author = "Танасић, Срето З.",
year = "2018",
abstract = "Одбор за стандардизацију српског језика основан је прије двадесет година (12. децембра 1997) с циљем окупљања стручњака и научних
институција ради изучавања српског језика на синхроном и дијахроном плану, које би водило (и) осавремењавању књижевнојезичке норме у његовој
екавској и ијекавској верзији, као и језичког планирања, које би водило
језичкој политици примјереној ситуацији насталој послије распада бивше
државе Југославије и у њој српскохрватског језика, који је био заједнички
у четири југословенске републике. Планирање језичке политике и њено
спровођење струка успјешно може да обавља искључиво у доброј сарадњи с
државом. Послије распада српско-хрватског језичког заједништва у Србији
нема утврђене језичке стратегије и државне језичке политике. Одбор за
стандардизацију српског језика на ту чињеницу је указивао и нудио стручну
помоћ држави. У раду се говори о раду, резултатима и проблемима којим
се бавио и с којим се сударао Одбор за стандардизацију српског језика од
оснивања до данас., Комитет по стандартизации сербского языка был основан двадцать лет назад (12. декемврия 1997) с целью собрать специалистов и
научные учреждения ради изучения сербского языка на синхронном
и диахронном планах, которое вело бы и к осовремениванию литературно-языковой нормы, а также ради языкового планирования, которое
вело бы к языковой политике, соответствующей ситуации, которая возникла после распада бывшего государства Югославии и в ней сербскохорватского языка, который был общим в четырех югославских республиках. После распада сербско-хорватского языкового сообщества в
Сербии нет установленной языковой стратегии и государственной языковой политики. Инициаторы основания Комитета, и его учредители,
понимали, что в новых обстоятельствах нужно установить и проводить
языковую политику в соответствии с новыми условиями. Разумеется
– специальность может успешно планировать и проводить языковую
политику исключительно в хорошем сотрудничестве языковой специальности и государства. Комитет считает, что государству давно пора
взять на себя часть ответственности за статус сербского языка, за установление и проведение языковой политики, давно пора проявить политическую волю в рамках социальной общности и политического сообщества и согласоваться со специальностью для того, чтобы забота о
статусе сербского языка и письма была постоянной.
В статье речь идет о работе, результатах и проблемах, которыми
занимался и с которыми сталкивался Комитет по стандартизации сербского языка со дня своего основания по сегодня. Отмечены более значимые результаты работы. И у Комитета есть заслуги в том, что было
начато составление капитальных и других произведений значимых для
осовременивания стандартноязыковой нормы, что были сделаны некоторые новые инструменты стандартного языка, что в нашей культурной
общественности возрастает сознание о месте сербского языка и письма
в обществе, в конце – в том, что некоторые ответственные представители
государства в Сербии и Республике Сербской поняли значение сербского
языка и необходимость разработать сербскую языковую политику для
целого сербского языкового пространства. Указывается и на некоторые
слабости в работе Комитета в предыдущих двадцати годах.",
publisher = "Београд : Иститут за српски језик САНУ",
journal = "Наш језик",
title = "Двадесет година рада Одбора за стандардизацију српског језика, Двадцать лет работы Комитета по стандартизации сербского языка",
pages = "13-26",
volume = "49",
number = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7425"
}
Танасић, С. З.. (2018). Двадесет година рада Одбора за стандардизацију српског језика. in Наш језик
Београд : Иститут за српски језик САНУ., 49(1), 13-26.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7425
Танасић СЗ. Двадесет година рада Одбора за стандардизацију српског језика. in Наш језик. 2018;49(1):13-26.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7425 .
Танасић, Срето З., "Двадесет година рада Одбора за стандардизацију српског језика" in Наш језик, 49, no. 1 (2018):13-26,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7425 .

Институционални и независни актери у заједничком деловању : стратегије јавно-цивилног партнерства – пледоаје за аутономију културе

Драгићевић Шешић, Милена

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2017)

TY  - CONF
AU  - Драгићевић Шешић, Милена
PY  - 2017
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9193
AB  - У култури једне земље изузетно је важно да су добро развијена сва три сектора: јавни, приватни и цивилни. Сваки од њих даје другачији и различит квалитет.
Јавни сектор кроз бројне установе гарант је остваривања јавног интереса, очувања
културног наслеђа и подстицања савремене уметничке продукције која ће неговати свe
богатство разноликости културних израза. Приватни сектор доноси спремност ризика
и иновације, експериментисања са новим просторима, методама рада и технологијама,
али и спремност да шири културну јавност, публику, не би ли остварио што значајнију
добит, или макар повратио улагања. Организације цивилног друштва у култури комплементарним деловањем указују на занемарене и заборављене домене, како у погледу
очувања културног наслеђа (политика сећања и заборава) тако и у погледу уметничке продукције (савремени плес, вишемедијска уметност, уметност у јавном простору),
боре се за социјалну правду – дакле, за доступност културних добара и културних
пракси свим људима, без обзира на њихово место становања, способности или хендикепе, расну, верску, родну, етничку припадност.
Стога савремена културна дебата указује на неопходност јавно-цивилног партнерства у остваривању јавног интереса у култури, посебно стога што су се праксе јавно-
-приватних интерсекторских партнерстава показале спорним (коруптивним, или бар
недовољно добрим јер приватни инвеститор најчешће није долазио из подручја културе и занемаривао је јавни интерес у корист комерцијалног интереса).
AB  - In culture of a country, it is very important that all three sectors are well developed:
public, private and civil. Each one of them provides different quality. Public sector, through
numerous institutions, guarantees fulfillment of public interest, preservation of cultural heritage and stimulation of modern artistic production which will cherish the richness of versatility of cultural expressions. Private sector brings readiness for risk and innovations, experimenting with new spaces, ways of work and technologies, but also readiness to broaden the
cultural public, audience, in order to achieve as high profit as possible, or at least to cover its
investment. Organizations of civil society in culture, by their complementary activities point
to neglected and forgotten areas, both in terms of preservation of cultural heritage (policy of
remembrance and forgetting) and in terms of artistic production (modern dance, multimedia
art, art in public space), fight for social justice – i.e. for availability of cultural property and
cultural practices to all the people, regardless of place of their residence, their abilities or
handicaps, race, religious, sexuality and ethnicity.
Therefore, modern cultural debate points to necessity of public-civil partnership in fulfillment of public interest in culture, especially because the experience with public-private
cross-sectoral partnerships tuned out to be questionable (corruptive, or at least not good
enough, because the private investor usually was not coming from the area of culture and
kept neglecting public interest in favor of his commercial interest).
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
C3  - Култура, основа државног и националног идентитета : зборник радова са научног скупа одржаног 24. и 25. новембра 2016. године
T1  - Институционални и независни актери у заједничком деловању : стратегије јавно-цивилног партнерства – пледоаје за аутономију културе
SP  - 265
EP  - 285
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9193
ER  - 
@conference{
author = "Драгићевић Шешић, Милена",
year = "2017",
abstract = "У култури једне земље изузетно је важно да су добро развијена сва три сектора: јавни, приватни и цивилни. Сваки од њих даје другачији и различит квалитет.
Јавни сектор кроз бројне установе гарант је остваривања јавног интереса, очувања
културног наслеђа и подстицања савремене уметничке продукције која ће неговати свe
богатство разноликости културних израза. Приватни сектор доноси спремност ризика
и иновације, експериментисања са новим просторима, методама рада и технологијама,
али и спремност да шири културну јавност, публику, не би ли остварио што значајнију
добит, или макар повратио улагања. Организације цивилног друштва у култури комплементарним деловањем указују на занемарене и заборављене домене, како у погледу
очувања културног наслеђа (политика сећања и заборава) тако и у погледу уметничке продукције (савремени плес, вишемедијска уметност, уметност у јавном простору),
боре се за социјалну правду – дакле, за доступност културних добара и културних
пракси свим људима, без обзира на њихово место становања, способности или хендикепе, расну, верску, родну, етничку припадност.
Стога савремена културна дебата указује на неопходност јавно-цивилног партнерства у остваривању јавног интереса у култури, посебно стога што су се праксе јавно-
-приватних интерсекторских партнерстава показале спорним (коруптивним, или бар
недовољно добрим јер приватни инвеститор најчешће није долазио из подручја културе и занемаривао је јавни интерес у корист комерцијалног интереса)., In culture of a country, it is very important that all three sectors are well developed:
public, private and civil. Each one of them provides different quality. Public sector, through
numerous institutions, guarantees fulfillment of public interest, preservation of cultural heritage and stimulation of modern artistic production which will cherish the richness of versatility of cultural expressions. Private sector brings readiness for risk and innovations, experimenting with new spaces, ways of work and technologies, but also readiness to broaden the
cultural public, audience, in order to achieve as high profit as possible, or at least to cover its
investment. Organizations of civil society in culture, by their complementary activities point
to neglected and forgotten areas, both in terms of preservation of cultural heritage (policy of
remembrance and forgetting) and in terms of artistic production (modern dance, multimedia
art, art in public space), fight for social justice – i.e. for availability of cultural property and
cultural practices to all the people, regardless of place of their residence, their abilities or
handicaps, race, religious, sexuality and ethnicity.
Therefore, modern cultural debate points to necessity of public-civil partnership in fulfillment of public interest in culture, especially because the experience with public-private
cross-sectoral partnerships tuned out to be questionable (corruptive, or at least not good
enough, because the private investor usually was not coming from the area of culture and
kept neglecting public interest in favor of his commercial interest).",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Култура, основа државног и националног идентитета : зборник радова са научног скупа одржаног 24. и 25. новембра 2016. године",
title = "Институционални и независни актери у заједничком деловању : стратегије јавно-цивилног партнерства – пледоаје за аутономију културе",
pages = "265-285",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9193"
}
Драгићевић Шешић, М.. (2017). Институционални и независни актери у заједничком деловању : стратегије јавно-цивилног партнерства – пледоаје за аутономију културе. in Култура, основа државног и националног идентитета : зборник радова са научног скупа одржаног 24. и 25. новембра 2016. године
Београд : Српска академија наука и уметности., 265-285.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9193
Драгићевић Шешић М. Институционални и независни актери у заједничком деловању : стратегије јавно-цивилног партнерства – пледоаје за аутономију културе. in Култура, основа државног и националног идентитета : зборник радова са научног скупа одржаног 24. и 25. новембра 2016. године. 2017;:265-285.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9193 .
Драгићевић Шешић, Милена, "Институционални и независни актери у заједничком деловању : стратегије јавно-цивилног партнерства – пледоаје за аутономију културе" in Култура, основа државног и националног идентитета : зборник радова са научног скупа одржаног 24. и 25. новембра 2016. године (2017):265-285,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9193 .