TY  - GEN
PY  - 2022
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14442
AB  - There are several reasons why we decided to dedicate this double issue of Contemporary
Music Review to the topic of Serbian musical identity. The concept of identity
implies the existence of some individual or collective characteristic, or a feature, by
which a certain person or social group is recognisable. Both ‘musical identity’ and
‘national identity’ are elusive, flexible, changeable, and context-dependent notions.
The articles published in this issue help us consider whether, when, and under
what conditions these two types of identities intersect and what type of musical
works emerge from such overlaps.
PB  - London : Taylor & Francis
T1  - Contemporary Music Review Vol. 41, No. 5-6
SP  - 459
EP  - 689
VL  - 41
IS  - 5-6
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14442
ER  - 

@misc{
year = "2022",
abstract = "There are several reasons why we decided to dedicate this double issue of Contemporary
Music Review to the topic of Serbian musical identity. The concept of identity
implies the existence of some individual or collective characteristic, or a feature, by
which a certain person or social group is recognisable. Both ‘musical identity’ and
‘national identity’ are elusive, flexible, changeable, and context-dependent notions.
The articles published in this issue help us consider whether, when, and under
what conditions these two types of identities intersect and what type of musical
works emerge from such overlaps.",
publisher = "London : Taylor & Francis",
title = "Contemporary Music Review Vol. 41, No. 5-6",
pages = "459-689",
volume = "41",
number = "5-6",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14442"
}

(2022). Contemporary Music Review Vol. 41, No. 5-6. 
London : Taylor & Francis., 41(5-6), 459-689.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14442

Contemporary Music Review Vol. 41, No. 5-6. 2022;41(5-6):459-689.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14442 .

"Contemporary Music Review Vol. 41, No. 5-6", 41, no. 5-6 (2022):459-689,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14442 .

TY  - JOUR
AU  - Томић, Марија
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12527
AB  - The basic thesis of this paper is that ʻpause’ represents the ontological center of Claude Debussy’s (1862–1918) Syrinx for solo flute (1913). The phenomenon of the musical work is interpreted through an ontological perspective, following Roman Ingarden’s reflections presented in his Ontology of the Work of Art, having also in mind the different modes in which music can exist, that can be read from Ferruccio Busoni’s Sketch of a New Esthetic of Music. Since the programmatic content of Syrinx represents the myth of Pan’s flute, we necessarily introduce Mircea Eliadeʼs explication of the phenomenon of myth, more precisely, of the mythical
time, into the theoretical discussion as well.
AB  - Основна теза овог рада јесте да ʻпауза’ представља онтолошки центар
Дебисијеве (Claude Debussy, 1862–1918) композиције Сиринкс за соло
флауту (1913). Феномен музичког дела тумачимо из онтолошке перспективе,
по узору на Ингарденова (Roman Ingarden) промишљања изложена у његовој
Онтологији уметности, имајући у виду и различите модусе појавности музике
који се ишчитавају из Бузонијевог (Ferruccio Busoni) Нацрта за једну нову
естетику музике. Будући да програмску основу композиције Сиринкс чини
мит о Пановој фрули, у теоријску расправу нужно уводимо и Елијадеову
(Mircea Eliade) експликацију феномена мита, прецизније, митског времена.
AB  - Symbol of the (modern) flute music, Claude Debussy’s (1862–1918) composition
Syrinx for solo flute was initially conceived and premiered in 1913 as music for the
first scene of the third act of Gabriel Mourey’s dramatic poem Psyché. The phenomenon
of musical/Debussy’s work is interpreted through an ontological perspective,
following Roman Ingarden’s reflections presented in his Ontology of the Work of Art,
having also in mind the different modes in which music can exist, that can be read
from Ferruccio Busoni’s Sketch of a New Esthetic of Music. Since the programmatic
content of Syrinx represents the myth of Pan’s flute, we necessarily introduce into
the theoretical discussion as well Mircea Eliade’s explication of the phenomenon
of myth, more precisely, of the mythical/sacred time (Great Time), which stands
in contrast to the profane or historical time. Entering the Time takes place, significantly,
almost at the very beginning of the composition, thanks to the appearance of
the Fermata written after all beats in the second bar and, then, to the double bar line
which completes the eighth bar – during the sound realization of these signs flutists
ʻperform’ pauses, which we understand as places of the intersection of musical and
mythical time, that is, as a mean of temporal continuity in the overall dramaturgical
flow. It becomes apparent that the Time (Fermata/double bar line/ʻpause’) in a certain
way determines the musical time, i.e. the temporal organization of Syrinx. Therefore,
the constitutive elements of the myth are the hallmarks of this work – apart
from, for example, the interaction of two modes of time (mythical and musical) inhabiting
each version of the myth of Pan’s flute, which the composer transposed to
his work, treatment of the musical material also resonates with mythical patterns,
particularly the concept of returning “at the beginning”. Since Busoni’s fourth mode
– the conception of interpretation – likewise takes place primarily through ʻcreating’
the Fermata’s duration, we conclude that ʻpause’ represents the ontological center of
Syrinx for solo flute, which intensifies the image of the identity of a musical work as
an ideal object.
PB  - Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности
T2  - Музикологија
T1  - Écoutant la musique de Pan: о онтолошком потенцијалу ʻпаузе’ у Дебисијевом делу Сиринкс
T1  - Écoutant la musique de Pan: Regarding the Ontological Horizons of ʻPause’ in Claude Debussy’s Syrinx
SP  - 213
EP  - 229
IS  - 31
DO  - 10.2298/MUZ2131213T
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12527
ER  - 

@article{
author = "Томић, Марија",
year = "2021",
abstract = "The basic thesis of this paper is that ʻpause’ represents the ontological center of Claude Debussy’s (1862–1918) Syrinx for solo flute (1913). The phenomenon of the musical work is interpreted through an ontological perspective, following Roman Ingarden’s reflections presented in his Ontology of the Work of Art, having also in mind the different modes in which music can exist, that can be read from Ferruccio Busoni’s Sketch of a New Esthetic of Music. Since the programmatic content of Syrinx represents the myth of Pan’s flute, we necessarily introduce Mircea Eliadeʼs explication of the phenomenon of myth, more precisely, of the mythical
time, into the theoretical discussion as well., Основна теза овог рада јесте да ʻпауза’ представља онтолошки центар
Дебисијеве (Claude Debussy, 1862–1918) композиције Сиринкс за соло
флауту (1913). Феномен музичког дела тумачимо из онтолошке перспективе,
по узору на Ингарденова (Roman Ingarden) промишљања изложена у његовој
Онтологији уметности, имајући у виду и различите модусе појавности музике
који се ишчитавају из Бузонијевог (Ferruccio Busoni) Нацрта за једну нову
естетику музике. Будући да програмску основу композиције Сиринкс чини
мит о Пановој фрули, у теоријску расправу нужно уводимо и Елијадеову
(Mircea Eliade) експликацију феномена мита, прецизније, митског времена., Symbol of the (modern) flute music, Claude Debussy’s (1862–1918) composition
Syrinx for solo flute was initially conceived and premiered in 1913 as music for the
first scene of the third act of Gabriel Mourey’s dramatic poem Psyché. The phenomenon
of musical/Debussy’s work is interpreted through an ontological perspective,
following Roman Ingarden’s reflections presented in his Ontology of the Work of Art,
having also in mind the different modes in which music can exist, that can be read
from Ferruccio Busoni’s Sketch of a New Esthetic of Music. Since the programmatic
content of Syrinx represents the myth of Pan’s flute, we necessarily introduce into
the theoretical discussion as well Mircea Eliade’s explication of the phenomenon
of myth, more precisely, of the mythical/sacred time (Great Time), which stands
in contrast to the profane or historical time. Entering the Time takes place, significantly,
almost at the very beginning of the composition, thanks to the appearance of
the Fermata written after all beats in the second bar and, then, to the double bar line
which completes the eighth bar – during the sound realization of these signs flutists
ʻperform’ pauses, which we understand as places of the intersection of musical and
mythical time, that is, as a mean of temporal continuity in the overall dramaturgical
flow. It becomes apparent that the Time (Fermata/double bar line/ʻpause’) in a certain
way determines the musical time, i.e. the temporal organization of Syrinx. Therefore,
the constitutive elements of the myth are the hallmarks of this work – apart
from, for example, the interaction of two modes of time (mythical and musical) inhabiting
each version of the myth of Pan’s flute, which the composer transposed to
his work, treatment of the musical material also resonates with mythical patterns,
particularly the concept of returning “at the beginning”. Since Busoni’s fourth mode
– the conception of interpretation – likewise takes place primarily through ʻcreating’
the Fermata’s duration, we conclude that ʻpause’ represents the ontological center of
Syrinx for solo flute, which intensifies the image of the identity of a musical work as
an ideal object.",
publisher = "Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности",
journal = "Музикологија",
title = "Écoutant la musique de Pan: о онтолошком потенцијалу ʻпаузе’ у Дебисијевом делу Сиринкс, Écoutant la musique de Pan: Regarding the Ontological Horizons of ʻPause’ in Claude Debussy’s Syrinx",
pages = "213-229",
number = "31",
doi = "10.2298/MUZ2131213T",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12527"
}

Томић, М.. (2021). Écoutant la musique de Pan: о онтолошком потенцијалу ʻпаузе’ у Дебисијевом делу Сиринкс. in Музикологија
Београд : Музиколошки институт Српске академије наука и уметности.(31), 213-229.
https://doi.org/10.2298/MUZ2131213T
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12527

Томић М. Écoutant la musique de Pan: о онтолошком потенцијалу ʻпаузе’ у Дебисијевом делу Сиринкс. in Музикологија. 2021;(31):213-229.
doi:10.2298/MUZ2131213T
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12527 .

Томић, Марија, "Écoutant la musique de Pan: о онтолошком потенцијалу ʻпаузе’ у Дебисијевом делу Сиринкс" in Музикологија, no. 31 (2021):213-229,
https://doi.org/10.2298/MUZ2131213T .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12527 .

TY  - JOUR
AU  - Veselinović-Hofman, Mirjana
PY  - 2017
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/3639
AB  - The subject of this paper concerns the consideration of the social and artistic
position of Serbian music within the framework of socialist cultural policies and
the post-socialist culture of Serbia in transition. That position will be examined
from the perspective of some vital creative issues in respect of which aesthetic,
poetical and stylistic streams have often been formed or modified, and weighed
against each other. This involves the problems of what and how, which ultimately
lie at the root of every musical trend and more generally in art, coupled with the
problem of why as a certain point of ‘rotation’ at which both the what and the how
are met and modified.
AB  - У овом раду размотрен је однос између питања шта, како и зашто у музици
и културној политици социјалистичке Србије као дела југословенске
Федерације, у време и након социјалистичког реализма, а потом и
музичке/културне политике у транзицијској Србији. Дакле, у времену од
соцреалистичке музичке ’парадигме’ и културно-образовне социјалистичке
концепције, до данашње, стратегијски запуштене и разорене друштвене
позиције музике и културе у Србији.
Тако је показано да је у социјалистичком реализму веза између шта и зашто
музике по природи ствари ближа и непосреднија него између како и зашто,
будући да циљ тог шта у свакој политички ангажованој музици, па и нашој
тадашњој, јесте у томе да разлог његовог постојања, дакле његово зашто,
учини пријемчивим и непосредно доступним. Ипак, у вези са како, то зашто
није увек било и плакатски наметљиво.
По увођењу самоуправљања 1952, соцреализам ће почети у српској музици и
уметности да се повлачи пред естетским начелима модернизма. Та тенденција
се у релевантној српској литератури, пре свега о књижевној и ликовној
уметности после Другог светског рата, тумачи као социјалистички естетизам,
који се развија у социјалистички, умерени модернизам.
Атрибут умерен је овде схваћен пре свега као карактеристичан симптом
једног ослобађајућег стања духа у музици после соцреализма; као један
стилски неспецификујући атрибут који, у синтагми умерен тј. социјалистички
модернизам, има пре свега политичку конотацију. Он упућује на природу
политике тог социјалистичког, заправо на оно зашто културе, уметности и
музике несврстане самоуправне Југославије. У том раздобљу су се, стога, и
оно шта и оно како српске музике нашли пред слободним избором, државно
гарантованим у мери у којој тај избор неће ’угрозити’ државни систем. Поистовећени у соцреализму, шта и како су се, значи, након њега ’раздвојили’.
У друштвено-вредносном систему постсоцијалистичке Србије, директно
пропорционалном логици тржишта, композиторска и извођачка продукција
одвијају се у пуној слободи одлука и с обзиром на оно шта и на оно како. Али,
када се из разлога свог друштвеног пласмана музика ипак приклони тржишту
тј. ономе што наша културна политика подстиче, шта и како музике могу са
лакоћом поново да се преклопе у својој директној зависности од оног зашто.
Јер се наша културна политика данас не гради на концепту превазилажења
разорних модуса управљених на укупну институцију музике у транзицијској
Србији, већ на концепту ’кокетирања’ са разбибригом уносне забаве, на
укупном вредносном обезваживању институција и ’жонглирању’ њима.
PB  - Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts
T2  - Музикологија / Musicology
T1  - What, How, and Why in Serbian Music after the Second World War, in the Light of Ideological-Political Upheavals
T1  - Шта, како и зашто у српској музици после другог светског рата, у светлу идеолошко-политичких превирања
SP  - 15
EP  - 29
IS  - 23
DO  - 10.2298/MUZ1723015V
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3639
ER  - 

@article{
author = "Veselinović-Hofman, Mirjana",
year = "2017",
abstract = "The subject of this paper concerns the consideration of the social and artistic
position of Serbian music within the framework of socialist cultural policies and
the post-socialist culture of Serbia in transition. That position will be examined
from the perspective of some vital creative issues in respect of which aesthetic,
poetical and stylistic streams have often been formed or modified, and weighed
against each other. This involves the problems of what and how, which ultimately
lie at the root of every musical trend and more generally in art, coupled with the
problem of why as a certain point of ‘rotation’ at which both the what and the how
are met and modified., У овом раду размотрен је однос између питања шта, како и зашто у музици
и културној политици социјалистичке Србије као дела југословенске
Федерације, у време и након социјалистичког реализма, а потом и
музичке/културне политике у транзицијској Србији. Дакле, у времену од
соцреалистичке музичке ’парадигме’ и културно-образовне социјалистичке
концепције, до данашње, стратегијски запуштене и разорене друштвене
позиције музике и културе у Србији.
Тако је показано да је у социјалистичком реализму веза између шта и зашто
музике по природи ствари ближа и непосреднија него између како и зашто,
будући да циљ тог шта у свакој политички ангажованој музици, па и нашој
тадашњој, јесте у томе да разлог његовог постојања, дакле његово зашто,
учини пријемчивим и непосредно доступним. Ипак, у вези са како, то зашто
није увек било и плакатски наметљиво.
По увођењу самоуправљања 1952, соцреализам ће почети у српској музици и
уметности да се повлачи пред естетским начелима модернизма. Та тенденција
се у релевантној српској литератури, пре свега о књижевној и ликовној
уметности после Другог светског рата, тумачи као социјалистички естетизам,
који се развија у социјалистички, умерени модернизам.
Атрибут умерен је овде схваћен пре свега као карактеристичан симптом
једног ослобађајућег стања духа у музици после соцреализма; као један
стилски неспецификујући атрибут који, у синтагми умерен тј. социјалистички
модернизам, има пре свега политичку конотацију. Он упућује на природу
политике тог социјалистичког, заправо на оно зашто културе, уметности и
музике несврстане самоуправне Југославије. У том раздобљу су се, стога, и
оно шта и оно како српске музике нашли пред слободним избором, државно
гарантованим у мери у којој тај избор неће ’угрозити’ државни систем. Поистовећени у соцреализму, шта и како су се, значи, након њега ’раздвојили’.
У друштвено-вредносном систему постсоцијалистичке Србије, директно
пропорционалном логици тржишта, композиторска и извођачка продукција
одвијају се у пуној слободи одлука и с обзиром на оно шта и на оно како. Али,
када се из разлога свог друштвеног пласмана музика ипак приклони тржишту
тј. ономе што наша културна политика подстиче, шта и како музике могу са
лакоћом поново да се преклопе у својој директној зависности од оног зашто.
Јер се наша културна политика данас не гради на концепту превазилажења
разорних модуса управљених на укупну институцију музике у транзицијској
Србији, већ на концепту ’кокетирања’ са разбибригом уносне забаве, на
укупном вредносном обезваживању институција и ’жонглирању’ њима.",
publisher = "Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts",
journal = "Музикологија / Musicology",
title = "What, How, and Why in Serbian Music after the Second World War, in the Light of Ideological-Political Upheavals, Шта, како и зашто у српској музици после другог светског рата, у светлу идеолошко-политичких превирања",
pages = "15-29",
number = "23",
doi = "10.2298/MUZ1723015V",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3639"
}

Veselinović-Hofman, M.. (2017). What, How, and Why in Serbian Music after the Second World War, in the Light of Ideological-Political Upheavals. in Музикологија / Musicology
Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts.(23), 15-29.
https://doi.org/10.2298/MUZ1723015V
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3639

Veselinović-Hofman M. What, How, and Why in Serbian Music after the Second World War, in the Light of Ideological-Political Upheavals. in Музикологија / Musicology. 2017;(23):15-29.
doi:10.2298/MUZ1723015V
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3639 .

Veselinović-Hofman, Mirjana, "What, How, and Why in Serbian Music after the Second World War, in the Light of Ideological-Political Upheavals" in Музикологија / Musicology, no. 23 (2017):15-29,
https://doi.org/10.2298/MUZ1723015V .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3639 .

TY  - JOUR
AU  - Medić, Milena
PY  - 2017
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/3769
AB  - In the Renaissance period, melancholia emerged as a dramatic cultural
phenomenon among the intellectual and artistic elites, with a locus in elegy
it gave form to the Renaissance poetics of loss, pain and shedding of tears,
expressing essentially the fantasy about death as a prerequisite for revival. The
possibilities of confronting the threats of death were being found in its very
nature whose inherent ambiguity was determined by the principles of Thanatos
and Eros. The creative act of the troping of elegy proved to be an effective literary
and musical strategy for the transcendence of death including the procedures
of homeopathization, pastoralization, heroization and erotization of elegy. The
elegiac tropic transcendence of death found its most complex expression in the
madrigal which in turn added to its basic polyphonic procedure the opposing
stylistic elements of the pastoral genres (canzonettas and villanellas) or heroic
solo or choral recitations and it consequently acquired a hybrid form in the last
decades of the 16th century, and thereby proved to be a cultural trope itself. The
aim of this article is to examine the musical implications of the tropic strategies of
facing death within Francesco Petrarch’s, Torquato Tasso’s, and Battista Gurini’s
poetic models of the art of loving death, using the remarkable examples of the
Italian madrigal practice of the late Renaissance.
AB  - Велики повратак меланхолије у ренесансном хуманизму био је означен ревизијом
медицинског Галеновог и филозофског Аристотеловог дискурса
о меланхолији, која је, последично, поред људског и природног, укључила
такође небески или божански узрок афликције епохе. Скок меланхолије
из медицинског стања у дискурзивну праксу покренуо је фирентински
неоплатонички филозоф, лекар и композитор, Марсилио Фићино,
продубљујући га перспективом о љубави.
Међуоднос љубави и меланхолије био је укорењен у танатолошкој идеји
сепарације, одсуства и губитка, која, као важан, осветљава однос меланхолије
према еросу у смислу копуле која оно што је одсутно држи у присутности
и оно што је изгубљено претвара у недостижан објект носталгичне жеље и
жудње. За ренесансну културу, објекти меланхоличног ероса били су антика,
идеализована фигура декорпореалне жене или пак исконско јединство с
Богом. У погребној, контемплативној или љубавној евокацији сатурнијанског
темперамента ерос је тај који поставља такође захтев за превазилажењем
губитка, за односом са трансцендентним, а чији је праг управо танатос.
Афирмација мушког субјекта меланхоличног ероса била је постигнута
позакоњењем изражавања његове меланхолије у формама културалне
продукције и уметничке репрезентације.
Елегија, као рефлексивна, меланхолична песма повезана с идејама смрти,
губитка и туге, овековечује амбигвтет, својствен меланхолији, у динамици
између стварности телесне смрти (logos похвале врлина умрлог у погребној
персоналној елегији), љубавног бола као симболичке смрти (pathos
афективног туговања у љубавној елегији) и наде и вере у (духовни) живот
после смрти (ethos есхатолошке утехе у божанској елегији). Суочење са
смрћу, као поетски захтев праксе љубавне елегије од Франческа Петрарке преко Торквата Таса до Батисте Гваринија, било је могуће помоћу
креативних чинова тропирања елегије. У јединственом поетском преображају
ренесансног елегијског дискурса о љубавном губитку, од бола (pathos) до
задовољства (pothos), искристалисала су се три модела лирске ars moriendi
– петраркистички модел tristitia amoris, тасовски модел militia amoris и
гваринијевски модел volupta amoris. Ови модели су обликовани нарочитим
стратегијама тропичног превазилажења смрти које се могу описати у смислу
хомеопатизације помоћу метафоре, хероизације помоћу епске борбе и
наративне дистанце и пасторализације и еротизације помоћу метонимије,
ироније и синегдохе. У подручју световне музике, тај преображај је укључио
усвајање, у основни, полифоно конституисан проседе и stile grave мадригала,
опонентних карактеристика хомофоног проседеа и stile piacevole (канцонета,
виланела) ili пак stile eroico (соло или хорска рецитација).
Гваринијево теоријско разматрање етичкe сврхе новог, хибридног драматског
жанра, трагикомедије, у прочишћењу (purgare) отровног аспекта меланхолије,
mestizia (туга), баца ново светло на паралелну микстуру трагичког и комичког
кôда на подручју световне музике, наиме, у новом, хибридном музичком
жанру, канцонета-мадригалу позног XVI века. Оно је на крају ренесансне
епохе реконтекстуализовало Фићинову препоруку алопатичне темперације
малефикног сатурнијанског темеперамента помоћу пасторално-еротског и
модалног ethosa „три небеске Грације” – хиполидијске Venus voluptas, рођене
за задовољство и музику, лидијског Jovis laetus, рођеног за комички смех, и
надасве дорског Apollo Phoebus, рођеног за музикотерапију.
PB  - Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts
T2  - Музикологија / Musicology
T1  - From Pain to Pleasure: The Troping of Elegy in the Renaissance Italian Madrigal
T1  - Од бола до задовољства: тропирање елегије у ренесансном италијанском мадригалу
SP  - 151
EP  - 175
VL  - I
IS  - 22
DO  - 10.2298/MUZ1722151M
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3769
ER  - 

@article{
author = "Medić, Milena",
year = "2017",
abstract = "In the Renaissance period, melancholia emerged as a dramatic cultural
phenomenon among the intellectual and artistic elites, with a locus in elegy
it gave form to the Renaissance poetics of loss, pain and shedding of tears,
expressing essentially the fantasy about death as a prerequisite for revival. The
possibilities of confronting the threats of death were being found in its very
nature whose inherent ambiguity was determined by the principles of Thanatos
and Eros. The creative act of the troping of elegy proved to be an effective literary
and musical strategy for the transcendence of death including the procedures
of homeopathization, pastoralization, heroization and erotization of elegy. The
elegiac tropic transcendence of death found its most complex expression in the
madrigal which in turn added to its basic polyphonic procedure the opposing
stylistic elements of the pastoral genres (canzonettas and villanellas) or heroic
solo or choral recitations and it consequently acquired a hybrid form in the last
decades of the 16th century, and thereby proved to be a cultural trope itself. The
aim of this article is to examine the musical implications of the tropic strategies of
facing death within Francesco Petrarch’s, Torquato Tasso’s, and Battista Gurini’s
poetic models of the art of loving death, using the remarkable examples of the
Italian madrigal practice of the late Renaissance., Велики повратак меланхолије у ренесансном хуманизму био је означен ревизијом
медицинског Галеновог и филозофског Аристотеловог дискурса
о меланхолији, која је, последично, поред људског и природног, укључила
такође небески или божански узрок афликције епохе. Скок меланхолије
из медицинског стања у дискурзивну праксу покренуо је фирентински
неоплатонички филозоф, лекар и композитор, Марсилио Фићино,
продубљујући га перспективом о љубави.
Међуоднос љубави и меланхолије био је укорењен у танатолошкој идеји
сепарације, одсуства и губитка, која, као важан, осветљава однос меланхолије
према еросу у смислу копуле која оно што је одсутно држи у присутности
и оно што је изгубљено претвара у недостижан објект носталгичне жеље и
жудње. За ренесансну културу, објекти меланхоличног ероса били су антика,
идеализована фигура декорпореалне жене или пак исконско јединство с
Богом. У погребној, контемплативној или љубавној евокацији сатурнијанског
темперамента ерос је тај који поставља такође захтев за превазилажењем
губитка, за односом са трансцендентним, а чији је праг управо танатос.
Афирмација мушког субјекта меланхоличног ероса била је постигнута
позакоњењем изражавања његове меланхолије у формама културалне
продукције и уметничке репрезентације.
Елегија, као рефлексивна, меланхолична песма повезана с идејама смрти,
губитка и туге, овековечује амбигвтет, својствен меланхолији, у динамици
између стварности телесне смрти (logos похвале врлина умрлог у погребној
персоналној елегији), љубавног бола као симболичке смрти (pathos
афективног туговања у љубавној елегији) и наде и вере у (духовни) живот
после смрти (ethos есхатолошке утехе у божанској елегији). Суочење са
смрћу, као поетски захтев праксе љубавне елегије од Франческа Петрарке преко Торквата Таса до Батисте Гваринија, било је могуће помоћу
креативних чинова тропирања елегије. У јединственом поетском преображају
ренесансног елегијског дискурса о љубавном губитку, од бола (pathos) до
задовољства (pothos), искристалисала су се три модела лирске ars moriendi
– петраркистички модел tristitia amoris, тасовски модел militia amoris и
гваринијевски модел volupta amoris. Ови модели су обликовани нарочитим
стратегијама тропичног превазилажења смрти које се могу описати у смислу
хомеопатизације помоћу метафоре, хероизације помоћу епске борбе и
наративне дистанце и пасторализације и еротизације помоћу метонимије,
ироније и синегдохе. У подручју световне музике, тај преображај је укључио
усвајање, у основни, полифоно конституисан проседе и stile grave мадригала,
опонентних карактеристика хомофоног проседеа и stile piacevole (канцонета,
виланела) ili пак stile eroico (соло или хорска рецитација).
Гваринијево теоријско разматрање етичкe сврхе новог, хибридног драматског
жанра, трагикомедије, у прочишћењу (purgare) отровног аспекта меланхолије,
mestizia (туга), баца ново светло на паралелну микстуру трагичког и комичког
кôда на подручју световне музике, наиме, у новом, хибридном музичком
жанру, канцонета-мадригалу позног XVI века. Оно је на крају ренесансне
епохе реконтекстуализовало Фићинову препоруку алопатичне темперације
малефикног сатурнијанског темеперамента помоћу пасторално-еротског и
модалног ethosa „три небеске Грације” – хиполидијске Venus voluptas, рођене
за задовољство и музику, лидијског Jovis laetus, рођеног за комички смех, и
надасве дорског Apollo Phoebus, рођеног за музикотерапију.",
publisher = "Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts",
journal = "Музикологија / Musicology",
title = "From Pain to Pleasure: The Troping of Elegy in the Renaissance Italian Madrigal, Од бола до задовољства: тропирање елегије у ренесансном италијанском мадригалу",
pages = "151-175",
volume = "I",
number = "22",
doi = "10.2298/MUZ1722151M",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3769"
}

Medić, M.. (2017). From Pain to Pleasure: The Troping of Elegy in the Renaissance Italian Madrigal. in Музикологија / Musicology
Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts., I(22), 151-175.
https://doi.org/10.2298/MUZ1722151M
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3769

Medić M. From Pain to Pleasure: The Troping of Elegy in the Renaissance Italian Madrigal. in Музикологија / Musicology. 2017;I(22):151-175.
doi:10.2298/MUZ1722151M
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3769 .

Medić, Milena, "From Pain to Pleasure: The Troping of Elegy in the Renaissance Italian Madrigal" in Музикологија / Musicology, I, no. 22 (2017):151-175,
https://doi.org/10.2298/MUZ1722151M .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3769 .

TY  - JOUR
AU  - Вуксановић, Ивана
PY  - 2016
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/3786
AB  - Предмет рада су два нова дела Милана Михајловића изведена у оквиру трибине
Нови звучни простори на фестивалу БУНТ у Београду, новембра 2015.
године. Композиције Меланхолија (2014) и Револт (2015) у раду се анализирају
и тумаче као својеврстан диптих, с обзиром на њихову сродност у композиционо-техничком
и структурном смислу, на комплементарност емотивних
тонуса сугерисаних насловима дела и на интертекстуалне релације композиција.
Кроз анализу ових композиција, а у поређењу са претходним ауторовим
остварењима, у раду се прати испољавање аутентичних и препознатљивих
црта ауторовог стила, као и круг семантичких идеја у његовом опусу.
AB  - The musical оеuvre of Milan Mihajlović (b. 1945) enjoys a high reputation and
position in contemporary Serbian music. This has been proven by the many awards he has
received, countless performances of his compositions at home and abroad, and especially
by the warm and approving reactions of the audience.
The stylistic consistency in his oeuvre is a result of his creative use of Scriabin’s
scale. The concept of this scale was first theoretically elaborated in an extensive study
written by Mihajlović in 1980 and, since then the scale has been functioning as a crucial
cohesive element in all Mihajlović’s compositions. The novelty in his oeuvre, composed
during the 1990s, were intertextual references made by using citations from his own works
and those of other composers (Monteverdi, Mozart, Stravinsky, Rachmaninov, Vasilije
Mokranjac).
The most characteristic features of his mature style are also recognizable in his recent
works Melancholy (2014) and Rebellion (2015). The interval structure of Skriabin’s
scale is projected along the horizontal (melodical) and vertical (harmonical) axes of the
both works while the formal design resulted from shifts of tensions and relaxations. Developmental
sections are based on variation and improvisation of the small number of
different motifs (three basic ones in Melancholy, four in Rebellion) above the metrically
moveable ostinato layers and the releases are marked by change of tempo, dynamic, meter
and texture. The most significant and radical release is the one which marks the abrupt
ending of Rebellion by the physical gesture of slamming down the keyboard lid. As the
composition was written for the BUNT festival (Belgrade) it fits the festival’s idea of expressing
resistance to the government’s neglect of academic musicians and institutions.
In the wider sense, it becomes a sign of the resistance to the world we live in, and that is
the world of lost ideals.
Both works are composed for the wind instrument and the piano quartet and in the
both cases the author’s voice, with its figures of sorrow and anger, is personified in singing,
narrative lines of the wind instrument (the oboe in Melancholy and French horn in
Rebellion respectively). These two compositions also demonstrate the specific concept of
a circle that is intuitively searched for and ingeniously implemented. It is manifested by
the cyclic concept of Scriabin’s scale and projected in all of the author’s compositional
procedures as a vehicle for the expression of lament and resignation.
PB  - Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts
T2  - Музикологија / Musicology
T1  - Усуд постмодерног света: о Меланхолији и Револту Милана Михајловића
T1  - The Fate of the Postmodern World: on Melancholy and Rebellion by Milan Mihajlović
SP  - 87
EP  - 107
VL  - II
IS  - 21
DO  - 10.2298/MUZ1621087V
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3786
ER  - 

@article{
author = "Вуксановић, Ивана",
year = "2016",
abstract = "Предмет рада су два нова дела Милана Михајловића изведена у оквиру трибине
Нови звучни простори на фестивалу БУНТ у Београду, новембра 2015.
године. Композиције Меланхолија (2014) и Револт (2015) у раду се анализирају
и тумаче као својеврстан диптих, с обзиром на њихову сродност у композиционо-техничком
и структурном смислу, на комплементарност емотивних
тонуса сугерисаних насловима дела и на интертекстуалне релације композиција.
Кроз анализу ових композиција, а у поређењу са претходним ауторовим
остварењима, у раду се прати испољавање аутентичних и препознатљивих
црта ауторовог стила, као и круг семантичких идеја у његовом опусу., The musical оеuvre of Milan Mihajlović (b. 1945) enjoys a high reputation and
position in contemporary Serbian music. This has been proven by the many awards he has
received, countless performances of his compositions at home and abroad, and especially
by the warm and approving reactions of the audience.
The stylistic consistency in his oeuvre is a result of his creative use of Scriabin’s
scale. The concept of this scale was first theoretically elaborated in an extensive study
written by Mihajlović in 1980 and, since then the scale has been functioning as a crucial
cohesive element in all Mihajlović’s compositions. The novelty in his oeuvre, composed
during the 1990s, were intertextual references made by using citations from his own works
and those of other composers (Monteverdi, Mozart, Stravinsky, Rachmaninov, Vasilije
Mokranjac).
The most characteristic features of his mature style are also recognizable in his recent
works Melancholy (2014) and Rebellion (2015). The interval structure of Skriabin’s
scale is projected along the horizontal (melodical) and vertical (harmonical) axes of the
both works while the formal design resulted from shifts of tensions and relaxations. Developmental
sections are based on variation and improvisation of the small number of
different motifs (three basic ones in Melancholy, four in Rebellion) above the metrically
moveable ostinato layers and the releases are marked by change of tempo, dynamic, meter
and texture. The most significant and radical release is the one which marks the abrupt
ending of Rebellion by the physical gesture of slamming down the keyboard lid. As the
composition was written for the BUNT festival (Belgrade) it fits the festival’s idea of expressing
resistance to the government’s neglect of academic musicians and institutions.
In the wider sense, it becomes a sign of the resistance to the world we live in, and that is
the world of lost ideals.
Both works are composed for the wind instrument and the piano quartet and in the
both cases the author’s voice, with its figures of sorrow and anger, is personified in singing,
narrative lines of the wind instrument (the oboe in Melancholy and French horn in
Rebellion respectively). These two compositions also demonstrate the specific concept of
a circle that is intuitively searched for and ingeniously implemented. It is manifested by
the cyclic concept of Scriabin’s scale and projected in all of the author’s compositional
procedures as a vehicle for the expression of lament and resignation.",
publisher = "Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts",
journal = "Музикологија / Musicology",
title = "Усуд постмодерног света: о Меланхолији и Револту Милана Михајловића, The Fate of the Postmodern World: on Melancholy and Rebellion by Milan Mihajlović",
pages = "87-107",
volume = "II",
number = "21",
doi = "10.2298/MUZ1621087V",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3786"
}

Вуксановић, И.. (2016). Усуд постмодерног света: о Меланхолији и Револту Милана Михајловића. in Музикологија / Musicology
Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts., II(21), 87-107.
https://doi.org/10.2298/MUZ1621087V
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3786

Вуксановић И. Усуд постмодерног света: о Меланхолији и Револту Милана Михајловића. in Музикологија / Musicology. 2016;II(21):87-107.
doi:10.2298/MUZ1621087V
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3786 .

Вуксановић, Ивана, "Усуд постмодерног света: о Меланхолији и Револту Милана Михајловића" in Музикологија / Musicology, II, no. 21 (2016):87-107,
https://doi.org/10.2298/MUZ1621087V .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3786 .

TY  - CHAP
AU  - Maglov, Marija
PY  - 2016
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/3374
AB  - This paper deals with the production of classical music records in the
Yugoslav label PGP-RTB/PGP-RTS since its foundation in 1968 up to the present. The
paper focuses on differentiation of editions released before and during the political,
economic and cultural transitions in the ’90s. Last decades of the twentieth century also
marked the technological transition from analog to digital recordings. Changes and
continuities reflected in the editorial policy (as read from the released recordings)
served as a marker of different transitions happening at that time.
PB  - Belgrade : Department of Musicology, Faculty of Music
T2  - Music: Transitions/Continuities
T1  - Transition in the PGP-RTB/PGP-RTS Reflected in the Classical Music Editions
SP  - 309
EP  - 316
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3374
ER  - 

@inbook{
author = "Maglov, Marija",
year = "2016",
abstract = "This paper deals with the production of classical music records in the
Yugoslav label PGP-RTB/PGP-RTS since its foundation in 1968 up to the present. The
paper focuses on differentiation of editions released before and during the political,
economic and cultural transitions in the ’90s. Last decades of the twentieth century also
marked the technological transition from analog to digital recordings. Changes and
continuities reflected in the editorial policy (as read from the released recordings)
served as a marker of different transitions happening at that time.",
publisher = "Belgrade : Department of Musicology, Faculty of Music",
journal = "Music: Transitions/Continuities",
booktitle = "Transition in the PGP-RTB/PGP-RTS Reflected in the Classical Music Editions",
pages = "309-316",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3374"
}

Maglov, M.. (2016). Transition in the PGP-RTB/PGP-RTS Reflected in the Classical Music Editions. in Music: Transitions/Continuities
Belgrade : Department of Musicology, Faculty of Music., 309-316.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3374

Maglov M. Transition in the PGP-RTB/PGP-RTS Reflected in the Classical Music Editions. in Music: Transitions/Continuities. 2016;:309-316.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3374 .

Maglov, Marija, "Transition in the PGP-RTB/PGP-RTS Reflected in the Classical Music Editions" in Music: Transitions/Continuities (2016):309-316,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3374 .

TY  - JOUR
AU  - Stefanović, Ana
PY  - 2016
UR  - http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/1450-9814/2016/1450-98141620151S.pdf
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/3818
AB  - The article examines the relation between traditional vocal music and contemporary compositional poetics in Serbian art song, created in the last two decades.
The special relationship between the “eastern” Balkans inheritance and “western” compositional practices which characterized Serbian music throughout the
20th century is considered in a contemporary, post-modern context and within a
particular genre framework. The status of the reference itself, as well as of referential relationships, are examined through examples taken from three works:
Dve tužbalice (1997) for soprano, viola and piano by Đuro Živković (1975), Da
su meni oči tvoje (2008) for soprano, flute and piano by Ivan Brkljačić (1977) and
Rukoveti (2000) for soprano and orchestra by Isidora Žebeljan (1967).
AB  - Српска соло песма, у широком временском опсегу музичког модернизма,
на различите начине призива ослонце традиционалних вокалних форми. Соло
песма савремених аутора карактеристична је и по томе што се захваљујући двојаком односу према фолклорном вокалном наслеђу на њој прелама и двојство модернистичког и постмодернистичког начина музичког мишљења, па самим тим,
и двојство референцијалног односа према старијим слојевима српске музике. С
једне стране, овај се однос модернистички успоставља на генерички начин, и по
правилу се окреће ʻдубљој’ традицији, пре свега оним фолклорним обрасцима
који подржавају ритуалну или магијску функције музике. У том случају, њени
ʻпризвани’ делови имају структурни статус у оквиру дела, и последица су архитекстуалних веза успостављених на далеким крајевима музичке повести. С друге
стране, када је реч о евоцираним фолклорним матрицама из ближе прошлости,
оне се на постмодернистички начин јављају у виду интертекста, прецизније, на
начин стилистичког цитата, где долазе у несагласност с актуалним контекстом
и бивају изложени лудичком, односно, иронијском превредновању. Разуме се, у
савременом српском лиду се може уочити како гранични статус саме референце,
тако и врста референцијалног односа. Ова је проблематика посебно размотрена
на примерима из три дела: Две тужбалице (1997) за сопран, виолу и клавир Ђура
Живковића (1975), Руковети (2000) за сопран и оркестар Исидоре Жебељан
(1967) и Да су мени очи твоје (2008) за сопран, флауту и клавир Ивана Бркљачића (1977). У првом делу се као референца јавља народна тужбалица црногорске провенијенције, у другом војвођанска градска песма XIX века, а у трећем,
како народна севдалинка босанскохерцеговачког порекла, тако њен уметнички
еквивалент у српској соло песми с почетка XX века. Традиционалне музичке референце, формулисане на овај начин, успостављају сложене односе са широким
спектром поетика у опсежном историјском луку западне музичке историје, која,
из постмодернистичког угла гледано, и сама задобија статус референце.
PB  - Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts
T2  - Музикологија / Musicology
T1  - Traditional Vocal Music as a Reference in Contemporary Serbian Art Song
T1  - Традиционална вокална музика као референца у савременој српској соло песми
SP  - 151
EP  - 170
IS  - 20
DO  - 10.2298/MUZ1620151S
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3818
ER  - 

@article{
author = "Stefanović, Ana",
year = "2016",
abstract = "The article examines the relation between traditional vocal music and contemporary compositional poetics in Serbian art song, created in the last two decades.
The special relationship between the “eastern” Balkans inheritance and “western” compositional practices which characterized Serbian music throughout the
20th century is considered in a contemporary, post-modern context and within a
particular genre framework. The status of the reference itself, as well as of referential relationships, are examined through examples taken from three works:
Dve tužbalice (1997) for soprano, viola and piano by Đuro Živković (1975), Da
su meni oči tvoje (2008) for soprano, flute and piano by Ivan Brkljačić (1977) and
Rukoveti (2000) for soprano and orchestra by Isidora Žebeljan (1967)., Српска соло песма, у широком временском опсегу музичког модернизма,
на различите начине призива ослонце традиционалних вокалних форми. Соло
песма савремених аутора карактеристична је и по томе што се захваљујући двојаком односу према фолклорном вокалном наслеђу на њој прелама и двојство модернистичког и постмодернистичког начина музичког мишљења, па самим тим,
и двојство референцијалног односа према старијим слојевима српске музике. С
једне стране, овај се однос модернистички успоставља на генерички начин, и по
правилу се окреће ʻдубљој’ традицији, пре свега оним фолклорним обрасцима
који подржавају ритуалну или магијску функције музике. У том случају, њени
ʻпризвани’ делови имају структурни статус у оквиру дела, и последица су архитекстуалних веза успостављених на далеким крајевима музичке повести. С друге
стране, када је реч о евоцираним фолклорним матрицама из ближе прошлости,
оне се на постмодернистички начин јављају у виду интертекста, прецизније, на
начин стилистичког цитата, где долазе у несагласност с актуалним контекстом
и бивају изложени лудичком, односно, иронијском превредновању. Разуме се, у
савременом српском лиду се може уочити како гранични статус саме референце,
тако и врста референцијалног односа. Ова је проблематика посебно размотрена
на примерима из три дела: Две тужбалице (1997) за сопран, виолу и клавир Ђура
Живковића (1975), Руковети (2000) за сопран и оркестар Исидоре Жебељан
(1967) и Да су мени очи твоје (2008) за сопран, флауту и клавир Ивана Бркљачића (1977). У првом делу се као референца јавља народна тужбалица црногорске провенијенције, у другом војвођанска градска песма XIX века, а у трећем,
како народна севдалинка босанскохерцеговачког порекла, тако њен уметнички
еквивалент у српској соло песми с почетка XX века. Традиционалне музичке референце, формулисане на овај начин, успостављају сложене односе са широким
спектром поетика у опсежном историјском луку западне музичке историје, која,
из постмодернистичког угла гледано, и сама задобија статус референце.",
publisher = "Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts",
journal = "Музикологија / Musicology",
title = "Traditional Vocal Music as a Reference in Contemporary Serbian Art Song, Традиционална вокална музика као референца у савременој српској соло песми",
pages = "151-170",
number = "20",
doi = "10.2298/MUZ1620151S",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3818"
}

Stefanović, A.. (2016). Traditional Vocal Music as a Reference in Contemporary Serbian Art Song. in Музикологија / Musicology
Belgrade : Institute of Musicology, Serbian Academy of Sciences and Arts.(20), 151-170.
https://doi.org/10.2298/MUZ1620151S
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3818

Stefanović A. Traditional Vocal Music as a Reference in Contemporary Serbian Art Song. in Музикологија / Musicology. 2016;(20):151-170.
doi:10.2298/MUZ1620151S
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3818 .

Stefanović, Ana, "Traditional Vocal Music as a Reference in Contemporary Serbian Art Song" in Музикологија / Musicology, no. 20 (2016):151-170,
https://doi.org/10.2298/MUZ1620151S .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_3818 .