@book{
author = "Миљковић, Вања",
year = "2023",
abstract = "Глаголски префикси представљају сложено питање у коме се семантика и граматика вишеструко преплићу. Потпуно је јасно да вишезначност глаголских префикса, које је и у досадашњим истраживањима посведочена, представља још једну манифестацију утеловљености значења – језичка јединица са примарно просторном семантиком постепено се ослобађа физичке онтологије како би указала на апстрактнију појмовност. Ипак, иако се префиксација првенствено повезује са творбеносемантичким језичким нивоом, значење префикса се не може потпуно одвојити од семантике и синтаксе глагола. Због свега тога наш је основни циљ у писању ове књиге био стварање теоријског модела који ће објединити различите аспекте глаголске префиксације. Занимало нас је да ли се сви глаголи са једним префиксом могу посматрати као јединствена семантичка категорија, којим се механизмима та категорија шири од центра који има сликовносхематску вредност ка несликовним доменима стварности, потом и где се у каузалној структури глаголског догађаја значење префикса детектује.
Модел који смо у свом истраживању користили утемељен је на когнитивнолингвистичком приступу језику, што је захтевало одабир и надоградњу постојећег аналитичког апарата, чему су посвећена прва три поглавља. У првом поглављу је показано да се традиционални структуралистички приступ глаголским префиксима у домаћој лингвистици XX века значајно додирује са савременим когнитивносемантичким школама. Преглед когнитивнолингвистичке литературе о овој теми је показао да се глаголски префикси углавном посматрају на хоризонталном семантичком плану, кроз препознавање значењских група међу глаголима са истим префиксом, али да постоји потреба да се размотри и могућност вертикалног обједињавања префиксалне породице. У том смо светлу изнели хипотезу о протосемантичком нивоу префиксног значења – протозначење је несликовно искуствено значење које префиксалну породицу држи на окупу.
Друго поглавље се бави статусом термина сликовна схема у когнитивној лингвистици. Усвојили смо редефиниције сликовних схема које су предложили Џ. Грејди (2005) и Мандлер и Кановас (2014). У том смислу разликујемо сликовне схеме (схеме физичких релација, као што су ИЗНОШЕЊЕ, УНОШЕЊЕ, ОМОТАВАЊЕ и др.), сликовне примитиве (схеме просторних елемената који изграђују сликовне схеме, као што је САДРЖАТЕЉ), одазивне садржаје коју су искуствено повезани са сликовним схемама (импликације ЗАШТИЋЕНОСТИ, ПРИЈАТНОСТИ, НЕПРИЈАТНОСТИ итд.) и суперсхеме (високоапстрактне граматичке релације које обједињују типично физичко искуство са обрасцима сложенијег надфизичког и нефизичког искуства, као што је, рецимо, ДОГАЂАЈНА КАУЗАЛНОСТ).
У трећем смо поглављу, стога, пажњу посветили каузалној суперсхеми – идеализованом когнитивном моделу који објашњава како се сложена каузална структура догађаја повезује са глаголским аргументима. Каузална суперсхема се наслања на Талмијеву динамику сила, Ланакерову когнитивну граматику (одакле се преузимају термини Трајектор и Оријентир, али са нешто другачијим значењем) и Крофтову теорију глаголских аргумената. Овај модел претпоставља да се каузална логика догађаја заснива на идеализованој троделној схеми коју чине каузални актанти. У агентативном пољу се препознају два актанта чијом интеграцијом настаје типични Агенс – Иницијатор, као ментални покретач догађаја, и Реализатор, као извршилац дејства. Реификатор представља Агенсову дејствену микрозону, док је Кондуктор Агенсова десјтвена макрозона. Медијално поље је сконцентрисано око Пермисора (Пред-Трајектора и Пред-Оријентира), који омогућавају да се дејство претвори у резултат. Резултативно поље чине носилац промене положаја (Трајектор) и носиоци промене садржаја (Оријентири). Различити начини компресије ове сложене структуре кореспондирају са различитим синтаксичким ликовима – прелазни глаголски оквир почива на њеном сажимању у двоактантски однос, док непрелазни указује на апсолутну компресију у једну сложену улогу. У тако постављеном моделу, протозначење префикса се препознаје као семантичка елаборација Трајектора и Оријентира.
У преосталим поглављима у овом су моделу анализирани глаголи са префиксима из-, у-, са-, о- и об-. Показано је да се у свокој од ових префиксалних породица може уочити обједињујуће протозначење, чије су најтипичније манифестације централне сликовне схеме које се са датим префиксом повезују. Сликовносхематско језгор се састоји од неколико схема које исто протозначење изражавају кроз различите обрасце основног физичког искуства (сликовна симилисемија). Тако се протосемантика ЕКСКЛУЗЕ (префикс из-) манифестује кроз три сликовне схеме: ИЗНОШЕЊЕ (схема садржи ексклузираног Трајектора), ИСТИСКАЊЕ (схема уз ексклузираног Трајектора садржи и улогу екстрахованог Оријентира) и ИЗЛАГАЊЕ (ексклузирани Трајектор + експозирани Оријентир). За глаголски префикс у- карактеристично је значење ИНКЛУЗИЈЕ, које се примарно остварује кроз сликовну схему УНОШЕЊА (у којој препознајемо инклузивни Оријентир) или сликовну схему ОМОТАВАЊА (у којој се препознаје инклузивни Трајектор). Глаголски префикс са- обједињује протозначењем САЖИМАЊА (КОМПРЕСИЈЕ) две супротстављене сликовне схеме – СМАЊИВАЊЕ (када се сажима физичка димензија Оријентира) и САБИРАЊЕ (када се сажима раздаљина између више Трајектора). На крају, иако су глаголски префикси о- и об- на сликовносхематском плану у великој мери подударни (оба префикса се манифестују преко сликовних схема УСПОСТАВЉАЊА БАРИЈЕРЕ, ИНТЕГРАЦИЈЕ ОМОТАЧА и ДЕЗИНТЕГРАЦИЈЕ ОМОТАЧА), анализа је показала да се об- може повезати са протозначењем ИНВОЛВИРАНОСТИ (зато у инвентару његових сликовних схема налазимо и сликовну схему ОБУХВАТАЊЕ ПУТАЊОМ), а о- са протозначењем АКСИЈАЛНОСТИ (УСМЕРЕНОСТ КА ОСИ ИЛИ ОД ЊЕ, зато у инвентару овог префикса постоје и сликовна схема ИСПАДА ИЗ РАВНОТЕЖЕ).
У анализама појединачних префикса показано је да протозначење, које се искуствено повезује са централним сликовним схемама, шири свој обухват на друге схеме посредством примарних метафора. Ако се тако откривају нове схеме унутар просторног и перцептивног сазнања, реч је о метасликовним схемама. Глагол изгубити нешто, на пример, не значи да објекат више није у садржатељу већ да није у субјектовом пољу доступности, што указује на метафору НЕДОСТУПНО ЈЕ ИЗВАН САДРЖАТЕЉА. Слично, ни глагол удаљити се не значи улазак у садржатељ, већ указује на примарнометафоричко апстраховање ОНО ШТО СЕ НЕ ВИДИ ЈЕ ОНО ШТО ЈЕ УНЕТО У САДРЖАТЕЉ. Када одазивни појам примарне метафоре излази из домена физичког искуства, схема има квазисликовну онтологију. То можемо илустровати, рецимо, глаголима као упамтити (МЕНТАЛНО ФИКСИРАЊЕ ЈЕ ФИЗИЧКО УБАДАЊЕ), истраумирати (МЕНТАЛНО ИЗЛАГАЊЕ ЈЕ ФИЗИЧКО ИЗЛАГАЊЕ), спријатељити се (БЛИСКОСТ ЈЕ СМАЊЕЊЕ ФИЗИЧКЕ РАЗДАЉИНЕ), осујетити (УЧИНИТИ НЕВАЖНИМ ЈЕ ИЗБАЦИТИ ИЗ РАВНОТЕЖЕ, ОБОРИТИ НА ПОД).
Анализа у протодогађајном моделу нам је омогућила да везу између центра значењске мреже и њене периферије подробније испитамо не губећи из вида обједињујући семантички фактор. Поред тога, она отвора и нове могућности за истраживање парадигматских односа префикса – исти садржај може бити концептуализован из угла различитих протозначења (нпр. значење „мотањем прекрити површину нечега“ може се изразити глаголима умотати, обмотати, смотати, измотати, јер се иста сцена повезује са различитим протозначењима). Како се под капом истог протозначења могу појавити и у просторном смислу супротстављене сликовне схеме, протодогађајни модел је згодан и за истраживање енантиосемије (поменуто измотати значи „уклонити омотач“ када префикс указује на екстракцију, али исти глагол може значити и „поставити омотач“ када префикс означава експозицију). На крају, рецимо још и то да каузална суперсхема, као модел за анализу глаголских аргумената, може бити примењена и независно од питања глаголске префиксације, као алат за истраживање семантике глагола уопште., Verbal prefixes represent a complex matter in which semantics and grammar are intertwined. It is evidently clear that the polysemy of verbal prefixes, which has been identified in previous research, represents another manifestation of the embodiment of meaning – a linguistic unit with primarily spatial semantics gradually divests itself of physical ontology so as to refer to a more abstract conceptuality. Nevertheless, even though prefixation is primarily related to the linguistic level of the semantics of word formation, the meaning of prefixes cannot be completely separated from the semantics and syntax of verbs. Owing to that, our basic aim in writing this book was the creation of a theoretical model which is to unite various aspects of verbal prefixation. We were interested in finding out whether all verbs with the same prefix can be viewed as a unique semantic category, which mechanisms are used by that category so that it can spread from the centre which has an image-schematic value towards non-imaged domains of reality, as well as where can the meaning of a prefix be identified in the causal structure of a verbal event.
The model applied in this research is based on the cognitive-linguistic approach to language, which required a selection and extension of the existing analytic apparatus, which is the subject of the first three chapters. Chapter One demonstrates that traditional structural approach to verbal prefixes in Serbian linguistics of the 20th century has significant points of contact with contemporary cognitive-semantic schools. The overview of cognitive-linguistic literature on this subject has shown that verbal prefixes are mainly viewed on the horizontal semantic plane, through identification of thematic groups among verbs with the same prefix, but also that there is a need to consider the possibility of a vertical unification of a prefixal family. With regard to that, we put forward a hypothesis on the proto-semantic level of prefixal meaning – proto-meaning is non-imaged experiential meaning that keeps a prefixal family together.
Chapter Two deals with the status of the term image schema in cognitive linguistics. We have adopted the redefinitions of image schemas proposed by J. Grady (2005) and Mandler and Canovas (2014). Thus, we differentiate between image schemas (schemas of physical relations, such as TAKING SOMETHING OUT, BRINGING SOMETHING IN, WRAPPING, etc.), image primitives (schemas of spatial elements which build up image schemas, such as CONTAINER), response content which is experientially related to image schemas (implications of PROTECTEDNESS, PLEASANTNESS, UNPLEASANTNESS, etc.) and superschemas (highly abstract grammatical relations which unite typically physical experience with patterns of more complex super-physical and non-physical experience, such as, for example, EVENT CAUSALITY).
Chapter Three, therefore, focuses on causal superschema – idealized cognitive model which explains how complex causal event structure is related to verbal arguments. Causal superschema relies on Talmy’s force dynamics, Langacker’s cognitive grammar (from which are borrowed the terms Trajector and Landmark, but with a slightly different meaning) and Croft’s theory of verbal arguments. This model assumes that causal event logic is based on an idealized three-part schema made up of causal actants. In the agentive field can be identified two actants whose integration generates a typical Agent – Initiator, as a mental instigator of an event, and Executor, as a doer of an action. Reifier represents the Agent’s action microzone, while Conductor is the Agent’s action macrozone. The median field centers around Enablers (Pre-Trajector and Pre-Landmark), which enable the action to turn into a result. The resultative field is comprised of the exponent of the change of position (Trajector) and of exponents of the change in content (Landmarks). Different methods of compression of this complex structure correlate with different syntactic images – transitive verb frame is based on its compression into a two-actant relation, while the intransitive one points to an absolute compression into one complex role. In the model thus constructed, the proto-meaning of prefixes is recognized as a semantic elaboration of Trajector and Landmark.
The remaining chapters contain the analysis of verbs with the prefixes iz-, u-, sa-, o- and ob- according to this model. It is shown that in each of these prefixal families one can identify the underlying proto-meaning, whose most typical manifestations are central image schemas that are related to pertaining prefixes. The core of an image schema consists of several schemas which express the same proto-meaning in various patterns of basic physical experience (image similisemy). Thus, the proto-semantics of ЕXCLUSION (prefix iz-) manifests itself in three image schemas: TAKING SOMETHING OUT (schema containing an excluded Trajector), SQUEEZING OUT (schema, apart from an excluded Trajector, contains the role of extracted Landmark) and EXPOSING (excluded Trajector + exposed Landmark). For the verbal prefix u- the typical meaning is that of INCLUSION, which is primarily realized in the image schema of ENTERING (in which is recognized an inclusive Landmark) or the image schema of WRAPPING (in which is recognized an inclusive Trajector). The verbal prefix sa- with the proto-meaning of COMPRESSION unites two contrasting image schemas – REDUCTION (when the physical dimension of the Landmark is reduced) and CONTRACTION (when the distance between a number of Trajectors is reduced). Finally, even though verbal prefixes о- and оb- are equivalent to a great degree on the image schema plane (both prefixes are manifested through image schemas of SETTING A BARRIER, INTEGRATION OF THE COVER and DISINTEGRATION OF THE COVER), the analysis has shown that ob- can be linked with the proto-meaning of INVOLVEMENT (because of which in the inventory of its image schemas can be found the image schema INCLUSION IN THE TRAJECTORY), аnd о- with the proto-meaning of AXIALITY (DIRECTION TOWARDS THE AXIS OR AWAY FROM IT, hence in the inventory of this prefix there is also the image schema FALLS OUT OF BALANCE).
The analyses of individual prefixes demonstrate that the proto-meaning, which is experientially related to the central image schemas, broadens its scope to other schemas by means of primary metaphors. If this leads to discovering new schemas within spatial and perceptive cognition, they represent metaimage schemas. The verb izgubiti nešto (‘lose something’), for example, does not mean that the object is no longer in the container, but that it is not in the area available to the subject, which points to the metaphor WHAT IS UNAVAILABLE IS OUT OF THE CONTAINER. Similarly, neither does the verb udaljiti se (‘distance oneself’) refer to entering the container, but to the primary metaphorical abstraction WHAT CANNOT BE SEEN IS WHAT IS PUT INTO A CONTAINER. When a response concept of a primary metaphor is out of the domain of physical experience, the schema has a quasi-imaged ontology. This can be illustrated by verbs such as upamtiti (‘remember’) (МENTAL FIXATION IS PHYSICAL INCISION), istraumirati (‘traumatize’) (МЕNTAL EXPOSURE IS PHYSICAL EXPOSURE), sprijateljiti se (‘befriend’) (INTIMACY IS THE REDUCTION OF PHYSICAL DISTANCE), osujetiti (‘thwart’) (MAKING IRRELEVANT IS THROWING OUT OF BALANCE, THROWING TO THE GROUND).
The analysis according to the proto-event model enabled us to examine more closely the relation between the centre of the semantic network and its perifery, bearing in mind the unifying semantic factor. Apart from that, it also opens new possibilities for investigating paradigmatic relations of prefixes – the same content can be conceptualized from the aspect of different proto-meanings (e.g. the meaning “cover the surface of something by wrapping” can be expressed by verbs umotati, obmotati, smotati, izmotati, because the same scene is linked with different proto-meanings). As under the same proto-meaning can be found image schemas that are opposed in spatial terms, the proto-event model is also suitable for investigating the enantiosemy (the said verb izmotati means “remove the cover” when the prefix refers to extraction, but the same verb can also mean “place the cover” when the prefix refers to exposition). Eventually, let us also note that the causal superschema, as a model for analysis of verb arguments, can be applied irrespective of verbal prefixation, as a tool for investigating the semantics of verbs in general., Глагольные приставки представляют собой сложный вопрос, в котором семантика и грамматика переплетаются различными способами. Совсем ясно, что многозначность глагольных приставок, засвидетельствованная и в предыдущих исследованиях, является еще одним проявлением воплощенности значения, поскольку языковая единица с первичной пространственной семантикой постепенно освобождается от физической онтологии, чтобы указать на более абстрактную понятийность. Однако, вопреки тому, что приставочный способ словообразования в первую очередь связан с словообразовательно-семантическим языковым уровнем, значение приставок нельзя совсем отделить от семантики и синтаксиса глаголов. Таким образом, при написании этой книги нашей основной целью было создание теоретической модели, объединяющей различные аспекты глагольной префиксации. Нас интересовало, можно ли рассматривать все глаголы с одной приставкой в качестве единой семантической категории, при помощи каких механизмов она расширяется от центра, обладающего ценностью образного изображения, по направлению к необразным областям действительности и, наконец, где в каузальной структуре глагольного события определяется значение приставки.
Модель, использованная в этом исследовании, базируется на когнитивно-лингвистическом подходе к языку, что потребовало выбор и надстройку существующего аналитического аппарата, чему посвящены первые три параграфа. В первом параграфе показывается, что традиционный структуралистский подход к глагольным приставкам в отечественной лингвистике XX века характеризуется в значительной мере взаимопроникновением по отношению к современным когнитивно-семантическим школам. Обзор когнитивно-лингвистической литературы на эту тему показывает, что глагольные приставки в основном рассматриваются в горизонтальном семантическом плане, через выделение семантических групп среди глаголов с одинаковой приставкой, а также, что существует необходимость рассмотрения возможности и вертикального объединения словообразовательного типа. В этом свете мы сформулировали гипотезу о протосемантическом уровне префиксального значения – протозначение является необразным экспериенциальным значением, которое делает возможным объединение словообразовательного типа.
Во втором параграфе рассматривается статус термина образное изображение в когнитивной лингвистике. Мы приняли новые определения образных изображений, предложенные Дж. Грейди (2005), Мандлером и Кановасом (2014). В этом смысле мы различаем образные изображения (такие схемы физических отношений, как ВЫНОС, ВНОС, ОБМАТЫВАНИЕ и т.п.), образные примитивы (схемы пространственных элементов, участвующие в построении образного изображения, как например, СОДЕРЖАТЕЛЬ), реактивные содержания, связанные со образами изображениями на уровне опыта (импликации ЗАЩИЩЕННОСТИ, ПРИЯТНОСТИ, НЕПРИЯТНОСТИ и т.п.) и суперсхемы (высокоабстракные грамматические отношения, объединяющие типичный физический опыт с образцами более сложного надфизического и нефизического опыта, например, СОБЫТИЙНАЯ КАУЗАЛЬНОСТЬ).
В третьем параграфе внимание сконцентрировано на каузальной суперсхеме в качестве идеализированной когнитивной модели, которая объясняет, каким образом сложная каузальная структура событий связана с глагольными аргументами. Каузальная суперсхема опирается на динамику сил Тэлми, когнитивную грамматику Лангакера (откуда были взяты термины Траектор и Ориентир, но с несколько измененным значением) и теорию глагольных аргументов Крофта. Данная модель предполагает, что каузальная логика событий основывается на идеализированной трехчастной схеме, которую образуют каузальные актанты. В агентативном поле мы узнаем два актанта, путем объединения которых возникает типичный Агенс – Инициатор в качестве ментального побудителя действия, и Реализатор в качестве совершителя действия. Реификатор представляет собой действенную микрозону Агенса, в то время как Кондуктор является его действенной макрозоной. Медиальное поле сконцентрировано вокруг Пермисора (Пред-Траектора и Пред-Ориентира), которые делают возможным превращение действия в результат. Результативное поле состоит из носителя изменения положения (Траектор) и носителей изменения содержания (Ориентиры). Различные способы компрессии данной сложной структуры соответствуют различным синтаксическим образам – переходная глагольная рамка базируется на ее сжатии в двухактантное движение, в то время как непереходная указывает на абсолютную компрессию в одну сложную роль. В таким образом построенной модели протозначение приставки узнается как семантическая выработка Траектора и Ориентира.
В остальных параграфах, согласно предложенной модели, анализируются глаголы с приставками из-, у-, са-, о- и об-. Отмечается, что в каждом из данных словообразовательных типов можно выявить объединяющее протозначение, самыми яркими проявлениями которого являются центральные схемы изображения, которые связываются с данной приставкой. Ядро образного изображения состоит из нескольких схем, выражающих одно и то же значение через различные образцы основного физического опыта (образная симилисемия). Таким образом, семантика ИСКЛЮЧЕНИЯ (приставка из-) проявляется через три образных изображения: ВЫНОС (схема содержит исключенного Траектора), ВЫТЕСНЕНИЕ (помимо исключенного Траектора схема содержит и роль обособленного Ориентира) и ВЫКЛАДЫВАНИЕ (исключенный Траектор + показанный Ориентир). Глагольную приставку у- характеризует значение ВКЛЮЧЕНИЯ, осуществляющееся, в первую очередь, через схему изображения ВНОСА (в которой узнаем включенный Ориентир) или образную схему ОБМАТЫВАНИЯ (в которой узнается включенный Траектор). Глагольная приставка са- в протозначении СЖАТИЯ (КОМПРЕССИИ) объединяет две противоположные схемы изображения – УМЕНЬШЕНИЕ (когда сжимается физическое измерение Ориентира) и СКЛАДЫВАНИЯ (когда сжимается расстояние между несколькими Траекторами). Наконец, вопреки тому, что глагольные приставки о- и об- на уровне образных изображений в большей мере совпадают (обе приставки проявляются через образное изображение УСТАНОВЛЕНИЯ ПРЕПЯТСТВИЯ, ОБЪЕДИНЕНИЯ ОБОЛОЧКИ и РАСТОЧЕНИЯ ОБОЛОЧКИ), анализ показал, что приставку об- можно связать с протозначением ВОВЛЕЧЕННОСТИ (поэтому в инвентаре его образных изображений находится и образная схема ОХВАТ ТРАЕКТОРИЕЙ), а о- с протозначением АКСИАЛЬНОСТИ (НАПРАВЛЕННОСТЬ К ОСИ ИЛИ ОТ НЕЕ, поэтому в инвентаре данной приставки имеется образная схема ВЫХОДА ИЗ РАВНОВЕСИЯ).
Анализ отдельных приставок показывает, что протозначение, которое через опыт связывается с центральными образными изображениями, расширяет свой охват и на другие образные изображения посредством первичных метафор. Если таким образом обнаруживаются новые схемы внутри пространственного и перцептивного сознания, речь идет о метаобразных схемах. Глагол изгубити нешто (потерять что-то), например, не означает, что предмет больше не находится в рамках содержателя, а что он не находится в поле доступа субъекта, что указывает на метафору НЕДОСТУПНОЕ НАХОДИТСЯ ВНЕ СОДЕРЖАТЕЛЯ. Похоже, и глагол удаљити се (отдалиться) не означает вхождение в содержатель, а указывает на первичное метофорическое ОТВЛЕЧЕНИЕ ТОГО, ЧЕГО НЕ ВИДНО, ЯВЛЯЕТСЯ ТЕМ, ЧТО ВНЕСЛИ В СОДЕРЖАТЕЛЬ. Когда реактивное понятие выходит из области физического опыта, схема обладает квазиобразной онтологией. Это можно проиллюстрировать такими глаголами как упамтити (запомнить) (ментальное фиксирование является физическим уколом), истраумирати (нанести психологические травмы) (МЕНТАЛЬНОЕ ВЫКЛАДЫВАНИЕ ЯВЛЯЕТСЯ ФИЗИЧЕСКИМ ВЫКЛАДЫВАНИЕМ), спријатељити се (подружить) (БЛИЗОСТЬ ПРЕДСТАВЛЯЕТ СОБОЙ УМЕНЬШЕНИЕ ФИЗИЧЕСКОГО РАССТОЯНИЯ), осујетити (воспрепятствовать) (СДЕЛАТЬ НЕВАЖНЫМ ТАКЖЕ КАК ВЫВЕСТИ ИЗ РАВНОВЕСИЯ, СВАЛИТЬ НА ПОЛ).
Анализ в рамках протособытийной модели дает нам возможность более подробно исследовать связь между центром событийной сети и ее периферией, не теряя из виду объединяющий семантический фактор. Вместе с тем модель открывает и новые возможности для исследования парадигматических отношений приставок – одно и то же содержание может концептуализироваться с точки зрения различных протозначений (например, значение «заматыванием перекрыть поверхность чего-либо» может быть выражено глаголами умотати, обмотати, смотати, измотати, потому что одна и та же сцена связывается с различными протозначениями). Так как в рамках одного протозначения могут появиться в пространственном смысле противоположные схемы изображения, протособытийная модель удобна для исследования энантиосемии (упомянутый глагол измотати означает «убрать оболочку», когда приставка указывает на исключение, но тот же глагол может означать «поставить оболочку», когда приставка обозначает выкладывание). В завершение отметим еще и то, что каузальная суперсхема как модель для анализа глагольных аргументов может применяться и независимо от вопросов глагольных приставок в качестве инструмента для исследования глагольной семантики в целом.",
publisher = "Београд : Институт за српски језик САНУ",
title = "Протодогађајна семантика глаголских префикса у српском језику, Protoevent semantics of verb prefixes in the Serbian language",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16529"
}
