@phdthesis{
author = "Vojinović, Miloš",
year = "2021",
abstract = "Around 1890 there were no university chairs, no lectures, and no courses dealing with imperial history, geography, economic history or international relations in Great Britain. Over the course of the next three decades this changed. This dissertation analyses this evolution. I attempted to understand what provoked these developments and I inquired who stood behind these changes. Most importantly, comparison points that in all four instances disciplinary
innovators shared the key convictions. Above all, without exception, they acted because they were convinced that the Empire is heading towards the collapse of its powers. The argument of the thesis is that the uncertain future gave rise to the quest for the new kind of knowledge. What is possible to notice is, in the first place, that the pioneers firstly started to worry about the future, and only later acted as scientific innovators. In the second place, I point that many
disciplinary pioneers were acting in more than a single discipline. In other words, the creation of a new kind of a knowledge was more important than any specific area of studies. Third, the new disciplines ought to produce practical knowledge that could be used by statesmen. Lastly, because conclusions of these new disciplines needed to be disseminated, the pioneers had to reach wide audiences. As a consequence of this, the new disciplines were not confined within walls of universities. This desire to reach the masses is the key reason why institutionalisation happened. In all four case studies I demonstrate how exactly these perceived problems predetermined the chronological and geographical scope of the new disciplines, together with their thematic predilections., Око 1890. године у Великој Британији није било универзитетских катедри, предавања и курсева који би се бавили историјом империја, географијом, економском историјом или међународним односима. Током наредне три деценије ово се променило. Ова дисертација анализира ову еволуцију. Покушао сам да откријем шта је изазвало овај развој догађаја и покушао сам да откријем ко стоји иза ових промена. Што је најважније, поређење указује да су у сва четири случаја дисциплинарни иноватори делили кључна уверења и поставке. Пре свега, без изузетка, деловали су зато што су били уверени да Царство иде ка краху своје моћи. Аргумент тезе је да је неизвесна будућност покренула потрагу за новом врстом знања. Оно што је могуће приметити је, пре свега, да су пионири прво почели да брину о будућности, а тек касније су се понашали као научни иноватори. Као друго, истичем да су многи академски пионири деловали у више од једне дисциплине. Другим речима, стварање нове врсте знања било је важније од било које специфичне области студија. Треће, нове дисциплине требало је да произведу практична знања која могу користити државницима. На крају, пошто су закључци ових нових дисциплина морали да се шире, да се саопште широким масама становништва, пионири ових дисциплина су морали да допру до широке публике. Као последица овога, нове дисциплине нису биле затворене у зидове универзитета. Та жеља да се допре до маса је кључни разлог зашто је дошло до институционализације. У све четири студије случаја демонстрирам како су тачно ови уочени проблеми унапред одредили хронолошки и географски обим нових дисциплина, заједно са њиховим тематским склоностима.",
title = "Science for Statecraft: the British Empire and New Sciences 1890-1920",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15416"
}
