TY  - CHAP
AU  - Шаркић, Срђан
AU  - Матовић, Тамара
PY  - 2018
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/13834
AB  - Scholars assume that the formation of the judicial system in the Serbian medieval state was the result of the same sources in the formal sense - the same events and circumstances - that were experienced in other legal systems but recorded much earlier in their cases than in Serbian law. The main outlines of the earliest situation in the realms of the Serbian župans and later kings are mostly inferred from historical interpretations of the clauses contained in Dušan's Code, which mentions practices such as „samosud” and „odboj.” The practice of powerful ar­med lords dispensing justice on their own accord was already strictly forbidden at the time that Serbian legal sources were written. Following the model of the more developed neighbor - the Byzantine Empire, the state began to interfere in the payment of sanctions shaped in cu­stomary law, and as early as King Milutin's time the sanction of „vraida” for the crime of homi­cide/murder was already paid to the state. At the time of the promulgation of Dušan's Code, legal actions had already acquired the features of public law, with some remnants of old customary procedures. The charter of the Serbian king to the citizens of Ragusa (Dubrovnik), issued a century earlier, shows that the execution of rulings lay firmly in the hands of public authorities, and was determined based on the personal principle - the individual's place of origin, in line with the peculiar character of these documents. Combining information contained in Dušan's Code and charters issued by the nobility, we were able to shed some light on the nature of what seems to have been the regular court pro­cedure, as well as the direct punishment enacted by bypassing this procedure, which has been dubbed the 'abbreviated (fast-track) procedure' in medieval Serbian law. The execution of court rulings is directly evidenced in procedural institutes stipulated in Dušan's Code. An official called „pristav” had multiple procedural roles, including his promi­nent involvement in the action of „izdava” or, in modern terms, the form of execution (of both the contract and the ruling). The private aspect of justice and the court procedure in general is also apparent in the engagement of groups called 'sokalnici' (servants) and 'otroci' (serfs) in the execution of judgments.
AB  - Извори који доносе вести о извршењу пресуда у српском средњовековном праву подложни су правноисторијској анализи. Њихова природа, ипак, не пружа увид у сваки појединачни чинилац извршног поступка, већ у поједине сегменте и учеснике. Циљ овог рада је издвајање тема које су у средишту извршног поступка у средњовековној Србији или блиско повезане са извршењем. У односу на модерно право, ту се проналазе и неки неуобичајени феномени.
PB  - Beograd : Pravni fakultet Univerziteta Union
PB  - Beograd : Javno preduzeće Službeni glasnik
T2  - Četrdeset godina izvršnog zakonodavstva u građanskim postupcima
T1  - О извршењу пресуда у средњовековном српском праву
T1  - On the Execution of Rulings in Serbian Medieval Law
SP  - 7
EP  - 18
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13834
ER  - 

@inbook{
author = "Шаркић, Срђан and Матовић, Тамара",
year = "2018",
abstract = "Scholars assume that the formation of the judicial system in the Serbian medieval state was the result of the same sources in the formal sense - the same events and circumstances - that were experienced in other legal systems but recorded much earlier in their cases than in Serbian law. The main outlines of the earliest situation in the realms of the Serbian župans and later kings are mostly inferred from historical interpretations of the clauses contained in Dušan's Code, which mentions practices such as „samosud” and „odboj.” The practice of powerful ar­med lords dispensing justice on their own accord was already strictly forbidden at the time that Serbian legal sources were written. Following the model of the more developed neighbor - the Byzantine Empire, the state began to interfere in the payment of sanctions shaped in cu­stomary law, and as early as King Milutin's time the sanction of „vraida” for the crime of homi­cide/murder was already paid to the state. At the time of the promulgation of Dušan's Code, legal actions had already acquired the features of public law, with some remnants of old customary procedures. The charter of the Serbian king to the citizens of Ragusa (Dubrovnik), issued a century earlier, shows that the execution of rulings lay firmly in the hands of public authorities, and was determined based on the personal principle - the individual's place of origin, in line with the peculiar character of these documents. Combining information contained in Dušan's Code and charters issued by the nobility, we were able to shed some light on the nature of what seems to have been the regular court pro­cedure, as well as the direct punishment enacted by bypassing this procedure, which has been dubbed the 'abbreviated (fast-track) procedure' in medieval Serbian law. The execution of court rulings is directly evidenced in procedural institutes stipulated in Dušan's Code. An official called „pristav” had multiple procedural roles, including his promi­nent involvement in the action of „izdava” or, in modern terms, the form of execution (of both the contract and the ruling). The private aspect of justice and the court procedure in general is also apparent in the engagement of groups called 'sokalnici' (servants) and 'otroci' (serfs) in the execution of judgments., Извори који доносе вести о извршењу пресуда у српском средњовековном праву подложни су правноисторијској анализи. Њихова природа, ипак, не пружа увид у сваки појединачни чинилац извршног поступка, већ у поједине сегменте и учеснике. Циљ овог рада је издвајање тема које су у средишту извршног поступка у средњовековној Србији или блиско повезане са извршењем. У односу на модерно право, ту се проналазе и неки неуобичајени феномени.",
publisher = "Beograd : Pravni fakultet Univerziteta Union, Beograd : Javno preduzeće Službeni glasnik",
journal = "Četrdeset godina izvršnog zakonodavstva u građanskim postupcima",
booktitle = "О извршењу пресуда у средњовековном српском праву, On the Execution of Rulings in Serbian Medieval Law",
pages = "7-18",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13834"
}

Шаркић, С.,& Матовић, Т.. (2018). О извршењу пресуда у средњовековном српском праву. in Četrdeset godina izvršnog zakonodavstva u građanskim postupcima
Beograd : Pravni fakultet Univerziteta Union., 7-18.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13834

Шаркић С, Матовић Т. О извршењу пресуда у средњовековном српском праву. in Četrdeset godina izvršnog zakonodavstva u građanskim postupcima. 2018;:7-18.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13834 .

Шаркић, Срђан, Матовић, Тамара, "О извршењу пресуда у средњовековном српском праву" in Četrdeset godina izvršnog zakonodavstva u građanskim postupcima (2018):7-18,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13834 .

TY  - JOUR
AU  - Шаркић, Срђан
PY  - 2017
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10490
AB  - The Serbian mediaeval law of property was concerned essentially
with things (res), their acquisition and their transfer. The things (res) were
considered as objects and as rights in objects, that had economic value. However,
Serbian mediaeval law does not abstractly use the idea of a thing (stvar, ствар in
Serbian language). In every case, Serbian legal sources quote and name any single
thing that was the object of the transaction.
AB  - Стварно право у средњовековној Србији заснивало се на појму ствари,
начинима њиховог стицања и отуђења. Али, како у то време није постојала
научна обрада права, у изворима не налазимо апстрактни појам ствари, већ
се у сваком посебном случају именује ствар која је била предмет правног
промета.
Најстарији израз који се користи да би означио скуп ствари који сачињавају
имовину је добитак. У текстовима из XIII и XIV века, добитак означава
пре свега стоку, као најпримитивнији облик људског богатства, мада у неким
изворима и имовину уопште. Неки документи праве разлику између живог
добитка, што представља стоку и мртвог добитка, који означава непокретне
ствари. Најчешћи израз који се користи за појам имовине је иманије или
именије. Иманије, као објекат стварних права се у текстовима противставља
глави, као субјекту својинских права.
Од врло детаљне поделе ствари које познаје римско право у средњовековном
српском праву налазимо само један фрагмент у Синтагми Матије Властара
који помиње поделу на покретне и непокретне ствари (res mobiles, res
imobiles). Ради се о тумачењу једне Јустинијанове Новеле која поред
покретних и непокретних ствари (πράγματα κινητὰ ἀκίνητα), познаје и
такозване самопокретне ствари (αὐτοκίνητα). Међутим, у српском преводу
самопокретне ствари су изостављене.
Остале поделе ствари, које познаје римско право, се изричито не помињу,
али анализа извора нам дозвољава да закључимо да је средњовековно српско
право познавало ствари у промету (res in commercio), телесне и бестелесне
ствари (res corporales, res incorporales) и правило разлику између главне
ствари и припадка (res principale, accessorium). Највише примера налазимо
за појам бестелесних ствари, односно одређених права. Приликом стицања
непокретности у документима се често истиче да ће нови власник моћи да
ужива ствар са „свим правима“ (i s vьsemi pravinami). Израз i s vьsemi pravinami
представља превод византијске формуле μετὰ τῶν δικαίων καὶ πρόνομιων, који
се најчешће среће у хиландарским актима.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Хиландарски зборник
T1  - A "thing" - the concept and division in Serbian mediaeval law
T1  - Појам и подела „ствари“ у средњовековном праву
SP  - 47
EP  - 53
IS  - 14
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10490
ER  - 

@article{
author = "Шаркић, Срђан",
year = "2017",
abstract = "The Serbian mediaeval law of property was concerned essentially
with things (res), their acquisition and their transfer. The things (res) were
considered as objects and as rights in objects, that had economic value. However,
Serbian mediaeval law does not abstractly use the idea of a thing (stvar, ствар in
Serbian language). In every case, Serbian legal sources quote and name any single
thing that was the object of the transaction., Стварно право у средњовековној Србији заснивало се на појму ствари,
начинима њиховог стицања и отуђења. Али, како у то време није постојала
научна обрада права, у изворима не налазимо апстрактни појам ствари, већ
се у сваком посебном случају именује ствар која је била предмет правног
промета.
Најстарији израз који се користи да би означио скуп ствари који сачињавају
имовину је добитак. У текстовима из XIII и XIV века, добитак означава
пре свега стоку, као најпримитивнији облик људског богатства, мада у неким
изворима и имовину уопште. Неки документи праве разлику између живог
добитка, што представља стоку и мртвог добитка, који означава непокретне
ствари. Најчешћи израз који се користи за појам имовине је иманије или
именије. Иманије, као објекат стварних права се у текстовима противставља
глави, као субјекту својинских права.
Од врло детаљне поделе ствари које познаје римско право у средњовековном
српском праву налазимо само један фрагмент у Синтагми Матије Властара
који помиње поделу на покретне и непокретне ствари (res mobiles, res
imobiles). Ради се о тумачењу једне Јустинијанове Новеле која поред
покретних и непокретних ствари (πράγματα κινητὰ ἀκίνητα), познаје и
такозване самопокретне ствари (αὐτοκίνητα). Међутим, у српском преводу
самопокретне ствари су изостављене.
Остале поделе ствари, које познаје римско право, се изричито не помињу,
али анализа извора нам дозвољава да закључимо да је средњовековно српско
право познавало ствари у промету (res in commercio), телесне и бестелесне
ствари (res corporales, res incorporales) и правило разлику између главне
ствари и припадка (res principale, accessorium). Највише примера налазимо
за појам бестелесних ствари, односно одређених права. Приликом стицања
непокретности у документима се често истиче да ће нови власник моћи да
ужива ствар са „свим правима“ (i s vьsemi pravinami). Израз i s vьsemi pravinami
представља превод византијске формуле μετὰ τῶν δικαίων καὶ πρόνομιων, који
се најчешће среће у хиландарским актима.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Хиландарски зборник",
title = "A "thing" - the concept and division in Serbian mediaeval law, Појам и подела „ствари“ у средњовековном праву",
pages = "47-53",
number = "14",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10490"
}

Шаркић, С.. (2017). A "thing" - the concept and division in Serbian mediaeval law. in Хиландарски зборник
Београд : Српска академија наука и уметности.(14), 47-53.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10490

Шаркић С. A "thing" - the concept and division in Serbian mediaeval law. in Хиландарски зборник. 2017;(14):47-53.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10490 .

Шаркић, Срђан, "A "thing" - the concept and division in Serbian mediaeval law" in Хиландарски зборник, no. 14 (2017):47-53,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10490 .