TY  - JOUR
AU  - Žakula, Sonja
PY  - 2023
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/15089
AB  - This paper represents an autoethnographic account of dog walking in a 
residential area of downtown Belgrade during the COVID-19 lockdown of early 
2020. It is also an attempt at, or rather, the result, of the largely experimental 
practice of canine-assisted ethnography, as my dogs Dita and Ripley were 
instrumental during fieldwork. The lockdown, with its ill-thought-out and 
constantly changing rules about dog walking underlined three basic issues: 
1) in a city with a huge dog owning population, public policy with regard to 
this issue is virtually non-existent; 2) the city lacks public green spaces, and 
3) the movement patterns of dog walkers tend to converge due to the fact 
that the needs of the canines (both biological and social) are embedded into 
the architecture and planning of local neighborhoods. In this sense, the city 
emerges as a multispecies space, and the social patterns and walking routes of 
its residents who keep dogs are influenced, if not completely determined by the 
human-animal bond at play. This became especially visible during lockdown at 
times when dog walkers were the only people allowed outside. Thus, this paper 
analyzes how interspecies (in this case human-dog) relationships shape the 
functions of urban space in Belgrade.
AB  - Овај рад представља аутоетнографско сведочанство о шетању паса у стамбеном крају центра Београда током затварања грађана услед пандемије 
ковида 19 почетком 2020. године. Он је такође и покушај, или пре резултат за сада махом експерименталне праксе обављања етнографије уз помоћ паса, будући да су моји пси Дита и Рипли били кључни за обављање 
теренског истраживања. Затварање, које је било окарактерисано лошим 
планирањем и правилима у вези са шетањем љубимаца а која су се стално мењала, скренуло је пажњу на три основна проблема: 1) у граду у којем 
велики део популације чува псе јавне политике у вези са овим готово 
уопште не постоје; 2) у граду фали јавних зелених површина, и 3) обрасци кретања шетача паса имају тенденцију да конвергирају услед потреба 
(како биолошких тако и друштвених) паса и ушанчени су у архитектуру и 
планирање града на локалном нивоу. Због тога, град се помаља као мултиспецијски простор, а друштвени обрасци и руте кретања његових становника који имају псе бивају обликовани, ако не и потпуно одређени, везом 
између људи и животиња о којој је реч. Ово је постало посебно видљиво 
током затварања у време када су шетачи паса били једини људи којима 
је било дозвољено да буду на улици. Стога, у овом раду се анализира како интерспецијски односи (у овом случају између људи и паса) обликују 
функције урбаног простора у Београду
PB  - Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA
T2  - Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA
T1  - The City as Multispecies Space:  Dog Walking in Downtown Belgrade  during the COVID-19 Lockdown
T1  - Град као мултиспецијски простор:  шетање паса у центру Београда  током затварања услед ковида 19
SP  - 97
EP  - 112
VL  - 71
IS  - 2
DO  - 10.2298/GEI2302097Z
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15089
ER  - 

@article{
author = "Žakula, Sonja",
year = "2023",
abstract = "This paper represents an autoethnographic account of dog walking in a 
residential area of downtown Belgrade during the COVID-19 lockdown of early 
2020. It is also an attempt at, or rather, the result, of the largely experimental 
practice of canine-assisted ethnography, as my dogs Dita and Ripley were 
instrumental during fieldwork. The lockdown, with its ill-thought-out and 
constantly changing rules about dog walking underlined three basic issues: 
1) in a city with a huge dog owning population, public policy with regard to 
this issue is virtually non-existent; 2) the city lacks public green spaces, and 
3) the movement patterns of dog walkers tend to converge due to the fact 
that the needs of the canines (both biological and social) are embedded into 
the architecture and planning of local neighborhoods. In this sense, the city 
emerges as a multispecies space, and the social patterns and walking routes of 
its residents who keep dogs are influenced, if not completely determined by the 
human-animal bond at play. This became especially visible during lockdown at 
times when dog walkers were the only people allowed outside. Thus, this paper 
analyzes how interspecies (in this case human-dog) relationships shape the 
functions of urban space in Belgrade., Овај рад представља аутоетнографско сведочанство о шетању паса у стамбеном крају центра Београда током затварања грађана услед пандемије 
ковида 19 почетком 2020. године. Он је такође и покушај, или пре резултат за сада махом експерименталне праксе обављања етнографије уз помоћ паса, будући да су моји пси Дита и Рипли били кључни за обављање 
теренског истраживања. Затварање, које је било окарактерисано лошим 
планирањем и правилима у вези са шетањем љубимаца а која су се стално мењала, скренуло је пажњу на три основна проблема: 1) у граду у којем 
велики део популације чува псе јавне политике у вези са овим готово 
уопште не постоје; 2) у граду фали јавних зелених површина, и 3) обрасци кретања шетача паса имају тенденцију да конвергирају услед потреба 
(како биолошких тако и друштвених) паса и ушанчени су у архитектуру и 
планирање града на локалном нивоу. Због тога, град се помаља као мултиспецијски простор, а друштвени обрасци и руте кретања његових становника који имају псе бивају обликовани, ако не и потпуно одређени, везом 
између људи и животиња о којој је реч. Ово је постало посебно видљиво 
током затварања у време када су шетачи паса били једини људи којима 
је било дозвољено да буду на улици. Стога, у овом раду се анализира како интерспецијски односи (у овом случају између људи и паса) обликују 
функције урбаног простора у Београду",
publisher = "Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA",
journal = "Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA",
title = "The City as Multispecies Space:  Dog Walking in Downtown Belgrade  during the COVID-19 Lockdown, Град као мултиспецијски простор:  шетање паса у центру Београда  током затварања услед ковида 19",
pages = "97-112",
volume = "71",
number = "2",
doi = "10.2298/GEI2302097Z",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15089"
}

Žakula, S.. (2023). The City as Multispecies Space:  Dog Walking in Downtown Belgrade  during the COVID-19 Lockdown. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA
Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA., 71(2), 97-112.
https://doi.org/10.2298/GEI2302097Z
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15089

Žakula S. The City as Multispecies Space:  Dog Walking in Downtown Belgrade  during the COVID-19 Lockdown. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA. 2023;71(2):97-112.
doi:10.2298/GEI2302097Z
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15089 .

Žakula, Sonja, "The City as Multispecies Space:  Dog Walking in Downtown Belgrade  during the COVID-19 Lockdown" in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA, 71, no. 2 (2023):97-112,
https://doi.org/10.2298/GEI2302097Z .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15089 .

TY  - CHAP
AU  - Žakula, Sonja
PY  - 2023
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/15584
AB  - This paper represents a largely autoethnographic account of how the World
Wide Web has changed overthe last, roughly, ten years, from the perspective
of a digital native who also happens to be an anthropologist. It is a kind of
freeze frame of the current state of affairs online that aims to point out
how the revolutionary dream of Web 2.0 was hijacked for corporate profit
through the monetization of user data. It considers concerns about privacy
and surveillance as well as some of the bodily aspects of the relationship
between humans and technology, and ultimately offers some suggestions
for a way out of our current predicament.
AB  - Ovaj rad predstavlja mahom autoetnografski prikaz promena kroz koje je
World Wide Web prošao u poslednjih, ugrubo, deset godina, iz perspe-
ctive digitalne domorotkinje koja je igrom slučaja i antropološkinja. On je zamrznuti isečak trenutnog stanja stvari online koji za cilj ima da ukase
na to kako je revolucionarni san Web-a 2.0 kooptiran zarad korporativnog

profita kroz monetizaciju korisničkih podataka. U radu se razmatraju pro-
blem privatnosti i nadzora, kao i neki telesni aspekti odnosa između ljudi i

tehnologije. Na koncu, rad nudi neke predloge za izlazak iz situacije u kojoj
smo se našli.
PB  - Novi Sad : Arhiv Vojvodine
PB  - Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA
T2  - Horizons of the future:  anthropological and other scientific  approaches / Хоризонти будућности: антрополошки и други научни  приступи
T1  - It’s like an episode of Black Mirror: how the Internet became a capitalist hellscape
T1  - Kao epizoda Black mirror-a: kako je internet postao  kapitalistička pustopaklina
SP  - 121
EP  - 139
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15584
ER  - 

@inbook{
author = "Žakula, Sonja",
year = "2023",
abstract = "This paper represents a largely autoethnographic account of how the World
Wide Web has changed overthe last, roughly, ten years, from the perspective
of a digital native who also happens to be an anthropologist. It is a kind of
freeze frame of the current state of affairs online that aims to point out
how the revolutionary dream of Web 2.0 was hijacked for corporate profit
through the monetization of user data. It considers concerns about privacy
and surveillance as well as some of the bodily aspects of the relationship
between humans and technology, and ultimately offers some suggestions
for a way out of our current predicament., Ovaj rad predstavlja mahom autoetnografski prikaz promena kroz koje je
World Wide Web prošao u poslednjih, ugrubo, deset godina, iz perspe-
ctive digitalne domorotkinje koja je igrom slučaja i antropološkinja. On je zamrznuti isečak trenutnog stanja stvari online koji za cilj ima da ukase
na to kako je revolucionarni san Web-a 2.0 kooptiran zarad korporativnog

profita kroz monetizaciju korisničkih podataka. U radu se razmatraju pro-
blem privatnosti i nadzora, kao i neki telesni aspekti odnosa između ljudi i

tehnologije. Na koncu, rad nudi neke predloge za izlazak iz situacije u kojoj
smo se našli.",
publisher = "Novi Sad : Arhiv Vojvodine, Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA",
journal = "Horizons of the future:  anthropological and other scientific  approaches / Хоризонти будућности: антрополошки и други научни  приступи",
booktitle = "It’s like an episode of Black Mirror: how the Internet became a capitalist hellscape, Kao epizoda Black mirror-a: kako je internet postao  kapitalistička pustopaklina",
pages = "121-139",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15584"
}

Žakula, S.. (2023). It’s like an episode of Black Mirror: how the Internet became a capitalist hellscape. in Horizons of the future:  anthropological and other scientific  approaches / Хоризонти будућности: антрополошки и други научни  приступи
Novi Sad : Arhiv Vojvodine., 121-139.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15584

Žakula S. It’s like an episode of Black Mirror: how the Internet became a capitalist hellscape. in Horizons of the future:  anthropological and other scientific  approaches / Хоризонти будућности: антрополошки и други научни  приступи. 2023;:121-139.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15584 .

Žakula, Sonja, "It’s like an episode of Black Mirror: how the Internet became a capitalist hellscape" in Horizons of the future:  anthropological and other scientific  approaches / Хоризонти будућности: антрополошки и други научни  приступи (2023):121-139,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15584 .

TY  - JOUR
AU  - Žakula, Sonja
AU  - Matić, Uroš
PY  - 2023
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/16096
AB  - Considering that mythology and storytelling are an integral part of the human 
experience, in this paper we will take a look at contemporary iterations of 
certain archetypal myths. While the authors do not espouse the idea that 
“science fiction is the mythology of modern society”, we believe that there 
is something to be said about popular culture as a medium of narrative 
transmission in post-industrialist society. In this sense, the paper analyses 
the utilization of origin myths in post-apocalyptic science fiction movies:
Waterworld (1995), The Matrix franchise (four installments 1999–2021), 
Wall-E (2008), the Mad Max franchise (four installments 1979–2015), among 
others. Common to all of these narratives is that they are set after a global 
catastrophe that frames the “Earth before” as a paradise that was lost due to 
human agency. Some of these narratives also feature a search for the remnants 
of that lost world (most notably Waterworld and Mad Max: Fury Road), as 
well as “lesser” origin myths that pertain to groups of survivors themselves (e.g. Mad Max: Beyond Thunderdome). In the context of current debates on 
the Anthropocene, an era rapidly leading towards a global catastrophe, and 
following Donna Haraway’s work on storytelling, we believe that the act of 
telling these stories, and the ways in which they are told is of vital importance 
if we, as a species, are to survive. Furthermore, post-apocalyptic science fiction 
offers not only a warning but also possible outcomes exemplified through 
new, emerging and different naturecultures. These naturecultures range from 
the emergence of new and better adept bodies of a minority (which triggers 
stigma), to bodies which are increasingly dependent on other actants, e.g., AI. 
We argue that within the genre of science fiction these novel postapocalyptic 
naturecultures are framed as imperfect, and that such framing strengthens 
the myth of Earth before the apocalypse as a lost paradise. Consequently, 
posthumanist bodies are seen in a Biblical manner as bodies “after the Fall”, 
rather than as bodies which have not only the potential to survive but also to 
prevent the catastrophe.
AB  - Будући да су митологија и приповедање интегрални део људског искуства, у овом раду ћемо се позабавити савременим итерацијама одређених архетипских митова. Иако аутори не прихватају у потпуности идеју 
да је „научна фантастика митологија модерног друштва“, мислимо да је у 
антрополошким проучавањима важно узети у обзир популарну културу 
као медиј трансмисије наратива у постиндустријском друштву. У складу 
са тим, у овом раду ћемо анализирати коришћење митова о пореклу у 
научнофантастичним филмовима на тему постапокалипсе: Waterworld
(1995), The Matrix франшизи (четири наставка 1999–2021), Wall-E (2008), 
и Mad Max франшизи (четири наставка 1979–2015), између осталих. 
Заједничко за све ове наративе је да је радња смештена након глобалне катастрофе која „Земљу некада“ представља као рај који је изгубљен 
услед људског деловања. Неки од ових наратива такође укључују потрагу за остацима тог изгубљеног света (нарочито Waterworld и Mad Max: 
Fury Road), као и „мање“ митове о пореклу који се односе на одређене 
групе преживелих (нпр. Mad Max: Beyond Thunderdome). У контексту савремених дебата о Антропоцену, ери која убрзано води ка глобалној катастрофи, и следећи радове Доне Харавеј о приповедању, верујемо да су чинови причања оваквих прича, и начини на које се оне причају од 
животне важности ако, као врста, мислимо да преживимо. Надаље, постапокалиптични СФ нуди не само упозорење већ и могућа разрешења 
ситуације на примерима нових, различитих природакултура које се помаљају. Ове природакултуре варирају – од настанка нових и боље прилагођених тела мањине (што изазива стигму), до тела која све више зависе 
од различитих актаната, нпр. вештачке интелигенције. Сматрамо да су 
у оквиру жанра научне фантастике ове нове постапокалиптичне природакултуре представљене као несавршене, а да овакво представљање 
оснажује мит о Земљи пре апокалипсе као изгубљеном рају. Сходно томе, постхумана тела су виђена кроз библијску призму као тела „након 
Пада“, а не као тела која не само да имају потенцијал да преживе већ и 
да спрече катастрофу.
PB  - Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA
T2  - Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA
T1  - The Motif of the “Lost Paradise” in Blockbuster Films Set in the Post-Apocalypse
T1  - Мотив „изгубљеног раја“ у блокбастерима на тему постапокалипсе
SP  - 117
EP  - 136
VL  - 71
IS  - 3
DO  - 10.2298/GEI2303115Z
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16096
ER  - 

@article{
author = "Žakula, Sonja and Matić, Uroš",
year = "2023",
abstract = "Considering that mythology and storytelling are an integral part of the human 
experience, in this paper we will take a look at contemporary iterations of 
certain archetypal myths. While the authors do not espouse the idea that 
“science fiction is the mythology of modern society”, we believe that there 
is something to be said about popular culture as a medium of narrative 
transmission in post-industrialist society. In this sense, the paper analyses 
the utilization of origin myths in post-apocalyptic science fiction movies:
Waterworld (1995), The Matrix franchise (four installments 1999–2021), 
Wall-E (2008), the Mad Max franchise (four installments 1979–2015), among 
others. Common to all of these narratives is that they are set after a global 
catastrophe that frames the “Earth before” as a paradise that was lost due to 
human agency. Some of these narratives also feature a search for the remnants 
of that lost world (most notably Waterworld and Mad Max: Fury Road), as 
well as “lesser” origin myths that pertain to groups of survivors themselves (e.g. Mad Max: Beyond Thunderdome). In the context of current debates on 
the Anthropocene, an era rapidly leading towards a global catastrophe, and 
following Donna Haraway’s work on storytelling, we believe that the act of 
telling these stories, and the ways in which they are told is of vital importance 
if we, as a species, are to survive. Furthermore, post-apocalyptic science fiction 
offers not only a warning but also possible outcomes exemplified through 
new, emerging and different naturecultures. These naturecultures range from 
the emergence of new and better adept bodies of a minority (which triggers 
stigma), to bodies which are increasingly dependent on other actants, e.g., AI. 
We argue that within the genre of science fiction these novel postapocalyptic 
naturecultures are framed as imperfect, and that such framing strengthens 
the myth of Earth before the apocalypse as a lost paradise. Consequently, 
posthumanist bodies are seen in a Biblical manner as bodies “after the Fall”, 
rather than as bodies which have not only the potential to survive but also to 
prevent the catastrophe., Будући да су митологија и приповедање интегрални део људског искуства, у овом раду ћемо се позабавити савременим итерацијама одређених архетипских митова. Иако аутори не прихватају у потпуности идеју 
да је „научна фантастика митологија модерног друштва“, мислимо да је у 
антрополошким проучавањима важно узети у обзир популарну културу 
као медиј трансмисије наратива у постиндустријском друштву. У складу 
са тим, у овом раду ћемо анализирати коришћење митова о пореклу у 
научнофантастичним филмовима на тему постапокалипсе: Waterworld
(1995), The Matrix франшизи (четири наставка 1999–2021), Wall-E (2008), 
и Mad Max франшизи (четири наставка 1979–2015), између осталих. 
Заједничко за све ове наративе је да је радња смештена након глобалне катастрофе која „Земљу некада“ представља као рај који је изгубљен 
услед људског деловања. Неки од ових наратива такође укључују потрагу за остацима тог изгубљеног света (нарочито Waterworld и Mad Max: 
Fury Road), као и „мање“ митове о пореклу који се односе на одређене 
групе преживелих (нпр. Mad Max: Beyond Thunderdome). У контексту савремених дебата о Антропоцену, ери која убрзано води ка глобалној катастрофи, и следећи радове Доне Харавеј о приповедању, верујемо да су чинови причања оваквих прича, и начини на које се оне причају од 
животне важности ако, као врста, мислимо да преживимо. Надаље, постапокалиптични СФ нуди не само упозорење већ и могућа разрешења 
ситуације на примерима нових, различитих природакултура које се помаљају. Ове природакултуре варирају – од настанка нових и боље прилагођених тела мањине (што изазива стигму), до тела која све више зависе 
од различитих актаната, нпр. вештачке интелигенције. Сматрамо да су 
у оквиру жанра научне фантастике ове нове постапокалиптичне природакултуре представљене као несавршене, а да овакво представљање 
оснажује мит о Земљи пре апокалипсе као изгубљеном рају. Сходно томе, постхумана тела су виђена кроз библијску призму као тела „након 
Пада“, а не као тела која не само да имају потенцијал да преживе већ и 
да спрече катастрофу.",
publisher = "Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA",
journal = "Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA",
title = "The Motif of the “Lost Paradise” in Blockbuster Films Set in the Post-Apocalypse, Мотив „изгубљеног раја“ у блокбастерима на тему постапокалипсе",
pages = "117-136",
volume = "71",
number = "3",
doi = "10.2298/GEI2303115Z",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16096"
}

Žakula, S.,& Matić, U.. (2023). The Motif of the “Lost Paradise” in Blockbuster Films Set in the Post-Apocalypse. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA
Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA., 71(3), 117-136.
https://doi.org/10.2298/GEI2303115Z
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16096

Žakula S, Matić U. The Motif of the “Lost Paradise” in Blockbuster Films Set in the Post-Apocalypse. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA. 2023;71(3):117-136.
doi:10.2298/GEI2303115Z
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16096 .

Žakula, Sonja, Matić, Uroš, "The Motif of the “Lost Paradise” in Blockbuster Films Set in the Post-Apocalypse" in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA, 71, no. 3 (2023):117-136,
https://doi.org/10.2298/GEI2303115Z .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16096 .

TY  - CHAP
AU  - Žakula, Sonja
PY  - 2022-09
UR  - https://www.ief.hr/novosti/animal-knjiga-o-ne-ljudima-i-ljudima-kulturni-bestijarij-iii-dio/
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/16388
AB  - U radu ću ponuditi semiotičku analizu narativa o keruši Gabi i jaguaru u obliku u kojem je dostupan 
na mrežnoj stranici beogradskoga zoološkog vrta, budući da mislim da je opravdano ustvrditi da 
se iz ovoga narativa mogu iščitati načini na koje se u kontekstu ove institucije artikuliraju značenja 
koncepata poput “divljine” i “pitomosti”, “slobode” i “zatočeništva” i na koncu, “prirode” i “kulture”. 
U radu ću se s jedne strane osloniti na radove autora i autorica koji pripadaju polju istraživanja 
ljudsko-životinjskih odnosa, a s druge strane na metodološke postavke semiotičke analize koje je 
uveo Algirdas Julien Greimas, a razvila Dragana Antonijević. Osnovni je cilj rada da se semiotičkom 
analizom načina na koji je narativiziran jedan nesvakidašnji događaj u zoološkom vrtu razotkriju 
osnovna značenja i kulturne preokupacije koje su u igri, i dopre do dubinske strukture mišljenja 
koja se krije ispod ove priče te oslikava i oblikuje ne samo diskurs beogradskoga zoološkog vrta, već 
i implicitno razumijevanje uloge i funkcije zooloških vrtova u Srbiji do danas.
AB  - The paper offers a semiotic analysis of the narrative of Gabi the dog and the jaguar in the form in 
which the story appears on the website of the Belgrade Zoo. I believe that it is valid to assume that 
an analysis of this narrative can provide a window into the ways in which meanings of concepts 
such as “wildness”, “domesticity”, “freedom”, “captivity” and ultimately, “nature” and “culture” are 
articulated within the context of this institution. The paper is based on the ideas formed within the 
field of human-animal relations, as well as on the methodological postulates of the semiotic analysis 
introduced by Algirdas Julien Greimas and further developed by Dragana Antonijević. By applying 
the semiotic analysis to the way in which an unusual event at the zoo was narrativized, the aim of 
the paper is to uncover the deeper structure of thought which underlies the story and reflects and 
shapes not just the discourse of the Belgrade Zoo, but the implicit understanding of the role and 
function of zoos in Serbia until the present day. The analysis showed that the way in which the jaguar’s escape and struggle with the dog Gabi was narrativized, tells a deeper story of how we envision 
life within society and cope with the freedoms we have to give up in order for it to work, and for 
society to exist in the long term. The way in which the event was narrativized also serves to obscure 
the actual problem: the plight of animals in zoos in general, and the Belgrade Zoo (in the 1980s) 
in particular, and the responsibility the human animals have toward the non-human ones which 
are kept in captivity for the sake of entertainment. It all goes to show that, even in modern times, 
the tales we tell of the other animals serve to teach us about humans, while the actual non-human 
animals that our modernity has entrapped still remain outside the scope of our comprehension of 
our own culture and praxis.
PB  - Zagreb : Institut za etnologiju i folkloristiku
PB  - Zagreb : Hrvatska sveučilišna naklada
T2  - Animal: knjiga o ne-ljudima i ljudima. Kulturni bestijarij III. dio
T1  - Priča o keruši i jaguaru: semiotička analiza
T1  - The story of the dog and the jaguar: A semiotic analysis
SP  - 865
EP  - 886
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16388
ER  - 

@inbook{
author = "Žakula, Sonja",
year = "2022-09",
abstract = "U radu ću ponuditi semiotičku analizu narativa o keruši Gabi i jaguaru u obliku u kojem je dostupan 
na mrežnoj stranici beogradskoga zoološkog vrta, budući da mislim da je opravdano ustvrditi da 
se iz ovoga narativa mogu iščitati načini na koje se u kontekstu ove institucije artikuliraju značenja 
koncepata poput “divljine” i “pitomosti”, “slobode” i “zatočeništva” i na koncu, “prirode” i “kulture”. 
U radu ću se s jedne strane osloniti na radove autora i autorica koji pripadaju polju istraživanja 
ljudsko-životinjskih odnosa, a s druge strane na metodološke postavke semiotičke analize koje je 
uveo Algirdas Julien Greimas, a razvila Dragana Antonijević. Osnovni je cilj rada da se semiotičkom 
analizom načina na koji je narativiziran jedan nesvakidašnji događaj u zoološkom vrtu razotkriju 
osnovna značenja i kulturne preokupacije koje su u igri, i dopre do dubinske strukture mišljenja 
koja se krije ispod ove priče te oslikava i oblikuje ne samo diskurs beogradskoga zoološkog vrta, već 
i implicitno razumijevanje uloge i funkcije zooloških vrtova u Srbiji do danas., The paper offers a semiotic analysis of the narrative of Gabi the dog and the jaguar in the form in 
which the story appears on the website of the Belgrade Zoo. I believe that it is valid to assume that 
an analysis of this narrative can provide a window into the ways in which meanings of concepts 
such as “wildness”, “domesticity”, “freedom”, “captivity” and ultimately, “nature” and “culture” are 
articulated within the context of this institution. The paper is based on the ideas formed within the 
field of human-animal relations, as well as on the methodological postulates of the semiotic analysis 
introduced by Algirdas Julien Greimas and further developed by Dragana Antonijević. By applying 
the semiotic analysis to the way in which an unusual event at the zoo was narrativized, the aim of 
the paper is to uncover the deeper structure of thought which underlies the story and reflects and 
shapes not just the discourse of the Belgrade Zoo, but the implicit understanding of the role and 
function of zoos in Serbia until the present day. The analysis showed that the way in which the jaguar’s escape and struggle with the dog Gabi was narrativized, tells a deeper story of how we envision 
life within society and cope with the freedoms we have to give up in order for it to work, and for 
society to exist in the long term. The way in which the event was narrativized also serves to obscure 
the actual problem: the plight of animals in zoos in general, and the Belgrade Zoo (in the 1980s) 
in particular, and the responsibility the human animals have toward the non-human ones which 
are kept in captivity for the sake of entertainment. It all goes to show that, even in modern times, 
the tales we tell of the other animals serve to teach us about humans, while the actual non-human 
animals that our modernity has entrapped still remain outside the scope of our comprehension of 
our own culture and praxis.",
publisher = "Zagreb : Institut za etnologiju i folkloristiku, Zagreb : Hrvatska sveučilišna naklada",
journal = "Animal: knjiga o ne-ljudima i ljudima. Kulturni bestijarij III. dio",
booktitle = "Priča o keruši i jaguaru: semiotička analiza, The story of the dog and the jaguar: A semiotic analysis",
pages = "865-886",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16388"
}

Žakula, S.. (2022-09). Priča o keruši i jaguaru: semiotička analiza. in Animal: knjiga o ne-ljudima i ljudima. Kulturni bestijarij III. dio
Zagreb : Institut za etnologiju i folkloristiku., 865-886.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16388

Žakula S. Priča o keruši i jaguaru: semiotička analiza. in Animal: knjiga o ne-ljudima i ljudima. Kulturni bestijarij III. dio. 2022;:865-886.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16388 .

Žakula, Sonja, "Priča o keruši i jaguaru: semiotička analiza" in Animal: knjiga o ne-ljudima i ljudima. Kulturni bestijarij III. dio (2022-09):865-886,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16388 .

TY  - CONF
AU  - Žakula, Sonja
PY  - 2022
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14331
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14332
AB  - У августу 1999. The Sunday Times је објавио чланак великог Дагласа Адамса под називом „Како да
престанете да бринете и научите да волите интернет“. У њему, Адамс тврди да интернет није само пролазна
мода и предвиђа да ће постајати све важнији и важнији и све интерактивнији и интерактивнији како технологија

буде појефтињавала и више људи се укључивало у онлине комуникацију. Скок на октобар 2021., када је
Марк Цукерберг, милијардер и извршни директор Facebook корпорације објавио настанак „Мета“ – новог
бренда компаније, који обједињује све апликације и производе које Фацебоок прави, али укључује и
будуће „друштвене технологије“ попут виртуелне и аугментоване стварности и уређаја који чине приступ
овим новим врстама реалности могућим. Оно што је заједничко Адамсовом есеју и Цукерберговом
оснивачком писму компаније „Мета“ је идеја да ће интернет постати друштвненији, имерзивнији и
колаборативнији у будућности. Ипак, између 1999. и 2021. се догодило много историје – или много
будућности – интернет и начини на које се са њим повезујемо су се трансформисали и постали мобилнији, а
ове промене су поставиле темеље за наивне капиталистичке техно-сањарије које Цукерберг пропагира у
свом писму. Постоји подмукла сличност између ова два виђења теме: иако и један и други аутор
инсистирају на комуникацији и повезивању међу људима, Адамсов есеј је био сатиричан, грасрутс
одговор на нелагоду коју људи генерално имају када прихватају нове технологије (нпр. телевизију,
телефон, штампарију, а вероватно и точак). Био је то миг и моздрав младости, иновативности и моћи
људске имагинације. С друге стране, Цукербергов урадак звучи као пословни план (што, на крају
крајева, и јесте) какав би написала Skynet вештачка интелигенција из Филмова о Терминатору, и прилично
подсећа на дистопијску стварност филмова из Матрикс франшизе. Реч је о једном тоталитарном,
капиталистичком апсолутном негирању потребе за физичком повезаношћу; текст представља застрашујућу
визију људи који стагнирају у својим домовима, утопљени у виртуелне стварности, који се констатнто
повезују и константно деле, али заправо не иду нигде – ово је наводно добро зато што смањује њихов
угљенични отисак – а свеједно све време купују и троше. Док Адамс пореди употребу комуникацијских
технологија са пиџин и креолским језицима, Цукерберг све своди на конзумацију корпоративних
производа. Како смо стигли довде?
У чланку из 2012. сковала сам термин хиперреалност 2.0 како бих означила свет у којем онлине и оффлине
више нису одвојени, већ чине саставне делове стварности у којој су људима потребне направе које имају
приступ интернету како би могли у потпуности да учествују у друштву. Такође сам прилагодила концепт
који користи Харавеј како бих устврдила да су многи од нас већ постали киборзи, без да су морали да
гурну технологију под кожу. У овој презентацији намеравам да проширим ову идеју и истражим социо-
техно-економске процесе који су се одигравали од како сам се последњи пут бавила овом темом,
како бих мапирала еволуцију нашег односа према друштвеним мрежама и променљиву улогу тела у
дискурсима о технологији. Такође се надам да ћу успети да предложим неке егалитарније техно-
будућности.
AB  - In August 1999 The Sunday Times published an article by the late, great Douglas Adams entitled
“How to stop worrying and learn to love the Internet”. In it, Adams argues that the Internet is not just
a passing fad and predicts that it will become more and more important and more and more interactive

as tech becomes cheaper and more people join in the online chatter. Cut to October 2021, when Mark
Zuckerberg, tech billionaire and CEO of the Facebook Corporation announces “Meta” – a new
company brand that encapsulates all the apps and products FB makes, as well as future “social
technologies” including virtual reality and augmented reality and devices that make access to these
new kinds of realities possible. What Adams’ essay and Zuckerberg’s founder’s letter for “Meta” have
in common is the idea that the internet will become more social, more immersive and more
collaborative in the future. However, in the time between 1999 and 2021, a lot of history – or a lot of
future – took place, the Internet and our ways of connecting to it transformed, became more mobile,
and these changes laid the groundwork for the kind of rose colored, capitalist techno-dreaming
Zuckerberg purports in his letter. There is a sinister similarity between the two takes on the topic:
while both insist on communication and connection between people, Adams’ essay was a sort of grass
roots, satirical poke at the unease with which humans generally take to new technologies (e.g.
television, the telephone, the printing press and, probably, the wheel), a wink and a nod to youth and
innovation and the power of human imagination. Meanwhile, Zuckerberg’s take reads like a business
plan (which it ultimately is) written by Skynet (from the Terminator movies), and is more than a little
evocative of the dystopian reality of the Matrix films. It’s a kind of totalitarian capitalist rejection of
the need for physical connection, a frightening vision of people stagnant in their homes, immersed in
virtual realities, always sharing always connecting, but not really going anywhere – this is supposedly
good because it reduces their carbon footprints – and yet always buying and consuming. While Adams
compares the use of communication technologies to pidgin and creole languages, Zuckerberg reduces
it to consuming corporate products. How did we get here?
In a paper in 2012 I coined the term hyperreality 2.0 to designate a world in which the online and the
offline are no longer separate, but integral parts of a reality in which humans need devices that allow
access to the Internet in order to fully participate in society. I also adapted Haraway’s concept to argue
that most of us have become cyborgs, without even breaking the skin. In this presentation I intend to
expand on this notion and explore the socio-techno-economic processes that took place since I last
dealt with the topic, in order to map out the evolution of our relationship to social networking and the
changing role of the body in discourses on technology. I also hope to suggest some more egalitarian
techno-futures.
PB  - Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA
C3  - Антропологија (у) будућности / Anthropology of/in the future
T1  - Као епизода Black Mirror-a: киборшка тела, дистопијски капиталистички пословни планови и односи између људи и интернета у Антропоцену
T1  - It's like an episode of Black Mirror: cyborg bodies, dystopian capitalist business plans and changing human-internet relationships in the Anthropocene
SP  - 89
EP  - 94
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14332
ER  - 

@conference{
author = "Žakula, Sonja",
year = "2022",
abstract = "У августу 1999. The Sunday Times је објавио чланак великог Дагласа Адамса под називом „Како да
престанете да бринете и научите да волите интернет“. У њему, Адамс тврди да интернет није само пролазна
мода и предвиђа да ће постајати све важнији и важнији и све интерактивнији и интерактивнији како технологија

буде појефтињавала и више људи се укључивало у онлине комуникацију. Скок на октобар 2021., када је
Марк Цукерберг, милијардер и извршни директор Facebook корпорације објавио настанак „Мета“ – новог
бренда компаније, који обједињује све апликације и производе које Фацебоок прави, али укључује и
будуће „друштвене технологије“ попут виртуелне и аугментоване стварности и уређаја који чине приступ
овим новим врстама реалности могућим. Оно што је заједничко Адамсовом есеју и Цукерберговом
оснивачком писму компаније „Мета“ је идеја да ће интернет постати друштвненији, имерзивнији и
колаборативнији у будућности. Ипак, између 1999. и 2021. се догодило много историје – или много
будућности – интернет и начини на које се са њим повезујемо су се трансформисали и постали мобилнији, а
ове промене су поставиле темеље за наивне капиталистичке техно-сањарије које Цукерберг пропагира у
свом писму. Постоји подмукла сличност између ова два виђења теме: иако и један и други аутор
инсистирају на комуникацији и повезивању међу људима, Адамсов есеј је био сатиричан, грасрутс
одговор на нелагоду коју људи генерално имају када прихватају нове технологије (нпр. телевизију,
телефон, штампарију, а вероватно и точак). Био је то миг и моздрав младости, иновативности и моћи
људске имагинације. С друге стране, Цукербергов урадак звучи као пословни план (што, на крају
крајева, и јесте) какав би написала Skynet вештачка интелигенција из Филмова о Терминатору, и прилично
подсећа на дистопијску стварност филмова из Матрикс франшизе. Реч је о једном тоталитарном,
капиталистичком апсолутном негирању потребе за физичком повезаношћу; текст представља застрашујућу
визију људи који стагнирају у својим домовима, утопљени у виртуелне стварности, који се констатнто
повезују и константно деле, али заправо не иду нигде – ово је наводно добро зато што смањује њихов
угљенични отисак – а свеједно све време купују и троше. Док Адамс пореди употребу комуникацијских
технологија са пиџин и креолским језицима, Цукерберг све своди на конзумацију корпоративних
производа. Како смо стигли довде?
У чланку из 2012. сковала сам термин хиперреалност 2.0 како бих означила свет у којем онлине и оффлине
више нису одвојени, већ чине саставне делове стварности у којој су људима потребне направе које имају
приступ интернету како би могли у потпуности да учествују у друштву. Такође сам прилагодила концепт
који користи Харавеј како бих устврдила да су многи од нас већ постали киборзи, без да су морали да
гурну технологију под кожу. У овој презентацији намеравам да проширим ову идеју и истражим социо-
техно-економске процесе који су се одигравали од како сам се последњи пут бавила овом темом,
како бих мапирала еволуцију нашег односа према друштвеним мрежама и променљиву улогу тела у
дискурсима о технологији. Такође се надам да ћу успети да предложим неке егалитарније техно-
будућности., In August 1999 The Sunday Times published an article by the late, great Douglas Adams entitled
“How to stop worrying and learn to love the Internet”. In it, Adams argues that the Internet is not just
a passing fad and predicts that it will become more and more important and more and more interactive

as tech becomes cheaper and more people join in the online chatter. Cut to October 2021, when Mark
Zuckerberg, tech billionaire and CEO of the Facebook Corporation announces “Meta” – a new
company brand that encapsulates all the apps and products FB makes, as well as future “social
technologies” including virtual reality and augmented reality and devices that make access to these
new kinds of realities possible. What Adams’ essay and Zuckerberg’s founder’s letter for “Meta” have
in common is the idea that the internet will become more social, more immersive and more
collaborative in the future. However, in the time between 1999 and 2021, a lot of history – or a lot of
future – took place, the Internet and our ways of connecting to it transformed, became more mobile,
and these changes laid the groundwork for the kind of rose colored, capitalist techno-dreaming
Zuckerberg purports in his letter. There is a sinister similarity between the two takes on the topic:
while both insist on communication and connection between people, Adams’ essay was a sort of grass
roots, satirical poke at the unease with which humans generally take to new technologies (e.g.
television, the telephone, the printing press and, probably, the wheel), a wink and a nod to youth and
innovation and the power of human imagination. Meanwhile, Zuckerberg’s take reads like a business
plan (which it ultimately is) written by Skynet (from the Terminator movies), and is more than a little
evocative of the dystopian reality of the Matrix films. It’s a kind of totalitarian capitalist rejection of
the need for physical connection, a frightening vision of people stagnant in their homes, immersed in
virtual realities, always sharing always connecting, but not really going anywhere – this is supposedly
good because it reduces their carbon footprints – and yet always buying and consuming. While Adams
compares the use of communication technologies to pidgin and creole languages, Zuckerberg reduces
it to consuming corporate products. How did we get here?
In a paper in 2012 I coined the term hyperreality 2.0 to designate a world in which the online and the
offline are no longer separate, but integral parts of a reality in which humans need devices that allow
access to the Internet in order to fully participate in society. I also adapted Haraway’s concept to argue
that most of us have become cyborgs, without even breaking the skin. In this presentation I intend to
expand on this notion and explore the socio-techno-economic processes that took place since I last
dealt with the topic, in order to map out the evolution of our relationship to social networking and the
changing role of the body in discourses on technology. I also hope to suggest some more egalitarian
techno-futures.",
publisher = "Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA",
journal = "Антропологија (у) будућности / Anthropology of/in the future",
title = "Као епизода Black Mirror-a: киборшка тела, дистопијски капиталистички пословни планови и односи између људи и интернета у Антропоцену, It's like an episode of Black Mirror: cyborg bodies, dystopian capitalist business plans and changing human-internet relationships in the Anthropocene",
pages = "89-94",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14332"
}

Žakula, S.. (2022). Као епизода Black Mirror-a: киборшка тела, дистопијски капиталистички пословни планови и односи између људи и интернета у Антропоцену. in Антропологија (у) будућности / Anthropology of/in the future
Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA., 89-94.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14332

Žakula S. Као епизода Black Mirror-a: киборшка тела, дистопијски капиталистички пословни планови и односи између људи и интернета у Антропоцену. in Антропологија (у) будућности / Anthropology of/in the future. 2022;:89-94.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14332 .

Žakula, Sonja, "Као епизода Black Mirror-a: киборшка тела, дистопијски капиталистички пословни планови и односи између људи и интернета у Антропоцену" in Антропологија (у) будућности / Anthropology of/in the future (2022):89-94,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14332 .

TY  - GEN
AU  - Mansrud, Anja
AU  - Windle, Morgan
AU  - Armstrong-Oma, Kristin
AU  - Živaljević, Ivana
AU  - Žakula, Sonja
AU  - Piezonka, Henny
AU  - Dudeck, Stephan
PY  - 2022
UR  - https://www.ucd.ie/chags13/academicprogramme/sessionsandpaperabstracts/
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14351
AB  - This session proposes multispecies approaches and understandings advanced within the ontological turn, as analytical frameworks for exploring how hunter-gatherers past and present were living (well?) with other species. Prehistoric archaeology, entailing the study of human and animal remains from the beginnings of humanity, on a global scale, can contribute in a unique way to explore what it means to be human in a world populated by non-human others. Throughout the Holocene humans have lived with animals in multispecies environments. How humans have lived with animals varies within, and between, societies. Animals have been bred, domesticated, buried, hunted, and fished, nurtured as pets and companions in addition to being exploited as food and materials. We also reflect on the role of insects as cultural agents, by focusing on how insects have impacted hunterfisher lifeways in the past and present, and what sort of challenges or solutions can insects represent to hunter-gatherers. A multispecies approach, inspired by ethology and biosemiotics, entanglement theory, and native ontologies, recognize that prehistoric communities were entwined with nonhumans in social as well as ecological and economic ways. We further embrace the concept of «egomorphism» (Milton 2005), a perspective acknowledging that humans perceive animals as similar to themselves and able to partake in social relations, as a viable road to overcome the polarization between Western and indigenous ontologies, while still taking native perspectives seriously. Archaeology is largely invisible in current debates about the Anthropocene and human influence on the environment. Although archaeological periods lie far beyond the onset of this geological epoch as currently defined, engaging with the debates encourages us to reflect on relations to nature and animals past and present, and our role and place in the world. Archaeological finds can challenge present norms and understandings and provide depth and diversity to the Anthropocene-debate which would not be accessible from anthropological, geographical or historical data. We welcome papers exploring multispecies relations from a variety of perspectives – relational, zoo/biosemiotic, ethological, historical, anthropological, environmental and phenomenological, regardless of chronological, geographical or cultural context. Contributions may focus on methods, models, case studies or theoretical frameworks.
PB  - Dublin : University College
T2  - "Living well together" Conferences on hunting and gathering societies 13, University college Dublin 2022 - conference sessions
T1  - Multispecies worlds and socio-centric societies – living together with animals, plants, and insects
SP  - 1
EP  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14351
ER  - 

@misc{
author = "Mansrud, Anja and Windle, Morgan and Armstrong-Oma, Kristin and Živaljević, Ivana and Žakula, Sonja and Piezonka, Henny and Dudeck, Stephan",
year = "2022",
abstract = "This session proposes multispecies approaches and understandings advanced within the ontological turn, as analytical frameworks for exploring how hunter-gatherers past and present were living (well?) with other species. Prehistoric archaeology, entailing the study of human and animal remains from the beginnings of humanity, on a global scale, can contribute in a unique way to explore what it means to be human in a world populated by non-human others. Throughout the Holocene humans have lived with animals in multispecies environments. How humans have lived with animals varies within, and between, societies. Animals have been bred, domesticated, buried, hunted, and fished, nurtured as pets and companions in addition to being exploited as food and materials. We also reflect on the role of insects as cultural agents, by focusing on how insects have impacted hunterfisher lifeways in the past and present, and what sort of challenges or solutions can insects represent to hunter-gatherers. A multispecies approach, inspired by ethology and biosemiotics, entanglement theory, and native ontologies, recognize that prehistoric communities were entwined with nonhumans in social as well as ecological and economic ways. We further embrace the concept of «egomorphism» (Milton 2005), a perspective acknowledging that humans perceive animals as similar to themselves and able to partake in social relations, as a viable road to overcome the polarization between Western and indigenous ontologies, while still taking native perspectives seriously. Archaeology is largely invisible in current debates about the Anthropocene and human influence on the environment. Although archaeological periods lie far beyond the onset of this geological epoch as currently defined, engaging with the debates encourages us to reflect on relations to nature and animals past and present, and our role and place in the world. Archaeological finds can challenge present norms and understandings and provide depth and diversity to the Anthropocene-debate which would not be accessible from anthropological, geographical or historical data. We welcome papers exploring multispecies relations from a variety of perspectives – relational, zoo/biosemiotic, ethological, historical, anthropological, environmental and phenomenological, regardless of chronological, geographical or cultural context. Contributions may focus on methods, models, case studies or theoretical frameworks.",
publisher = "Dublin : University College",
journal = ""Living well together" Conferences on hunting and gathering societies 13, University college Dublin 2022 - conference sessions",
title = "Multispecies worlds and socio-centric societies – living together with animals, plants, and insects",
pages = "1-1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14351"
}

Mansrud, A., Windle, M., Armstrong-Oma, K., Živaljević, I., Žakula, S., Piezonka, H.,& Dudeck, S.. (2022). Multispecies worlds and socio-centric societies – living together with animals, plants, and insects. in "Living well together" Conferences on hunting and gathering societies 13, University college Dublin 2022 - conference sessions
Dublin : University College., 1-1.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14351

Mansrud A, Windle M, Armstrong-Oma K, Živaljević I, Žakula S, Piezonka H, Dudeck S. Multispecies worlds and socio-centric societies – living together with animals, plants, and insects. in "Living well together" Conferences on hunting and gathering societies 13, University college Dublin 2022 - conference sessions. 2022;:1-1.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14351 .

Mansrud, Anja, Windle, Morgan, Armstrong-Oma, Kristin, Živaljević, Ivana, Žakula, Sonja, Piezonka, Henny, Dudeck, Stephan, "Multispecies worlds and socio-centric societies – living together with animals, plants, and insects" in "Living well together" Conferences on hunting and gathering societies 13, University college Dublin 2022 - conference sessions (2022):1-1,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14351 .

TY  - CONF
AU  - Žakula, Sonja
PY  - 2022
UR  - https://www.ucd.ie/chags13/academicprogramme/sessionsandpaperabstracts/
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14330
AB  - For a discipline that had no trouble accepting the agency of objects, social anthropology and its practitioners sure seem reluctant to accept the personhood of animals. Anthropologists will propose that people inhabit entirely different realities, rather than accept that other animals are actually, really persons. Also, for a discipline that has thrived by incorporating indigenous knowledge in its theories (studies of kinship and exchange come to mind), we are uncharacteristically worried about incorporating animal persons.  More to the point, the anthropological conversation regarding animal personhood tends to be limited to hunter-gatherers, and often becomes a precarious balancing act between taking native ontologies seriously and an insidious double othering of sorts. While we’ve thankfully moved on from saying that hunter-gatherers believe that animals are persons, we are now saying that animals are persons for them. This leads to the presumption that in order to consider animal personhood, we must borrow from native ontologies – that this is something so utterly alien to us, we need other people’s cultural road map. This is untrue, and a symptom of the reluctance of western epistemology to center animals lest the ontological human/animal divide be usurped. As my ethnographic fieldwork in a Serbian zoo suggests, post-industrial European zoo-keepers indeed regard animals as persons – if they did not, the zoo would collapse. However, animal personhood is not an obvious cultural given among postindustrial Europeans, but a quality achieved through mutuality, recognized over time and rarely talked about. This presentation will pose the question of animal personhood as a reality beyond native ontology.
PB  - Dublin : University College Dublin
C3  - Multispecies worlds and socio-centric societies – living together with animals, plants, and insects, session at CHAGS 13, Dublin 2022
T1  - Rethinking animal personhood beyond “borrowing” from native ontologies
SP  - 12
EP  - 12
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14330
ER  - 

@conference{
author = "Žakula, Sonja",
year = "2022",
abstract = "For a discipline that had no trouble accepting the agency of objects, social anthropology and its practitioners sure seem reluctant to accept the personhood of animals. Anthropologists will propose that people inhabit entirely different realities, rather than accept that other animals are actually, really persons. Also, for a discipline that has thrived by incorporating indigenous knowledge in its theories (studies of kinship and exchange come to mind), we are uncharacteristically worried about incorporating animal persons.  More to the point, the anthropological conversation regarding animal personhood tends to be limited to hunter-gatherers, and often becomes a precarious balancing act between taking native ontologies seriously and an insidious double othering of sorts. While we’ve thankfully moved on from saying that hunter-gatherers believe that animals are persons, we are now saying that animals are persons for them. This leads to the presumption that in order to consider animal personhood, we must borrow from native ontologies – that this is something so utterly alien to us, we need other people’s cultural road map. This is untrue, and a symptom of the reluctance of western epistemology to center animals lest the ontological human/animal divide be usurped. As my ethnographic fieldwork in a Serbian zoo suggests, post-industrial European zoo-keepers indeed regard animals as persons – if they did not, the zoo would collapse. However, animal personhood is not an obvious cultural given among postindustrial Europeans, but a quality achieved through mutuality, recognized over time and rarely talked about. This presentation will pose the question of animal personhood as a reality beyond native ontology.",
publisher = "Dublin : University College Dublin",
journal = "Multispecies worlds and socio-centric societies – living together with animals, plants, and insects, session at CHAGS 13, Dublin 2022",
title = "Rethinking animal personhood beyond “borrowing” from native ontologies",
pages = "12-12",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14330"
}

Žakula, S.. (2022). Rethinking animal personhood beyond “borrowing” from native ontologies. in Multispecies worlds and socio-centric societies – living together with animals, plants, and insects, session at CHAGS 13, Dublin 2022
Dublin : University College Dublin., 12-12.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14330

Žakula S. Rethinking animal personhood beyond “borrowing” from native ontologies. in Multispecies worlds and socio-centric societies – living together with animals, plants, and insects, session at CHAGS 13, Dublin 2022. 2022;:12-12.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14330 .

Žakula, Sonja, "Rethinking animal personhood beyond “borrowing” from native ontologies" in Multispecies worlds and socio-centric societies – living together with animals, plants, and insects, session at CHAGS 13, Dublin 2022 (2022):12-12,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14330 .

TY  - CONF
AU  - Žakula, Sonja
PY  - 2022
UR  - https://www.ffst.unist.hr/_download/repository/4-DKA-DAS-publication.pdf
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14333
AB  - John Berger još je 1980. godine postavio pitanje: Zašto gledamo životinje u zoološkim vrtovima? Iako korisni, smatram da njegovi uvidi ne objašnjavaju u potpunosti ljudsku potrebu za gledanjem životinja zato što ne uzimaju u obzir činjenicu da i životinje gledaju nas i da je iskustvo bivanja viđenim ne-ljudskim očima ključan aspekt susreta s ostalim životinjama. Zoološki vrtovi (prije njih menažerije, čije postojanje možemo pratiti još od najranijih urbanih civilizacija) upravo pružaju (ili prodaju) mogućnost susreta i povratnog pogleda, ali bez rizika. U ovom predavanju potrudit ću se dalje razviti Bergerove ideje i ponuditi etnografske uvide zasnovane na terenskim istraživanjima zooloških vrtova u Srbiji (i drugdje) koja sam prvenstveno sprovela za potrebe doktorske disertacije »Zoološki vrtovi u Srbiji u antropološkoj perspektivi«.
AB  - In 1980, John Berger posed the question of Why look at animals in zoos. While useful, I consider his insights lacking in explaining the human need to look at animals because he doesn’t consider the fact that animals look back, and that the experience of being seen by non-human eyes is a key aspect of encountering other animals. Zoos (and before them, menageries the existence of which we can trace back to the earliest urban civilizations) provide (or sell) the possibility of encounter and being looked at, without the risk. In this presentation I will attempt to build on Berger’s ideas and offer ethnographic insights based on my field research conducted in zoos in Serbia (and elsewhere) for the purposes of my doctoral thesis “Zoos in Serbia: an anthropological perspective.”
PB  - Mali Lošinj : Hrvatsko bioetičko društvo
C3  - 4. Dani kulturne animalistike "Galeb nije tica"
T1  - I, dobro, zašto gledamo životinje?
T1  - So, Why Do We Look at Animals?
SP  - 96
EP  - 96
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14333
ER  - 

@conference{
author = "Žakula, Sonja",
year = "2022",
abstract = "John Berger još je 1980. godine postavio pitanje: Zašto gledamo životinje u zoološkim vrtovima? Iako korisni, smatram da njegovi uvidi ne objašnjavaju u potpunosti ljudsku potrebu za gledanjem životinja zato što ne uzimaju u obzir činjenicu da i životinje gledaju nas i da je iskustvo bivanja viđenim ne-ljudskim očima ključan aspekt susreta s ostalim životinjama. Zoološki vrtovi (prije njih menažerije, čije postojanje možemo pratiti još od najranijih urbanih civilizacija) upravo pružaju (ili prodaju) mogućnost susreta i povratnog pogleda, ali bez rizika. U ovom predavanju potrudit ću se dalje razviti Bergerove ideje i ponuditi etnografske uvide zasnovane na terenskim istraživanjima zooloških vrtova u Srbiji (i drugdje) koja sam prvenstveno sprovela za potrebe doktorske disertacije »Zoološki vrtovi u Srbiji u antropološkoj perspektivi«., In 1980, John Berger posed the question of Why look at animals in zoos. While useful, I consider his insights lacking in explaining the human need to look at animals because he doesn’t consider the fact that animals look back, and that the experience of being seen by non-human eyes is a key aspect of encountering other animals. Zoos (and before them, menageries the existence of which we can trace back to the earliest urban civilizations) provide (or sell) the possibility of encounter and being looked at, without the risk. In this presentation I will attempt to build on Berger’s ideas and offer ethnographic insights based on my field research conducted in zoos in Serbia (and elsewhere) for the purposes of my doctoral thesis “Zoos in Serbia: an anthropological perspective.”",
publisher = "Mali Lošinj : Hrvatsko bioetičko društvo",
journal = "4. Dani kulturne animalistike "Galeb nije tica"",
title = "I, dobro, zašto gledamo životinje?, So, Why Do We Look at Animals?",
pages = "96-96",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14333"
}

Žakula, S.. (2022). I, dobro, zašto gledamo životinje?. in 4. Dani kulturne animalistike "Galeb nije tica"
Mali Lošinj : Hrvatsko bioetičko društvo., 96-96.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14333

Žakula S. I, dobro, zašto gledamo životinje?. in 4. Dani kulturne animalistike "Galeb nije tica". 2022;:96-96.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14333 .

Žakula, Sonja, "I, dobro, zašto gledamo životinje?" in 4. Dani kulturne animalistike "Galeb nije tica" (2022):96-96,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14333 .

TY  - CONF
AU  - Žakula, Sonja
PY  - 2022
UR  - http://al.uw.edu.pl/en/konf-exhibiting-animals-curatorial-strategies-and-narratives/
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14410
AB  - The history of public zoos as places that exhibit animals and actively shape the human-animal bond in modern society has always been a history of colonialism, classism and oppression. It is a well-established fact that zoos in colonialist countries such as Great Britain and France serve(d) a double purpose: to exhibit living wild (and especially “exotic”) animals in order for naturalists of the time to be able to study them (as opposed to studying stuffed specimens); and to dazzle the public at home by displaying the borders and conquests of the Empire. One came before the other – the first zoological gardens were not open to the general public, they were the domain of the upper classes, the educated and the wealthy – at least until it became clear that keeping a large number of (usually big, often carnivorous) animals (that needed certain conditions – not just in terms of food, but heat and humidity, and also veterinary and other care) was an expensive endeavor, so these places became open to the general, raucous, public. In colonialist countries,
the narrative was established fast, and it was clear: “Come see all the places that we’ve conquered, come and see what we own”. The modes of exhibiting animals in colonialist zoos were uniform: they followed the ideas of biological taxonomy and emphasized the dominion of Man and Culture over Nature – especially Other, foreign natures. Zoos outlined the borders of the Empire and glorified imperial conquest.
So what happens when, a hundred years after the first European zoos, a city in a country that never colonized anyone, decides to establish a zoo? In this presentation I will focus on the modes of exhibiting animals (and interacting with them) in Belgrade zoo between 1936 – the year it opened – and 1941 – when it was almost completely destroyed by German bombs, and the public narrative surrounding the institution at the time.
C3  - International Conference Exhibiting Animals. Curatorial Strategies and Narratives
T1  - Belgrade zoo, colonialism, cosmpolitanism, exhibiting animals
SP  - 9
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14410
ER  - 

@conference{
author = "Žakula, Sonja",
year = "2022",
abstract = "The history of public zoos as places that exhibit animals and actively shape the human-animal bond in modern society has always been a history of colonialism, classism and oppression. It is a well-established fact that zoos in colonialist countries such as Great Britain and France serve(d) a double purpose: to exhibit living wild (and especially “exotic”) animals in order for naturalists of the time to be able to study them (as opposed to studying stuffed specimens); and to dazzle the public at home by displaying the borders and conquests of the Empire. One came before the other – the first zoological gardens were not open to the general public, they were the domain of the upper classes, the educated and the wealthy – at least until it became clear that keeping a large number of (usually big, often carnivorous) animals (that needed certain conditions – not just in terms of food, but heat and humidity, and also veterinary and other care) was an expensive endeavor, so these places became open to the general, raucous, public. In colonialist countries,
the narrative was established fast, and it was clear: “Come see all the places that we’ve conquered, come and see what we own”. The modes of exhibiting animals in colonialist zoos were uniform: they followed the ideas of biological taxonomy and emphasized the dominion of Man and Culture over Nature – especially Other, foreign natures. Zoos outlined the borders of the Empire and glorified imperial conquest.
So what happens when, a hundred years after the first European zoos, a city in a country that never colonized anyone, decides to establish a zoo? In this presentation I will focus on the modes of exhibiting animals (and interacting with them) in Belgrade zoo between 1936 – the year it opened – and 1941 – when it was almost completely destroyed by German bombs, and the public narrative surrounding the institution at the time.",
journal = "International Conference Exhibiting Animals. Curatorial Strategies and Narratives",
title = "Belgrade zoo, colonialism, cosmpolitanism, exhibiting animals",
pages = "9",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14410"
}

Žakula, S.. (2022). Belgrade zoo, colonialism, cosmpolitanism, exhibiting animals. in International Conference Exhibiting Animals. Curatorial Strategies and Narratives, 9.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14410

Žakula S. Belgrade zoo, colonialism, cosmpolitanism, exhibiting animals. in International Conference Exhibiting Animals. Curatorial Strategies and Narratives. 2022;:9.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14410 .

Žakula, Sonja, "Belgrade zoo, colonialism, cosmpolitanism, exhibiting animals" in International Conference Exhibiting Animals. Curatorial Strategies and Narratives (2022):9,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14410 .

TY  - CONF
AU  - Жакула, Соња
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14349
AB  - Сарлак (енг. sarlacc) је биће које се појављује у митосу
Ратова Звезда. У питању је огромно створење које настањује
пустињске светове, а свој плен лови тако што се укопа дубоко у
песак, и разјапљене чељусти, вреба. Сарлакова уста испуњена
су хиљадама оштрих зуба, садрже пипке којима хвата плен, а
његов језик има снажан кљун којим улов увлачи у ждрело. Kада
плен прогута, како Ц3ПО саопштава у једној сцени у Повратку
џедаја (1983), његови многи желуци луче неуротоксине који
проузрокују константан бол, али одржавају плен у животу,
а услед слабости сарлакове желудачне киселине процес
варења траје миленијумима. Бекство из сарлачке јаме је готово
немогуће: поред препрека које чини његова анатомија, песак
у који је укопан ради у његову корист, чинећи да плен клиза
назад у пропаст.
У овом излагању ћу употребити метафору сарлачке јаме
како бих илустровала утицај који је – што имплицитно, што
експлицитно – прихватање дихотомије природа: култура у
дисциплинарној прошлости имало на домаћу етнологију и
антропологију. Такође, указаћу на могуће разлоге оптрајавања
потпуног недостатка научне радозналости гледе еколошких
питања (с ретким изузецима) која у последњих неколико
деценија све више заокупљају пажњу истраживача у широком
спектру природних, техничко-технолошких и друштвених
наука и хуманистичких дисциплина али и антрополошких традиција широм света. Поред тога, покушаћу да мапирам
ослобађајући епистемолошки потенцијал концепта какав је
антропоцен (али и капиталоцен и ктулуцен, sensu Харавеј) у
његовим различитим значењима и тумачењима (нпр. oнима
које дају Ана Синг и Бруно Латур) за дисциплинарну традицију
толико дубоко заглављену у сопственом антропоцентризму
и „нормалној науци” (sensu Кун) двадесетовековних идеја на
ивици употребљивости, да њени практичари делују као да
живе на посве другој планети – некој којој евидентно не прети
потпуни еколошки колапс и настањена је само људима. Оваква
ситуација је последица низа различитих фактора који ће
бити размотрени у излагању, а који нису нужно специфични
само за (домаћу) социокултурну антропологију. Сазнајни и
теоријско-методолошки потенцијал који доносе релационе
епистемологије – а зашто не, и онтологије – импликоване
промишљањем антропоцена као природакултурног феномена
– оно што Дона Харавеј назива „тентакуларно размишљање” –
отвара нове теме и могућности за истраживања у друштвеним
наукама и хуманистичким дисциплинама, и чини се да је од
пресудне важности за хватање укоштац са девастирајућим
последицама људског утицаја на природну средину и
претњама које оне представљају. Укратко дакле, ово излагање
ће мапирати узроке недостатка интересовања за антропоцен
(у свој његовој комплексности) у домаћој социокултурној
антропологији, али и указати на епистемолошке предности
и плодно истраживачко тле које овај концепт отвара и,
нарочито, могућност бекства из сарлачке јаме модернистичких
дистинкција које губе како значење тако и експланаторну моћ
у глобалној стварности коју настањујемо.
PB  - Београд : Филозофски факултет, Одељење за археологију, Центар за теоријску археологију
C3  - Српска археологија  између теорије и чињеница  VIII:  археологија и антропоцен: књига апстраката
T1  - Социокултурна антропологија у Србији и антропоцен: бекство из епистемолошке сарлачке јаме?
SP  - 17
EP  - 19
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14349
ER  - 

@conference{
author = "Жакула, Соња",
year = "2021",
abstract = "Сарлак (енг. sarlacc) је биће које се појављује у митосу
Ратова Звезда. У питању је огромно створење које настањује
пустињске светове, а свој плен лови тако што се укопа дубоко у
песак, и разјапљене чељусти, вреба. Сарлакова уста испуњена
су хиљадама оштрих зуба, садрже пипке којима хвата плен, а
његов језик има снажан кљун којим улов увлачи у ждрело. Kада
плен прогута, како Ц3ПО саопштава у једној сцени у Повратку
џедаја (1983), његови многи желуци луче неуротоксине који
проузрокују константан бол, али одржавају плен у животу,
а услед слабости сарлакове желудачне киселине процес
варења траје миленијумима. Бекство из сарлачке јаме је готово
немогуће: поред препрека које чини његова анатомија, песак
у који је укопан ради у његову корист, чинећи да плен клиза
назад у пропаст.
У овом излагању ћу употребити метафору сарлачке јаме
како бих илустровала утицај који је – што имплицитно, што
експлицитно – прихватање дихотомије природа: култура у
дисциплинарној прошлости имало на домаћу етнологију и
антропологију. Такође, указаћу на могуће разлоге оптрајавања
потпуног недостатка научне радозналости гледе еколошких
питања (с ретким изузецима) која у последњих неколико
деценија све више заокупљају пажњу истраживача у широком
спектру природних, техничко-технолошких и друштвених
наука и хуманистичких дисциплина али и антрополошких традиција широм света. Поред тога, покушаћу да мапирам
ослобађајући епистемолошки потенцијал концепта какав је
антропоцен (али и капиталоцен и ктулуцен, sensu Харавеј) у
његовим различитим значењима и тумачењима (нпр. oнима
које дају Ана Синг и Бруно Латур) за дисциплинарну традицију
толико дубоко заглављену у сопственом антропоцентризму
и „нормалној науци” (sensu Кун) двадесетовековних идеја на
ивици употребљивости, да њени практичари делују као да
живе на посве другој планети – некој којој евидентно не прети
потпуни еколошки колапс и настањена је само људима. Оваква
ситуација је последица низа различитих фактора који ће
бити размотрени у излагању, а који нису нужно специфични
само за (домаћу) социокултурну антропологију. Сазнајни и
теоријско-методолошки потенцијал који доносе релационе
епистемологије – а зашто не, и онтологије – импликоване
промишљањем антропоцена као природакултурног феномена
– оно што Дона Харавеј назива „тентакуларно размишљање” –
отвара нове теме и могућности за истраживања у друштвеним
наукама и хуманистичким дисциплинама, и чини се да је од
пресудне важности за хватање укоштац са девастирајућим
последицама људског утицаја на природну средину и
претњама које оне представљају. Укратко дакле, ово излагање
ће мапирати узроке недостатка интересовања за антропоцен
(у свој његовој комплексности) у домаћој социокултурној
антропологији, али и указати на епистемолошке предности
и плодно истраживачко тле које овај концепт отвара и,
нарочито, могућност бекства из сарлачке јаме модернистичких
дистинкција које губе како значење тако и експланаторну моћ
у глобалној стварности коју настањујемо.",
publisher = "Београд : Филозофски факултет, Одељење за археологију, Центар за теоријску археологију",
journal = "Српска археологија  између теорије и чињеница  VIII:  археологија и антропоцен: књига апстраката",
title = "Социокултурна антропологија у Србији и антропоцен: бекство из епистемолошке сарлачке јаме?",
pages = "17-19",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14349"
}

Жакула, С.. (2021). Социокултурна антропологија у Србији и антропоцен: бекство из епистемолошке сарлачке јаме?. in Српска археологија  између теорије и чињеница  VIII:  археологија и антропоцен: књига апстраката
Београд : Филозофски факултет, Одељење за археологију, Центар за теоријску археологију., 17-19.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14349

Жакула С. Социокултурна антропологија у Србији и антропоцен: бекство из епистемолошке сарлачке јаме?. in Српска археологија  између теорије и чињеница  VIII:  археологија и антропоцен: књига апстраката. 2021;:17-19.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14349 .

Жакула, Соња, "Социокултурна антропологија у Србији и антропоцен: бекство из епистемолошке сарлачке јаме?" in Српска археологија  између теорије и чињеница  VIII:  археологија и антропоцен: књига апстраката (2021):17-19,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14349 .

TY  - GEN
AU  - Жакула, Соња
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14336
AB  - Предавање на тему конструкције граница између људи и животиња, одржано на Факултету политичких наука 24.10.2021. године у оквиру "Дигиталне феминистичке школе" у организацији Цента за женске студије из Београда.
T1  - Људи и животиње: о конструисању категорија
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14336
ER  - 

@misc{
author = "Жакула, Соња",
year = "2021",
abstract = "Предавање на тему конструкције граница између људи и животиња, одржано на Факултету политичких наука 24.10.2021. године у оквиру "Дигиталне феминистичке школе" у организацији Цента за женске студије из Београда.",
title = "Људи и животиње: о конструисању категорија",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14336"
}

Жакула, С.. (2021). Људи и животиње: о конструисању категорија. .
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14336

Жакула С. Људи и животиње: о конструисању категорија. 2021;.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14336 .

Жакула, Соња, "Људи и животиње: о конструисању категорија" (2021),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14336 .

TY  - JOUR
AU  - Žakula, Sonja
PY  - 2021
UR  - https://www.eap-iea.org/index.php/eap/article/view/16
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14166
AB  - U Beogradu su krajem 2018. i početkom 2019. godine održane čak četiri izložbe sa tematikom ljudsko-životinjskih1 odnosa. Ovaj tekst ima dva osnovna cilja: da kroz analizu sadržaja tih izložbi, a u kontekstu trenutne globalne pandemije COVID-19, ukaže na značaj koji proučavanje ljudsko-životinjskih odnosa u društvenim i humanističkim disciplinama može imati za razumevanje različitih (ekonomskih, političkih ali i ideoloških) ustrojenja antropocena koja ljudska društva, naizgled odvojena od prirode, čine ranjivim na katastrofe poput ove; i da ukaže na (dobrodošao) porast interesovanja za problematiku ljudsko-životinjskih odnosa kako u laičkoj, tako i u akademskoj javnosti u Srbiji.
AB  - In late 2018 and early 2019, the city of Belgrade was host to as many as four different exhibitions with the topic of human-animal relations. The fact that these exhibitions were held in such a short time in a city the size of Belgrade is in itself interesting, seeing as the topic of human-animal relations is still not part of the academic and artistic mainstream globally, let alone in Serbia. The themes and messages of these exhibitions seem even more relevant with regard to the current global situation. Thus, the two main goals of this paper are: 1. to point out the importance studying human-animal relations in the social sciences and the humanities can have for the understanding of different economic, political and ideological assemblages of the anthropocene that make human civilization, seemingly apart from nature, susceptible to catastrophes such as the current COVID-19 global pandemic – through the analysis of the contents of the exhibitions and the panel discussions that accompanied them; 2. to indicate the welcome rise in interest in issues of human-animal relations evident in both the general public and academic and artistic contexts in Serbia. The paper offers an analytical overview of the contents of the Of Animals and Humans, Covoyagers, Instinct and Terrain and Emil/Specimen B5044 exhibitions, the ensuing discussions with the public and some of the main issues raised within these discussions such as the issue of responsibility humans have toward other species we share the planet with, as well as the issue of the accountability of big polluters, which is often swept under the rug through the utilization of discourse on the impact of Man – with a capital m – on the environment. The paper also emphasizes the importance of these topics for life in the anthropocene, and calls attention to the emergent interest in human-animal relations and innovative theoretical approaches to them in Serbian academia, especially in ethnology and anthropology and archaeology.
AB  - C’est à la fin de 2018 et au début de 2019 que se sont tenues non moins de quatre expositions ayant pour thématique les rapports entre les hommes et les animaux. Ce texte a deux objectifs principaux: de rendre compte à travers l’analyse des contenus de ces expositions et dans le contexte de la pandémie globale actuelle de la COVID-19, de l’importance que l’étude des rapports entre les humains et les animaux dans les disciplines humaines et sociales peut avoir pour la compréhension des différentes organisations anthropocènes (économiques, politiques mais aussi idéologiques) qui rendent les sociétés humaines, en apparence séparées de la nature, vulnérables aux catastrophes comme celle-ci; puis de rendre compte de l’accroissement (bienvenu) d’intérêt pour la problématique des rapports entre les hommes et les animaux aussi bien auprès du public non professionnel, que le public académique en Serbie.
PB  - Beograd : Univerzitet. Filozofski fakultet, Odeljenje za etnologiju i antropologiju / Belgrade : University. Faculty of Philosophy, Department of Ethnology and Anthropology
T2  - Etnoantropološki problemi / Issues in Ethnology and Anthropology
T1  - Ljudsko-životinjski odnosi u žiži interesovanja: igra/studija slučaja u Srbiji
T1  - Human-Animal Relations at the Center of Attention:  A Chance/Case Study of Serbia
T1  - Les rapports entre les humains et les animaux au centre d’intérêt:  jeu/étude de cas en Serbie
SP  - 105
EP  - 133
VL  - 16
IS  - 1
DO  - 10.21301/eap.v16i1.4
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14166
ER  - 

@article{
author = "Žakula, Sonja",
year = "2021",
abstract = "U Beogradu su krajem 2018. i početkom 2019. godine održane čak četiri izložbe sa tematikom ljudsko-životinjskih1 odnosa. Ovaj tekst ima dva osnovna cilja: da kroz analizu sadržaja tih izložbi, a u kontekstu trenutne globalne pandemije COVID-19, ukaže na značaj koji proučavanje ljudsko-životinjskih odnosa u društvenim i humanističkim disciplinama može imati za razumevanje različitih (ekonomskih, političkih ali i ideoloških) ustrojenja antropocena koja ljudska društva, naizgled odvojena od prirode, čine ranjivim na katastrofe poput ove; i da ukaže na (dobrodošao) porast interesovanja za problematiku ljudsko-životinjskih odnosa kako u laičkoj, tako i u akademskoj javnosti u Srbiji., In late 2018 and early 2019, the city of Belgrade was host to as many as four different exhibitions with the topic of human-animal relations. The fact that these exhibitions were held in such a short time in a city the size of Belgrade is in itself interesting, seeing as the topic of human-animal relations is still not part of the academic and artistic mainstream globally, let alone in Serbia. The themes and messages of these exhibitions seem even more relevant with regard to the current global situation. Thus, the two main goals of this paper are: 1. to point out the importance studying human-animal relations in the social sciences and the humanities can have for the understanding of different economic, political and ideological assemblages of the anthropocene that make human civilization, seemingly apart from nature, susceptible to catastrophes such as the current COVID-19 global pandemic – through the analysis of the contents of the exhibitions and the panel discussions that accompanied them; 2. to indicate the welcome rise in interest in issues of human-animal relations evident in both the general public and academic and artistic contexts in Serbia. The paper offers an analytical overview of the contents of the Of Animals and Humans, Covoyagers, Instinct and Terrain and Emil/Specimen B5044 exhibitions, the ensuing discussions with the public and some of the main issues raised within these discussions such as the issue of responsibility humans have toward other species we share the planet with, as well as the issue of the accountability of big polluters, which is often swept under the rug through the utilization of discourse on the impact of Man – with a capital m – on the environment. The paper also emphasizes the importance of these topics for life in the anthropocene, and calls attention to the emergent interest in human-animal relations and innovative theoretical approaches to them in Serbian academia, especially in ethnology and anthropology and archaeology., C’est à la fin de 2018 et au début de 2019 que se sont tenues non moins de quatre expositions ayant pour thématique les rapports entre les hommes et les animaux. Ce texte a deux objectifs principaux: de rendre compte à travers l’analyse des contenus de ces expositions et dans le contexte de la pandémie globale actuelle de la COVID-19, de l’importance que l’étude des rapports entre les humains et les animaux dans les disciplines humaines et sociales peut avoir pour la compréhension des différentes organisations anthropocènes (économiques, politiques mais aussi idéologiques) qui rendent les sociétés humaines, en apparence séparées de la nature, vulnérables aux catastrophes comme celle-ci; puis de rendre compte de l’accroissement (bienvenu) d’intérêt pour la problématique des rapports entre les hommes et les animaux aussi bien auprès du public non professionnel, que le public académique en Serbie.",
publisher = "Beograd : Univerzitet. Filozofski fakultet, Odeljenje za etnologiju i antropologiju / Belgrade : University. Faculty of Philosophy, Department of Ethnology and Anthropology",
journal = "Etnoantropološki problemi / Issues in Ethnology and Anthropology",
title = "Ljudsko-životinjski odnosi u žiži interesovanja: igra/studija slučaja u Srbiji, Human-Animal Relations at the Center of Attention:  A Chance/Case Study of Serbia, Les rapports entre les humains et les animaux au centre d’intérêt:  jeu/étude de cas en Serbie",
pages = "105-133",
volume = "16",
number = "1",
doi = "10.21301/eap.v16i1.4",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14166"
}

Žakula, S.. (2021). Ljudsko-životinjski odnosi u žiži interesovanja: igra/studija slučaja u Srbiji. in Etnoantropološki problemi / Issues in Ethnology and Anthropology
Beograd : Univerzitet. Filozofski fakultet, Odeljenje za etnologiju i antropologiju / Belgrade : University. Faculty of Philosophy, Department of Ethnology and Anthropology., 16(1), 105-133.
https://doi.org/10.21301/eap.v16i1.4
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14166

Žakula S. Ljudsko-životinjski odnosi u žiži interesovanja: igra/studija slučaja u Srbiji. in Etnoantropološki problemi / Issues in Ethnology and Anthropology. 2021;16(1):105-133.
doi:10.21301/eap.v16i1.4
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14166 .

Žakula, Sonja, "Ljudsko-životinjski odnosi u žiži interesovanja: igra/studija slučaja u Srbiji" in Etnoantropološki problemi / Issues in Ethnology and Anthropology, 16, no. 1 (2021):105-133,
https://doi.org/10.21301/eap.v16i1.4 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14166 .

TY  - JOUR
AU  - Matić, Uroš
AU  - Žakula, Sonja
PY  - 2021
UR  - https://www.eap-iea.org/index.php/eap/article/view/197
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14165
AB  - This paper analyses the change in the metanarrative of the Alien franchise initiated by the movie Alien (1979), directed by Ridley Scott, and continued with a series of three sequels. The franchise was revived in 2012 w ith the prequel Prometheus. The story of the first four movies is set at the end of the anthropocene, and it deals with the horror of alien life forms, offering an evolutionist approach to the development of the human species. However, the revival of the franchise with the movie Prometheus changed the metanarrative from evolutionism to a creationist and pseudo-archaeological metanarrative with Biblical motifs. This paper points to the dangers of popularizing creationist and pseudo-archaeological narratives in science fiction. Responsibility for life on Earth and in outer space, lacking evidence to the contrary, remains in the hands of humans collectively and not alien Others.
AB  - U radu je analizirana promena metanarativa u franšizi Osmi putnik (1979) koju je istoimenim filmom pokrenuo režiser Ridli Skot, a koja je nastavljena nizom od tri nastavka u režijama Džejmsa Kamerona (1986), Dejvida Finčera (1992) i Žan-Pjera Ženea (1997). Franšiza je oživljena 2012. filmom Prometej u režiji Ridlija Skota. Radnja prva četiri filma smeštena je na kraj antropocena i bavi se užasom vanzemaljskog života, nudeći evolucionistički pristup razvoju ljudske vrste. U svetu u kom je planeta Zemlja „usrana rupa“, kako tvrdi jedan od protagonista trećeg nastavka filma Osmi putnik, ljudi teraformiraju druga nebeska tela i kolonizuju svemir. Međutim, obnovom franšize filmom Prometej došlo je do promene metanarativa sa evolucionizma na kreacionizam i pseudoarheologiju sa biblijskim motivima. Ljudi prestaju da budu primarni aktanti i njihovo stvaranje i uništenje pripisuje se vanzemaljskim inženjerima. Imajući u vidu ideju koju je predložila Dona Haravej, da je pripovedanje ključno za opstanak planete Zemlje, ovaj rad ukazuje na opasnost popularizacije kreacionizma i pseudoarheologije u naučnofantastičnim narativima, koju vidimo i u novijim radovima Ridlija Skota (Vučje vaspitanje, 2020). Ljudi nisu stvari i ne mogu se staviti u istu ontološku ravan sa androidima. Odgovornost za život na planeti Zemlji i u svemiru, u nedostatku dokaza za suprotno, ostaje kolektivno u rukama ljudi, a ne vanzemaljskih Drugih. Kao rešenje, rad predlaže promenu narativa u naučnoj fantastici u skladu sa savremenim antropološkim i arheološkim znanjima o antropocenu i njegovim posledicama. Pripovedanje koje insistira na kolektivnoj ali i pojedinačnoj krivici (pojedinci; korporacije) i odgovornosti za razvoj i posledice antropocena je pripovedanje za opstanak planete Zemlje.
AB  - Ce travail analyse le changement du métarécit dans la franchise Alien (1979) lancé par le réalisateur Ridley Scott dans le film homonyme et suivie de la série de trois films réalisés par James Cameron (1986), David Fincher (1992) et Jean Pierre Jeunet (1997). La franchise a été relancée en 2012 par le film Prometheus réalisé par Ridley Scott. L’intrigue des quatre premiers films est située à la fin de l’anthropocène et traite de l’horreur de la vie extraterrestre offrant l’approche évolutionniste au développement de la race humaine. Dans le monde où la planète Terre est « un trou de merde », comme le prétend un des protagonistes de la troisième suite du film Alien, les humains terraforment les autres corps célestes et colonisent l’univers. Pourtant, le renouveau de la franchise par le film Prometheus apporte le changement du métarécit qui passe de l’évolutionnisme au créationnisme et à la pseudo-archéologie aux motifs bibliques. Les humains cessent d’être les actants primaires et leur création et leur destruction sont attribuées aux ingénieurs extraterrestres. Ayant en vue l’idée proposée par Donna Haraway que la narration est essentielle pour la survie de la planète Terre, ce travail démontre le danger de la popularisation du créationnisme et de la pseudo-archéologie dans les récits de science-fiction, observée aussi dans les travaux récents de Ridley Scott (Raised by Wolves, 2020). Les humains ne sont pas les objets et ne peuvent pas être mis au même rang ontologique que les androïdes. La responsabilité pour la vie sur la planète Terre et dans l’univers, faute de preuve du contraire, reste collectivement entre les mains des humains et non pas entre celles des Autres extraterrestres. Le travail propose comme solution le changement du récit dans la science-fiction conformément aux connaissances contemporaines anthropologiques et archéologiques sur l’anthropocène et ses conséquences. La narration insistant sur la culpabilité collective mais aussi individuelle (individus; corporations) et sur la responsabilité pour le développement et pour les conséquences de l’anthropocène c’est la narration pour la survie de la planète Terre.
PB  - Beograd : Univerzitet. Filozofski fakultet - Odeljenje za etnologiju i antropologiju / Belgrade : University. Faculty of Philosophy - Department of Ethnology and Anthropology
T2  - Etnoantropološki problemi / Issues in Ethnology and Anthropology
T1  - Alien and Storytelling in the Anthropocene: Evolutionism, Creationism and Pseudoarchaeology in Science Fiction
T1  - „Osmi putnik“ i pripovedanje u antropocenu:  evolucionizam, kreacionizam i pseudoarheologija u naučnoj fantastici
T1  - « Alien » et narration dans l’anthropocène: évolutionnisme, créationnisme  et pseudo-archéologie dans la science-fiction
SP  - 677
EP  - 698
VL  - 16
IS  - 3
DO  - 10.21301/eap.v16i3.3
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14165
ER  - 

@article{
author = "Matić, Uroš and Žakula, Sonja",
year = "2021",
abstract = "This paper analyses the change in the metanarrative of the Alien franchise initiated by the movie Alien (1979), directed by Ridley Scott, and continued with a series of three sequels. The franchise was revived in 2012 w ith the prequel Prometheus. The story of the first four movies is set at the end of the anthropocene, and it deals with the horror of alien life forms, offering an evolutionist approach to the development of the human species. However, the revival of the franchise with the movie Prometheus changed the metanarrative from evolutionism to a creationist and pseudo-archaeological metanarrative with Biblical motifs. This paper points to the dangers of popularizing creationist and pseudo-archaeological narratives in science fiction. Responsibility for life on Earth and in outer space, lacking evidence to the contrary, remains in the hands of humans collectively and not alien Others., U radu je analizirana promena metanarativa u franšizi Osmi putnik (1979) koju je istoimenim filmom pokrenuo režiser Ridli Skot, a koja je nastavljena nizom od tri nastavka u režijama Džejmsa Kamerona (1986), Dejvida Finčera (1992) i Žan-Pjera Ženea (1997). Franšiza je oživljena 2012. filmom Prometej u režiji Ridlija Skota. Radnja prva četiri filma smeštena je na kraj antropocena i bavi se užasom vanzemaljskog života, nudeći evolucionistički pristup razvoju ljudske vrste. U svetu u kom je planeta Zemlja „usrana rupa“, kako tvrdi jedan od protagonista trećeg nastavka filma Osmi putnik, ljudi teraformiraju druga nebeska tela i kolonizuju svemir. Međutim, obnovom franšize filmom Prometej došlo je do promene metanarativa sa evolucionizma na kreacionizam i pseudoarheologiju sa biblijskim motivima. Ljudi prestaju da budu primarni aktanti i njihovo stvaranje i uništenje pripisuje se vanzemaljskim inženjerima. Imajući u vidu ideju koju je predložila Dona Haravej, da je pripovedanje ključno za opstanak planete Zemlje, ovaj rad ukazuje na opasnost popularizacije kreacionizma i pseudoarheologije u naučnofantastičnim narativima, koju vidimo i u novijim radovima Ridlija Skota (Vučje vaspitanje, 2020). Ljudi nisu stvari i ne mogu se staviti u istu ontološku ravan sa androidima. Odgovornost za život na planeti Zemlji i u svemiru, u nedostatku dokaza za suprotno, ostaje kolektivno u rukama ljudi, a ne vanzemaljskih Drugih. Kao rešenje, rad predlaže promenu narativa u naučnoj fantastici u skladu sa savremenim antropološkim i arheološkim znanjima o antropocenu i njegovim posledicama. Pripovedanje koje insistira na kolektivnoj ali i pojedinačnoj krivici (pojedinci; korporacije) i odgovornosti za razvoj i posledice antropocena je pripovedanje za opstanak planete Zemlje., Ce travail analyse le changement du métarécit dans la franchise Alien (1979) lancé par le réalisateur Ridley Scott dans le film homonyme et suivie de la série de trois films réalisés par James Cameron (1986), David Fincher (1992) et Jean Pierre Jeunet (1997). La franchise a été relancée en 2012 par le film Prometheus réalisé par Ridley Scott. L’intrigue des quatre premiers films est située à la fin de l’anthropocène et traite de l’horreur de la vie extraterrestre offrant l’approche évolutionniste au développement de la race humaine. Dans le monde où la planète Terre est « un trou de merde », comme le prétend un des protagonistes de la troisième suite du film Alien, les humains terraforment les autres corps célestes et colonisent l’univers. Pourtant, le renouveau de la franchise par le film Prometheus apporte le changement du métarécit qui passe de l’évolutionnisme au créationnisme et à la pseudo-archéologie aux motifs bibliques. Les humains cessent d’être les actants primaires et leur création et leur destruction sont attribuées aux ingénieurs extraterrestres. Ayant en vue l’idée proposée par Donna Haraway que la narration est essentielle pour la survie de la planète Terre, ce travail démontre le danger de la popularisation du créationnisme et de la pseudo-archéologie dans les récits de science-fiction, observée aussi dans les travaux récents de Ridley Scott (Raised by Wolves, 2020). Les humains ne sont pas les objets et ne peuvent pas être mis au même rang ontologique que les androïdes. La responsabilité pour la vie sur la planète Terre et dans l’univers, faute de preuve du contraire, reste collectivement entre les mains des humains et non pas entre celles des Autres extraterrestres. Le travail propose comme solution le changement du récit dans la science-fiction conformément aux connaissances contemporaines anthropologiques et archéologiques sur l’anthropocène et ses conséquences. La narration insistant sur la culpabilité collective mais aussi individuelle (individus; corporations) et sur la responsabilité pour le développement et pour les conséquences de l’anthropocène c’est la narration pour la survie de la planète Terre.",
publisher = "Beograd : Univerzitet. Filozofski fakultet - Odeljenje za etnologiju i antropologiju / Belgrade : University. Faculty of Philosophy - Department of Ethnology and Anthropology",
journal = "Etnoantropološki problemi / Issues in Ethnology and Anthropology",
title = "Alien and Storytelling in the Anthropocene: Evolutionism, Creationism and Pseudoarchaeology in Science Fiction, „Osmi putnik“ i pripovedanje u antropocenu:  evolucionizam, kreacionizam i pseudoarheologija u naučnoj fantastici, « Alien » et narration dans l’anthropocène: évolutionnisme, créationnisme  et pseudo-archéologie dans la science-fiction",
pages = "677-698",
volume = "16",
number = "3",
doi = "10.21301/eap.v16i3.3",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14165"
}

Matić, U.,& Žakula, S.. (2021). Alien and Storytelling in the Anthropocene: Evolutionism, Creationism and Pseudoarchaeology in Science Fiction. in Etnoantropološki problemi / Issues in Ethnology and Anthropology
Beograd : Univerzitet. Filozofski fakultet - Odeljenje za etnologiju i antropologiju / Belgrade : University. Faculty of Philosophy - Department of Ethnology and Anthropology., 16(3), 677-698.
https://doi.org/10.21301/eap.v16i3.3
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14165

Matić U, Žakula S. Alien and Storytelling in the Anthropocene: Evolutionism, Creationism and Pseudoarchaeology in Science Fiction. in Etnoantropološki problemi / Issues in Ethnology and Anthropology. 2021;16(3):677-698.
doi:10.21301/eap.v16i3.3
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14165 .

Matić, Uroš, Žakula, Sonja, "Alien and Storytelling in the Anthropocene: Evolutionism, Creationism and Pseudoarchaeology in Science Fiction" in Etnoantropološki problemi / Issues in Ethnology and Anthropology, 16, no. 3 (2021):677-698,
https://doi.org/10.21301/eap.v16i3.3 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14165 .

TY  - CONF
AU  - Žakula, Sonja
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12952
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14329
AB  - This presentation is an autoethnographic account of dog
walking in a residential area of downtown Belgrade during the
COVID-19 lockdown in early 2020. It is also an attempt at, or

rather, a result, of the largely experimental practice of canine-as-
sisted ethnography, as my dogs Dita and Ripley were instrumen-
tal during fieldwork. The lockdown, with its ill-thought-out and

constantly changing rules about dog walking underlined three

basic issues: 1) in a city with a huge dog owning population, pub-
lic policy with regard to this issue is virtually non-existent; 2) the

city lacks public green spaces, and 3) the movement patterns of
dog walkers tend to converge due to the fact that the needs of the

canines (both biological and social) are embedded into the archi-
tecture and planning of local neighborhoods.

In this sense, the city emerges as a multispecies space, and the
social patterns and walking routs of its residents who keep dogs

are influenced if not completely determined by the human-ani-
mal bond at play. This became especially visible during lockdown

at times when dog walkers were the only people allowed outside.
Thus, this presentation analyzes how interspecies (in this case
human-dog) relationships shape the functions of urban space in
Belgrade.
PB  - Belgrade : Institute of Ethnography SASA / Београд : Етнографски институт САНУ
C3  - Different Identities and Functions  of Urban Space:  A Comparative Study of the Circumstances  in Belgrade and Athens: Book of abstracts / Различити идентитети и функције урбаног простора: упоредно проучавање прилика у Београду и Атини: књига апстраката
T1  - The city as multispecies space: a preliminary look at dog walking in downtown Belgrade during the COVID-19 lockdown
SP  - 33
EP  - 34
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14329
ER  - 

@conference{
author = "Žakula, Sonja",
year = "2021",
abstract = "This presentation is an autoethnographic account of dog
walking in a residential area of downtown Belgrade during the
COVID-19 lockdown in early 2020. It is also an attempt at, or

rather, a result, of the largely experimental practice of canine-as-
sisted ethnography, as my dogs Dita and Ripley were instrumen-
tal during fieldwork. The lockdown, with its ill-thought-out and

constantly changing rules about dog walking underlined three

basic issues: 1) in a city with a huge dog owning population, pub-
lic policy with regard to this issue is virtually non-existent; 2) the

city lacks public green spaces, and 3) the movement patterns of
dog walkers tend to converge due to the fact that the needs of the

canines (both biological and social) are embedded into the archi-
tecture and planning of local neighborhoods.

In this sense, the city emerges as a multispecies space, and the
social patterns and walking routs of its residents who keep dogs

are influenced if not completely determined by the human-ani-
mal bond at play. This became especially visible during lockdown

at times when dog walkers were the only people allowed outside.
Thus, this presentation analyzes how interspecies (in this case
human-dog) relationships shape the functions of urban space in
Belgrade.",
publisher = "Belgrade : Institute of Ethnography SASA / Београд : Етнографски институт САНУ",
journal = "Different Identities and Functions  of Urban Space:  A Comparative Study of the Circumstances  in Belgrade and Athens: Book of abstracts / Различити идентитети и функције урбаног простора: упоредно проучавање прилика у Београду и Атини: књига апстраката",
title = "The city as multispecies space: a preliminary look at dog walking in downtown Belgrade during the COVID-19 lockdown",
pages = "33-34",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14329"
}

Žakula, S.. (2021). The city as multispecies space: a preliminary look at dog walking in downtown Belgrade during the COVID-19 lockdown. in Different Identities and Functions  of Urban Space:  A Comparative Study of the Circumstances  in Belgrade and Athens: Book of abstracts / Различити идентитети и функције урбаног простора: упоредно проучавање прилика у Београду и Атини: књига апстраката
Belgrade : Institute of Ethnography SASA / Београд : Етнографски институт САНУ., 33-34.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14329

Žakula S. The city as multispecies space: a preliminary look at dog walking in downtown Belgrade during the COVID-19 lockdown. in Different Identities and Functions  of Urban Space:  A Comparative Study of the Circumstances  in Belgrade and Athens: Book of abstracts / Различити идентитети и функције урбаног простора: упоредно проучавање прилика у Београду и Атини: књига апстраката. 2021;:33-34.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14329 .

Žakula, Sonja, "The city as multispecies space: a preliminary look at dog walking in downtown Belgrade during the COVID-19 lockdown" in Different Identities and Functions  of Urban Space:  A Comparative Study of the Circumstances  in Belgrade and Athens: Book of abstracts / Различити идентитети и функције урбаног простора: упоредно проучавање прилика у Београду и Атини: књига апстраката (2021):33-34,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14329 .

TY  - GEN
AU  - Žakula, Sonja
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14350
AB  - The epistemology of canid behavior and domestication
T2  - M.Sc. course “Human Evolution” at the Department of Biology, Chemistry and Pharmacy, Freie Universität Berlin, Germany
T1  - Epistemology of Canid Behavior and Domestication
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14350
ER  - 

@misc{
author = "Žakula, Sonja",
year = "2021",
abstract = "The epistemology of canid behavior and domestication",
journal = "M.Sc. course “Human Evolution” at the Department of Biology, Chemistry and Pharmacy, Freie Universität Berlin, Germany",
title = "Epistemology of Canid Behavior and Domestication",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14350"
}

Žakula, S.. (2021). Epistemology of Canid Behavior and Domestication. in M.Sc. course “Human Evolution” at the Department of Biology, Chemistry and Pharmacy, Freie Universität Berlin, Germany.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14350

Žakula S. Epistemology of Canid Behavior and Domestication. in M.Sc. course “Human Evolution” at the Department of Biology, Chemistry and Pharmacy, Freie Universität Berlin, Germany. 2021;.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14350 .

Žakula, Sonja, "Epistemology of Canid Behavior and Domestication" in M.Sc. course “Human Evolution” at the Department of Biology, Chemistry and Pharmacy, Freie Universität Berlin, Germany (2021),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14350 .

TY  - JOUR
AU  - Жакула, Соња
AU  - Живаљевић, Ивана
PY  - 2019
UR  - http://www.ei.sanu.ac.rs/index.php/gei/issue/view/37
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7517
AB  - Овај текст представља други од планирана два чланка у којима се бавимо проблемом
изучавања људско–животињских односа у етнологији и антропологији и археологији.
У првом раду (Жакула и Живаљевић 2018), мапирале смо начине на које је питање
животиња и њихових међуодноса са људима у нашим дисциплинама третирано до,
угрубо, осамдесетих година 20. века. У овом раду представићемо нове истраживачке
приступе који су се развили од краја 20. века надаље, а који се одликују, пре свега,
третманом животиња као активних учесница у људском друштву и култури, и могу се
објединити под кишобран-термином животињски обрт.
AB  - This paper represents the second of two planned articles in which we focus on the issue of
the study of human-animal relations in ethnology and anthropology and archaeology. In the
first paper (Žakula & Živaljević 2018), we mapped out the ways in which the issue of
animals and their interrelations with humans was treated in our disciplines up untill, roughly,
the 1980's. In this paper, we will present new research tendencies which developed since the
1980's and are characterized by the treatment of animals as active participants in human
society and culture, and can be lumped together under the umbrella term the animal turn.
PB  - Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA
T2  - Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA
T1  - Изучавање људско–животињских односа у антропологији и археологији II
T1  - The study of human-animal relations in anthropology and archaeology II
SP  - 153
EP  - 172
VL  - 67
IS  - 1
DO  - 10.2298/GEI1901153Z
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7517
ER  - 

@article{
author = "Жакула, Соња and Живаљевић, Ивана",
year = "2019",
abstract = "Овај текст представља други од планирана два чланка у којима се бавимо проблемом
изучавања људско–животињских односа у етнологији и антропологији и археологији.
У првом раду (Жакула и Живаљевић 2018), мапирале смо начине на које је питање
животиња и њихових међуодноса са људима у нашим дисциплинама третирано до,
угрубо, осамдесетих година 20. века. У овом раду представићемо нове истраживачке
приступе који су се развили од краја 20. века надаље, а који се одликују, пре свега,
третманом животиња као активних учесница у људском друштву и култури, и могу се
објединити под кишобран-термином животињски обрт., This paper represents the second of two planned articles in which we focus on the issue of
the study of human-animal relations in ethnology and anthropology and archaeology. In the
first paper (Žakula & Živaljević 2018), we mapped out the ways in which the issue of
animals and their interrelations with humans was treated in our disciplines up untill, roughly,
the 1980's. In this paper, we will present new research tendencies which developed since the
1980's and are characterized by the treatment of animals as active participants in human
society and culture, and can be lumped together under the umbrella term the animal turn.",
publisher = "Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA",
journal = "Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA",
title = "Изучавање људско–животињских односа у антропологији и археологији II, The study of human-animal relations in anthropology and archaeology II",
pages = "153-172",
volume = "67",
number = "1",
doi = "10.2298/GEI1901153Z",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7517"
}

Жакула, С.,& Живаљевић, И.. (2019). Изучавање људско–животињских односа у антропологији и археологији II. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA
Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA., 67(1), 153-172.
https://doi.org/10.2298/GEI1901153Z
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7517

Жакула С, Живаљевић И. Изучавање људско–животињских односа у антропологији и археологији II. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA. 2019;67(1):153-172.
doi:10.2298/GEI1901153Z
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7517 .

Жакула, Соња, Живаљевић, Ивана, "Изучавање људско–животињских односа у антропологији и археологији II" in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA, 67, no. 1 (2019):153-172,
https://doi.org/10.2298/GEI1901153Z .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7517 .

TY  - JOUR
AU  - Žakula, Sonja
AU  - Živaljević, Ivana
PY  - 2018
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/4493
AB  - This paper is the first of the two planned, in which we will focus on the approaches to the
study of human-animal relations in ethnology and anthropology and archaeology. Even though interest in the role of animals in human societies is almost as old as the disciplines
the authors of this paper come from, changes and turbulences that the social sciences and the
humanities went through in the 1980’s meant that the old foundations on which this interest
was based came into question. Given the complexity and scope of the topic, the narrative on
the study of human-animal relations in anthropology and archaeology is divided into two
parts. In this first paper, we will offer a diachronic review of approaches to the study of
animals, animal remains and human-animal relations from the establishment of our
disciplines to approximately the end of the 20th century, and map changes and convergent
theoretical and methodological tendencies which have led to asking new and different
questions about relationships between humans and other animals, but also opened vast
possibilities for interdisciplinary collaboration.
AB  - Овај текст представља први од планирана два чланка у којима ћемо се бавити
проблемом изучaвања људско–животињских односа у етнологији и антропологији и
археологији. Иако је интересовање за улогу животиња у људским друштвима старо
готово колико и дисциплине из којих ауторке овог текста долазе, промене и
превирања кроз које су друштвене и хуманистичке науке пролазиле осамдесетих
година 20. века условиле су преиспитивање старих основа на којима је ово
интересовање у нашим дисциплинама почивало и, на ширем плану, довеле до
формирања новог интердисциплинарног поља проучавања људско-животињских
односа. Услед комплексности и обима обрађиване теме, прича о изучавању људско–
животињских односа у антропологији и археологији подељена је на два дела. У овом,
првом делу, понудићемо историјски осврт на приступе проучавaњу животиња,
животињских остатака и људско–животињских односа од заснивања наших
дисциплина до, угрубо, краја 20. века, и мапирати конвергентне теоријско-
методолошке тенденције у двема дисциплинама које су, напослетку, довеле до
постављања нових и другачијих питања у вези са односима између људи и других
животиња, али и отвориле низ могућности за интердисциплинарну сарадњу.
PB  - Beograd  : Etnografski institut SANU
T2  - Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA
T1  - Изучавање људско–животињских односа у антропологији и археологији I
SP  - 255
EP  - 270
VL  - 66
IS  - 2
DO  - 10.2298/GEI1802255Z
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4493
ER  - 

@article{
author = "Žakula, Sonja and Živaljević, Ivana",
year = "2018",
abstract = "This paper is the first of the two planned, in which we will focus on the approaches to the
study of human-animal relations in ethnology and anthropology and archaeology. Even though interest in the role of animals in human societies is almost as old as the disciplines
the authors of this paper come from, changes and turbulences that the social sciences and the
humanities went through in the 1980’s meant that the old foundations on which this interest
was based came into question. Given the complexity and scope of the topic, the narrative on
the study of human-animal relations in anthropology and archaeology is divided into two
parts. In this first paper, we will offer a diachronic review of approaches to the study of
animals, animal remains and human-animal relations from the establishment of our
disciplines to approximately the end of the 20th century, and map changes and convergent
theoretical and methodological tendencies which have led to asking new and different
questions about relationships between humans and other animals, but also opened vast
possibilities for interdisciplinary collaboration., Овај текст представља први од планирана два чланка у којима ћемо се бавити
проблемом изучaвања људско–животињских односа у етнологији и антропологији и
археологији. Иако је интересовање за улогу животиња у људским друштвима старо
готово колико и дисциплине из којих ауторке овог текста долазе, промене и
превирања кроз које су друштвене и хуманистичке науке пролазиле осамдесетих
година 20. века условиле су преиспитивање старих основа на којима је ово
интересовање у нашим дисциплинама почивало и, на ширем плану, довеле до
формирања новог интердисциплинарног поља проучавања људско-животињских
односа. Услед комплексности и обима обрађиване теме, прича о изучавању људско–
животињских односа у антропологији и археологији подељена је на два дела. У овом,
првом делу, понудићемо историјски осврт на приступе проучавaњу животиња,
животињских остатака и људско–животињских односа од заснивања наших
дисциплина до, угрубо, краја 20. века, и мапирати конвергентне теоријско-
методолошке тенденције у двема дисциплинама које су, напослетку, довеле до
постављања нових и другачијих питања у вези са односима између људи и других
животиња, али и отвориле низ могућности за интердисциплинарну сарадњу.",
publisher = "Beograd  : Etnografski institut SANU",
journal = "Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA",
title = "Изучавање људско–животињских односа у антропологији и археологији I",
pages = "255-270",
volume = "66",
number = "2",
doi = "10.2298/GEI1802255Z",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4493"
}

Žakula, S.,& Živaljević, I.. (2018). Изучавање људско–животињских односа у антропологији и археологији I. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA
Beograd  : Etnografski institut SANU., 66(2), 255-270.
https://doi.org/10.2298/GEI1802255Z
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4493

Žakula S, Živaljević I. Изучавање људско–животињских односа у антропологији и археологији I. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA. 2018;66(2):255-270.
doi:10.2298/GEI1802255Z
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4493 .

Žakula, Sonja, Živaljević, Ivana, "Изучавање људско–животињских односа у антропологији и археологији I" in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA, 66, no. 2 (2018):255-270,
https://doi.org/10.2298/GEI1802255Z .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4493 .

TY  - JOUR
AU  - Žakula, Sonja
AU  - Đorđević Crnobrnja, Jadranka
PY  - 2018
UR  - http://www.ei.sanu.ac.rs/index.php/gei/article/view/281/226
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7601
AB  - The year 2017 marked the 70th anniversary of the founding of the Institute of
Ethnography of the Serbian Academy of Sciences and Arts. Among many successful
celebratory activities organized throughout the year, the roundtable titled Art practices
and urban promenades: Belgrade's KnezMihailova Street vs. Dionysius the Areopagite
Promenade in Athensstands out. The roundtable was held on October 6th 2017 at the
Institute of Ethnography SASA, its organization a cooperative effort between the
Institute and the Laboratory for Folklore and Social Anthropology, of the Department of
History and Ethnology of the Democritus University of Thrace (the Republic of
Greece), respectively. The aim of the roundtable was to present the results of the international research project “Art practices and urban promenades (pedestrian zones).
PB  - Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA
T2  - Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA
T1  - Art Practices and Urban Promenades: Belgrade's Knez Mihailova Street vs. Dionysius the Areopagite Promenade in Athens
SP  - 226
EP  - 227
VL  - 66
IS  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7601
ER  - 

@article{
author = "Žakula, Sonja and Đorđević Crnobrnja, Jadranka",
year = "2018",
abstract = "The year 2017 marked the 70th anniversary of the founding of the Institute of
Ethnography of the Serbian Academy of Sciences and Arts. Among many successful
celebratory activities organized throughout the year, the roundtable titled Art practices
and urban promenades: Belgrade's KnezMihailova Street vs. Dionysius the Areopagite
Promenade in Athensstands out. The roundtable was held on October 6th 2017 at the
Institute of Ethnography SASA, its organization a cooperative effort between the
Institute and the Laboratory for Folklore and Social Anthropology, of the Department of
History and Ethnology of the Democritus University of Thrace (the Republic of
Greece), respectively. The aim of the roundtable was to present the results of the international research project “Art practices and urban promenades (pedestrian zones).",
publisher = "Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA",
journal = "Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA",
title = "Art Practices and Urban Promenades: Belgrade's Knez Mihailova Street vs. Dionysius the Areopagite Promenade in Athens",
pages = "226-227",
volume = "66",
number = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7601"
}

Žakula, S.,& Đorđević Crnobrnja, J.. (2018). Art Practices and Urban Promenades: Belgrade's Knez Mihailova Street vs. Dionysius the Areopagite Promenade in Athens. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA
Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA., 66(1), 226-227.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7601

Žakula S, Đorđević Crnobrnja J. Art Practices and Urban Promenades: Belgrade's Knez Mihailova Street vs. Dionysius the Areopagite Promenade in Athens. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA. 2018;66(1):226-227.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7601 .

Žakula, Sonja, Đorđević Crnobrnja, Jadranka, "Art Practices and Urban Promenades: Belgrade's Knez Mihailova Street vs. Dionysius the Areopagite Promenade in Athens" in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA, 66, no. 1 (2018):226-227,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7601 .

TY  - JOUR
AU  - Žakula, Sonja
PY  - 2018
UR  - http://www.anthroserbia.org/Journals/Toc/138
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14164
PB  - Beograd : Univerzitet, Filozofski fakultet - Institut za etnologiju i antropologiju Odeljenja za etnologiju i antropologiju
T2  - Antropologija : časopis Instituta za etnologiju i antropologiju (IEA) Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu / Anthropology : Journal of the Institute of Ethnology and Anthropology (IEA) Faculty of Philosophy, University of Belgrade
T1  - O antropologiji koja nadilazi ljudsko, Eduardo Kohn, 2013 University of California Press
SP  - 167
EP  - 171
VL  - 18
IS  - 2
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14164
ER  - 

@article{
author = "Žakula, Sonja",
year = "2018",
publisher = "Beograd : Univerzitet, Filozofski fakultet - Institut za etnologiju i antropologiju Odeljenja za etnologiju i antropologiju",
journal = "Antropologija : časopis Instituta za etnologiju i antropologiju (IEA) Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu / Anthropology : Journal of the Institute of Ethnology and Anthropology (IEA) Faculty of Philosophy, University of Belgrade",
title = "O antropologiji koja nadilazi ljudsko, Eduardo Kohn, 2013 University of California Press",
pages = "167-171",
volume = "18",
number = "2",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14164"
}

Žakula, S.. (2018). O antropologiji koja nadilazi ljudsko, Eduardo Kohn, 2013 University of California Press. in Antropologija : časopis Instituta za etnologiju i antropologiju (IEA) Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu / Anthropology : Journal of the Institute of Ethnology and Anthropology (IEA) Faculty of Philosophy, University of Belgrade
Beograd : Univerzitet, Filozofski fakultet - Institut za etnologiju i antropologiju Odeljenja za etnologiju i antropologiju., 18(2), 167-171.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14164

Žakula S. O antropologiji koja nadilazi ljudsko, Eduardo Kohn, 2013 University of California Press. in Antropologija : časopis Instituta za etnologiju i antropologiju (IEA) Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu / Anthropology : Journal of the Institute of Ethnology and Anthropology (IEA) Faculty of Philosophy, University of Belgrade. 2018;18(2):167-171.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14164 .

Žakula, Sonja, "O antropologiji koja nadilazi ljudsko, Eduardo Kohn, 2013 University of California Press" in Antropologija : časopis Instituta za etnologiju i antropologiju (IEA) Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu / Anthropology : Journal of the Institute of Ethnology and Anthropology (IEA) Faculty of Philosophy, University of Belgrade, 18, no. 2 (2018):167-171,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14164 .

TY  - CONF
AU  - Žakula, Sonja
PY  - 2018
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14640
AB  - Along with style, habitus, and visual self-representation, dancing in the mosh
pit at punk shows is a way of performing one’s punk identity. While the visual
aspect or “punk look” can be aimed at both members of the punk community
and society at large, bodily performance in the mosh pit at punk shows is a
more intimate way of presenting oneself as punk within the scene. In this
presentation I will argue that the mosh pit is a contested and highly gendered
space, in which women and girls are not always welcome. Thus, my primary
aim is to point out the ways in which punk communities tend to slip into
reproducing sexist modes of behavior, and give insight into the ways in which
these tendencies can be negotiated and minimized. Furthermore, I will give an
ethnographic account of a number of different situations in which gender was
an issue in the mosh pit, and map out different strategies used by women and
girls in order to fight this specific form of gendered social exclusion. The
presentation is based on participant observation conduced at punk concerts
primarily in Serbia, but in other European countries as well.
PB  - Porto : University of Porto
C3  - Keep it Simple, Make it Fast: Gender, Differences, Identities and DIY Cultures: Book of Abstracts
T1  - Pretty in punk: female bodies and identity performance in the pit
SP  - 263
EP  - 263
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14640
ER  - 

@conference{
author = "Žakula, Sonja",
year = "2018",
abstract = "Along with style, habitus, and visual self-representation, dancing in the mosh
pit at punk shows is a way of performing one’s punk identity. While the visual
aspect or “punk look” can be aimed at both members of the punk community
and society at large, bodily performance in the mosh pit at punk shows is a
more intimate way of presenting oneself as punk within the scene. In this
presentation I will argue that the mosh pit is a contested and highly gendered
space, in which women and girls are not always welcome. Thus, my primary
aim is to point out the ways in which punk communities tend to slip into
reproducing sexist modes of behavior, and give insight into the ways in which
these tendencies can be negotiated and minimized. Furthermore, I will give an
ethnographic account of a number of different situations in which gender was
an issue in the mosh pit, and map out different strategies used by women and
girls in order to fight this specific form of gendered social exclusion. The
presentation is based on participant observation conduced at punk concerts
primarily in Serbia, but in other European countries as well.",
publisher = "Porto : University of Porto",
journal = "Keep it Simple, Make it Fast: Gender, Differences, Identities and DIY Cultures: Book of Abstracts",
title = "Pretty in punk: female bodies and identity performance in the pit",
pages = "263-263",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14640"
}

Žakula, S.. (2018). Pretty in punk: female bodies and identity performance in the pit. in Keep it Simple, Make it Fast: Gender, Differences, Identities and DIY Cultures: Book of Abstracts
Porto : University of Porto., 263-263.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14640

Žakula S. Pretty in punk: female bodies and identity performance in the pit. in Keep it Simple, Make it Fast: Gender, Differences, Identities and DIY Cultures: Book of Abstracts. 2018;:263-263.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14640 .

Žakula, Sonja, "Pretty in punk: female bodies and identity performance in the pit" in Keep it Simple, Make it Fast: Gender, Differences, Identities and DIY Cultures: Book of Abstracts (2018):263-263,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14640 .

Башић, И., Жакула, С.,& Рашић, М.. (2017). Симбол. in Етнологија и антропологија : 70 изабраних појмова
Београд : Службени гласник., 372-379.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16495

Башић И, Жакула С, Рашић М. Симбол. in Етнологија и антропологија : 70 изабраних појмова. 2017;:372-379.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16495 .

Башић, Ивана, Жакула, Соња, Рашић, Милош, "Симбол" in Етнологија и антропологија : 70 изабраних појмова (2017):372-379,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16495 .

TY  - JOUR
AU  - Жакула, Соња
AU  - Томашевић, Милан
PY  - 2017
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7663
AB  - Учешће Етнографског института у оквиру Ноћи истраживача пружа прилику
да се јавност подсети на ширину тема којима се антропологија бави и приступа
којима анализира различите феномене и процесе. Са друге стране, особености
саме презентације и публике која посећује манифестацију постављају одређена
ограничења, изискујући значајан напор, посвећеност и креативност у описивању
онога што антропологија јесте и онога какве резултате нуди заједници.
PB  - Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA
T2  - Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA
T1  - Етнографски институт САНУ и ‘Ноћ истраживача’ – трогодишња хроника
SP  - 239
EP  - 241
VL  - 65
IS  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7663
ER  - 

@article{
author = "Жакула, Соња and Томашевић, Милан",
year = "2017",
abstract = "Учешће Етнографског института у оквиру Ноћи истраживача пружа прилику
да се јавност подсети на ширину тема којима се антропологија бави и приступа
којима анализира различите феномене и процесе. Са друге стране, особености
саме презентације и публике која посећује манифестацију постављају одређена
ограничења, изискујући значајан напор, посвећеност и креативност у описивању
онога што антропологија јесте и онога какве резултате нуди заједници.",
publisher = "Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA",
journal = "Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA",
title = "Етнографски институт САНУ и ‘Ноћ истраживача’ – трогодишња хроника",
pages = "239-241",
volume = "65",
number = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7663"
}

Жакула, С.,& Томашевић, М.. (2017). Етнографски институт САНУ и ‘Ноћ истраживача’ – трогодишња хроника. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA
Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA., 65(1), 239-241.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7663

Жакула С, Томашевић М. Етнографски институт САНУ и ‘Ноћ истраживача’ – трогодишња хроника. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA. 2017;65(1):239-241.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7663 .

Жакула, Соња, Томашевић, Милан, "Етнографски институт САНУ и ‘Ноћ истраживача’ – трогодишња хроника" in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA, 65, no. 1 (2017):239-241,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7663 .

TY  - JOUR
AU  - Жакула, Соња
AU  - Богдановић, Бојана
PY  - 2017
UR  - http://www.ei.sanu.ac.rs/index.php/gei/article/view/220/174
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7630
AB  - Свеукупно, низ манифестација који је чинио прославу 70 година рада
Етнографског института САНУ био је плод неуморног заједничког рада и
прегалаштва организаторског тима и сарадница и сарадника Института. Садржаји
који су понуђени стручној и широј јавности на научним скуповима, предавањима,
изложби, као и објављивањем лексикона Етнологија и антропологија, послужили
су – и убудуће ће служити – да дисциплину и рад Института представе у најбољем
светлу и прикажу широки опсег феномена традиционалног и савременог друштва,
који су предмет истраживања из области етнологије и антропологије данас.
Етнографски институт САНУ показао је да је, и 70 година након оснивања,
кључна научноистраживачка установа која се бави етнолошким и антрополошким
проучавањем друштва и културе у Србији.
PB  - Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA
T2  - Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA
T1  - Седамдесет година рада Етнографског института САНУ – хроника прославе
SP  - 715
EP  - 721
VL  - 65
IS  - 3
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7630
ER  - 

@article{
author = "Жакула, Соња and Богдановић, Бојана",
year = "2017",
abstract = "Свеукупно, низ манифестација који је чинио прославу 70 година рада
Етнографског института САНУ био је плод неуморног заједничког рада и
прегалаштва организаторског тима и сарадница и сарадника Института. Садржаји
који су понуђени стручној и широј јавности на научним скуповима, предавањима,
изложби, као и објављивањем лексикона Етнологија и антропологија, послужили
су – и убудуће ће служити – да дисциплину и рад Института представе у најбољем
светлу и прикажу широки опсег феномена традиционалног и савременог друштва,
који су предмет истраживања из области етнологије и антропологије данас.
Етнографски институт САНУ показао је да је, и 70 година након оснивања,
кључна научноистраживачка установа која се бави етнолошким и антрополошким
проучавањем друштва и културе у Србији.",
publisher = "Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA",
journal = "Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA",
title = "Седамдесет година рада Етнографског института САНУ – хроника прославе",
pages = "715-721",
volume = "65",
number = "3",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7630"
}

Жакула, С.,& Богдановић, Б.. (2017). Седамдесет година рада Етнографског института САНУ – хроника прославе. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA
Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA., 65(3), 715-721.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7630

Жакула С, Богдановић Б. Седамдесет година рада Етнографског института САНУ – хроника прославе. in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA. 2017;65(3):715-721.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7630 .

Жакула, Соња, Богдановић, Бојана, "Седамдесет година рада Етнографског института САНУ – хроника прославе" in Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA, 65, no. 3 (2017):715-721,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7630 .

TY  - THES
AU  - Žakula, Sonja B.
PY  - 2017
UR  - http://eteze.bg.ac.rs/application/showtheses?thesesId=5630
UR  - https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:17239/bdef:Content/download
UR  - http://vbs.rs/scripts/cobiss?command=DISPLAY&base=70036&RID=49918991
UR  - http://nardus.mpn.gov.rs/123456789/9242
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/4496
AB  - Predmet istraživanja u ovom radu su tri srpska zoološka vrta: u Beogradu, na Paliću i u Jagodini. Prakse izlaganja egzotičnih životinja u ovim institucijama se sagledavaju kroz prizmu antropologije i istoriografije ljudsko-životinjskih odnosa, i tretiraju kao materijalni izrazi specifiĉnog odnosa prema modernosti na ovom prostoru. U radu je dat pregled antropoloških ideja o životinjama, od začetaka discipline do današnjih teorijsko-metodoloških dometa specijalističkog polja antropologije ljudsko-životinjskih odnosa, uz osvrt na pitanje životinja u domaćoj etnologiji. Ponuđena je skica istorijata izlaganja egzotičnih životinja u Evropi i predstavljeni su društveno-istorijski procesi koji su doveli do nastanka prvih modernih zooloških vrtova nakon Francuske buržoaske revolucije. Eksplicirana su tumačenja, prisutna u literaturi, koja ulogu i funkciju zooloških vrtova u zemljama EvroZapada objašnjavaju potrebom da se kolonijalna moć demonstrira publici kod kuće, ali i da se novonastala urbana radniĉka klasa 19. veka saobrazi buržoaskim načinima ponašanja. Budući da su se ovakva tumačenja pokazala kao nedostatna za razumevanje uloge i funkcije zooloških vrtova u Srbiji, jedan od osnovnih ciljeva ovog istraživanja bio je da se osmisli tumačenje analogno onom koje je dato u literaturi, koje bi bilo primenljivo na specifični društveno-istorijski i politički kontekst Srbije. U tu svrhu, izvršena je analiza diskursa i praksi tri srpska vrta, i ustanovljene su osnovne ideje koje su ulazile u njihovo osnivanje, ali i funkcionisanje danas. Na osnovu ovoga, ekstrapolirane su uloge i funkcije ovih institucija u različitim periodima srpske istorije - ugrubo, predratnom periodu, socijalističkom periodu, i periodu nakon političkih promena 2000. godine. Analiza je pokazala da su uloge i funkcije zooloških vrtova promenljive i usko povezane sa političkim kontekstom u kom ove institucije operišu, te da nije moguće dati objedinjenu teoriju. Ovo je ukazalo na manjkavosti raspoloživog teorijskog modela i potrebu za daljim istraživanjem zooloških vrtova u svetu, kao i u Srbiji.
AB  - The research focuses on three Serbian zoos: in Belgrade, at Palić and in Jagodina. The practice of displaying exotic animals in these institutions is viewed through the prism of the anthropology and historiography of human-animal relations, and treated as a material display of the specific relationship to modernity in this locale. The paper gives an overview of anthropological ideas about animals, from the early years of the discipline up to the contemporary theoretical and methodological stances of the specific subfield of anthropology of human-animal relations, with a review of the animal issue in Serbian ethnology. I offer a draft of the history of displaying exotic animals in Europe and present the socio-historical processes which led to the establishment of the first modern zoos after the French revolution. I also give an overview of interpretations, present in the literature, which define the role of zoos in the EuroWest as institutions which served to demonstrate colonial power to audiences at home, and teach the newly-formed 19th century urban working classes bourgeois rules of conduct. Seeing as these interpretations were found lacking for the understanding of the role and function of zoos in Serbia, one of the main goals of this research was to construct an interpretation, analogous to the one given in the literature, which would be applicable to the specific socio-historical and political context of Serbia. In order for this to be done, an analysis of the discourses and practices of three Serbian zoos was conducted, and the basic ideas that went into their founding as well as contemporary operation were established. Based on this, the roles and functions of these institutions in different historical periods were extrapolated. Roughly, the historical periods are the pre-war period, the socialist period and the period after the political changes in Serbia that took place in 2000. The analysis showed that the roles and functions of zoos are mutable and closely connected to the political context in which these institutions operate, meaning that a unifying theory cannot be established. This indicated the flaws of the extant theoretical model and a need for further research into zoos both in Serbia, and abroad...
PB  - Универзитет у Београду, Филозофски факултет
T1  - Zoološki vrtovi u Srbiji u antropološkoj perspektivi
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4496
ER  - 

@phdthesis{
author = "Žakula, Sonja B.",
year = "2017",
abstract = "Predmet istraživanja u ovom radu su tri srpska zoološka vrta: u Beogradu, na Paliću i u Jagodini. Prakse izlaganja egzotičnih životinja u ovim institucijama se sagledavaju kroz prizmu antropologije i istoriografije ljudsko-životinjskih odnosa, i tretiraju kao materijalni izrazi specifiĉnog odnosa prema modernosti na ovom prostoru. U radu je dat pregled antropoloških ideja o životinjama, od začetaka discipline do današnjih teorijsko-metodoloških dometa specijalističkog polja antropologije ljudsko-životinjskih odnosa, uz osvrt na pitanje životinja u domaćoj etnologiji. Ponuđena je skica istorijata izlaganja egzotičnih životinja u Evropi i predstavljeni su društveno-istorijski procesi koji su doveli do nastanka prvih modernih zooloških vrtova nakon Francuske buržoaske revolucije. Eksplicirana su tumačenja, prisutna u literaturi, koja ulogu i funkciju zooloških vrtova u zemljama EvroZapada objašnjavaju potrebom da se kolonijalna moć demonstrira publici kod kuće, ali i da se novonastala urbana radniĉka klasa 19. veka saobrazi buržoaskim načinima ponašanja. Budući da su se ovakva tumačenja pokazala kao nedostatna za razumevanje uloge i funkcije zooloških vrtova u Srbiji, jedan od osnovnih ciljeva ovog istraživanja bio je da se osmisli tumačenje analogno onom koje je dato u literaturi, koje bi bilo primenljivo na specifični društveno-istorijski i politički kontekst Srbije. U tu svrhu, izvršena je analiza diskursa i praksi tri srpska vrta, i ustanovljene su osnovne ideje koje su ulazile u njihovo osnivanje, ali i funkcionisanje danas. Na osnovu ovoga, ekstrapolirane su uloge i funkcije ovih institucija u različitim periodima srpske istorije - ugrubo, predratnom periodu, socijalističkom periodu, i periodu nakon političkih promena 2000. godine. Analiza je pokazala da su uloge i funkcije zooloških vrtova promenljive i usko povezane sa političkim kontekstom u kom ove institucije operišu, te da nije moguće dati objedinjenu teoriju. Ovo je ukazalo na manjkavosti raspoloživog teorijskog modela i potrebu za daljim istraživanjem zooloških vrtova u svetu, kao i u Srbiji., The research focuses on three Serbian zoos: in Belgrade, at Palić and in Jagodina. The practice of displaying exotic animals in these institutions is viewed through the prism of the anthropology and historiography of human-animal relations, and treated as a material display of the specific relationship to modernity in this locale. The paper gives an overview of anthropological ideas about animals, from the early years of the discipline up to the contemporary theoretical and methodological stances of the specific subfield of anthropology of human-animal relations, with a review of the animal issue in Serbian ethnology. I offer a draft of the history of displaying exotic animals in Europe and present the socio-historical processes which led to the establishment of the first modern zoos after the French revolution. I also give an overview of interpretations, present in the literature, which define the role of zoos in the EuroWest as institutions which served to demonstrate colonial power to audiences at home, and teach the newly-formed 19th century urban working classes bourgeois rules of conduct. Seeing as these interpretations were found lacking for the understanding of the role and function of zoos in Serbia, one of the main goals of this research was to construct an interpretation, analogous to the one given in the literature, which would be applicable to the specific socio-historical and political context of Serbia. In order for this to be done, an analysis of the discourses and practices of three Serbian zoos was conducted, and the basic ideas that went into their founding as well as contemporary operation were established. Based on this, the roles and functions of these institutions in different historical periods were extrapolated. Roughly, the historical periods are the pre-war period, the socialist period and the period after the political changes in Serbia that took place in 2000. The analysis showed that the roles and functions of zoos are mutable and closely connected to the political context in which these institutions operate, meaning that a unifying theory cannot be established. This indicated the flaws of the extant theoretical model and a need for further research into zoos both in Serbia, and abroad...",
publisher = "Универзитет у Београду, Филозофски факултет",
title = "Zoološki vrtovi u Srbiji u antropološkoj perspektivi",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4496"
}

Žakula, S. B.. (2017). Zoološki vrtovi u Srbiji u antropološkoj perspektivi. 
Универзитет у Београду, Филозофски факултет..
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4496

Žakula SB. Zoološki vrtovi u Srbiji u antropološkoj perspektivi. 2017;.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4496 .

Žakula, Sonja B., "Zoološki vrtovi u Srbiji u antropološkoj perspektivi" (2017),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4496 .

TY  - JOUR
AU  - Filipović, Mirko
AU  - Žakula, Sonja
PY  - 2017
UR  - https://www.eap-iea.org/index.php/eap/issue/view/43
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10314
AB  - U javnom mnjenju i imaginaciji, prirodne nesreće i katastrofe unesrećuju sve podjednako. Međutim, one se ne dešavaju u istorijskom, političkom, ekonomskom, socijalnom vakuumu. U svakoj fazi i aspektu – uzroci, ranjivost, spremnost, posledice, odgovor, rekonstrukcija, konture nesreće i plaćena cena, u manjoj ili većoj meri društveno su uslovljeni. Prirodne katastrofe, zapravo, odražavaju i pojačavaju reljefnost postojećih nejednakosti i njihove efekte. To je bio slučaj i s uraganom Katrina. Crni, siromašni, stari... ostali su u potopljenom Nju Orleansu zato što je njihova ekonomska i društvena ekskluzija smanjila njihovu mogućnost da pobegnu od nesreće (kao, uostalom i njihovu mogućnost da pobegnu od siromaštva). Da je Katrina bila samo puki akcident koji se tiče geografije i ekologije, moglo se mirno čekati na razrešenje njenih posledica. No kako nejednakosti koje je ona učinila jasno vidljivim imaju duboke društveno-istorijske korene, bilo je iluzorno očekivati da bi one mogle biti sanirane ponuđenim javnim politikama. Zato Katrina ostaje snažan podsetnik za one koji se zalažu za izgradnju pravednog društva i pune demokratije.
AB  - Public perception and imagination tend to view natural disasters and catastrophes as phenomena that impact everyone equally. However, they do not occur in a historical, political, economic or social vacuum. Every phase and aspect of a disaster – its causes, vulnerability, preparedness, aftermath, response, reconstruction, the scope of the disaster and the price paid in the end are, to a lesser or greater extent, socially conditioned. Natural disasters actually replicate and amplify existing social inequalities and their effects. Such was also the case with hurricane Katrina. Black people, the poor, the elderly... remained in sunken New Orleans because their economic and social exclusion diminished their possibility to escape the disaster (the same way it diminished their opportunity to escape poverty). Had Katrina been a mere accident of geography and ecology, it would have been possible to peacefully await the resolution of its aftermath. However, because the inequalities which Katrina made apparent have deep socio-historical roots, it was illusory to expect that they would be repaired by the public policies on offer. Because of this, Katrina remains a powerful reminder to those advocating for a more just and democratic society.
AB  - Dans l’opinion et l’imagination publique, les désastres et les catastrophes naturelles rendent tout le monde également malheureux. Cependant, elles ne se déroulent pas dans un vide historique, politique, économique et social. Dans chaque phase et sous chaque aspect – les causes, la vulnérabilité, la capacité à réagir, les conséquences, la réponse, la reconstruction, les contours du désastre et le prix payé, dans une plus petite ou grande mesure, sont conditionnés socialement. Les catastrophes naturelles, en réalité, reflètent et accentuent le caractère des inégalités existantes et leurs effets. Cela a également été le cas de l’ouragan Katrina. Les noirs, les pauvres, les vieux ... sont restés dans la Nouvelle Orléans inondée parce que leur exclusion économique et sociale les a entravés de fuir ledésastre (comme, d’ailleurs de fuir la pauvreté). Si Katrina n’avait été qu’un pur accident tenant de la géographie et de l’écologie, on aurait pu calmement attendre l’aboutissement de ses conséquences. Mais, comme les inégalités qu’elle a rendues bien visibles ont des racines socio-historiques profondes, il était illusoire de s’attendre à ce que l’on puisse y remédier par des politiques publiques proposées. C’est pourquoi Katrina reste un fort mémento pour ceux qui militent pour la construction d’une société juste et d’une pleine démocratie.
PB  - Beograd : Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet - Odeljenje za etnologiju i antropologiju / Belgrade : University of Belgrade, Faculty of Philosophy - Department of Ethnology and Anthropology
T2  - Етноантрополошки проблеми / Issues in Ethnology and Anthropology
T1  - Društveni obrasci prirodnih katastrofa: slučaj Katrina
T1  - Social patterns of natural disasters: The case of hurricane Katrina
T1  - Des modèles sociaux des catastrophes naturelles: le cas de Katrina
SP  - 195
EP  - 215
VL  - 12
IS  - 1
DO  - 10.21301/eap.v12i1.9
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10314
ER  - 

@article{
author = "Filipović, Mirko and Žakula, Sonja",
year = "2017",
abstract = "U javnom mnjenju i imaginaciji, prirodne nesreće i katastrofe unesrećuju sve podjednako. Međutim, one se ne dešavaju u istorijskom, političkom, ekonomskom, socijalnom vakuumu. U svakoj fazi i aspektu – uzroci, ranjivost, spremnost, posledice, odgovor, rekonstrukcija, konture nesreće i plaćena cena, u manjoj ili većoj meri društveno su uslovljeni. Prirodne katastrofe, zapravo, odražavaju i pojačavaju reljefnost postojećih nejednakosti i njihove efekte. To je bio slučaj i s uraganom Katrina. Crni, siromašni, stari... ostali su u potopljenom Nju Orleansu zato što je njihova ekonomska i društvena ekskluzija smanjila njihovu mogućnost da pobegnu od nesreće (kao, uostalom i njihovu mogućnost da pobegnu od siromaštva). Da je Katrina bila samo puki akcident koji se tiče geografije i ekologije, moglo se mirno čekati na razrešenje njenih posledica. No kako nejednakosti koje je ona učinila jasno vidljivim imaju duboke društveno-istorijske korene, bilo je iluzorno očekivati da bi one mogle biti sanirane ponuđenim javnim politikama. Zato Katrina ostaje snažan podsetnik za one koji se zalažu za izgradnju pravednog društva i pune demokratije., Public perception and imagination tend to view natural disasters and catastrophes as phenomena that impact everyone equally. However, they do not occur in a historical, political, economic or social vacuum. Every phase and aspect of a disaster – its causes, vulnerability, preparedness, aftermath, response, reconstruction, the scope of the disaster and the price paid in the end are, to a lesser or greater extent, socially conditioned. Natural disasters actually replicate and amplify existing social inequalities and their effects. Such was also the case with hurricane Katrina. Black people, the poor, the elderly... remained in sunken New Orleans because their economic and social exclusion diminished their possibility to escape the disaster (the same way it diminished their opportunity to escape poverty). Had Katrina been a mere accident of geography and ecology, it would have been possible to peacefully await the resolution of its aftermath. However, because the inequalities which Katrina made apparent have deep socio-historical roots, it was illusory to expect that they would be repaired by the public policies on offer. Because of this, Katrina remains a powerful reminder to those advocating for a more just and democratic society., Dans l’opinion et l’imagination publique, les désastres et les catastrophes naturelles rendent tout le monde également malheureux. Cependant, elles ne se déroulent pas dans un vide historique, politique, économique et social. Dans chaque phase et sous chaque aspect – les causes, la vulnérabilité, la capacité à réagir, les conséquences, la réponse, la reconstruction, les contours du désastre et le prix payé, dans une plus petite ou grande mesure, sont conditionnés socialement. Les catastrophes naturelles, en réalité, reflètent et accentuent le caractère des inégalités existantes et leurs effets. Cela a également été le cas de l’ouragan Katrina. Les noirs, les pauvres, les vieux ... sont restés dans la Nouvelle Orléans inondée parce que leur exclusion économique et sociale les a entravés de fuir ledésastre (comme, d’ailleurs de fuir la pauvreté). Si Katrina n’avait été qu’un pur accident tenant de la géographie et de l’écologie, on aurait pu calmement attendre l’aboutissement de ses conséquences. Mais, comme les inégalités qu’elle a rendues bien visibles ont des racines socio-historiques profondes, il était illusoire de s’attendre à ce que l’on puisse y remédier par des politiques publiques proposées. C’est pourquoi Katrina reste un fort mémento pour ceux qui militent pour la construction d’une société juste et d’une pleine démocratie.",
publisher = "Beograd : Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet - Odeljenje za etnologiju i antropologiju / Belgrade : University of Belgrade, Faculty of Philosophy - Department of Ethnology and Anthropology",
journal = "Етноантрополошки проблеми / Issues in Ethnology and Anthropology",
title = "Društveni obrasci prirodnih katastrofa: slučaj Katrina, Social patterns of natural disasters: The case of hurricane Katrina, Des modèles sociaux des catastrophes naturelles: le cas de Katrina",
pages = "195-215",
volume = "12",
number = "1",
doi = "10.21301/eap.v12i1.9",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10314"
}

Filipović, M.,& Žakula, S.. (2017). Društveni obrasci prirodnih katastrofa: slučaj Katrina. in Етноантрополошки проблеми / Issues in Ethnology and Anthropology
Beograd : Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet - Odeljenje za etnologiju i antropologiju / Belgrade : University of Belgrade, Faculty of Philosophy - Department of Ethnology and Anthropology., 12(1), 195-215.
https://doi.org/10.21301/eap.v12i1.9
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10314

Filipović M, Žakula S. Društveni obrasci prirodnih katastrofa: slučaj Katrina. in Етноантрополошки проблеми / Issues in Ethnology and Anthropology. 2017;12(1):195-215.
doi:10.21301/eap.v12i1.9
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10314 .

Filipović, Mirko, Žakula, Sonja, "Društveni obrasci prirodnih katastrofa: slučaj Katrina" in Етноантрополошки проблеми / Issues in Ethnology and Anthropology, 12, no. 1 (2017):195-215,
https://doi.org/10.21301/eap.v12i1.9 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10314 .