Krsmanović, Bojana

Link to this page

Authority KeyName Variants
orcid::0000-0003-2978-8543
  • Krsmanović, Bojana (15)
  • Крсмановић, Бојана (12)
Projects

Author's Bibliography

Τοῦτό μοι τέλεσον –„Среди ми то” Службена и приватна комуникација у писмима Теофилакта Охридског

Krsmanović, Bojana; Тодоровић, Дарко

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2020)

TY  - CHAP
AU  - Krsmanović, Bojana
AU  - Тодоровић, Дарко
PY  - 2020
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10049
AB  - Писма Теофилакта Охридског су оставила значајна сведочанства за илустрацију феномена приватног удруживања појединаца и породица. Реч је о појави која показује да деловање
појединца у византијском друштву није зависило само од његовог порекла или родбинске повезаности са угледнијим представницима византијских аристократских породица, односно
са припадницима владајуће елите: извори су оставили довољно сведочанстава која показују да је укључивање појединаца различитог социјалног статуса – било угледног, било ниског – у одређене интересне групе почивало на широко упражњаваном обичају препоручивања некога за нешто. Тај обичај је несумњиво био само једна од последица чињенице да се ни почасна достојанства (титуле) ни положаји у Византији нису наслеђивали, што није само отежавало образовање аристократије него је неизвесним чинило положај и будућност како појединца, тако и његове породице. Отуд су личне везе – у једнакој мери оне засноване на
пријатељству, а не само на орођавању – омогућавале појединцу успон у друштву, напредовање у оквиру одређене професије, очување стечене друштвене и професионалне позиције.
Кореспонденција охридског архиепископа на више начина илуструје феномен приватног удруживања и употребу личних веза у службеној комуникацији. У раду су анализирана писма
која показују на који начин је Теофилакт Охридски језик и стил својих писама прилагођавао кореспондентима, водећи рачуна о њиховом друштвеном рангу, политичком утицају, рођачким везама са царем и другим члановима породица Комнина и Дука. Анализирана су и писма која је Теофилакт размењивао са својим присним пријатељима, неретко бившим ученицима, од којих је у више наврата тражио да искористе своје положаје и интервенишу
у корист охридске архиепископије. Посебно је истакнуто једно писмо које је Теофилакт упутио свом пријатељу Михаилу Пантехнису (Gautier II, № 114), које баца посебно светло на целокупну службену кореспонденцију охридског архиепископа.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Гласови и слике : облици комуникације на средњевековном Балкану (IV-XVI век) / Voices and Images : modes of communication in the medieval Balkans (IVth-XVIth centuries)
T1  - Τοῦτό μοι τέλεσον –„Среди ми то” Службена и приватна комуникација у писмима Теофилакта Охридског
T1  - Τοῦτό μοι τέλεσον – “Take care of this for me” Official and Private Communication in the Letters of Theophylact of Ohrid
SP  - 93
EP  - 138
VL  - 48
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10049
ER  - 
@inbook{
author = "Krsmanović, Bojana and Тодоровић, Дарко",
year = "2020",
abstract = "Писма Теофилакта Охридског су оставила значајна сведочанства за илустрацију феномена приватног удруживања појединаца и породица. Реч је о појави која показује да деловање
појединца у византијском друштву није зависило само од његовог порекла или родбинске повезаности са угледнијим представницима византијских аристократских породица, односно
са припадницима владајуће елите: извори су оставили довољно сведочанстава која показују да је укључивање појединаца различитог социјалног статуса – било угледног, било ниског – у одређене интересне групе почивало на широко упражњаваном обичају препоручивања некога за нешто. Тај обичај је несумњиво био само једна од последица чињенице да се ни почасна достојанства (титуле) ни положаји у Византији нису наслеђивали, што није само отежавало образовање аристократије него је неизвесним чинило положај и будућност како појединца, тако и његове породице. Отуд су личне везе – у једнакој мери оне засноване на
пријатељству, а не само на орођавању – омогућавале појединцу успон у друштву, напредовање у оквиру одређене професије, очување стечене друштвене и професионалне позиције.
Кореспонденција охридског архиепископа на више начина илуструје феномен приватног удруживања и употребу личних веза у службеној комуникацији. У раду су анализирана писма
која показују на који начин је Теофилакт Охридски језик и стил својих писама прилагођавао кореспондентима, водећи рачуна о њиховом друштвеном рангу, политичком утицају, рођачким везама са царем и другим члановима породица Комнина и Дука. Анализирана су и писма која је Теофилакт размењивао са својим присним пријатељима, неретко бившим ученицима, од којих је у више наврата тражио да искористе своје положаје и интервенишу
у корист охридске архиепископије. Посебно је истакнуто једно писмо које је Теофилакт упутио свом пријатељу Михаилу Пантехнису (Gautier II, № 114), које баца посебно светло на целокупну службену кореспонденцију охридског архиепископа.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Гласови и слике : облици комуникације на средњевековном Балкану (IV-XVI век) / Voices and Images : modes of communication in the medieval Balkans (IVth-XVIth centuries)",
booktitle = "Τοῦτό μοι τέλεσον –„Среди ми то” Службена и приватна комуникација у писмима Теофилакта Охридског, Τοῦτό μοι τέλεσον – “Take care of this for me” Official and Private Communication in the Letters of Theophylact of Ohrid",
pages = "93-138",
volume = "48",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10049"
}
Krsmanović, B.,& Тодоровић, Д.. (2020). Τοῦτό μοι τέλεσον –„Среди ми то” Службена и приватна комуникација у писмима Теофилакта Охридског. in Гласови и слике : облици комуникације на средњевековном Балкану (IV-XVI век) / Voices and Images : modes of communication in the medieval Balkans (IVth-XVIth centuries)
Београд : Византолошки институт САНУ., 48, 93-138.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10049
Krsmanović B, Тодоровић Д. Τοῦτό μοι τέλεσον –„Среди ми то” Службена и приватна комуникација у писмима Теофилакта Охридског. in Гласови и слике : облици комуникације на средњевековном Балкану (IV-XVI век) / Voices and Images : modes of communication in the medieval Balkans (IVth-XVIth centuries). 2020;48:93-138.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10049 .
Krsmanović, Bojana, Тодоровић, Дарко, "Τοῦτό μοι τέλεσον –„Среди ми то” Службена и приватна комуникација у писмима Теофилакта Охридског" in Гласови и слике : облици комуникације на средњевековном Балкану (IV-XVI век) / Voices and Images : modes of communication in the medieval Balkans (IVth-XVIth centuries), 48 (2020):93-138,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10049 .

Чудотворна икона у Византији ; Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 20. фебруар 2018. године]

Максимовић, Љубомир; Марковић, Миодраг; Крсмановић, Бојана; Миљковић, Бојан; Вуксановић, Миро

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2019)

TY  - GEN
AU  - Максимовић, Љубомир
AU  - Марковић, Миодраг
AU  - Крсмановић, Бојана
AU  - Миљковић, Бојан
AU  - Вуксановић, Миро
PY  - 2019
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/11217
AB  - Чудотворна икона у Византији / Бојан Миљковић ; уредник Љубо мир Максимовић. – Београд : Византолошки институт САНУ, 2017.
и
Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 / уредници Љу бомир Максимовић, Бојана Крсмановић. – Београд : Византолошки 
институт САНУ, 2016.
Поздравна реч: академик Љубомир Максимовић, потпредседник 
САНУ. Говорили: дописни члан Миодраг Марковић, др Бојана Крсмановић, др Бојан Миљковић. У Београду, уторак 20. фебруар 2018. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Чудотворна икона у Византији ; Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 20. фебруар 2018. године]
SP  - 27
EP  - 40
VL  - 7
IS  - 7
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11217
ER  - 
@misc{
author = "Максимовић, Љубомир and Марковић, Миодраг and Крсмановић, Бојана and Миљковић, Бојан and Вуксановић, Миро",
year = "2019",
abstract = "Чудотворна икона у Византији / Бојан Миљковић ; уредник Љубо мир Максимовић. – Београд : Византолошки институт САНУ, 2017.
и
Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 / уредници Љу бомир Максимовић, Бојана Крсмановић. – Београд : Византолошки 
институт САНУ, 2016.
Поздравна реч: академик Љубомир Максимовић, потпредседник 
САНУ. Говорили: дописни члан Миодраг Марковић, др Бојана Крсмановић, др Бојан Миљковић. У Београду, уторак 20. фебруар 2018. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Чудотворна икона у Византији ; Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 20. фебруар 2018. године]",
pages = "27-40",
volume = "7",
number = "7",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11217"
}
Максимовић, Љ., Марковић, М., Крсмановић, Б., Миљковић, Б.,& Вуксановић, М.. (2019). Чудотворна икона у Византији ; Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 20. фебруар 2018. године]. in Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 7(7), 27-40.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11217
Максимовић Љ, Марковић М, Крсмановић Б, Миљковић Б, Вуксановић М. Чудотворна икона у Византији ; Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 20. фебруар 2018. године]. in Трибина Библиотеке САНУ. 2019;7(7):27-40.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11217 .
Максимовић, Љубомир, Марковић, Миодраг, Крсмановић, Бојана, Миљковић, Бојан, Вуксановић, Миро, "Чудотворна икона у Византији ; Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 20. фебруар 2018. године]" in Трибина Библиотеке САНУ, 7, no. 7 (2019):27-40,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11217 .

New Byzantine Seals from Morava (Margum) and Braničevo

Ivanišević, Vujadin; Krsmanović, Bojana

(Belgrade: Institute of Archaeology, 2018)

TY  - JOUR
AU  - Ivanišević, Vujadin
AU  - Krsmanović, Bojana
PY  - 2018
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/11881
AB  - The authors present new finds of Byzantine lead seals at Morava (Margum), Braničevo and the broader area around them. The seals from Morava and Braničevo were unearthed in the course of archaeological excavations, which make these finds particularly important. Significant among them is the seal from Morava, which belonged to Symeon (?), magister and logothete of the dromos, from the end of the tenth century, which indicates the presence of Byzantine officials in Morava and the establishment of Byzantine authority along the north-western Danubian border following the fall of the Bulgarian empire in 971.
Three new seals from Braničevo complement the list of Byzantine officials in connection with the events on the Danubian border in the eleventh and twelfth centuries. The seals found in the broader area of Braničevo should also be added to this list. Of particular significance among them is the seal of Georgios Palaiologos Doukas Komnenos, megas hetaireiarches, a well known historical figure involved in events in Hungary, Serbia and on the Danubian border in the 1160s.
PB  - Belgrade: Institute of Archaeology
T2  - Starinar
T1  - New Byzantine Seals from Morava (Margum) and Braničevo
SP  - 111
EP  - 124
VL  - 68
DO  - 10.2298/STA1868111I
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11881
ER  - 
@article{
author = "Ivanišević, Vujadin and Krsmanović, Bojana",
year = "2018",
abstract = "The authors present new finds of Byzantine lead seals at Morava (Margum), Braničevo and the broader area around them. The seals from Morava and Braničevo were unearthed in the course of archaeological excavations, which make these finds particularly important. Significant among them is the seal from Morava, which belonged to Symeon (?), magister and logothete of the dromos, from the end of the tenth century, which indicates the presence of Byzantine officials in Morava and the establishment of Byzantine authority along the north-western Danubian border following the fall of the Bulgarian empire in 971.
Three new seals from Braničevo complement the list of Byzantine officials in connection with the events on the Danubian border in the eleventh and twelfth centuries. The seals found in the broader area of Braničevo should also be added to this list. Of particular significance among them is the seal of Georgios Palaiologos Doukas Komnenos, megas hetaireiarches, a well known historical figure involved in events in Hungary, Serbia and on the Danubian border in the 1160s.",
publisher = "Belgrade: Institute of Archaeology",
journal = "Starinar",
title = "New Byzantine Seals from Morava (Margum) and Braničevo",
pages = "111-124",
volume = "68",
doi = "10.2298/STA1868111I",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11881"
}
Ivanišević, V.,& Krsmanović, B.. (2018). New Byzantine Seals from Morava (Margum) and Braničevo. in Starinar
Belgrade: Institute of Archaeology., 68, 111-124.
https://doi.org/10.2298/STA1868111I
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11881
Ivanišević V, Krsmanović B. New Byzantine Seals from Morava (Margum) and Braničevo. in Starinar. 2018;68:111-124.
doi:10.2298/STA1868111I
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11881 .
Ivanišević, Vujadin, Krsmanović, Bojana, "New Byzantine Seals from Morava (Margum) and Braničevo" in Starinar, 68 (2018):111-124,
https://doi.org/10.2298/STA1868111I .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11881 .
3
3

"Е, е, шта је то?" : Евнуси у војном врху византијског царства (780– 1025)

Крсмановић, Бојана

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2018)

TY  - BOOK
AU  - Крсмановић, Бојана
PY  - 2018
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10705
AB  - This study discusses the role of eunuchs in the military organization of the Empire from the last decades of the 8th to the beginning of the 11th century. It aims to determine the processes and circumstances that allowed eunuchs to acquire not only military power but also receive military titles and ranks – the process that led to their official inclusion into army hierarchy. In the period between the 8th and the 11th century, when the theme system had long taken hold, military organization experienced rapid development, which was reflected in both the establishment of military functions and the (re)definition of the competences these offices entailed. These shifts can be used to differentiate the main stages in the development of the Empire’s military organization: the period of the dominance of thematic military hierarchy (7th –mid-9th century); the establishment of the central command system (c. mid-9th century); the rise of command functions (second half of the 9th and the 10th century); and the reform of the provincial system (mid-10th – early 11th century). This process can be symbolically retraced through the office of the domestikos ton Scholon, whose evolution allows us to retrace the Empire’s military history and the development and rise of military aristocracy, as well as its relations with the sovereign. In the period between Constantine V and Constantine VIII, the domestikos ton Scholon underwent a long evolution from the most important military leader in the capital to the most prestigious political and social position in the Byzantine army. For more than two and a half centuries, this office remained inaccessible to eunuchs (767/8–1025/6), which forced rulers to find other ways to include their personal servants into the army. The bestowment of the office of domestikos ton Scholon on a palace eunuch symbolically completed a process that showed that individual exceptions, which carried over from one period to the next, could change a long-standing rule.
AB  - Када су око 1270. године византијски посланици посетили двор Стефана Уроша I да би преговарали о склапању брака између његовог млађег сина Милутина и византијске принцезе Ане, ћерке цара Михаила VIII Палеолога, српски краљ је, видевши њихову раско-
шну пратњу и послугу, „а нарочито евнухе“, упитао „шта би они требало да буду“ (τί ἂν καὶ εἴησαν οὗτοι;). Пошто су му византијски посланици објаснили да је такав „царски ред“ (τάξις ... βασίλειος), те да принцези „следи таква пратња“, Урош I је негодујући, наводно, рекао: „Е, е, шта је то? У нас се не живи тако!“ (Αἲ αἴ, τί ταῦτα; Καὶ ἡμῖν οὐ συνήθης αὕτη ἡ δίαιτα).
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
PB  - Београд : ЈП „Службени гласник“
T1  - "Е, е, шта је то?" : Евнуси у војном врху византијског царства (780– 1025)
T1  - „Αἲ αἴ, τί ταῦτα;“ : Eunuchs in the Military Leadership of the Byzantine Empire (780–1025)
VL  - 47
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10705
ER  - 
@book{
author = "Крсмановић, Бојана",
year = "2018",
abstract = "This study discusses the role of eunuchs in the military organization of the Empire from the last decades of the 8th to the beginning of the 11th century. It aims to determine the processes and circumstances that allowed eunuchs to acquire not only military power but also receive military titles and ranks – the process that led to their official inclusion into army hierarchy. In the period between the 8th and the 11th century, when the theme system had long taken hold, military organization experienced rapid development, which was reflected in both the establishment of military functions and the (re)definition of the competences these offices entailed. These shifts can be used to differentiate the main stages in the development of the Empire’s military organization: the period of the dominance of thematic military hierarchy (7th –mid-9th century); the establishment of the central command system (c. mid-9th century); the rise of command functions (second half of the 9th and the 10th century); and the reform of the provincial system (mid-10th – early 11th century). This process can be symbolically retraced through the office of the domestikos ton Scholon, whose evolution allows us to retrace the Empire’s military history and the development and rise of military aristocracy, as well as its relations with the sovereign. In the period between Constantine V and Constantine VIII, the domestikos ton Scholon underwent a long evolution from the most important military leader in the capital to the most prestigious political and social position in the Byzantine army. For more than two and a half centuries, this office remained inaccessible to eunuchs (767/8–1025/6), which forced rulers to find other ways to include their personal servants into the army. The bestowment of the office of domestikos ton Scholon on a palace eunuch symbolically completed a process that showed that individual exceptions, which carried over from one period to the next, could change a long-standing rule., Када су око 1270. године византијски посланици посетили двор Стефана Уроша I да би преговарали о склапању брака између његовог млађег сина Милутина и византијске принцезе Ане, ћерке цара Михаила VIII Палеолога, српски краљ је, видевши њихову раско-
шну пратњу и послугу, „а нарочито евнухе“, упитао „шта би они требало да буду“ (τί ἂν καὶ εἴησαν οὗτοι;). Пошто су му византијски посланици објаснили да је такав „царски ред“ (τάξις ... βασίλειος), те да принцези „следи таква пратња“, Урош I је негодујући, наводно, рекао: „Е, е, шта је то? У нас се не живи тако!“ (Αἲ αἴ, τί ταῦτα; Καὶ ἡμῖν οὐ συνήθης αὕτη ἡ δίαιτα).",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ, Београд : ЈП „Службени гласник“",
title = ""Е, е, шта је то?" : Евнуси у војном врху византијског царства (780– 1025), „Αἲ αἴ, τί ταῦτα;“ : Eunuchs in the Military Leadership of the Byzantine Empire (780–1025)",
volume = "47",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10705"
}
Крсмановић, Б.. (2018). "Е, е, шта је то?" : Евнуси у војном врху византијског царства (780– 1025). 
Београд : Византолошки институт САНУ., 47.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10705
Крсмановић Б. "Е, е, шта је то?" : Евнуси у војном врху византијског царства (780– 1025). 2018;47.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10705 .
Крсмановић, Бојана, ""Е, е, шта је то?" : Евнуси у војном врху византијског царства (780– 1025)", 47 (2018),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10705 .

Beards that matter. Visual representations of Patriarch Ignatios in Byzantine art

Krsmanović, Bojana; Milanović, Ljubomir

(Београд : Филозофски факултет- Институт за историју уметности, 2017)

TY  - JOUR
AU  - Krsmanović, Bojana
AU  - Milanović, Ljubomir
PY  - 2017
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9219
AB  - The paper discusses twelve visual depictions that in all likelihood represent St. Ignatios of Constantinople and were created between the ninth and the thirteenth century. Most of these depictions show Patriarch Ignatios beardless, which reflects the fact that he was a eunuch of the ἐκτομίας category. The paper analyzes two iconographical elements distinctive of his portraits: beardlessness and youthful appearance. It concludes that, on the one hand, the artists who painted the beardless portraits of Ignatios strove to depict the saint as realistically as possible; while, on the other hand, his beardless and youthful appearance also had a metaphorical
meaning and served to highlight the chastity and purity of the eunuch saint.
PB  - Београд : Филозофски факултет- Институт за историју уметности
T2  - Зограф
T1  - Beards that matter. Visual representations of Patriarch Ignatios in Byzantine art
SP  - 25
EP  - 36
VL  - 41
DO  - 10.2298/ZOG1741025K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9219
ER  - 
@article{
author = "Krsmanović, Bojana and Milanović, Ljubomir",
year = "2017",
abstract = "The paper discusses twelve visual depictions that in all likelihood represent St. Ignatios of Constantinople and were created between the ninth and the thirteenth century. Most of these depictions show Patriarch Ignatios beardless, which reflects the fact that he was a eunuch of the ἐκτομίας category. The paper analyzes two iconographical elements distinctive of his portraits: beardlessness and youthful appearance. It concludes that, on the one hand, the artists who painted the beardless portraits of Ignatios strove to depict the saint as realistically as possible; while, on the other hand, his beardless and youthful appearance also had a metaphorical
meaning and served to highlight the chastity and purity of the eunuch saint.",
publisher = "Београд : Филозофски факултет- Институт за историју уметности",
journal = "Зограф",
title = "Beards that matter. Visual representations of Patriarch Ignatios in Byzantine art",
pages = "25-36",
volume = "41",
doi = "10.2298/ZOG1741025K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9219"
}
Krsmanović, B.,& Milanović, L.. (2017). Beards that matter. Visual representations of Patriarch Ignatios in Byzantine art. in Зограф
Београд : Филозофски факултет- Институт за историју уметности., 41, 25-36.
https://doi.org/10.2298/ZOG1741025K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9219
Krsmanović B, Milanović L. Beards that matter. Visual representations of Patriarch Ignatios in Byzantine art. in Зограф. 2017;41:25-36.
doi:10.2298/ZOG1741025K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9219 .
Krsmanović, Bojana, Milanović, Ljubomir, "Beards that matter. Visual representations of Patriarch Ignatios in Byzantine art" in Зограф, 41 (2017):25-36,
https://doi.org/10.2298/ZOG1741025K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9219 .
9
11

Castration as a Consequence of the Strengthening of the Dynastic Principle

Krsmanović, Bojana

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2017)

TY  - JOUR
AU  - Krsmanović, Bojana
PY  - 2017
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7138
AB  - The paper discusses examples of corporal mutilation that accompanied intra-dynastic conflicts or clashes with real or potential pretenders to the imperial throne. Castration was a known but rarely applied measure in the political conflicts of the 7th and 8th century. Hence the two consecutive cases of castration of all sons of the deposed emperor Michael I Rhangabe (813) and the assassinated emperor Leo V the Armenian (820) deviated from the previous Byzantine practice. The paper establishes that in these cases the choice of castration as the most effective means of ensuring the future political disqualification of the princes and their families was a result of the strengthening dynastic principle, which was particularly noticeable in the cases of the descendents of Constantine V from his third marriage. It also highlights that castration was never used on the deposed emperor autokratōr, but only on the bearers of imperial dignities (co-emperors) or simply princes with no imperial title. In examples where castration was used to ensure political disqualification, it was not a sanction for an individual wrongdoing (in other words, castration was not a penalty prescribed for a specific transgression); if these cases were a matter of punishment at all, the penalty was meant to sanction the entire bloodline (γένος) rather than the (innocent) individual. Castration was a milder form of punishment compared to other forms of physical mutilation (severing of the nose, tongue or ears; blinding). Due to the ambivalent attitude of the Byzantine society towards eunuchs, castration did not necessarily lead to social marginalization. Hence, it was applied more frequently during the reign of the Macedonian dynasty, but prominent castrates were incorporated into the official hierarchy as members of an order of eunuchs (τάξεις τῶν εὐνούχων).
AB  - У раду се разматрају примери телесног сакаћења који су пратили обрачуне унутар династија или обрачуне са претендентима – потенцијалним или стварним – на царску власт. Уочљиво је да је кастрација била позната али ретко примењивана мера у политичким превирањима током 7. и 8. века. Зато је одлука о кастрирању свих синова свргнутог цара Михаила I Рангабеа (813), а затим и синова Лава V Јерменина (820) одударала од дотадашње уобичајене византијске праксе. Установљено је да је у наведеним случајевима избор кастрације као најефикаснијег средства за будућу политичку дисквалификацију принчева и њихових породица био последица јачања династичког принципа у византијском друшту, што је било врло изражено у случају потомака Константина V из трећег брака. Истакнуто је, такође, да се кастрацији никад не подвргава свргнути цар автократор, већ носиоци царске титуле (цареви савладари) или, једноставно, принчеви без царског звања. Нотирано је да се у примерима примене кастрације у циљу политичке дисквалификације није радило о санкцији за индивидуалну кривицу (дакле, није реч била о казни која је пратила конкретан преступ); ако се у тим случајевима говори о казни, она је била намењена породици, тј. роду (γένος) а не (невином) појединцу. У односу на друге начине телесног сакаћења (сечење носа, језика, ушију, ослепљење) кастрација је спадала у блажи вид санкција. Због амбивалентног односа византијског друштва према евнусима, кастрација није водила обавезној друштвеној маргинализацији жртве. Зато је у време владавине Македонске династије чешће примењивана, али су угледни кастрирани појединци укључивани у службену хијерархију, у евнушки ред (τάξεις τῶν εὐνούχων).
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института САНУ
T1  - Castration as a Consequence of the Strengthening of the Dynastic Principle
T1  - Кастрација као последица јачања династичког принципа
SP  - 41
EP  - 64
VL  - 54
DO  - 10.2298/ZRVI1754041K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7138
ER  - 
@article{
author = "Krsmanović, Bojana",
year = "2017",
abstract = "The paper discusses examples of corporal mutilation that accompanied intra-dynastic conflicts or clashes with real or potential pretenders to the imperial throne. Castration was a known but rarely applied measure in the political conflicts of the 7th and 8th century. Hence the two consecutive cases of castration of all sons of the deposed emperor Michael I Rhangabe (813) and the assassinated emperor Leo V the Armenian (820) deviated from the previous Byzantine practice. The paper establishes that in these cases the choice of castration as the most effective means of ensuring the future political disqualification of the princes and their families was a result of the strengthening dynastic principle, which was particularly noticeable in the cases of the descendents of Constantine V from his third marriage. It also highlights that castration was never used on the deposed emperor autokratōr, but only on the bearers of imperial dignities (co-emperors) or simply princes with no imperial title. In examples where castration was used to ensure political disqualification, it was not a sanction for an individual wrongdoing (in other words, castration was not a penalty prescribed for a specific transgression); if these cases were a matter of punishment at all, the penalty was meant to sanction the entire bloodline (γένος) rather than the (innocent) individual. Castration was a milder form of punishment compared to other forms of physical mutilation (severing of the nose, tongue or ears; blinding). Due to the ambivalent attitude of the Byzantine society towards eunuchs, castration did not necessarily lead to social marginalization. Hence, it was applied more frequently during the reign of the Macedonian dynasty, but prominent castrates were incorporated into the official hierarchy as members of an order of eunuchs (τάξεις τῶν εὐνούχων)., У раду се разматрају примери телесног сакаћења који су пратили обрачуне унутар династија или обрачуне са претендентима – потенцијалним или стварним – на царску власт. Уочљиво је да је кастрација била позната али ретко примењивана мера у политичким превирањима током 7. и 8. века. Зато је одлука о кастрирању свих синова свргнутог цара Михаила I Рангабеа (813), а затим и синова Лава V Јерменина (820) одударала од дотадашње уобичајене византијске праксе. Установљено је да је у наведеним случајевима избор кастрације као најефикаснијег средства за будућу политичку дисквалификацију принчева и њихових породица био последица јачања династичког принципа у византијском друшту, што је било врло изражено у случају потомака Константина V из трећег брака. Истакнуто је, такође, да се кастрацији никад не подвргава свргнути цар автократор, већ носиоци царске титуле (цареви савладари) или, једноставно, принчеви без царског звања. Нотирано је да се у примерима примене кастрације у циљу политичке дисквалификације није радило о санкцији за индивидуалну кривицу (дакле, није реч била о казни која је пратила конкретан преступ); ако се у тим случајевима говори о казни, она је била намењена породици, тј. роду (γένος) а не (невином) појединцу. У односу на друге начине телесног сакаћења (сечење носа, језика, ушију, ослепљење) кастрација је спадала у блажи вид санкција. Због амбивалентног односа византијског друштва према евнусима, кастрација није водила обавезној друштвеној маргинализацији жртве. Зато је у време владавине Македонске династије чешће примењивана, али су угледни кастрирани појединци укључивани у службену хијерархију, у евнушки ред (τάξεις τῶν εὐνούχων).",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института САНУ",
title = "Castration as a Consequence of the Strengthening of the Dynastic Principle, Кастрација као последица јачања династичког принципа",
pages = "41-64",
volume = "54",
doi = "10.2298/ZRVI1754041K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7138"
}
Krsmanović, B.. (2017). Castration as a Consequence of the Strengthening of the Dynastic Principle. in Зборник радова Византолошког института САНУ
Београд : Византолошки институт САНУ., 54, 41-64.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1754041K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7138
Krsmanović B. Castration as a Consequence of the Strengthening of the Dynastic Principle. in Зборник радова Византолошког института САНУ. 2017;54:41-64.
doi:10.2298/ZRVI1754041K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7138 .
Krsmanović, Bojana, "Castration as a Consequence of the Strengthening of the Dynastic Principle" in Зборник радова Византолошког института САНУ, 54 (2017):41-64,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1754041K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7138 .

Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) ; Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 26. мај 2015. године]

Живојиновић, Драгољуб Р.; Крсмановић, Бојана; Павловић, Војислав Г.; Коматина, Предраг; Вуксановић, Миро

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2016)

TY  - GEN
AU  - Живојиновић, Драгољуб Р.
AU  - Крсмановић, Бојана
AU  - Павловић, Војислав Г.
AU  - Коматина, Предраг
AU  - Вуксановић, Миро
PY  - 2016
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10799
AB  - Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) / edited by Vojislav G. Pavlović ; editor in chief Dušan T. Bataković. – Belgrade : Institute for Balkan Studies of the Serbian Academy of Sciences and Arts, 2014 и Црквена политика Византје од краја иконоборства до смрти цара Василија I / Предраг Коматина ; уредник Љубомир Максимовић. – Београд : Византолошки институт Српске академије наука и уметности, 2014.
Говорили: академик Драгољуб Р. Живојиновић, др Бојана Крсмановић, др Војислав Г. Павловић, др Предраг Коматина.
 У Београду, уторак 26. мај 2015. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) ; Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 26. мај 2015. године]
SP  - 141
EP  - 151
VL  - 4
IS  - 4
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10799
ER  - 
@misc{
author = "Живојиновић, Драгољуб Р. and Крсмановић, Бојана and Павловић, Војислав Г. and Коматина, Предраг and Вуксановић, Миро",
year = "2016",
abstract = "Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) / edited by Vojislav G. Pavlović ; editor in chief Dušan T. Bataković. – Belgrade : Institute for Balkan Studies of the Serbian Academy of Sciences and Arts, 2014 и Црквена политика Византје од краја иконоборства до смрти цара Василија I / Предраг Коматина ; уредник Љубомир Максимовић. – Београд : Византолошки институт Српске академије наука и уметности, 2014.
Говорили: академик Драгољуб Р. Живојиновић, др Бојана Крсмановић, др Војислав Г. Павловић, др Предраг Коматина.
 У Београду, уторак 26. мај 2015. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) ; Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 26. мај 2015. године]",
pages = "141-151",
volume = "4",
number = "4",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10799"
}
Живојиновић, Д. Р., Крсмановић, Б., Павловић, В. Г., Коматина, П.,& Вуксановић, М.. (2016). Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) ; Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 26. мај 2015. године]. in Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 4(4), 141-151.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10799
Живојиновић ДР, Крсмановић Б, Павловић ВГ, Коматина П, Вуксановић М. Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) ; Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 26. мај 2015. године]. in Трибина Библиотеке САНУ. 2016;4(4):141-151.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10799 .
Живојиновић, Драгољуб Р., Крсмановић, Бојана, Павловић, Војислав Г., Коматина, Предраг, Вуксановић, Миро, "Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) ; Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 26. мај 2015. године]" in Трибина Библиотеке САНУ, 4, no. 4 (2016):141-151,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10799 .

Зборник радова Византолошког института. Књ. 50, 1-2 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 3. март 2015. године]

Маркопулос, Атанасиос; Спремић, Момчило; Крсмановић, Бојана; Вуксановић, Миро; Максимовић, Љубомир

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2016)

TY  - GEN
AU  - Маркопулос, Атанасиос
AU  - Спремић, Момчило
AU  - Крсмановић, Бојана
AU  - Вуксановић, Миро
AU  - Максимовић, Љубомир
PY  - 2016
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10792
AB  - Зборник радова Византолошког института. Књ. 50, 1–2. Меlanges Ljubomir Maksimović / уредници Бојана Крсмановић, Срђан Пириватрић. – Београд : Византолошки институт САНУ, 2013.
Говорили: проф. емеритус др Атанасиос Маркопулос, академик Момчило Спремић, др Бојана Крсмановић, уредник. Реч захвалности: академик Љубомир Максимовић.
У Београду, уторак 3. март 2015. у 13.00 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Зборник радова Византолошког института. Књ. 50, 1-2 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 3. март 2015. године]
SP  - 53
EP  - 60
VL  - 4
IS  - 4
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10792
ER  - 
@misc{
author = "Маркопулос, Атанасиос and Спремић, Момчило and Крсмановић, Бојана and Вуксановић, Миро and Максимовић, Љубомир",
year = "2016",
abstract = "Зборник радова Византолошког института. Књ. 50, 1–2. Меlanges Ljubomir Maksimović / уредници Бојана Крсмановић, Срђан Пириватрић. – Београд : Византолошки институт САНУ, 2013.
Говорили: проф. емеритус др Атанасиос Маркопулос, академик Момчило Спремић, др Бојана Крсмановић, уредник. Реч захвалности: академик Љубомир Максимовић.
У Београду, уторак 3. март 2015. у 13.00 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Зборник радова Византолошког института. Књ. 50, 1-2 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 3. март 2015. године]",
pages = "53-60",
volume = "4",
number = "4",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10792"
}
Маркопулос, А., Спремић, М., Крсмановић, Б., Вуксановић, М.,& Максимовић, Љ.. (2016). Зборник радова Византолошког института. Књ. 50, 1-2 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 3. март 2015. године]. in Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 4(4), 53-60.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10792
Маркопулос А, Спремић М, Крсмановић Б, Вуксановић М, Максимовић Љ. Зборник радова Византолошког института. Књ. 50, 1-2 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 3. март 2015. године]. in Трибина Библиотеке САНУ. 2016;4(4):53-60.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10792 .
Маркопулос, Атанасиос, Спремић, Момчило, Крсмановић, Бојана, Вуксановић, Миро, Максимовић, Љубомир, "Зборник радова Византолошког института. Књ. 50, 1-2 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 3. март 2015. године]" in Трибина Библиотеке САНУ, 4, no. 4 (2016):53-60,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10792 .

On the military competences of the logothetes tou dromou in the 8th century

Krsmanović, Bojana

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2016)

TY  - JOUR
AU  - Krsmanović, Bojana
PY  - 2016
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/956
AB  - У раду се анализирају околности у којима су деловали носиоци дужности лого-
тета дрома током првог века постојања те функције. Констатује се да је у 8. веку лого-
тет дрома регрутован превасходно из војничког окружења, те да је могао располагати
и војним овлашћењима. У то доба систем централне команде није био дефинисан пре-
ко одређене функције, што је свакако утицало на компетенције водећих византијских
званичника какав је био логотет дрома.
Кључне речи: логотет дрома, војна овлашћења, централна команда, војска у
походу
AB  - The paper analyses the circumstances in which the incumbents of the office of the logothetes tou dromou operated in the first century of this post’s existence. It concludes that in the 8th century the logothetes tou dromou was usually recruited from military ranks and that he could also wield military authority. At this time the system of central command was not yet defined through specific functions, which certainly influenced the competences of leading Byzantine officials such as the logothetes tou dromou.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Zbornik radova Vizantološkog instituta
T1  - On the military competences of the logothetes tou dromou in the 8th century
T1  - O војним овлашћењима логотета дрома у 8. веку
SP  - 47
EP  - 62
IS  - 53
DO  - 10.2298/ZRVI1653047K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_956
ER  - 
@article{
author = "Krsmanović, Bojana",
year = "2016",
abstract = "У раду се анализирају околности у којима су деловали носиоци дужности лого-
тета дрома током првог века постојања те функције. Констатује се да је у 8. веку лого-
тет дрома регрутован превасходно из војничког окружења, те да је могао располагати
и војним овлашћењима. У то доба систем централне команде није био дефинисан пре-
ко одређене функције, што је свакако утицало на компетенције водећих византијских
званичника какав је био логотет дрома.
Кључне речи: логотет дрома, војна овлашћења, централна команда, војска у
походу, The paper analyses the circumstances in which the incumbents of the office of the logothetes tou dromou operated in the first century of this post’s existence. It concludes that in the 8th century the logothetes tou dromou was usually recruited from military ranks and that he could also wield military authority. At this time the system of central command was not yet defined through specific functions, which certainly influenced the competences of leading Byzantine officials such as the logothetes tou dromou.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Zbornik radova Vizantološkog instituta",
title = "On the military competences of the logothetes tou dromou in the 8th century, O војним овлашћењима логотета дрома у 8. веку",
pages = "47-62",
number = "53",
doi = "10.2298/ZRVI1653047K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_956"
}
Krsmanović, B.. (2016). On the military competences of the logothetes tou dromou in the 8th century. in Zbornik radova Vizantološkog instituta
Београд : Византолошки институт САНУ.(53), 47-62.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1653047K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_956
Krsmanović B. On the military competences of the logothetes tou dromou in the 8th century. in Zbornik radova Vizantološkog instituta. 2016;(53):47-62.
doi:10.2298/ZRVI1653047K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_956 .
Krsmanović, Bojana, "On the military competences of the logothetes tou dromou in the 8th century" in Zbornik radova Vizantološkog instituta, no. 53 (2016):47-62,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1653047K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_956 .
2

Byzantium in Serbia – Serbian Authenticity and Byzantine Influence

Krsmanović, Bojana; Maksimović, Ljubomir

(Belgrade : The Serbian National Committee of AIEB, 2016)

TY  - CHAP
AU  - Krsmanović, Bojana
AU  - Maksimović, Ljubomir
PY  - 2016
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/11608
PB  - Belgrade : The Serbian National Committee of AIEB
PB  - Belgrade : P.E. Službeni glasnik
PB  - Belgrade : Instutute for Byzantine Studies, SASA
T2  - Byzantine Heritage and Serbian Art II / Sacral Art of the Serbian Lands in the Middle Ages
T1  - Byzantium in Serbia – Serbian Authenticity and Byzantine Influence
SP  - 41
EP  - 55
VL  - 2
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11608
ER  - 
@inbook{
author = "Krsmanović, Bojana and Maksimović, Ljubomir",
year = "2016",
publisher = "Belgrade : The Serbian National Committee of AIEB, Belgrade : P.E. Službeni glasnik, Belgrade : Instutute for Byzantine Studies, SASA",
journal = "Byzantine Heritage and Serbian Art II / Sacral Art of the Serbian Lands in the Middle Ages",
booktitle = "Byzantium in Serbia – Serbian Authenticity and Byzantine Influence",
pages = "41-55",
volume = "2",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11608"
}
Krsmanović, B.,& Maksimović, L.. (2016). Byzantium in Serbia – Serbian Authenticity and Byzantine Influence. in Byzantine Heritage and Serbian Art II / Sacral Art of the Serbian Lands in the Middle Ages
Belgrade : The Serbian National Committee of AIEB., 2, 41-55.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11608
Krsmanović B, Maksimović L. Byzantium in Serbia – Serbian Authenticity and Byzantine Influence. in Byzantine Heritage and Serbian Art II / Sacral Art of the Serbian Lands in the Middle Ages. 2016;2:41-55.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11608 .
Krsmanović, Bojana, Maksimović, Ljubomir, "Byzantium in Serbia – Serbian Authenticity and Byzantine Influence" in Byzantine Heritage and Serbian Art II / Sacral Art of the Serbian Lands in the Middle Ages, 2 (2016):41-55,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11608 .

Огледи о политичкој моћи у Византији : [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 10. јун 2014. године]

Живојиновић, Мирјана; Крсмановић, Бојана; Максимовић, Љубомир; Вуксановић, Миро

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2015)

TY  - GEN
AU  - Живојиновић, Мирјана
AU  - Крсмановић, Бојана
AU  - Максимовић, Љубомир
AU  - Вуксановић, Миро
PY  - 2015
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10737
AB  - Огледи о политичкој моћи у Византији : чиниоци и ослонци / Љубомир
Максимовић. – Београд : Српска књижевна задруга, 2013.
Говорили: академик Мирјана Живојиновић, др Бојана Крсмановић, академик Љубомир Максимовић.
У Београду, уторак 10. јун 2014. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Огледи о политичкој моћи у Византији : [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 10. јун 2014. године]
SP  - 133
EP  - 139
VL  - 3
IS  - 3
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10737
ER  - 
@misc{
author = "Живојиновић, Мирјана and Крсмановић, Бојана and Максимовић, Љубомир and Вуксановић, Миро",
year = "2015",
abstract = "Огледи о политичкој моћи у Византији : чиниоци и ослонци / Љубомир
Максимовић. – Београд : Српска књижевна задруга, 2013.
Говорили: академик Мирјана Живојиновић, др Бојана Крсмановић, академик Љубомир Максимовић.
У Београду, уторак 10. јун 2014. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Огледи о политичкој моћи у Византији : [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 10. јун 2014. године]",
pages = "133-139",
volume = "3",
number = "3",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10737"
}
Живојиновић, М., Крсмановић, Б., Максимовић, Љ.,& Вуксановић, М.. (2015). Огледи о политичкој моћи у Византији : [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 10. јун 2014. године]. in Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 3(3), 133-139.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10737
Живојиновић М, Крсмановић Б, Максимовић Љ, Вуксановић М. Огледи о политичкој моћи у Византији : [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 10. јун 2014. године]. in Трибина Библиотеке САНУ. 2015;3(3):133-139.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10737 .
Живојиновић, Мирјана, Крсмановић, Бојана, Максимовић, Љубомир, Вуксановић, Миро, "Огледи о политичкој моћи у Византији : [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 10. јун 2014. године]" in Трибина Библиотеке САНУ, 3, no. 3 (2015):133-139,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10737 .

Акт прота Герасима о уступању Хиландара Србима

Krsmanović, Bojana

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2015)

TY  - JOUR
AU  - Krsmanović, Bojana
PY  - 2015
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9093
AB  - У раду се разматрају могући разлози због којих игумани најзначајнијих атонских манастира крајем 12. века, Велике лавре, Ватопеда и Ивирона, нису подржали молбу светогорског прота Герасима и 24 игумана и заступника манастира, упућену пре јуна 1198. Алексију III Анђелу, о уступању Хиландара српским монасима, Сави и Симеону.
AB  - This paper discusses the possible reasons for which the hegoumenoi of the leading Athonite monasteries of the late 12th century – Great Lavra, Vatopedi and Ivеron – did not lend their support to the request addressed shortly before June 1198 by the Athonite protos Gerasimos and 24 hegoumenoi and monastery representatives to Alexios III Angelos about ceding the monastery to the Serbian monks Sava and Symeon. We have concluded that the two most important Greek monasteries of the time – Great Lavra and Vatopedi – were not open to the foundation of foreign monasteries; it is also assumed that, in this case, the hegoumenos of Ivеron sided with those of Vatopedi and Lavra. The lack of signatures of the hegoumenoi of the Russian
monastery St. Panteleеmon and Bulgarian Zographou is explained by the fact that Sava and Symeon sought support for founding an independent Serbian monastery primarily within the Greek monastic community, as well as the fact that the two aforementioned Slavic monasteries did not enjoy significant influence on Mount Athos, and certainly not enough power which could expedite and secure the establishment of a Serbian monastery. In addition, we have concluded that, contrary to St. Panteleеmon and Zographou, the Serbian monastery of Hilandar had been an elitist establishment from the very beginning, which owed its foundation and development to the members of the Serbian and Byzantine ruling families.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
PB  - Београд : Задужбина светог манастира Хиландара
T2  - ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ
T1  - Акт прота Герасима о уступању Хиландара Србима
T1  - The act of protos Gerasimos on ceding Hilandar monastery to the Serbs
SP  - 101
EP  - 112
VL  - 44
IS  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9093
ER  - 
@article{
author = "Krsmanović, Bojana",
year = "2015",
abstract = "У раду се разматрају могући разлози због којих игумани најзначајнијих атонских манастира крајем 12. века, Велике лавре, Ватопеда и Ивирона, нису подржали молбу светогорског прота Герасима и 24 игумана и заступника манастира, упућену пре јуна 1198. Алексију III Анђелу, о уступању Хиландара српским монасима, Сави и Симеону., This paper discusses the possible reasons for which the hegoumenoi of the leading Athonite monasteries of the late 12th century – Great Lavra, Vatopedi and Ivеron – did not lend their support to the request addressed shortly before June 1198 by the Athonite protos Gerasimos and 24 hegoumenoi and monastery representatives to Alexios III Angelos about ceding the monastery to the Serbian monks Sava and Symeon. We have concluded that the two most important Greek monasteries of the time – Great Lavra and Vatopedi – were not open to the foundation of foreign monasteries; it is also assumed that, in this case, the hegoumenos of Ivеron sided with those of Vatopedi and Lavra. The lack of signatures of the hegoumenoi of the Russian
monastery St. Panteleеmon and Bulgarian Zographou is explained by the fact that Sava and Symeon sought support for founding an independent Serbian monastery primarily within the Greek monastic community, as well as the fact that the two aforementioned Slavic monasteries did not enjoy significant influence on Mount Athos, and certainly not enough power which could expedite and secure the establishment of a Serbian monastery. In addition, we have concluded that, contrary to St. Panteleеmon and Zographou, the Serbian monastery of Hilandar had been an elitist establishment from the very beginning, which owed its foundation and development to the members of the Serbian and Byzantine ruling families.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ, Београд : Задужбина светог манастира Хиландара",
journal = "ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ",
title = "Акт прота Герасима о уступању Хиландара Србима, The act of protos Gerasimos on ceding Hilandar monastery to the Serbs",
pages = "101-112",
volume = "44",
number = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9093"
}
Krsmanović, B.. (2015). Акт прота Герасима о уступању Хиландара Србима. in ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ
Београд : Византолошки институт САНУ., 44(1), 101-112.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9093
Krsmanović B. Акт прота Герасима о уступању Хиландара Србима. in ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ. 2015;44(1):101-112.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9093 .
Krsmanović, Bojana, "Акт прота Герасима о уступању Хиландара Србима" in ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ, 44, no. 1 (2015):101-112,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9093 .

О Теофилактовој Одбрани евнуштва (I)

Krsmanović, Bojana; Тодоровић, Дарко

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2015)

TY  - JOUR
AU  - Krsmanović, Bojana
AU  - Тодоровић, Дарко
PY  - 2015
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/6309
AB  - У првом делу рада се анализира текст Теофилакта Охридског познат под називом Одбрана евнуштва. У питању је спис који је жанровски и тематски усамљен у византијској књижевности. У њему Теофилакт, кроз дијалог двојице саговорника, монаха и евнуха, доводи у питање традиционалну слику о евнусима. Посебно се осврће на осуду кастрације у црквеним канонима и световном законодавству (позног Римског царства и Византије). Теофилакт указује на амбивалентан став византијског друштва према евнусима, доказујући да ушкопљење само по себи није водило маргинализацији појединца. Најзначајнији део Теофилактове Одбране односи се на поређење „брадатих” и евнуха унутар монашког реда. Такође, афирмација принципа слодобног избора између добра и зла и инсистирање да се поједницу суди према његовим заслугама јесте идеја водиља Теофилактове Одбране. Други део рада садржи српски превод Теофилактовог текста са коментарима. Поред француског превода приређивача критичког издања П. Готјеа, ово је други по реду интегрални превод са грчког оригинала. Он на неколико места одступа од Готјеове верзије, нудећи алтернативна читања спорних места.
AB  - The first part of this paper analyzes a text by Theophylact of Ohrid known as In Defense of Eunuchs. In terms of its genre and topic, this work stands alone in Byzantine literature. Through a dialogue between the two interlocutors – a monk and a eunuch, Theophylact challenges the traditional representation of eunuchs. He particularly focuses on the condemnation of castration in Ecclesiastical Canons and secular legislation (of the late Roman Empire and Byzantium). Theophylact highlights the ambivalence of the views on eunuchs in Byzantine society, demonstrating that castration as such did not necessarily lead to the marginalization of the castrated individual. The most important part of Theophylact’s Defense offers a comparison between “the bearded” and eunuchs in monastic orders. Also, the affirmation of freedom of choice between good and evil and insisting that an individual should be judged according to his own deeds is the guiding idea of Theophylact’s Defense. The second part of the paper contains a Serbian translation of Theophylact’s text with a commentary. Besides the French translation by the editor of the critical edition P. Gautier, this is the second complete translation of the Greek original. It deviates from Gautier’s version in several places, offering alternative readings of ambiguous places.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - О Теофилактовој Одбрани евнуштва (I)
SP  - 91
EP  - 172
VL  - 52
DO  - 10.2298/ZRVI1552091K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6309
ER  - 
@article{
author = "Krsmanović, Bojana and Тодоровић, Дарко",
year = "2015",
abstract = "У првом делу рада се анализира текст Теофилакта Охридског познат под називом Одбрана евнуштва. У питању је спис који је жанровски и тематски усамљен у византијској књижевности. У њему Теофилакт, кроз дијалог двојице саговорника, монаха и евнуха, доводи у питање традиционалну слику о евнусима. Посебно се осврће на осуду кастрације у црквеним канонима и световном законодавству (позног Римског царства и Византије). Теофилакт указује на амбивалентан став византијског друштва према евнусима, доказујући да ушкопљење само по себи није водило маргинализацији појединца. Најзначајнији део Теофилактове Одбране односи се на поређење „брадатих” и евнуха унутар монашког реда. Такође, афирмација принципа слодобног избора између добра и зла и инсистирање да се поједницу суди према његовим заслугама јесте идеја водиља Теофилактове Одбране. Други део рада садржи српски превод Теофилактовог текста са коментарима. Поред француског превода приређивача критичког издања П. Готјеа, ово је други по реду интегрални превод са грчког оригинала. Он на неколико места одступа од Готјеове верзије, нудећи алтернативна читања спорних места., The first part of this paper analyzes a text by Theophylact of Ohrid known as In Defense of Eunuchs. In terms of its genre and topic, this work stands alone in Byzantine literature. Through a dialogue between the two interlocutors – a monk and a eunuch, Theophylact challenges the traditional representation of eunuchs. He particularly focuses on the condemnation of castration in Ecclesiastical Canons and secular legislation (of the late Roman Empire and Byzantium). Theophylact highlights the ambivalence of the views on eunuchs in Byzantine society, demonstrating that castration as such did not necessarily lead to the marginalization of the castrated individual. The most important part of Theophylact’s Defense offers a comparison between “the bearded” and eunuchs in monastic orders. Also, the affirmation of freedom of choice between good and evil and insisting that an individual should be judged according to his own deeds is the guiding idea of Theophylact’s Defense. The second part of the paper contains a Serbian translation of Theophylact’s text with a commentary. Besides the French translation by the editor of the critical edition P. Gautier, this is the second complete translation of the Greek original. It deviates from Gautier’s version in several places, offering alternative readings of ambiguous places.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "О Теофилактовој Одбрани евнуштва (I)",
pages = "91-172",
volume = "52",
doi = "10.2298/ZRVI1552091K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6309"
}
Krsmanović, B.,& Тодоровић, Д.. (2015). О Теофилактовој Одбрани евнуштва (I). in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 52, 91-172.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1552091K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6309
Krsmanović B, Тодоровић Д. О Теофилактовој Одбрани евнуштва (I). in Зборник радова Византолошког института. 2015;52:91-172.
doi:10.2298/ZRVI1552091K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6309 .
Krsmanović, Bojana, Тодоровић, Дарко, "О Теофилактовој Одбрани евнуштва (I)" in Зборник радова Византолошког института, 52 (2015):91-172,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1552091K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6309 .

Византијски свет на Балкану : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, април 2013. године]

Вуксановић, Миро; Лома, Александар; Марковић, Миодраг; Крсмановић, Бојана

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2014)

TY  - GEN
AU  - Вуксановић, Миро
AU  - Лома, Александар
AU  - Марковић, Миодраг
AU  - Крсмановић, Бојана
PY  - 2014
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10589
AB  - Византијски свет на Балкану / уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић. – Београд : Византолошки институт САНУ, 2012. Говорили: академик Александар Лома
 проф. др Миодраг Марковић, др Бојана Крсмановић. У Београду, уторак 2. април 2013. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Византијски свет на Балкану : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, април 2013. године]
SP  - 51
EP  - 60
VL  - 2
IS  - 2
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10589
ER  - 
@misc{
author = "Вуксановић, Миро and Лома, Александар and Марковић, Миодраг and Крсмановић, Бојана",
year = "2014",
abstract = "Византијски свет на Балкану / уредници Бојана Крсмановић, Љубомир Максимовић, Радивој Радић. – Београд : Византолошки институт САНУ, 2012. Говорили: академик Александар Лома
 проф. др Миодраг Марковић, др Бојана Крсмановић. У Београду, уторак 2. април 2013. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Византијски свет на Балкану : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, април 2013. године]",
pages = "51-60",
volume = "2",
number = "2",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10589"
}
Вуксановић, М., Лома, А., Марковић, М.,& Крсмановић, Б.. (2014). Византијски свет на Балкану : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, април 2013. године]. in Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 2(2), 51-60.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10589
Вуксановић М, Лома А, Марковић М, Крсмановић Б. Византијски свет на Балкану : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, април 2013. године]. in Трибина Библиотеке САНУ. 2014;2(2):51-60.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10589 .
Вуксановић, Миро, Лома, Александар, Марковић, Миодраг, Крсмановић, Бојана, "Византијски свет на Балкану : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, април 2013. године]" in Трибина Библиотеке САНУ, 2, no. 2 (2014):51-60,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10589 .

Byzantine seals from the Ras Fortress

Ivanišević, Vujadin; Krsmanović, Bojana

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2013)

TY  - JOUR
AU  - Ivanišević, Vujadin
AU  - Krsmanović, Bojana
PY  - 2013
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9279
AB  - In this paper, seals found at the location of the Ras fortress (Tvrđava Ras) have been published. Inscriptions on these seals show that they used to belong to persons which could be identified with certain military commanders who served under Alexios I Komnenos. The seals in question are: the seals of protonobelissimos Eustathios Kamytzes, Constantine Dalassenos Doukas, protoproedros and doux Constantine Kekaumenos and a certain person called Alexios.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института 50/1
T1  - Byzantine seals from the Ras Fortress
T1  - Византијски печати из тврђаве Рас
SP  - 449
EP  - 460
VL  - 50
IS  - 1
DO  - 10.2298/ZRVI1350449I
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9279
ER  - 
@article{
author = "Ivanišević, Vujadin and Krsmanović, Bojana",
year = "2013",
abstract = "In this paper, seals found at the location of the Ras fortress (Tvrđava Ras) have been published. Inscriptions on these seals show that they used to belong to persons which could be identified with certain military commanders who served under Alexios I Komnenos. The seals in question are: the seals of protonobelissimos Eustathios Kamytzes, Constantine Dalassenos Doukas, protoproedros and doux Constantine Kekaumenos and a certain person called Alexios.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института 50/1",
title = "Byzantine seals from the Ras Fortress, Византијски печати из тврђаве Рас",
pages = "449-460",
volume = "50",
number = "1",
doi = "10.2298/ZRVI1350449I",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9279"
}
Ivanišević, V.,& Krsmanović, B.. (2013). Byzantine seals from the Ras Fortress. in Зборник радова Византолошког института 50/1
Београд : Византолошки институт САНУ., 50(1), 449-460.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1350449I
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9279
Ivanišević V, Krsmanović B. Byzantine seals from the Ras Fortress. in Зборник радова Византолошког института 50/1. 2013;50(1):449-460.
doi:10.2298/ZRVI1350449I
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9279 .
Ivanišević, Vujadin, Krsmanović, Bojana, "Byzantine seals from the Ras Fortress" in Зборник радова Византолошког института 50/1, 50, no. 1 (2013):449-460,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1350449I .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9279 .
3
2

Значај Атона и Охридске архиепископије у политици Василија II на Балкану

Крсмановић, Бојана

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2012)

TY  - JOUR
AU  - Крсмановић, Бојана
PY  - 2012
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12689
AB  - У раду се констатује да су монашки центар на Атону и Охридска архиепископија имали велики значај у политици Василија II. За време његове владе оснивају се први манастири странаца на Атону, који се у познијим грчким изворима означавају као монашке заједнице διφορων γλωσσων (Ивирон и Амалфи).Трећи манастир који је имао такву карактеристику био је српски Хиландар. Пошто је Хиландар основан после бугарског и руског манастира, поставило се питање зашто се у изворима с краја 12. века као манастири διφορων γλωσσων не наводе и Зограф и Св. Пантелејмон. Одговор се тражи у околностима које су пратиле оснивање словенских манастира на Атону. У раду се, такође, разматра значај који су Атон и Охридска архиепископија имали у процесу дубљег укључивања Словена у византијски духовни и политичко-идеолошки систем.
AB  - The essay ascertains that the monastic center located on Mount Athos and the Ohrid Archbishopric played a very important role in the policies pursued by Basil II. It was during his rule that the first foreign monasteries, which later Greek sources refer to as monastic communities διφόρων γλωσσων (Iveron and Amalfi), were established. The third monastery displaying this characteristic was the Serbian monastery Hilandar. Since Hilandar had been established after the Bulgarian and Russian monasteries, the question arose why sources dating from the late 12th century do not mention Zographou and St. Panteleimon’s monastery among the διφόρων γλωσσων monasteries. The answers to be found in the circumstances surrounding the establishment of Slavic monasteries on Mount Athos. The essay also assesses the importance of Mount Athos and the Ohrid Archbishopric for the process of deeper integration of Slavs into the Byzantine religious and political-ideological system.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - Значај Атона и Охридске архиепископије у политици Василија II на Балкану
T1  - The importance of Mount Athos and the Ohrid Archbishopric for the policy of Basil II in the Balkans
SP  - 87
EP  - 112
VL  - 49
DO  - 10.2298/ZRVI1249087K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12689
ER  - 
@article{
author = "Крсмановић, Бојана",
year = "2012",
abstract = "У раду се констатује да су монашки центар на Атону и Охридска архиепископија имали велики значај у политици Василија II. За време његове владе оснивају се први манастири странаца на Атону, који се у познијим грчким изворима означавају као монашке заједнице διφορων γλωσσων (Ивирон и Амалфи).Трећи манастир који је имао такву карактеристику био је српски Хиландар. Пошто је Хиландар основан после бугарског и руског манастира, поставило се питање зашто се у изворима с краја 12. века као манастири διφορων γλωσσων не наводе и Зограф и Св. Пантелејмон. Одговор се тражи у околностима које су пратиле оснивање словенских манастира на Атону. У раду се, такође, разматра значај који су Атон и Охридска архиепископија имали у процесу дубљег укључивања Словена у византијски духовни и политичко-идеолошки систем., The essay ascertains that the monastic center located on Mount Athos and the Ohrid Archbishopric played a very important role in the policies pursued by Basil II. It was during his rule that the first foreign monasteries, which later Greek sources refer to as monastic communities διφόρων γλωσσων (Iveron and Amalfi), were established. The third monastery displaying this characteristic was the Serbian monastery Hilandar. Since Hilandar had been established after the Bulgarian and Russian monasteries, the question arose why sources dating from the late 12th century do not mention Zographou and St. Panteleimon’s monastery among the διφόρων γλωσσων monasteries. The answers to be found in the circumstances surrounding the establishment of Slavic monasteries on Mount Athos. The essay also assesses the importance of Mount Athos and the Ohrid Archbishopric for the process of deeper integration of Slavs into the Byzantine religious and political-ideological system.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "Значај Атона и Охридске архиепископије у политици Василија II на Балкану, The importance of Mount Athos and the Ohrid Archbishopric for the policy of Basil II in the Balkans",
pages = "87-112",
volume = "49",
doi = "10.2298/ZRVI1249087K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12689"
}
Крсмановић, Б.. (2012). Значај Атона и Охридске архиепископије у политици Василија II на Балкану. in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 49, 87-112.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1249087K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12689
Крсмановић Б. Значај Атона и Охридске архиепископије у политици Василија II на Балкану. in Зборник радова Византолошког института. 2012;49:87-112.
doi:10.2298/ZRVI1249087K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12689 .
Крсмановић, Бојана, "Значај Атона и Охридске архиепископије у политици Василија II на Балкану" in Зборник радова Византолошког института, 49 (2012):87-112,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1249087K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12689 .

О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије

Крсмановић, Бојана

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2012)

TY  - CHAP
AU  - Крсмановић, Бојана
PY  - 2012
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12700
AB  - У раду се разматрају подаци о војној, цивилној и црквеној организацији коју Византија успоставља на Балкану после 1018/1019. Изнето је мишљење да се развој војне и црквене организације може пратити у задовољавајућем континуитету, као и да систем војне и црквене власти одликује велики степен територијалне подударности. У успостављању власти на Балкану Византија се у великој мери ослонила на стање везано за епоху Самуила и његових наследника. Речено се огледа у војном систему власти, иако га Византија после 1018/1019. прилагођава својим потребама, а посебно у црквеној организацији. Охридска архиепископија је негде до средине 11. века у територијалном погледу очувала у великој мери епископалну структуру бугарске цркве из времена Самуила и његових наследника. Инсистирање Василија II на континуитету са претходном, бугарском, епохом представља једну од последица значаја коју је бугарска црква као институција имала у процесу византијског запоседања области у унутрашњости Балкана. Такође, изнета је претпоставка да је црквена организација успостављена 1018/1019. надоместила неразвијеност цивилног система власти у појединим балканским областима.
AB  - This paper considers the data on the military, civil and ecclesiastical organisation, which Byzantium set up in the Balkans after 1018/1019. It presents the view that the development of military and ecclesiastical organisation can be followed in satisfactory continuity and that the system of military and church authority coincided territorially with each other to a high degree. In establishing authority in the Balkans, Byzantium largely relied on conditions linked with the epoch of Samuel and his successors. The aforesaid was reflected in the military system of power, although after 1018/1019, Byzantium adjusted it to its own needs, in particular the organisation of the Church. The Archbishopric of Ohrid preserved to a great extent the episcopal structure of the Bulgarian Church from the period of Samuel and his successors in the territorial sense, until some time around the middle of the 11th century. The insistence of Basil II on continuity with the previous, Bulgarian epoch (visible on the basis of the bishoprics that were assigned to it, its autocephalous position, the choice of a “domestic” archbishop) represents one of the consequences of the significance that the Bulgarian Church had, as an institution in the process of Byzantium's taking control of the region in the interior of the Balkans. Also the assumption is presented that the church organisation set up in 1018/1019, was a substitute for the poorly developed civil system of authority in certain Balkan regions. Although the Archbishopric of Ohrid represented the most enduring Byzantine achievement in the Balkans, the system that had been established under Basil II underwent many changes in the course of the second half of the 11th century. The most striking testimony of the advanced process of Rhomaization was visible in the creation of a tradition regarding the origin of the Ohrid Archbishopric, according to which it was connected with Justinian I. Importance was already attached to that theory in the time of the Ohrid Archbishop Leo (middle of the 11th century). Just before the mid–12th century, this theory led to overlooking the Bulgarian origin of the Ohrid Church, which was finally confirmed by the official acceptance of the title of the head of the Ohrid Church — the Archbishop “of the First Justinian and All Bulgaria” in the time after 1261.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Византијски свет на Балкану. Књ. 1
T1  - О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије
T1  - On the relationship of administrative and ecclesiastical organisation in the territories of the Ohrid Archbishopric
SP  - 17
EP  - 39
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12700
ER  - 
@inbook{
author = "Крсмановић, Бојана",
year = "2012",
abstract = "У раду се разматрају подаци о војној, цивилној и црквеној организацији коју Византија успоставља на Балкану после 1018/1019. Изнето је мишљење да се развој војне и црквене организације може пратити у задовољавајућем континуитету, као и да систем војне и црквене власти одликује велики степен територијалне подударности. У успостављању власти на Балкану Византија се у великој мери ослонила на стање везано за епоху Самуила и његових наследника. Речено се огледа у војном систему власти, иако га Византија после 1018/1019. прилагођава својим потребама, а посебно у црквеној организацији. Охридска архиепископија је негде до средине 11. века у територијалном погледу очувала у великој мери епископалну структуру бугарске цркве из времена Самуила и његових наследника. Инсистирање Василија II на континуитету са претходном, бугарском, епохом представља једну од последица значаја коју је бугарска црква као институција имала у процесу византијског запоседања области у унутрашњости Балкана. Такође, изнета је претпоставка да је црквена организација успостављена 1018/1019. надоместила неразвијеност цивилног система власти у појединим балканским областима., This paper considers the data on the military, civil and ecclesiastical organisation, which Byzantium set up in the Balkans after 1018/1019. It presents the view that the development of military and ecclesiastical organisation can be followed in satisfactory continuity and that the system of military and church authority coincided territorially with each other to a high degree. In establishing authority in the Balkans, Byzantium largely relied on conditions linked with the epoch of Samuel and his successors. The aforesaid was reflected in the military system of power, although after 1018/1019, Byzantium adjusted it to its own needs, in particular the organisation of the Church. The Archbishopric of Ohrid preserved to a great extent the episcopal structure of the Bulgarian Church from the period of Samuel and his successors in the territorial sense, until some time around the middle of the 11th century. The insistence of Basil II on continuity with the previous, Bulgarian epoch (visible on the basis of the bishoprics that were assigned to it, its autocephalous position, the choice of a “domestic” archbishop) represents one of the consequences of the significance that the Bulgarian Church had, as an institution in the process of Byzantium's taking control of the region in the interior of the Balkans. Also the assumption is presented that the church organisation set up in 1018/1019, was a substitute for the poorly developed civil system of authority in certain Balkan regions. Although the Archbishopric of Ohrid represented the most enduring Byzantine achievement in the Balkans, the system that had been established under Basil II underwent many changes in the course of the second half of the 11th century. The most striking testimony of the advanced process of Rhomaization was visible in the creation of a tradition regarding the origin of the Ohrid Archbishopric, according to which it was connected with Justinian I. Importance was already attached to that theory in the time of the Ohrid Archbishop Leo (middle of the 11th century). Just before the mid–12th century, this theory led to overlooking the Bulgarian origin of the Ohrid Church, which was finally confirmed by the official acceptance of the title of the head of the Ohrid Church — the Archbishop “of the First Justinian and All Bulgaria” in the time after 1261.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Византијски свет на Балкану. Књ. 1",
booktitle = "О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије, On the relationship of administrative and ecclesiastical organisation in the territories of the Ohrid Archbishopric",
pages = "17-39",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12700"
}
Крсмановић, Б.. (2012). О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије. in Византијски свет на Балкану. Књ. 1
Београд : Византолошки институт САНУ., 17-39.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12700
Крсмановић Б. О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије. in Византијски свет на Балкану. Књ. 1. 2012;:17-39.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12700 .
Крсмановић, Бојана, "О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије" in Византијски свет на Балкану. Књ. 1 (2012):17-39,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12700 .

Mount Athos and Political Thought in the Slavic World

Krsmanović, Bojana

(Sofia : Bulgarian Historical Heritage Foundation / St. Kliment Ohridski University Press, 2011)

TY  - CONF
AU  - Krsmanović, Bojana
PY  - 2011
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10925
AB  - The topic of Mount Athos and political thought in the Slavic world can be approached in two ways. On the one side, it is by perceiving the role, importance and influence that Mount Athos had, as a monastic centre, on the development of political thought in the Christian Slavic states, i.e. among the Christianised Slavic peoples. On the other, it would be important to answer the question placed in a reverse perspective: what place was given to Mount Athos in the political thought that developed in the Slavic states, i.e. among the Slavic peoples? On this occasion I would like to comment on two aspects of the said issue: the first is about the specifics of the so-called Russian,
Bulgarian and Serbian models, which can be traced from the very foundation of the Slavic monasteries. The second aspect is connected with the territorial inclusion of Mount Athos into the borders of the Slavic states and its adjustment to the “domestic” political and ideological concept (the example of Bulgarian and Serbian rule over Athos).
PB  - Sofia : Bulgarian Historical Heritage Foundation / St. Kliment Ohridski University Press
C3  - Proceedings of the 22nd International Congress of Byzantine Studies/The Mont Athos and Mont Sinai as Cultural Phenomena
T1  - Mount Athos and Political Thought in the Slavic World
SP  - 145
EP  - 166
VL  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10925
ER  - 
@conference{
author = "Krsmanović, Bojana",
year = "2011",
abstract = "The topic of Mount Athos and political thought in the Slavic world can be approached in two ways. On the one side, it is by perceiving the role, importance and influence that Mount Athos had, as a monastic centre, on the development of political thought in the Christian Slavic states, i.e. among the Christianised Slavic peoples. On the other, it would be important to answer the question placed in a reverse perspective: what place was given to Mount Athos in the political thought that developed in the Slavic states, i.e. among the Slavic peoples? On this occasion I would like to comment on two aspects of the said issue: the first is about the specifics of the so-called Russian,
Bulgarian and Serbian models, which can be traced from the very foundation of the Slavic monasteries. The second aspect is connected with the territorial inclusion of Mount Athos into the borders of the Slavic states and its adjustment to the “domestic” political and ideological concept (the example of Bulgarian and Serbian rule over Athos).",
publisher = "Sofia : Bulgarian Historical Heritage Foundation / St. Kliment Ohridski University Press",
journal = "Proceedings of the 22nd International Congress of Byzantine Studies/The Mont Athos and Mont Sinai as Cultural Phenomena",
title = "Mount Athos and Political Thought in the Slavic World",
pages = "145-166",
volume = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10925"
}
Krsmanović, B.. (2011). Mount Athos and Political Thought in the Slavic World. in Proceedings of the 22nd International Congress of Byzantine Studies/The Mont Athos and Mont Sinai as Cultural Phenomena
Sofia : Bulgarian Historical Heritage Foundation / St. Kliment Ohridski University Press., 1, 145-166.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10925
Krsmanović B. Mount Athos and Political Thought in the Slavic World. in Proceedings of the 22nd International Congress of Byzantine Studies/The Mont Athos and Mont Sinai as Cultural Phenomena. 2011;1:145-166.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10925 .
Krsmanović, Bojana, "Mount Athos and Political Thought in the Slavic World" in Proceedings of the 22nd International Congress of Byzantine Studies/The Mont Athos and Mont Sinai as Cultural Phenomena, 1 (2011):145-166,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10925 .

Јован Цимискије и Нићифор II Фока: Позадина и мотиви једног убиства с предумишљајем

Krsmanović, Bojana; Џелебџић, Дејан

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2010)

TY  - JOUR
AU  - Krsmanović, Bojana
AU  - Џелебџић, Дејан
PY  - 2010
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7180
AB  - U radu se razmatraju dva osnovna filološko-istorijska problema. U okviru prvog raspravlja se o najvažnijim sačuvanim grčkim izvorima, koji obrađuju temu pripremanja zavere protiv Nićifora II Foke i njegovog ubistva (Lav Đakon, Mihailo Psel, Jovan Skilica i Jovan Zonara). Ispituje se njihova zavisnost od izgubljenih izvora, poznatih kao verzije „A“ i „B“ biografija Nićifora Foke, sa posebnim osvrtom na Kratku istoriju Mihaila Psela. Drugi problem tiče se odnosa između Jovana Cimiskija i Nićifora II Foke u periodu od 965. (Cimiskijeva demobilizacija?) do ubistva Nićifora Foke, decembra 969. U pitanju je vreme koje je slabo dokumentovano u pomenutim izvorima.
AB  - The paper considers two basic philological/historical issues. The first deals with the most important preserved Greek sources describing the preparation of the conspiracy against Nikephoros II Phokas and his murder (Leo the Deacon, Michael Psellos, John Skylitzes and John Zonaras). It examines their reliance on the lost sources known as version “A” and “B” of the biography of Nikephoros II Phokas, and refers in particular to the Short History by Michael Psellos. The second issue in volves the relations between John Tzimiskes and Nikephoros II Phokas in the period from 965 (Tzimiskes' demobilisation?) until the murder of Nikephoros Phokas, in December 969, a time that was poorly documented in the said sources.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института САНУ
T1  - Јован Цимискије и  Нићифор II Фока: Позадина и  мотиви једног убиства с предумишљајем
T1  - John Tzimiskes and Nikephoros II Phokas:The background and motives of a premeditated murder
SP  - 83
EP  - 115
VL  - 47
DO  - 10.2298/ZRVI1047083K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7180
ER  - 
@article{
author = "Krsmanović, Bojana and Џелебџић, Дејан",
year = "2010",
abstract = "U radu se razmatraju dva osnovna filološko-istorijska problema. U okviru prvog raspravlja se o najvažnijim sačuvanim grčkim izvorima, koji obrađuju temu pripremanja zavere protiv Nićifora II Foke i njegovog ubistva (Lav Đakon, Mihailo Psel, Jovan Skilica i Jovan Zonara). Ispituje se njihova zavisnost od izgubljenih izvora, poznatih kao verzije „A“ i „B“ biografija Nićifora Foke, sa posebnim osvrtom na Kratku istoriju Mihaila Psela. Drugi problem tiče se odnosa između Jovana Cimiskija i Nićifora II Foke u periodu od 965. (Cimiskijeva demobilizacija?) do ubistva Nićifora Foke, decembra 969. U pitanju je vreme koje je slabo dokumentovano u pomenutim izvorima., The paper considers two basic philological/historical issues. The first deals with the most important preserved Greek sources describing the preparation of the conspiracy against Nikephoros II Phokas and his murder (Leo the Deacon, Michael Psellos, John Skylitzes and John Zonaras). It examines their reliance on the lost sources known as version “A” and “B” of the biography of Nikephoros II Phokas, and refers in particular to the Short History by Michael Psellos. The second issue in volves the relations between John Tzimiskes and Nikephoros II Phokas in the period from 965 (Tzimiskes' demobilisation?) until the murder of Nikephoros Phokas, in December 969, a time that was poorly documented in the said sources.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института САНУ",
title = "Јован Цимискије и  Нићифор II Фока: Позадина и  мотиви једног убиства с предумишљајем, John Tzimiskes and Nikephoros II Phokas:The background and motives of a premeditated murder",
pages = "83-115",
volume = "47",
doi = "10.2298/ZRVI1047083K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7180"
}
Krsmanović, B.,& Џелебџић, Д.. (2010). Јован Цимискије и  Нићифор II Фока: Позадина и  мотиви једног убиства с предумишљајем. in Зборник радова Византолошког института САНУ
Београд : Византолошки институт САНУ., 47, 83-115.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1047083K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7180
Krsmanović B, Џелебџић Д. Јован Цимискије и  Нићифор II Фока: Позадина и  мотиви једног убиства с предумишљајем. in Зборник радова Византолошког института САНУ. 2010;47:83-115.
doi:10.2298/ZRVI1047083K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7180 .
Krsmanović, Bojana, Џелебџић, Дејан, "Јован Цимискије и  Нићифор II Фока: Позадина и  мотиви једног убиства с предумишљајем" in Зборник радова Византолошког института САНУ, 47 (2010):83-115,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1047083K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7180 .
1

Beobachtungen zum Taktikon Escorialense

Krsmanović, Bojana

(De Gruyter, 2010)

TY  - JOUR
AU  - Krsmanović, Bojana
PY  - 2010
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9224
AB  - The Taktikon Escorialense, a list of functions compiled in the time of John I Tzimiskes, is an important source for studying the reform of the military organisation and state apparatus of Byzantium during the 10th century. Records of this reform, however, can also be found in other, literary and sigillographic sources, so its beginnings, principal stages and characteristics, and how the organisation of the provinces evolved in the 11th century, were reconstructed independently from the TE by Ahrweiler.
Like many other sources of this kind, the TE has particular characteristics that lead one to ask in what measure this list of functions really reflected the transformation of the state apparatus in the 10th century. The conclusion may be drawn that this taktikon was an unfinished list of Byzantine functions and honorary titles, and, as indicated by data from other sources (first of all, sigillographic ones), it testifies only to a temporary phase in the reform carried out in Byzantium in the course of the 10th century. There are certain illogical elements in the TE, in the sequence of mentioning the functionaries; some data about the creation of new appointments mentioned in other sources, were omitted from this list of functions, etc. Despite the said shortcomings, though, the TE makes it possible to pose fresh questions, and reactivates some earlier ones connected with the problem of the transformation of the Byzantine central and provincial system, especially in the domain of the Empire's military organisation.
PB  - De Gruyter
T2  - Byzantinische Zeitschrift
T1  - Beobachtungen zum Taktikon Escorialense
SP  - 605
EP  - 637
VL  - 103
IS  - 2
DO  - 10.1515/byzs.2010.018
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9224
ER  - 
@article{
author = "Krsmanović, Bojana",
year = "2010",
abstract = "The Taktikon Escorialense, a list of functions compiled in the time of John I Tzimiskes, is an important source for studying the reform of the military organisation and state apparatus of Byzantium during the 10th century. Records of this reform, however, can also be found in other, literary and sigillographic sources, so its beginnings, principal stages and characteristics, and how the organisation of the provinces evolved in the 11th century, were reconstructed independently from the TE by Ahrweiler.
Like many other sources of this kind, the TE has particular characteristics that lead one to ask in what measure this list of functions really reflected the transformation of the state apparatus in the 10th century. The conclusion may be drawn that this taktikon was an unfinished list of Byzantine functions and honorary titles, and, as indicated by data from other sources (first of all, sigillographic ones), it testifies only to a temporary phase in the reform carried out in Byzantium in the course of the 10th century. There are certain illogical elements in the TE, in the sequence of mentioning the functionaries; some data about the creation of new appointments mentioned in other sources, were omitted from this list of functions, etc. Despite the said shortcomings, though, the TE makes it possible to pose fresh questions, and reactivates some earlier ones connected with the problem of the transformation of the Byzantine central and provincial system, especially in the domain of the Empire's military organisation.",
publisher = "De Gruyter",
journal = "Byzantinische Zeitschrift",
title = "Beobachtungen zum Taktikon Escorialense",
pages = "605-637",
volume = "103",
number = "2",
doi = "10.1515/byzs.2010.018",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9224"
}
Krsmanović, B.. (2010). Beobachtungen zum Taktikon Escorialense. in Byzantinische Zeitschrift
De Gruyter., 103(2), 605-637.
https://doi.org/10.1515/byzs.2010.018
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9224
Krsmanović B. Beobachtungen zum Taktikon Escorialense. in Byzantinische Zeitschrift. 2010;103(2):605-637.
doi:10.1515/byzs.2010.018
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9224 .
Krsmanović, Bojana, "Beobachtungen zum Taktikon Escorialense" in Byzantinische Zeitschrift, 103, no. 2 (2010):605-637,
https://doi.org/10.1515/byzs.2010.018 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9224 .
1

Das Problem der sogenannten zusammengesetzten Bezirke auf dem Balkan im 11. Jahrhundert: Zwei Fallbeispiele

Krsmanović, Bojana

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2009)

TY  - JOUR
AU  - Krsmanović, Bojana
PY  - 2009
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/6331
AB  - In der vorliegenden Arbeit wurden Charakteristika der sogenannten zusammengesetzten militärisch-zivilen Bezirke behandelt, die aus zwei oder drei Untereinheiten bestanden. Diese Untereinheiten der zusammengesetzten Bezirke hatten in der Regel feste zivile und militärische Verwaltungsstrukturen, d.h. sie hatten eine gewisse Unabhängigkeit. Ein zusammengesetzter Bezirk konnte in den Quellen als ein 'thema' (im Singular) bezeichnet werden oder auch im Plural als 'themata'. An seiner Spitze befand sich ein Dux/katepano oder gelegentlich auch ein Stratege. Der zivilen Verwaltung stand ein Richter/Prätor vor, welcher häufig das Amt eines anagrapheus innehatte. Weiterhin wurde der zusammengesetzte Bezirk Voleron-Strymon-Thessalonike naher untersucht sowie die Probleme, die mit dem Status seiner Unterheiten, insbesondere mit Voleron, zusammenhängen. Es ist möglich, dass aus denjenigen Gebieten des Balkans, die nach dem Jahr 1018 unter byzantinische Herrschaft gefallen waren, ein zusammengesetzter Bezirk gebildet wurde. Die Rede ist von dem Thema Bulgaria-Sirmium-Paradounavon. Es wird vermutet, dass die demographischen Umstände sowie die ethnische Zusammensetzung der Bevölkerung der Region Einfluss auf die Charakteristika des zusammengesetzten Bezirks hatten. Die zivile Verwaltungsstruktur war hier nicht derart beständig wie in den anderen Gebieten des Balkans, die bereits vor dem Krieg von 976-1018 unter byzantinischer Herrschaft standen. Sirmium und Paradounavon scheinen im zivilen Bereich der Verwaltung von Amtsträgern aus Bulgarien geleitet worden zu sein, wahrend die militärische Führung anscheinend unabhängig von Bulgarien war.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - Das Problem der sogenannten zusammengesetzten Bezirke auf dem Balkan im 11. Jahrhundert: Zwei Fallbeispiele
T1  - O проблему такозваних сложених округа на Балкану у XI веку - два примера
SP  - 65
EP  - 87
VL  - 46
DO  - 10.2298/ZRVI0946065K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6331
ER  - 
@article{
author = "Krsmanović, Bojana",
year = "2009",
abstract = "In der vorliegenden Arbeit wurden Charakteristika der sogenannten zusammengesetzten militärisch-zivilen Bezirke behandelt, die aus zwei oder drei Untereinheiten bestanden. Diese Untereinheiten der zusammengesetzten Bezirke hatten in der Regel feste zivile und militärische Verwaltungsstrukturen, d.h. sie hatten eine gewisse Unabhängigkeit. Ein zusammengesetzter Bezirk konnte in den Quellen als ein 'thema' (im Singular) bezeichnet werden oder auch im Plural als 'themata'. An seiner Spitze befand sich ein Dux/katepano oder gelegentlich auch ein Stratege. Der zivilen Verwaltung stand ein Richter/Prätor vor, welcher häufig das Amt eines anagrapheus innehatte. Weiterhin wurde der zusammengesetzte Bezirk Voleron-Strymon-Thessalonike naher untersucht sowie die Probleme, die mit dem Status seiner Unterheiten, insbesondere mit Voleron, zusammenhängen. Es ist möglich, dass aus denjenigen Gebieten des Balkans, die nach dem Jahr 1018 unter byzantinische Herrschaft gefallen waren, ein zusammengesetzter Bezirk gebildet wurde. Die Rede ist von dem Thema Bulgaria-Sirmium-Paradounavon. Es wird vermutet, dass die demographischen Umstände sowie die ethnische Zusammensetzung der Bevölkerung der Region Einfluss auf die Charakteristika des zusammengesetzten Bezirks hatten. Die zivile Verwaltungsstruktur war hier nicht derart beständig wie in den anderen Gebieten des Balkans, die bereits vor dem Krieg von 976-1018 unter byzantinischer Herrschaft standen. Sirmium und Paradounavon scheinen im zivilen Bereich der Verwaltung von Amtsträgern aus Bulgarien geleitet worden zu sein, wahrend die militärische Führung anscheinend unabhängig von Bulgarien war.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "Das Problem der sogenannten zusammengesetzten Bezirke auf dem Balkan im 11. Jahrhundert: Zwei Fallbeispiele, O проблему такозваних сложених округа на Балкану у XI веку - два примера",
pages = "65-87",
volume = "46",
doi = "10.2298/ZRVI0946065K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6331"
}
Krsmanović, B.. (2009). Das Problem der sogenannten zusammengesetzten Bezirke auf dem Balkan im 11. Jahrhundert: Zwei Fallbeispiele. in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 46, 65-87.
https://doi.org/10.2298/ZRVI0946065K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6331
Krsmanović B. Das Problem der sogenannten zusammengesetzten Bezirke auf dem Balkan im 11. Jahrhundert: Zwei Fallbeispiele. in Зборник радова Византолошког института. 2009;46:65-87.
doi:10.2298/ZRVI0946065K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6331 .
Krsmanović, Bojana, "Das Problem der sogenannten zusammengesetzten Bezirke auf dem Balkan im 11. Jahrhundert: Zwei Fallbeispiele" in Зборник радова Византолошког института, 46 (2009):65-87,
https://doi.org/10.2298/ZRVI0946065K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6331 .
1

The Byzantine Province in Change : On the Threshold Between the 10th and the 11th Century

Krsmanović, Bojana

(Belgrade : Institute for Byzantine Studies, Serbian Academy of Sciences and Arts ; Athens : Institute for Byzantine Research, National Hellenic Research Foundation, 2008)

TY  - BOOK
AU  - Krsmanović, Bojana
PY  - 2008
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10773
PB  - Belgrade : Institute for Byzantine Studies, Serbian Academy of Sciences and Arts ; Athens : Institute for Byzantine Research, National Hellenic Research Foundation
T1  - The Byzantine Province in Change : On the Threshold Between the 10th and the 11th Century
VL  - 37
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10773
ER  - 
@book{
author = "Krsmanović, Bojana",
year = "2008",
publisher = "Belgrade : Institute for Byzantine Studies, Serbian Academy of Sciences and Arts ; Athens : Institute for Byzantine Research, National Hellenic Research Foundation",
title = "The Byzantine Province in Change : On the Threshold Between the 10th and the 11th Century",
volume = "37",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10773"
}
Krsmanović, B.. (2008). The Byzantine Province in Change : On the Threshold Between the 10th and the 11th Century. 
Belgrade : Institute for Byzantine Studies, Serbian Academy of Sciences and Arts ; Athens : Institute for Byzantine Research, National Hellenic Research Foundation., 37.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10773
Krsmanović B. The Byzantine Province in Change : On the Threshold Between the 10th and the 11th Century. 2008;37.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10773 .
Krsmanović, Bojana, "The Byzantine Province in Change : On the Threshold Between the 10th and the 11th Century", 37 (2008),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10773 .

О проблему акумулативне војне власти стратега, моностратега и стратега автократора (VIII-IX век)

Крсмановић, Бојана

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2007)

TY  - JOUR
AU  - Крсмановић, Бојана
PY  - 2007
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12706
AB  - У раду су разматрана два проблема: први се односи на квалификацију термина тематски стратег, моностратег и стратег автократор а други на командну власт која се везује за поменута именовања. У питању су официри који су располагали командном влашћу највишег степена. Међутим, једино се за стратега теме може рећи да представља технички термин, тј. функцију у правом смислу речи, будући да су надлежности тог званичника биле јасно одређене. За моностратега и стратега автократора у многим случајевима није јасно да ли је реч о посебним дужностима, или о специјалним овлашћењима која увећавају већ постојећу власт војних званичника. Примери везани за сва три именовања појединачно су разматрани, како би се анализом изворних података пружила што јаснија слика о својствима командне власти која је из њих произлазила.
AB  - Die hochrangigsten Kommandobefugnisse sind durch die akkumulativen Eigenschaften der Militargewalt, welche aus ihnen hervorgeht charakterisiert. In Byzanz wurde die Spitze der militärischen Hierarchie durch jene Funktionen repräsentiert, die das Potenzial hatten, in hohem oder höchstem maße die Befehlsgewalt über Truppen verschiedener Gattung und geographischer Herkunft miteinander zu vereinen. Da das Potenzial militärischer Funktionen keine Konstante bildete, wurde das Oberkommando des Reiches, abhängig von der jeweiligen Epoche, durch verschiedene Ämter repräsentiert. Die Zentralisierung des Oberkommandos wurde zur Zeit der Herrschaft der Amorier etabliert (Mitte des 9. Jh), und so erscheint als Oberkommandierender in Abwesenheit des Kaisers i.d.R. der Domestikos ton Scholon. Dennoch zeigen die Quellen, dass in der Zeit davor, sowie auch nach der Affirmativen des Domestikos ton Scholon die byzantinische Realität vielseitiger war, und daher erscheinen Offiziere, denen spezielle Mandate zugewiesen werden - erkennbar in den Termini Monostrategos und Strategos Autokrator. außer diesen verfugte auch der Stratege des jeweiligen Themas über Kommandobefugnisse akkumulativen Charakters. Es handelt sich hier um Amtstrager, die unbestreitbar über die hochrangigste Kommandogewalt verfugten und als solche der Spitze der militärischen Hierarchie angehörten. Allerdings ist nicht ganz klar, ob deren Befugnisse sich unter die Funktionen im Wortsinne subsumieren lassen, bzw. ob die Terminologie ihrer Benennung als Fachterminologie betrachtet werden kann. Dieses Dilemma bezieht sich nicht auf die Strategie der Themata, da dieser Terminus eine ganz konkrete und spezifische Bedeutung impliziert: es handelt sich um den militärischen und administrativen Statthalter eines Verwaltungsbezirkes, d.h. des Themas. Im Unterschied zu den Monostrategen und Strategie Autokratores werden die Strategoi der Themata regelmäßig in byzantinischen dienstlichen Ranglisten aufgeführt, den so genannten Taktika. Gerade auf der Basis dieses Kriteriums ist es in der Byzantinistik zur Aufteilung der Funktionen in sog. offizielle - d.h. solche, deren Träger in der hierarchischen Ordnung von oben nach unten in Taktik aufgeführt werden, und sog. inoffizielle - d.h. solche, über die in den offiziellen byzantinischen Ranglisten keine Angaben existieren, die aber in anderen Quellen aufgeführt werden, gekommen. In der Literatur wird die Meinung vertreten, dass die sog. inoffiziellen Funktionen nicht wirklich Funktionen im eigentlichen Sinne des Wortes sind, da es sich um Benennungen und Befugnisse handelt, die nicht mit Fachbegriffen, sondern mit literarischen Begriffen bezeichnet werden. Dies bedeutet strenggenommen, dass sich hinter diesen Ausdrucken die Deskription Erklärung der Herrschaft eines byzantinischen Beamten verbirgt. Die Qualifikation der Terminologie - Mann muss betonen, dass die wissenschaftliche Auseinandersetzung mit dem byzantinischen Staatsapparat in hohem maße durch die Terminologie in den Quellen erschwert wird, da byzantinische Autoren ungern von Fachtermini Gebrauch machen. Diese Tatsache wird insbesondere in der Domäne der Bezeichnung von Funktionen (d.h. in der Beschreibung der tatsächlich definierten Macht eines Einzelnen) deutlich, aber nicht nur hier. In der Benennung der obersten Befehlshaber - der Oberkommandierenden über die kaiserliche Armee im Feldzug, in der Expedition oder im Krieg, zeigen die Quellen, insbesondere die narrativen, eine große terminologische Vielfalt Der Stratege (aber nicht der Stratege des Themas), der Stratopedarch (aber nicht der Stratopedarch - einer der Ranghöchsten Offiziere der byzantinischen Armee, aus TE bekannt, dessen Dienst durch Nikephoros II. Phokas etabliert wurde) der Stratelates (aber nicht der Stratelates - Oberbefehlshaber über das Tagma des Stratelates, ebenfalls einer der Ranghöchsten Offiziere der byzantinischen Armee, im TE aufgeführt), der Katarchont, der Archont (aber nicht der Archont, der über eine Archontia - der kleineren Einheit der thematischen Ordnung - regiert, der Exarch usw. Die Vorliebe der byzantinischen Autoren, die Funktion eines Offiziers Deskription auszudrucken oder mit einem Archaikums zu bezeichnen, oder aber mit einem Terminus aus ihrer Epoche und nicht derjenigen, die sie beschreiben bzw. mit einem Terminus von allgemeinerer Bedeutung, fuhrt zu einer erheblichen Verwirrung beim Versuch, die möglichen Amtsbezeichnungen der Kommandofunktionen zu präzisieren. Daher war es auch am einfachsten, die hochrangigsten Kommandobefugnisse über die Taktik zu definieren, d.h. die aus erhalten gebliebenen Ranglisten bekannten Funktionen mit Recht als Fachtermini zu behandeln. Dennoch weisen einige Tatsachen auf die unberechtigte Exklusivität dieser Vorgehensweise hin. Zunächst muss festgestellt werden dass die Herrschaft der byzantinischen Beamten, sei es militärische oder zivile, vom Herrscher ausgeht und von dessen Willkür abhängt, so dass sie als solche nicht durch die entsprechende Funktion geregelt sein muss. Die byzantinische Praxis hat gezeigt, dass es in der Staatsverwaltung nicht zwingend eine Übereinstimmung zwischen Ämtern (aus denen selbstverständlich bestimmte Verfügungsgewalten hervorgehen) und der eigentlichen Befugnis/Herrschaft geben muss. Desweiteren stellen die erhaltenen Taktik keine fertigen und vollendeten dienstlichen Ranglisten dar, welche die Gegebenheiten der Epoche, in der sie entstanden sind, getreu widerspiegeln wurden. Die Tatsache, dass diese sich durch ein hohes Maβ an Traditionalität auszeichnen, schränkt ihren Gebrauchswert in der Domäne ein, so z.B. die Beurteilung und Bewertung der tatsächlichen Bedeutung einer bestimmten Funktion bzw. ihres Trägers. Andererseits Können erhalten gebliebene Ranglisten auch unvollständig sein und beispielsweise die aus anderen synchronen Quellen bekannten Funktionsträger gar nicht registriert haben. schließlich ist es, wenn man die Meinung akzeptiert, dass den byzantinischen Staatsapparat ein hohes Ma an Anpassungsfähigkeit auszeichnet, was bedeutet dass dessen Funktionieren oft durch die aktuellen Umstände bedingt war verständlich, dass der Kaiser von der Möglichkeit Gebrauch machte, Ämter zu benennen, genauer gesagt zuzuweisen, die nicht aus den ordentlichen in den Taktik registrierten Funktionen hervorgingen. Es handelt sich um spezielle Mandate, welche ziviler Natur (z.B. diplomatische Aktivitäten) wie auch militärischer Natur sein konnten. Da ein Feldzug, eine militärische Expedition und - allgemein gesprochen - Kriegsumstände schon von sich aus Ausnahmezustände darstellen, wurde das Funktionieren der militärischen Organisation oft durch die Zuweisung von ad-hoc- Befugnissen sichergestellt. Diese konnten selbstverständlich auch aus sog. Taktiken - Funktionen hervorgehen, aber nicht nur und nicht ausschließlich aus diesen. Alle drei Arten von Würdenträgerin - der Strategos des Themas, der Monostratege und der Strategos Autokrator - illustrieren einzelne Etappen in der Entwicklung des Oberkommandos des Kaiserreiches. Ihnen ist die Tatsache gemeinsam, dass mit den erwähnten Termini die militärischen Oberbefehlshaber bezeichnet wurden deren Kommandogewalt ähnlich oder sogar identisch mit derjenigen war, die seit der Mitte des 9. Jh. Aus der Funktion des domestikos ton scholon hervorging. Der Strategos des Themas - Vor der Zentralisierung des Oberkommandos, durch welche die Kommandogewalt des domestikos ton scholon erweitert wurde von den tagmatischen auf die Truppen des Themas bzw. der Provinz, dominierten die Strategen der Themata in der militärischen Hierarchie. Obwohl die Quellen keine expliziten Angaben über die Art und Weise machen, auf die die Oberbefehlsgewalt in Feldzügen, an denen die Strategen zweier oder mehrerer Themata mit den Armeen ihrer Bezirke beteiligt waren, reguliert war, herrscht kein Zweifel, dass die Rolle des Hauptkommandierenden vorübergehend durch einen der am Krieg oder Feldzug teilnehmenden Strategen übernommen wurde. Bei der Zuweisung temporärer hochrangigster Befehlsbefugnisse konnte der Kaiser sich von der in der offiziellen militärischen Hierarchie anerkannten Ordnung leiten lassen (welche durch die erhalten gebliebenen Taktik dargestellt wird), oder von seinem eigenen Willen und dem Vertrauen, das er in einen bestimmten Feldherrn hatte; manchmal wurde die Auswahl des Oberkommandierenden auch durch das Territorium, in dem der jeweilige Krieg geführt wurde, bestimmt. Die Affirmativen des domestikos ton scholon, welche unter den Amoriern erfolgte (Mitte des 9.Jh), reduzierte die Kommandogewalt des Strategen auf die Armee seines Heimatthemas. Allerdings zeigen die Quellen, dass es sich hier nicht um eine Regel, sonder eine übliche Praxis handelte. Zur Zeit als die byzantinische militärische Organisation auf einer thematischen und nicht auf einer tagmatischen Armee beruhte, konnten die Kommandobefugnisse des Strategen des Themas nach Bedarf Einheiten aus mehreren Bezirken umfassen. Erst die Professionalisierung der byzantinischen Armee, welche seit der Mitte des 10.Jh. erkennbar wird, führt schrittweise zu einer Einengung der gesamten - sowohl der militärischen als auch der zivilen - Befugnisse der Strategen der Themata. Dabei muss betont werden dass im Laufe der 2. Hälfte des 10. Jh., zur Zeit der ausgeprägten militärischen Expansionen des Reiches in Richtung Osten, die Strategen der grenznahen Themen (megäla rwmaika qëmata oder megäla äkritika qëmata) Feldzuge in der Zone der arabisch-byzantinischen Auseinandersetzungen anführten, und dabei mit dem domestikos ton scholon, dem Repräsentanten des Zentralkommandos, zusammen agierten. Das Gesagte bezieht sich vor allem auf die Strategen von Anatolikon, Kappadokia und Lykandos deren Bezirke von hoher strategischer Bedeutung waren, da sie die Durchgänge zum Inneren Kleinseins schützten. Jedoch forderte die Professionalisierung der Armee die Affirmativen eines neuen Offizierskaders, was gegen Ende des 10.Jh. zu Änderungen in der militärischen Hierarchie der Provinzen führte. Seit der Epoche des Nikiphoros II. Phokas, und besonders des Johannes I. Zimiskes, werden die Positionen neuer militärischer Funktionsträger in der Provinz amtlich gemacht, die des Doukas und des Katepano. Da deren Kommandogewalt weitläufige Territorien umfaßte, fiel den thematischen Strategen in den neuen Militarsystemen eine niedrigere Position zu, weil sie den Bezirksdoukai und Katepano untergeordnet waren. Der Monostrategos - Seit der Einführung des thematischen Systems wird der Begriff des Monostrategen in zweierlei Weise gebraucht. Damit wurde der Oberbefehlshaber der von aus zwei oder mehr Bezirken/Themata rekrutierten Soldaten zusammengesetzten Armeebezeichnet. Die Quellen zeigen, dass in der Zeit, zu der die Strategen der Themata in der Militärhierarchie die Übermacht hatten, als Monostratege aller Wahrscheinlichkeit nach ein Stratege eines Themas mit temporär erweiterten Komandobefugnissen bezeichnet wurde. Andererseits hat die Affirmierung des domestikos ton scholon, durch welche im Wesentlichen die Zentralisierung des Militärkommandos im Osten des Reiches durchgeführt worden war, ermoglicht, dass mittels der Zuweisung der Befugnis des Monostrategen fast der gleiche Typ und Rang der Befehlsgewalt auch im Westen geregelt werden konnte. Daher taucht in den Quellen zum Monostrategen das Schlagwort des 'Westthemas' (ta dutika qemata) auf, unter denen in selteneren Fallen die Thrakisch - makedonischen Truppen zu verstehen sind, viel häufiger allerdings die Armeen der Lombardei, Kalabriens und Kephaloniens, welche die Kriegsschauplätze in Suditalien abdeckten. Die Angaben, die in den sphragistischen Quellen zum Monostrategen gemacht werden, bestärken die Annahme, dass sich hinter diesem Terminus eine äußerst spezifische Bedeutung verbergen konnte. Der Strategos Autokrator - Die inhaltliche Vielfalt der Quellenangaben zum Strategos Autokrator Schränken die Möglichkeit ein, diesem Terminus eine präzise Bedeutung zuzuordnen. Obwohl durch dessen Gebrauch ein außerordentlich hoher Grad der militärischen Gewalt betont wird, ist schwer festzustellen, ob es sich um eine besondere Funktion von außerordentlichem Charakter handelt oder nur um die Zuweisung spezieller Befugnisse. Für die letztere Annahme spricht, dass es zahlreiche Nachrichten gibt, in denen die Befugnis des Strategos Autokrator mit dessen Funktion als domestikos ton scholon verbunden war. Es ist jedoch bezeichnend, dass die Angaben über den Strategos Autokrator, besonders diejenigen, die sich auf die zweite Hälfte des 10. Jh. und die erste Hälfte des 11. Jh. beziehen, zeigen, dass es zur Verleihung dieser Funktion immer unter komplexen militärisch - politischen Umständen (ehrgeizige Expeditionen, Herstellung oder Verteidigung der byzantinischen Präsenz in einem bestimmten Gebiet, Unterdrückung von Aufstanden gegen die zentrale Regierung) kam. Besonders die den Strategos Autokrator begleitende Auβerordentlichkeit und der ungewöhnliche politische Kontext führten dazu, dass dieser Terminus nicht ohne weiteres mit dem des domestikos ton scholon gleichzusetzen ist. Allem Anschein nach stellt der Strategos Autokrator keine besondere Funktion dar, sondern eine Art Spezialmandat, durch welches die Kommandogewalt eines Amtstragers betont wird. Es ist bezeichnend, dass mit dem Terminus Strategos Autokrator auch die Militargewalt des romanischen Kaisers bezeichnet wurde. Durch den Terminus Strategos Autokrator wird der militärische Charakter des Herrschers hervorgehoben, und so konnte dieser auch durch den Begriff 'Soldatenkaiser' ersetzt werden, bzw. in wörtlicher Übersetzung 'alleinherrschender Soldat' welcher von Michael Psellos (Psellos, Chron. II,18) verwendet wurde. Interessant ist, dass auch Michael Attaliates in seiner Historie die Usurpatoren des Kaisertitels in zwei Fallen als Strategie Autokratores bezeichnet (Attal. 23,54) und somit diesen Terminus synonym mit dem Begriff Kaiser (=Autokrator) verwendet. In beiden Fallen handelte es sich um Anführer sog. Soldatenaufstände: mit kaiserlichen Insignien dekoriert wurde Leo Tornikios 1047. seitens seiner Anhänger in Adrianopel 'als Strategos Autokrator verschrien' (stratēgos autokratōr para tōn synontōn aytokratora); zehn Jahre später wurde Isaak Komnenos in Kastamonu zum Strategos Autokrator proklamiert (anagoreuousi stratēgon aytokratora).
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - О проблему акумулативне војне власти стратега, моностратега и стратега автократора (VIII-IX век)
T1  - Zum Problem der akkumulativen militargewalt des Strategos, des Monostrategos und des Strategos Autokrator
SP  - 87
EP  - 117
VL  - 44/1
DO  - 10.2298/ZRVI0744087K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12706
ER  - 
@article{
author = "Крсмановић, Бојана",
year = "2007",
abstract = "У раду су разматрана два проблема: први се односи на квалификацију термина тематски стратег, моностратег и стратег автократор а други на командну власт која се везује за поменута именовања. У питању су официри који су располагали командном влашћу највишег степена. Међутим, једино се за стратега теме може рећи да представља технички термин, тј. функцију у правом смислу речи, будући да су надлежности тог званичника биле јасно одређене. За моностратега и стратега автократора у многим случајевима није јасно да ли је реч о посебним дужностима, или о специјалним овлашћењима која увећавају већ постојећу власт војних званичника. Примери везани за сва три именовања појединачно су разматрани, како би се анализом изворних података пружила што јаснија слика о својствима командне власти која је из њих произлазила., Die hochrangigsten Kommandobefugnisse sind durch die akkumulativen Eigenschaften der Militargewalt, welche aus ihnen hervorgeht charakterisiert. In Byzanz wurde die Spitze der militärischen Hierarchie durch jene Funktionen repräsentiert, die das Potenzial hatten, in hohem oder höchstem maße die Befehlsgewalt über Truppen verschiedener Gattung und geographischer Herkunft miteinander zu vereinen. Da das Potenzial militärischer Funktionen keine Konstante bildete, wurde das Oberkommando des Reiches, abhängig von der jeweiligen Epoche, durch verschiedene Ämter repräsentiert. Die Zentralisierung des Oberkommandos wurde zur Zeit der Herrschaft der Amorier etabliert (Mitte des 9. Jh), und so erscheint als Oberkommandierender in Abwesenheit des Kaisers i.d.R. der Domestikos ton Scholon. Dennoch zeigen die Quellen, dass in der Zeit davor, sowie auch nach der Affirmativen des Domestikos ton Scholon die byzantinische Realität vielseitiger war, und daher erscheinen Offiziere, denen spezielle Mandate zugewiesen werden - erkennbar in den Termini Monostrategos und Strategos Autokrator. außer diesen verfugte auch der Stratege des jeweiligen Themas über Kommandobefugnisse akkumulativen Charakters. Es handelt sich hier um Amtstrager, die unbestreitbar über die hochrangigste Kommandogewalt verfugten und als solche der Spitze der militärischen Hierarchie angehörten. Allerdings ist nicht ganz klar, ob deren Befugnisse sich unter die Funktionen im Wortsinne subsumieren lassen, bzw. ob die Terminologie ihrer Benennung als Fachterminologie betrachtet werden kann. Dieses Dilemma bezieht sich nicht auf die Strategie der Themata, da dieser Terminus eine ganz konkrete und spezifische Bedeutung impliziert: es handelt sich um den militärischen und administrativen Statthalter eines Verwaltungsbezirkes, d.h. des Themas. Im Unterschied zu den Monostrategen und Strategie Autokratores werden die Strategoi der Themata regelmäßig in byzantinischen dienstlichen Ranglisten aufgeführt, den so genannten Taktika. Gerade auf der Basis dieses Kriteriums ist es in der Byzantinistik zur Aufteilung der Funktionen in sog. offizielle - d.h. solche, deren Träger in der hierarchischen Ordnung von oben nach unten in Taktik aufgeführt werden, und sog. inoffizielle - d.h. solche, über die in den offiziellen byzantinischen Ranglisten keine Angaben existieren, die aber in anderen Quellen aufgeführt werden, gekommen. In der Literatur wird die Meinung vertreten, dass die sog. inoffiziellen Funktionen nicht wirklich Funktionen im eigentlichen Sinne des Wortes sind, da es sich um Benennungen und Befugnisse handelt, die nicht mit Fachbegriffen, sondern mit literarischen Begriffen bezeichnet werden. Dies bedeutet strenggenommen, dass sich hinter diesen Ausdrucken die Deskription Erklärung der Herrschaft eines byzantinischen Beamten verbirgt. Die Qualifikation der Terminologie - Mann muss betonen, dass die wissenschaftliche Auseinandersetzung mit dem byzantinischen Staatsapparat in hohem maße durch die Terminologie in den Quellen erschwert wird, da byzantinische Autoren ungern von Fachtermini Gebrauch machen. Diese Tatsache wird insbesondere in der Domäne der Bezeichnung von Funktionen (d.h. in der Beschreibung der tatsächlich definierten Macht eines Einzelnen) deutlich, aber nicht nur hier. In der Benennung der obersten Befehlshaber - der Oberkommandierenden über die kaiserliche Armee im Feldzug, in der Expedition oder im Krieg, zeigen die Quellen, insbesondere die narrativen, eine große terminologische Vielfalt Der Stratege (aber nicht der Stratege des Themas), der Stratopedarch (aber nicht der Stratopedarch - einer der Ranghöchsten Offiziere der byzantinischen Armee, aus TE bekannt, dessen Dienst durch Nikephoros II. Phokas etabliert wurde) der Stratelates (aber nicht der Stratelates - Oberbefehlshaber über das Tagma des Stratelates, ebenfalls einer der Ranghöchsten Offiziere der byzantinischen Armee, im TE aufgeführt), der Katarchont, der Archont (aber nicht der Archont, der über eine Archontia - der kleineren Einheit der thematischen Ordnung - regiert, der Exarch usw. Die Vorliebe der byzantinischen Autoren, die Funktion eines Offiziers Deskription auszudrucken oder mit einem Archaikums zu bezeichnen, oder aber mit einem Terminus aus ihrer Epoche und nicht derjenigen, die sie beschreiben bzw. mit einem Terminus von allgemeinerer Bedeutung, fuhrt zu einer erheblichen Verwirrung beim Versuch, die möglichen Amtsbezeichnungen der Kommandofunktionen zu präzisieren. Daher war es auch am einfachsten, die hochrangigsten Kommandobefugnisse über die Taktik zu definieren, d.h. die aus erhalten gebliebenen Ranglisten bekannten Funktionen mit Recht als Fachtermini zu behandeln. Dennoch weisen einige Tatsachen auf die unberechtigte Exklusivität dieser Vorgehensweise hin. Zunächst muss festgestellt werden dass die Herrschaft der byzantinischen Beamten, sei es militärische oder zivile, vom Herrscher ausgeht und von dessen Willkür abhängt, so dass sie als solche nicht durch die entsprechende Funktion geregelt sein muss. Die byzantinische Praxis hat gezeigt, dass es in der Staatsverwaltung nicht zwingend eine Übereinstimmung zwischen Ämtern (aus denen selbstverständlich bestimmte Verfügungsgewalten hervorgehen) und der eigentlichen Befugnis/Herrschaft geben muss. Desweiteren stellen die erhaltenen Taktik keine fertigen und vollendeten dienstlichen Ranglisten dar, welche die Gegebenheiten der Epoche, in der sie entstanden sind, getreu widerspiegeln wurden. Die Tatsache, dass diese sich durch ein hohes Maβ an Traditionalität auszeichnen, schränkt ihren Gebrauchswert in der Domäne ein, so z.B. die Beurteilung und Bewertung der tatsächlichen Bedeutung einer bestimmten Funktion bzw. ihres Trägers. Andererseits Können erhalten gebliebene Ranglisten auch unvollständig sein und beispielsweise die aus anderen synchronen Quellen bekannten Funktionsträger gar nicht registriert haben. schließlich ist es, wenn man die Meinung akzeptiert, dass den byzantinischen Staatsapparat ein hohes Ma an Anpassungsfähigkeit auszeichnet, was bedeutet dass dessen Funktionieren oft durch die aktuellen Umstände bedingt war verständlich, dass der Kaiser von der Möglichkeit Gebrauch machte, Ämter zu benennen, genauer gesagt zuzuweisen, die nicht aus den ordentlichen in den Taktik registrierten Funktionen hervorgingen. Es handelt sich um spezielle Mandate, welche ziviler Natur (z.B. diplomatische Aktivitäten) wie auch militärischer Natur sein konnten. Da ein Feldzug, eine militärische Expedition und - allgemein gesprochen - Kriegsumstände schon von sich aus Ausnahmezustände darstellen, wurde das Funktionieren der militärischen Organisation oft durch die Zuweisung von ad-hoc- Befugnissen sichergestellt. Diese konnten selbstverständlich auch aus sog. Taktiken - Funktionen hervorgehen, aber nicht nur und nicht ausschließlich aus diesen. Alle drei Arten von Würdenträgerin - der Strategos des Themas, der Monostratege und der Strategos Autokrator - illustrieren einzelne Etappen in der Entwicklung des Oberkommandos des Kaiserreiches. Ihnen ist die Tatsache gemeinsam, dass mit den erwähnten Termini die militärischen Oberbefehlshaber bezeichnet wurden deren Kommandogewalt ähnlich oder sogar identisch mit derjenigen war, die seit der Mitte des 9. Jh. Aus der Funktion des domestikos ton scholon hervorging. Der Strategos des Themas - Vor der Zentralisierung des Oberkommandos, durch welche die Kommandogewalt des domestikos ton scholon erweitert wurde von den tagmatischen auf die Truppen des Themas bzw. der Provinz, dominierten die Strategen der Themata in der militärischen Hierarchie. Obwohl die Quellen keine expliziten Angaben über die Art und Weise machen, auf die die Oberbefehlsgewalt in Feldzügen, an denen die Strategen zweier oder mehrerer Themata mit den Armeen ihrer Bezirke beteiligt waren, reguliert war, herrscht kein Zweifel, dass die Rolle des Hauptkommandierenden vorübergehend durch einen der am Krieg oder Feldzug teilnehmenden Strategen übernommen wurde. Bei der Zuweisung temporärer hochrangigster Befehlsbefugnisse konnte der Kaiser sich von der in der offiziellen militärischen Hierarchie anerkannten Ordnung leiten lassen (welche durch die erhalten gebliebenen Taktik dargestellt wird), oder von seinem eigenen Willen und dem Vertrauen, das er in einen bestimmten Feldherrn hatte; manchmal wurde die Auswahl des Oberkommandierenden auch durch das Territorium, in dem der jeweilige Krieg geführt wurde, bestimmt. Die Affirmativen des domestikos ton scholon, welche unter den Amoriern erfolgte (Mitte des 9.Jh), reduzierte die Kommandogewalt des Strategen auf die Armee seines Heimatthemas. Allerdings zeigen die Quellen, dass es sich hier nicht um eine Regel, sonder eine übliche Praxis handelte. Zur Zeit als die byzantinische militärische Organisation auf einer thematischen und nicht auf einer tagmatischen Armee beruhte, konnten die Kommandobefugnisse des Strategen des Themas nach Bedarf Einheiten aus mehreren Bezirken umfassen. Erst die Professionalisierung der byzantinischen Armee, welche seit der Mitte des 10.Jh. erkennbar wird, führt schrittweise zu einer Einengung der gesamten - sowohl der militärischen als auch der zivilen - Befugnisse der Strategen der Themata. Dabei muss betont werden dass im Laufe der 2. Hälfte des 10. Jh., zur Zeit der ausgeprägten militärischen Expansionen des Reiches in Richtung Osten, die Strategen der grenznahen Themen (megäla rwmaika qëmata oder megäla äkritika qëmata) Feldzuge in der Zone der arabisch-byzantinischen Auseinandersetzungen anführten, und dabei mit dem domestikos ton scholon, dem Repräsentanten des Zentralkommandos, zusammen agierten. Das Gesagte bezieht sich vor allem auf die Strategen von Anatolikon, Kappadokia und Lykandos deren Bezirke von hoher strategischer Bedeutung waren, da sie die Durchgänge zum Inneren Kleinseins schützten. Jedoch forderte die Professionalisierung der Armee die Affirmativen eines neuen Offizierskaders, was gegen Ende des 10.Jh. zu Änderungen in der militärischen Hierarchie der Provinzen führte. Seit der Epoche des Nikiphoros II. Phokas, und besonders des Johannes I. Zimiskes, werden die Positionen neuer militärischer Funktionsträger in der Provinz amtlich gemacht, die des Doukas und des Katepano. Da deren Kommandogewalt weitläufige Territorien umfaßte, fiel den thematischen Strategen in den neuen Militarsystemen eine niedrigere Position zu, weil sie den Bezirksdoukai und Katepano untergeordnet waren. Der Monostrategos - Seit der Einführung des thematischen Systems wird der Begriff des Monostrategen in zweierlei Weise gebraucht. Damit wurde der Oberbefehlshaber der von aus zwei oder mehr Bezirken/Themata rekrutierten Soldaten zusammengesetzten Armeebezeichnet. Die Quellen zeigen, dass in der Zeit, zu der die Strategen der Themata in der Militärhierarchie die Übermacht hatten, als Monostratege aller Wahrscheinlichkeit nach ein Stratege eines Themas mit temporär erweiterten Komandobefugnissen bezeichnet wurde. Andererseits hat die Affirmierung des domestikos ton scholon, durch welche im Wesentlichen die Zentralisierung des Militärkommandos im Osten des Reiches durchgeführt worden war, ermoglicht, dass mittels der Zuweisung der Befugnis des Monostrategen fast der gleiche Typ und Rang der Befehlsgewalt auch im Westen geregelt werden konnte. Daher taucht in den Quellen zum Monostrategen das Schlagwort des 'Westthemas' (ta dutika qemata) auf, unter denen in selteneren Fallen die Thrakisch - makedonischen Truppen zu verstehen sind, viel häufiger allerdings die Armeen der Lombardei, Kalabriens und Kephaloniens, welche die Kriegsschauplätze in Suditalien abdeckten. Die Angaben, die in den sphragistischen Quellen zum Monostrategen gemacht werden, bestärken die Annahme, dass sich hinter diesem Terminus eine äußerst spezifische Bedeutung verbergen konnte. Der Strategos Autokrator - Die inhaltliche Vielfalt der Quellenangaben zum Strategos Autokrator Schränken die Möglichkeit ein, diesem Terminus eine präzise Bedeutung zuzuordnen. Obwohl durch dessen Gebrauch ein außerordentlich hoher Grad der militärischen Gewalt betont wird, ist schwer festzustellen, ob es sich um eine besondere Funktion von außerordentlichem Charakter handelt oder nur um die Zuweisung spezieller Befugnisse. Für die letztere Annahme spricht, dass es zahlreiche Nachrichten gibt, in denen die Befugnis des Strategos Autokrator mit dessen Funktion als domestikos ton scholon verbunden war. Es ist jedoch bezeichnend, dass die Angaben über den Strategos Autokrator, besonders diejenigen, die sich auf die zweite Hälfte des 10. Jh. und die erste Hälfte des 11. Jh. beziehen, zeigen, dass es zur Verleihung dieser Funktion immer unter komplexen militärisch - politischen Umständen (ehrgeizige Expeditionen, Herstellung oder Verteidigung der byzantinischen Präsenz in einem bestimmten Gebiet, Unterdrückung von Aufstanden gegen die zentrale Regierung) kam. Besonders die den Strategos Autokrator begleitende Auβerordentlichkeit und der ungewöhnliche politische Kontext führten dazu, dass dieser Terminus nicht ohne weiteres mit dem des domestikos ton scholon gleichzusetzen ist. Allem Anschein nach stellt der Strategos Autokrator keine besondere Funktion dar, sondern eine Art Spezialmandat, durch welches die Kommandogewalt eines Amtstragers betont wird. Es ist bezeichnend, dass mit dem Terminus Strategos Autokrator auch die Militargewalt des romanischen Kaisers bezeichnet wurde. Durch den Terminus Strategos Autokrator wird der militärische Charakter des Herrschers hervorgehoben, und so konnte dieser auch durch den Begriff 'Soldatenkaiser' ersetzt werden, bzw. in wörtlicher Übersetzung 'alleinherrschender Soldat' welcher von Michael Psellos (Psellos, Chron. II,18) verwendet wurde. Interessant ist, dass auch Michael Attaliates in seiner Historie die Usurpatoren des Kaisertitels in zwei Fallen als Strategie Autokratores bezeichnet (Attal. 23,54) und somit diesen Terminus synonym mit dem Begriff Kaiser (=Autokrator) verwendet. In beiden Fallen handelte es sich um Anführer sog. Soldatenaufstände: mit kaiserlichen Insignien dekoriert wurde Leo Tornikios 1047. seitens seiner Anhänger in Adrianopel 'als Strategos Autokrator verschrien' (stratēgos autokratōr para tōn synontōn aytokratora); zehn Jahre später wurde Isaak Komnenos in Kastamonu zum Strategos Autokrator proklamiert (anagoreuousi stratēgon aytokratora).",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "О проблему акумулативне војне власти стратега, моностратега и стратега автократора (VIII-IX век), Zum Problem der akkumulativen militargewalt des Strategos, des Monostrategos und des Strategos Autokrator",
pages = "87-117",
volume = "44/1",
doi = "10.2298/ZRVI0744087K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12706"
}
Крсмановић, Б.. (2007). О проблему акумулативне војне власти стратега, моностратега и стратега автократора (VIII-IX век). in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 44/1, 87-117.
https://doi.org/10.2298/ZRVI0744087K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12706
Крсмановић Б. О проблему акумулативне војне власти стратега, моностратега и стратега автократора (VIII-IX век). in Зборник радова Византолошког института. 2007;44/1:87-117.
doi:10.2298/ZRVI0744087K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12706 .
Крсмановић, Бојана, "О проблему акумулативне војне власти стратега, моностратега и стратега автократора (VIII-IX век)" in Зборник радова Византолошког института, 44/1 (2007):87-117,
https://doi.org/10.2298/ZRVI0744087K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12706 .
1

Потенцијал функције доместика схола (VIII-X) век

Крсмановић, Бојана

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2006)

TY  - JOUR
AU  - Крсмановић, Бојана
PY  - 2006
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12753
AB  - Тема рада односи се на развој функције доместика схола — најрепрезентативнијег представника институције врховне команде Царства. У периоду 8–10. в., доместик схола прошао је четири етапе развоја, у току којих је од најзначајнијег заповедника престоничке тагме схола постао врховни заповедник војске у походу, под чијом је командном влашћу била и престоничка и провинцијска војска. После реформе институције врховне команде (друга половина 10. в.) командна власт доместика схола постепено се ограничава, не само услед поделе те функције већ и због установљења нових, чији носиоци располажу истом или сличном командном влашћу (стратопедарх, стратилат). Већ крајем 10. века доместик схола губи непосредно заповедништво над елитном тагмом схола, те његова војна власт постаје слична оној која је проистицала из тзв. ванредних овлашћења.
AB  - The flexibility of the Byzantine state apparatus was was provided by the Emperor's capacity to grant competences, offices and honorary titles at his will, a feature that had a considerable impact on the organization of the supreme command in the Empire. Two basic types of military offices can be distinguished: the so-called official (those known from taktika) and unofficial, i.e. extraordinary ones (monostrategos, strategos-autokrator). The designations of the latter are often denied the status as technical terms. Now, whether these terms are technical or not is only to be determined on he basis of the existence of clearly defined competences attached to them. For instance, the report of Nikephoros Phokas  the Elder's appointment to the post of " monostrategos of the Western Themes, Thrace and Macedonia and Kephalonia, Longobardia and Calabria" (G.Monachos-Muralt 757) bears witness to the clearly defined military competences of the monostrategos. It is therefore highly improbable that the term 'monostrategos' was used in its literal sense here: it is an officer whose power is not only military, but also explicitly accumulative in nature. Accumulative military power, i.e. a power over military units of different types and origins, is the basic characteristic of the highest commanding offices. From the standpoint of the Byzantine practice, the bestowal of a command or prerogatives (άρχή έξουσία) has to be kept apart from the appointment to an office, since in many cases a certain kind of military power did not necessarily follow from a certain kind of military office, even the coincidence of of power and office was common enough. As for the supreme military command, at least three ways of granting it can be distinguished: 
1) bestowal of official, i.e. taktikon military offices (strategoi of the themes, commanders of tagmata);
2) bestowal of extraordinary military competences (naming to the office of strategos-autokrator or monostrategos);
3) bestowal of military competences to an official whose post does not belong to the category of military offices ( logothetes tou dromou, eunuchs of the Imperial palace as supreme commanders of military campaigns - parakoimomenos, protovestiaros, etc.). 
The interpretation of both an office (official or unofficial) and the power it was to be invested with depended on the decision of the ruler and on his interventions in the functioning of the state apparatus. In a considerable number of attested case, for instance, the so-called official offices - which, in contrast to the extraordinary unofficial ones, did imply a set of traditionally defined competences - transcended their basic content through a decision by the Emperor. Thus, all offices mentioned in the Byzantine taktika had a certain potential which was fully realized only if the ruler saw to it by granting the bearer of the office more power than was common for the duty he was performing. 
The process of the historical development of an office is to be interpreted as a change of its original content. On the one hand, when the competences attached to an office were abolished or restricted, the office tended to turn into an honorary title over time ( a fate shared by many, if not all, Byzantine offices). On the other hand, if the prerogatives were changed or widened, an office could grow weaker or stronger with respect to the power it carried. The way the potential of an office was realized is neatly illustrated by the example of the office of domestikos ton Scholon. 
Since domestikos ton Scholon came to be the most prestigious (official) office in the Byzantine military hierarchy, the way it developed is illustrative of the development of the entire institution of supreme command in the Empire. In the course of two centuries, which is the time that passed between the first mention of the domestikos ton Scholon as an independent officer (767/8) and the final stage of the military reform under John I Tzimiskes, reflected in the Escorial Taktikon (971-975), four stages in the development of the office of domestikos ton Scholon can be discerned.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - Потенцијал функције доместика схола (VIII-X) век
T1  - The potential of the office of domestikos ton Scholon (8th-10th centuries)
SP  - 393
EP  - 436
VL  - 43
DO  - 10.2298/ZRVI0643393K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12753
ER  - 
@article{
author = "Крсмановић, Бојана",
year = "2006",
abstract = "Тема рада односи се на развој функције доместика схола — најрепрезентативнијег представника институције врховне команде Царства. У периоду 8–10. в., доместик схола прошао је четири етапе развоја, у току којих је од најзначајнијег заповедника престоничке тагме схола постао врховни заповедник војске у походу, под чијом је командном влашћу била и престоничка и провинцијска војска. После реформе институције врховне команде (друга половина 10. в.) командна власт доместика схола постепено се ограничава, не само услед поделе те функције већ и због установљења нових, чији носиоци располажу истом или сличном командном влашћу (стратопедарх, стратилат). Већ крајем 10. века доместик схола губи непосредно заповедништво над елитном тагмом схола, те његова војна власт постаје слична оној која је проистицала из тзв. ванредних овлашћења., The flexibility of the Byzantine state apparatus was was provided by the Emperor's capacity to grant competences, offices and honorary titles at his will, a feature that had a considerable impact on the organization of the supreme command in the Empire. Two basic types of military offices can be distinguished: the so-called official (those known from taktika) and unofficial, i.e. extraordinary ones (monostrategos, strategos-autokrator). The designations of the latter are often denied the status as technical terms. Now, whether these terms are technical or not is only to be determined on he basis of the existence of clearly defined competences attached to them. For instance, the report of Nikephoros Phokas  the Elder's appointment to the post of " monostrategos of the Western Themes, Thrace and Macedonia and Kephalonia, Longobardia and Calabria" (G.Monachos-Muralt 757) bears witness to the clearly defined military competences of the monostrategos. It is therefore highly improbable that the term 'monostrategos' was used in its literal sense here: it is an officer whose power is not only military, but also explicitly accumulative in nature. Accumulative military power, i.e. a power over military units of different types and origins, is the basic characteristic of the highest commanding offices. From the standpoint of the Byzantine practice, the bestowal of a command or prerogatives (άρχή έξουσία) has to be kept apart from the appointment to an office, since in many cases a certain kind of military power did not necessarily follow from a certain kind of military office, even the coincidence of of power and office was common enough. As for the supreme military command, at least three ways of granting it can be distinguished: 
1) bestowal of official, i.e. taktikon military offices (strategoi of the themes, commanders of tagmata);
2) bestowal of extraordinary military competences (naming to the office of strategos-autokrator or monostrategos);
3) bestowal of military competences to an official whose post does not belong to the category of military offices ( logothetes tou dromou, eunuchs of the Imperial palace as supreme commanders of military campaigns - parakoimomenos, protovestiaros, etc.). 
The interpretation of both an office (official or unofficial) and the power it was to be invested with depended on the decision of the ruler and on his interventions in the functioning of the state apparatus. In a considerable number of attested case, for instance, the so-called official offices - which, in contrast to the extraordinary unofficial ones, did imply a set of traditionally defined competences - transcended their basic content through a decision by the Emperor. Thus, all offices mentioned in the Byzantine taktika had a certain potential which was fully realized only if the ruler saw to it by granting the bearer of the office more power than was common for the duty he was performing. 
The process of the historical development of an office is to be interpreted as a change of its original content. On the one hand, when the competences attached to an office were abolished or restricted, the office tended to turn into an honorary title over time ( a fate shared by many, if not all, Byzantine offices). On the other hand, if the prerogatives were changed or widened, an office could grow weaker or stronger with respect to the power it carried. The way the potential of an office was realized is neatly illustrated by the example of the office of domestikos ton Scholon. 
Since domestikos ton Scholon came to be the most prestigious (official) office in the Byzantine military hierarchy, the way it developed is illustrative of the development of the entire institution of supreme command in the Empire. In the course of two centuries, which is the time that passed between the first mention of the domestikos ton Scholon as an independent officer (767/8) and the final stage of the military reform under John I Tzimiskes, reflected in the Escorial Taktikon (971-975), four stages in the development of the office of domestikos ton Scholon can be discerned.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "Потенцијал функције доместика схола (VIII-X) век, The potential of the office of domestikos ton Scholon (8th-10th centuries)",
pages = "393-436",
volume = "43",
doi = "10.2298/ZRVI0643393K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12753"
}
Крсмановић, Б.. (2006). Потенцијал функције доместика схола (VIII-X) век. in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 43, 393-436.
https://doi.org/10.2298/ZRVI0643393K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12753
Крсмановић Б. Потенцијал функције доместика схола (VIII-X) век. in Зборник радова Византолошког института. 2006;43:393-436.
doi:10.2298/ZRVI0643393K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12753 .
Крсмановић, Бојана, "Потенцијал функције доместика схола (VIII-X) век" in Зборник радова Византолошког института, 43 (2006):393-436,
https://doi.org/10.2298/ZRVI0643393K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12753 .
3

Легендарне генеалогије византијских царева и њихових породица

Крсмановић, Бојана; Радошевић, Нинослава

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2004)

TY  - JOUR
AU  - Крсмановић, Бојана
AU  - Радошевић, Нинослава
PY  - 2004
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12738
AB  - У раду је у главним цртама праћена појава и развој легендарних родослова појединих византијских владара и њихових породица од раног доба до краја Византијског царства. Истраживање је превасходно засновано на делима дворске реторике, житију патријарха Игњатија, биографији Василија I Македонца и на Историји Михаила Аталијата. Утврђени су и издвојени типски елементи од којих су се поменуте генеалогије састојале.
AB  - Theoretically, the Byzantine Emperor was, just like in the times of the Roman Empire, chosen on the basis of his personal qualities and merits — by the grace of God, of course. Practically, the factors which determined the ascension of a person to the throne were much more complex, the methods of gaining power being multifarious. In consequence, the political philosophy was confronted with the question of whether it is virtue (aretç) or origin (génoz) that defines an Emperor. Independently of this rather theoretical question, however, and despite the claims that the personal qualities are decisive in the choice of the Emperor, the origin of the ruler played an important role in the consciousness of the Byzantines of all epochs. This is why great attention was paid to the creation of family trees, especially in the cases when the Emperor was of low origin (homo novus) or when it was for some reason necessary to strengthen his legitimacy. The choice of the genealogy was not random: since it carried a clear political message, it was of utmost importance with whom the Emperor in power would be associated and whose historical deeds or legendary personality would serve as a moral model. Also important is the fact that the search of a "good family" was as a rule triggered by the need to confirm one's own virtue. Thus, genealogies often reflect a certain system of values, usually emphasizing morality, courage in war, care for the welfare of the country, piety, etc. The choice of the archetype depended, of course, on the needs of the ruler for whom the genealogy was created. All this allows us to consider legendary genealogies as an expression of the imperial ideology. Notwithstanding their chronological diversity, the Byzantine imperial genealogies display very similar characteristics, i.e. they contain stereotypical elements, many of which had been established already in the first centuries of the Eastern Empire. In the early Byzantine period, when Christianity was still young, Emperors were frequently associated with pagan gods and semi gods, like Jupiter, Mars or Hercules. The Roman tradition of the eastern part of the Empire is also reflected in the fictive genealogies, so that the Emperors often chose Western Emperors or illustrious personalities and families of the Republican Era as their ancestors. The convention of establishing genealogical relations with the past rulers or their families (e.g. Claudius Gothicus, Trajan, the Flavii) served on one hand to create the impression of continuity and legitimacy, and on the other, to affirm the proclaimed system of values, since individual Roman Emperors had by that time become the prototypes of certain values (so Nerva stood for tranquility, Titus for philanthropy, Antoninus for high morality, Hadrian for justice and legality, Trajan for a successful military leader). In the same fashion, the creation of the family ties with persons from the Roman republican past, like the members of the family of the Scipios or Gnaeus Pompeius, was instrumental in the emphasizing of not only noble origin but also virtue. Interestingly enough, whereas the bonds with the Roman state are permanently evoked, the exempla from the Greek history play only a minor role in legendary genealogies (mostly Corinthians and Spartans, sometimes even mythical nations, like Homer's Pheacians). The central position of the Roman ideology is also reflected in the tendency to establish direct geographical connections between the origin of the ruler and either Rome itself or one of the Western provinces, so that the motif of migration is often found in the genealogies. On the other hand, Byzantine writers sometimes tended to boast with their knowledge of the history of the Ancient Orient, connecting famous personalities (like Artaxerxes) or dynasties (Achaemenids, Arsacids) with the Emperor whose genealogy they were composing. A special place in legendary genealogies is occupied by Constantine the Great. Almost as a rule, the genealogies postulate a kinship with him, often confirming it with the alleged physical resemblance. Depending on the purpose of the genealogy, certain purported features of Constantine's character were emphasized, so that he is alternately mentioned as a protector of the Christian faith, a triumphant military leader, or as a wise administrator of the Empire. Apart from that, the motifs of founding the new Capital and the migration of the Roman patrician families to Constantinople represent important topoi in this literary genre. The two most fascinating specimens of legendary genealogies in the Byzantine literature — those of Basil I the Macedonian and Nikephoros III Botaneiates — show that the choice of the elements of which the genealogy is composed (personality, family, dynasty) is at the same time a strong indication of the reason why it was composed in the first place. The genealogy of Basil the Macedonian was doubtlessly conceived by more than one person. It is quite certain that the idea to compose it originally came from Photios and was taken over by Basil's descendents — his son Leo VI and his grandson Constantine VII Porphyrogennetos. The core of Basil's legendary genealogy is the story of his origin from the Parthian-Armenian dynasty of Arsacids (an indication of the Armenian origin of the founder of the Macedonian dynasty?). Constantine Porphyrogennetos elaborated this story further, describing in some detail the fate of Arsac's descendents, to whom Basil was allegedly related on his father's side, in the Byzantine Empire. This, of course, does not mean that he forgot to create connections between his grandfather and the standard legendary ancestors, like Constantine the Great (on Basil's mother's side) and Alexander the Great (the common ancestors of both Basil's parents). This apocryphal family tree certainly has its roots in the fact that the founder of the Macedonian dynasty was a parvenu of low origin, whose ascent to the throne was maculated by the murder of his predecessor and benefactor Michael III: apart from providing Basil with the noble origin, the genealogy was supposed to strengthen his right to the crown. One should keep in mind, though, that Basil's genealogy was written in the time of "Macedonian renaissance", so that its content is doubtlessly partly a product of the erudition of the compilers. In the course of time, legendary genealogies were enriched with new elements, stemming from the Byzantine history in the narrower sense of the word. The genealogy of Nikephoros III Botaneiates, compiled by Michael Attaleiates in the second half of the 11th century, is a good illustration to this. In contrast to Basil the Macedonian's genealogy, it is interwoven with real historical data, so that it cannot be called 'legendary' in its entirety. It would probably be more appropriate to call it a genealogy of both the Phokades and the Botaneiatai, since its core is made up of an invented story of the origin of the famous Byzantine family of Phokades, from which the family of Botaneiatai purportedly stems. The genealogy is clearly divided into three parts. In the first part, Attaleiates develops a theory according to which the Phokades are descendents of the Roman patrician families of Fabii and Scipios. The second part is devoted to the elaboration of the genealogical connection between the Phokades and the Botaneiatai, a tour deforce achieved by the claim that the latter are direct descendents of Nikephoros II Phokas, who is not only the central figure of this part in his capacity as an ancestor of Nikephoros III, but also as a model of a virtuous Emperor. Comparable to the habit of other writers to single out one or another characteristic trait of Constantine the Great according to their needs, Attaleiates concentrates on Nikephoros Phokas' military qualities, which are similar to those possessed by his "descendent" Botaneiates, and emphasizes the physical resemblance between the two rulers. In all likelihood, the part on the genealogy of the Phokades, as well as the story of Nikephoros Phokas, were taken over from an earlier tradition dealing with this renowned family, which Attaleiates implicitly mentions when he says that he had used 'an old book' and some other writings. As indicated above, the last, third, part of the genealogy, devoted to the deeds of Nikephoros Botaneiates' father and grandfather, does not fit the narrow definition of a legendary genealogy, despite the exaggerations Attaleiates uses in order to satisfy the demands of the genre. The description of Nikephoros Botaneiates' family tree represents merely an excursus within Attaleiates' History, but its composition has nevertheless an internal coherence and logic. Namely, all parts of the genealogy (the histories of the Fabii/Scipios, Phokades, and Botaneiatai) have one characteristic in common: the stories of the military deeds of the members of these families are used as an illustration of the military virtues of Nikephoros III. Since the hidden intention of the panegyric for Nikephoros III Botaneiates is to justify his usurpation of the throne, it is clear that a genealogy in this form — especially the section pertaining to Nikephoros Phokas and his kinship with the usurper's father and grandfather — represents a good basis for a legalistic interpretation of the coup d'état of 1078. The permeation of legendary genealogies with the Byzantine history is not confined only to individual Emperors which, like Nikephoros II Phokas, get assigned the role of the ancestor and moral model: some aristocratic families, most often the Phokades and the Doukai, also became moral exempla, serving to prove the reputation and the nobility of the ruler. As in the case of the Phokades, there is also a legendary tradition surrounding the family of Doukai, which made them a kind of model family: Being related to them became a measure of nobility, since it allowed the less prominent families to occupy a more distinguished place on the hierarchy of the Byzantine nobility. The prominence certain family names achieved — mostly those of the families which created a dynasty — led from the beginning of the 12th century until the fall of the Empire to free adoption and combination of more different surnames (mostly Doukai, Komnenoi, Angeloi, Palaiologoi, Kantakouzenoi, etc.). This, in turn, led to the creation of fictitious family trees. This kind of apocryphal construction of one's own origin was characteristic not only of the Byzantine culture but rather represented a very common phenomenon in the medieval world. In the medieval Serbia, for instance, its dissemination was fostered by the translation of the writings of the Byzantine chroniclers (Georgios Monachos, John Malalas, Constantine Manasses, and John Zonaras), so that legendary genealogies, written according to the Byzantine pattern, became an expression of the wish to include one's own history into the flow of the world history. Finally, a note on the reception of this genealogical line of thought. Parallel to the fictitious genealogies, there also existed a consciousness about them: Just like the development and the functional load of genealogies reveals a lot about the attitudes of the Byzantines towards power, so do the Byzantine writers who often criticize and ridicule the genealogies of individual Emperors.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - Легендарне генеалогије византијских царева и њихових породица
T1  - Legendary genealogies of Byzantine Emperors and their families
SP  - 71
EP  - 98
VL  - 41
DO  - 10.2298/ZRVI0441071K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12738
ER  - 
@article{
author = "Крсмановић, Бојана and Радошевић, Нинослава",
year = "2004",
abstract = "У раду је у главним цртама праћена појава и развој легендарних родослова појединих византијских владара и њихових породица од раног доба до краја Византијског царства. Истраживање је превасходно засновано на делима дворске реторике, житију патријарха Игњатија, биографији Василија I Македонца и на Историји Михаила Аталијата. Утврђени су и издвојени типски елементи од којих су се поменуте генеалогије састојале., Theoretically, the Byzantine Emperor was, just like in the times of the Roman Empire, chosen on the basis of his personal qualities and merits — by the grace of God, of course. Practically, the factors which determined the ascension of a person to the throne were much more complex, the methods of gaining power being multifarious. In consequence, the political philosophy was confronted with the question of whether it is virtue (aretç) or origin (génoz) that defines an Emperor. Independently of this rather theoretical question, however, and despite the claims that the personal qualities are decisive in the choice of the Emperor, the origin of the ruler played an important role in the consciousness of the Byzantines of all epochs. This is why great attention was paid to the creation of family trees, especially in the cases when the Emperor was of low origin (homo novus) or when it was for some reason necessary to strengthen his legitimacy. The choice of the genealogy was not random: since it carried a clear political message, it was of utmost importance with whom the Emperor in power would be associated and whose historical deeds or legendary personality would serve as a moral model. Also important is the fact that the search of a "good family" was as a rule triggered by the need to confirm one's own virtue. Thus, genealogies often reflect a certain system of values, usually emphasizing morality, courage in war, care for the welfare of the country, piety, etc. The choice of the archetype depended, of course, on the needs of the ruler for whom the genealogy was created. All this allows us to consider legendary genealogies as an expression of the imperial ideology. Notwithstanding their chronological diversity, the Byzantine imperial genealogies display very similar characteristics, i.e. they contain stereotypical elements, many of which had been established already in the first centuries of the Eastern Empire. In the early Byzantine period, when Christianity was still young, Emperors were frequently associated with pagan gods and semi gods, like Jupiter, Mars or Hercules. The Roman tradition of the eastern part of the Empire is also reflected in the fictive genealogies, so that the Emperors often chose Western Emperors or illustrious personalities and families of the Republican Era as their ancestors. The convention of establishing genealogical relations with the past rulers or their families (e.g. Claudius Gothicus, Trajan, the Flavii) served on one hand to create the impression of continuity and legitimacy, and on the other, to affirm the proclaimed system of values, since individual Roman Emperors had by that time become the prototypes of certain values (so Nerva stood for tranquility, Titus for philanthropy, Antoninus for high morality, Hadrian for justice and legality, Trajan for a successful military leader). In the same fashion, the creation of the family ties with persons from the Roman republican past, like the members of the family of the Scipios or Gnaeus Pompeius, was instrumental in the emphasizing of not only noble origin but also virtue. Interestingly enough, whereas the bonds with the Roman state are permanently evoked, the exempla from the Greek history play only a minor role in legendary genealogies (mostly Corinthians and Spartans, sometimes even mythical nations, like Homer's Pheacians). The central position of the Roman ideology is also reflected in the tendency to establish direct geographical connections between the origin of the ruler and either Rome itself or one of the Western provinces, so that the motif of migration is often found in the genealogies. On the other hand, Byzantine writers sometimes tended to boast with their knowledge of the history of the Ancient Orient, connecting famous personalities (like Artaxerxes) or dynasties (Achaemenids, Arsacids) with the Emperor whose genealogy they were composing. A special place in legendary genealogies is occupied by Constantine the Great. Almost as a rule, the genealogies postulate a kinship with him, often confirming it with the alleged physical resemblance. Depending on the purpose of the genealogy, certain purported features of Constantine's character were emphasized, so that he is alternately mentioned as a protector of the Christian faith, a triumphant military leader, or as a wise administrator of the Empire. Apart from that, the motifs of founding the new Capital and the migration of the Roman patrician families to Constantinople represent important topoi in this literary genre. The two most fascinating specimens of legendary genealogies in the Byzantine literature — those of Basil I the Macedonian and Nikephoros III Botaneiates — show that the choice of the elements of which the genealogy is composed (personality, family, dynasty) is at the same time a strong indication of the reason why it was composed in the first place. The genealogy of Basil the Macedonian was doubtlessly conceived by more than one person. It is quite certain that the idea to compose it originally came from Photios and was taken over by Basil's descendents — his son Leo VI and his grandson Constantine VII Porphyrogennetos. The core of Basil's legendary genealogy is the story of his origin from the Parthian-Armenian dynasty of Arsacids (an indication of the Armenian origin of the founder of the Macedonian dynasty?). Constantine Porphyrogennetos elaborated this story further, describing in some detail the fate of Arsac's descendents, to whom Basil was allegedly related on his father's side, in the Byzantine Empire. This, of course, does not mean that he forgot to create connections between his grandfather and the standard legendary ancestors, like Constantine the Great (on Basil's mother's side) and Alexander the Great (the common ancestors of both Basil's parents). This apocryphal family tree certainly has its roots in the fact that the founder of the Macedonian dynasty was a parvenu of low origin, whose ascent to the throne was maculated by the murder of his predecessor and benefactor Michael III: apart from providing Basil with the noble origin, the genealogy was supposed to strengthen his right to the crown. One should keep in mind, though, that Basil's genealogy was written in the time of "Macedonian renaissance", so that its content is doubtlessly partly a product of the erudition of the compilers. In the course of time, legendary genealogies were enriched with new elements, stemming from the Byzantine history in the narrower sense of the word. The genealogy of Nikephoros III Botaneiates, compiled by Michael Attaleiates in the second half of the 11th century, is a good illustration to this. In contrast to Basil the Macedonian's genealogy, it is interwoven with real historical data, so that it cannot be called 'legendary' in its entirety. It would probably be more appropriate to call it a genealogy of both the Phokades and the Botaneiatai, since its core is made up of an invented story of the origin of the famous Byzantine family of Phokades, from which the family of Botaneiatai purportedly stems. The genealogy is clearly divided into three parts. In the first part, Attaleiates develops a theory according to which the Phokades are descendents of the Roman patrician families of Fabii and Scipios. The second part is devoted to the elaboration of the genealogical connection between the Phokades and the Botaneiatai, a tour deforce achieved by the claim that the latter are direct descendents of Nikephoros II Phokas, who is not only the central figure of this part in his capacity as an ancestor of Nikephoros III, but also as a model of a virtuous Emperor. Comparable to the habit of other writers to single out one or another characteristic trait of Constantine the Great according to their needs, Attaleiates concentrates on Nikephoros Phokas' military qualities, which are similar to those possessed by his "descendent" Botaneiates, and emphasizes the physical resemblance between the two rulers. In all likelihood, the part on the genealogy of the Phokades, as well as the story of Nikephoros Phokas, were taken over from an earlier tradition dealing with this renowned family, which Attaleiates implicitly mentions when he says that he had used 'an old book' and some other writings. As indicated above, the last, third, part of the genealogy, devoted to the deeds of Nikephoros Botaneiates' father and grandfather, does not fit the narrow definition of a legendary genealogy, despite the exaggerations Attaleiates uses in order to satisfy the demands of the genre. The description of Nikephoros Botaneiates' family tree represents merely an excursus within Attaleiates' History, but its composition has nevertheless an internal coherence and logic. Namely, all parts of the genealogy (the histories of the Fabii/Scipios, Phokades, and Botaneiatai) have one characteristic in common: the stories of the military deeds of the members of these families are used as an illustration of the military virtues of Nikephoros III. Since the hidden intention of the panegyric for Nikephoros III Botaneiates is to justify his usurpation of the throne, it is clear that a genealogy in this form — especially the section pertaining to Nikephoros Phokas and his kinship with the usurper's father and grandfather — represents a good basis for a legalistic interpretation of the coup d'état of 1078. The permeation of legendary genealogies with the Byzantine history is not confined only to individual Emperors which, like Nikephoros II Phokas, get assigned the role of the ancestor and moral model: some aristocratic families, most often the Phokades and the Doukai, also became moral exempla, serving to prove the reputation and the nobility of the ruler. As in the case of the Phokades, there is also a legendary tradition surrounding the family of Doukai, which made them a kind of model family: Being related to them became a measure of nobility, since it allowed the less prominent families to occupy a more distinguished place on the hierarchy of the Byzantine nobility. The prominence certain family names achieved — mostly those of the families which created a dynasty — led from the beginning of the 12th century until the fall of the Empire to free adoption and combination of more different surnames (mostly Doukai, Komnenoi, Angeloi, Palaiologoi, Kantakouzenoi, etc.). This, in turn, led to the creation of fictitious family trees. This kind of apocryphal construction of one's own origin was characteristic not only of the Byzantine culture but rather represented a very common phenomenon in the medieval world. In the medieval Serbia, for instance, its dissemination was fostered by the translation of the writings of the Byzantine chroniclers (Georgios Monachos, John Malalas, Constantine Manasses, and John Zonaras), so that legendary genealogies, written according to the Byzantine pattern, became an expression of the wish to include one's own history into the flow of the world history. Finally, a note on the reception of this genealogical line of thought. Parallel to the fictitious genealogies, there also existed a consciousness about them: Just like the development and the functional load of genealogies reveals a lot about the attitudes of the Byzantines towards power, so do the Byzantine writers who often criticize and ridicule the genealogies of individual Emperors.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "Легендарне генеалогије византијских царева и њихових породица, Legendary genealogies of Byzantine Emperors and their families",
pages = "71-98",
volume = "41",
doi = "10.2298/ZRVI0441071K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12738"
}
Крсмановић, Б.,& Радошевић, Н.. (2004). Легендарне генеалогије византијских царева и њихових породица. in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 41, 71-98.
https://doi.org/10.2298/ZRVI0441071K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12738
Крсмановић Б, Радошевић Н. Легендарне генеалогије византијских царева и њихових породица. in Зборник радова Византолошког института. 2004;41:71-98.
doi:10.2298/ZRVI0441071K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12738 .
Крсмановић, Бојана, Радошевић, Нинослава, "Легендарне генеалогије византијских царева и њихових породица" in Зборник радова Византолошког института, 41 (2004):71-98,
https://doi.org/10.2298/ZRVI0441071K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12738 .
4