Степановић, Жељко Д.

Link to this page

Authority KeyName Variants
d598d494-804e-4d1b-af57-737674c57b65
  • Степановић, Жељко Д. (7)
  • Степановић, Жељко (1)
Projects

Author's Bibliography

Етимолошки речник српског језика, Свеска 4: БЛ–БЉ

Шпановић, Ана; Вучковић, Марија; Јанковић, Јелена; Лигорио, Орсат; Степановић, Жељко; Манојловић, Соња; Лома, Александар; Калезић, Маја

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2023)

TY  - BOOK
AU  - Шпановић, Ана
AU  - Вучковић, Марија
AU  - Јанковић, Јелена
AU  - Лигорио, Орсат
AU  - Степановић, Жељко
AU  - Манојловић, Соња
AU  - Лома, Александар
AU  - Калезић, Маја
PY  - 2023
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/15561
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
PB  - Београд : Институт за српски језик САНУ
T1  - Етимолошки речник српског језика, Свеска 4: БЛ–БЉ
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15561
ER  - 
@book{
author = "Шпановић, Ана and Вучковић, Марија and Јанковић, Јелена and Лигорио, Орсат and Степановић, Жељко and Манојловић, Соња and Лома, Александар and Калезић, Маја",
year = "2023",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности, Београд : Институт за српски језик САНУ",
title = "Етимолошки речник српског језика, Свеска 4: БЛ–БЉ",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15561"
}
Шпановић, А., Вучковић, М., Јанковић, Ј., Лигорио, О., Степановић, Ж., Манојловић, С., Лома, А.,& Калезић, М.. (2023). Етимолошки речник српског језика, Свеска 4: БЛ–БЉ. 
Београд : Српска академија наука и уметности..
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15561
Шпановић А, Вучковић М, Јанковић Ј, Лигорио О, Степановић Ж, Манојловић С, Лома А, Калезић М. Етимолошки речник српског језика, Свеска 4: БЛ–БЉ. 2023;.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15561 .
Шпановић, Ана, Вучковић, Марија, Јанковић, Јелена, Лигорио, Орсат, Степановић, Жељко, Манојловић, Соња, Лома, Александар, Калезић, Маја, "Етимолошки речник српског језика, Свеска 4: БЛ–БЉ" (2023),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15561 .

Прилог историји српских говора на подручју Косова и Метохије

Лома, Александар Б.; Степановић, Жељко Д.

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2021)

TY  - CONF
AU  - Лома, Александар Б.
AU  - Степановић, Жељко Д.
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/13024
AB  - Разматра се Рударски законик деспота Стефана Лазаревића
као сведочанство о новобрдском говору с почетка XV века. С обзиром на то да
је он сачуван само у два познија преписа, ћириличном, урађеном крајем XVI в.,
вероватно у Кратову, и латиничном, насталом 1638. у Ћипровцима, поставља
се питање које се од већ уочених дијалекатских особина смеју приписати протографу из 1412. Одговор се тражи кроз систематско поређење ћириличног
преписа, који је досад био главно полазиште при просуђивању језика овог
споменика, са релативно скоро издатим латиничним преписом, спроведено на
њиховом дигитализованом и синоптички упареном тексту. За почетак испитане су две карактеристичне црте: екавски развој јата и прелаз ‑л у ‑а. За јат
упоређени су само међусобно подударни сегменти двају преписа, за које се са
поуздањем може узети да одражавају протограф. Долази се до закључка да је у
изворном тексту етимолошки јат од псл. *ě морао бити доследније писан него
у ћириличном препису али да је такође у њему било писања јата на месту *e,
*ę и екавских ликова, што указује на говор са незамењеним јатом у одмаклом
процесу екавизације. За ‑л на крају слога узет је у обзир укупни текст обају
преписа. Показује се да је већ оригинал садржавао низ потврда са призренско‑јужноморавским развојем ‑л > ‑а, али и поједине примере за ‑л > ‑о, посебно у рударским терминима немачког порекла, док је у глаголским облицима та
особина ограничена на латинични препис и иде на рачун преписивача.
AB  - «Закон о рудниках» (др.‑серб. Законник о рупах, далее: ЗР) составлен
в городе Ново‑Брдо при участии экспертов из других горнодобывающих
центров средневековой Сербии и издан в 1412 году деспотом Стефаном Ла-
заревичем. ЗР сохранилсяв двух списках, оба были неизвестны до начала
шестидесятых годов прошлого столетия. Первым был обнаружен кирилли-
ческий список, переписанный в конце XVI века, по всей вероятности в го-
роде Кратове в северо-восточной части Македонии (далее: КС). Вскоре по-
сле его обнаружения, прежде чем он в 1962 году опубликован, стало извест-
но, что существует турецкий перевод ЗР, сделанный 1495, который широко
использован в составлении свода горного права, т.н. «Саксонского закона»
(Kanun‑ı‑Sās), во время правления Сулеймана Великолепного, и что, более
того, есть другой сербский список ЗР, сделанный с кириллического подлин-
ника латинскими буквами в горняцком поселке Чипровец в с.‑з. Болгарии
в 1638 г. (далее: ЛС). Лежащая в его основе рукопись восходила к изводу ЗР,
отличающемуся от того, который отражен в КС. Публикация ЛС появилась
только в 2006 году.
За исключением вступительного и заключительного пунктов, напи-
санных от имени правителя на сербском изводе церковнославянского, ЗР
составлен на народном языке и обладает большим набором лексикографи-
ческих данных, включающий ранние или первые упоминания ряда слов и их
употреблений, которые, из‑за позднего опубликования данного источника,
пока не нашли своего места в исторических и этимологических словарях.
В целях реализации проекта этимологического тезауруса сербского языка
(Етимолошки речник српског језика), выполняемого в Институте сербско-
го языка САНИ , мы решили провести полную эксцерпцию ЗР. Наши соав-
торы перевели тексты обоих списков в цифровой формат, расположили па-
раллельно друг другу соответствующие части и начали проводить исчер‑
пывающий анализ словарного запаса ЗР, который, как мы надеемся, вскоре
станет доступен в интернете.
Хотя наш перевод ЗР в цифровой формат направлен прежде всего на
лексикографическую обработку, он открывает возможности для углублен-
ного изучения других аспектов этого памятника, включая диалектные чер-
ты его языка. С первого взгляда стало ясно, что в нем впервые встречаются
некоторые инновации, характерные для современного призренско-южно-
моравского поддиалекта, к которому относится современный говор Но-
во‑Брда. Все‑таки это наблюдение было сделано на основе КС, без систе-
матического привлечения ЛС. Наш методологический постулат гласит, что
только путем последовательного сравнения двух списков можно различать словоформы, восходящие к утраченному протографу ЗР, и возникшие позд-
нее, в ходе его рукописной передачи. В качестве иллюстрации здесь мы со-
средоточились на двух самых важных изоглоссах для диалектного членения
древнесербского языка, а именно на отражениях ятя и плавного л в конце
слога. В призренско-южноморавском диалекте данные фонемы перешли в
[e] и [a] соответственно, на пр. деја ‘часть’ < прасл. *dělъ.
Здесь представлены результаты нашего исследования по этим двум
пунктам. Итоги показаны в таблицах и прокомментированы. Что касается
ятя, проведенное нами исследование сводилось на анализ основного текста
ЗР, общего для обоих списков, причем проведено различие между ятем в
корне, в основе и в окончании. На основе КС, который предоставляет мно-
го примеров написания е вместо этимологического ятя и, наоборот, гипер-
корректного употребления буквы ѣ для передачи е из прасл.*e, *ę («псев-
до‑ять»), наши предшественники пришли к выводу, что уже в начале XV
в. в говоре города Ново‑Брдо преобладал «экавский» тип произношения
ятя (как [e]). В самом деле, совпадения в «экавских» и «псевдо‑ятевых» сло-
воформах, наблюдаемые между КС и ЛС – в котором ѣ транслитерируется
как æ – указывают, в своей совокупности, что того рода явления должны
были быть присущи протографу, но, с другой стороны, есть немалое число
примеров сохранения ѣ в ЛС там, где он в КС замещен е. В таких случаях
можно допустить, что в ЛС отражено исходное написание, а экавизм в КС
является опиской переписчика. Следовательно, кажется, что в протографе
употребление буквы ѣ было более правильным, чем в КС, особенно там, где
ятем устранялась омонимия, как в случае глагола, приобретшего в КС фор-
му осветити, исходя из которой его неправильно понимали как ‘освятить,
отомстить’, но в ЛС он дважды засвидетельствован с ятем в корне (osvæt‑),
откуда следует, что речь идет о глаголе освѣтити в значении ‘осветить
(штольню)’, которое в данных контекстах имеет полный смысл.
Любопытно, что примеров неэтимологического ятя в ЛС гораздо
больше, чем в КС. От случая к случаю, их можно интерпретировать по‑раз-
ному. Возможно, в рукописи, с которой сделан ЛС, псевдо‑ять встречал-
ся чаще, чем в КС, причем не исключено, что он там в некоторых случаях
восходил к оригиналу РЗ , но трудно избежать впечатления, что сам пере-
писчик при транслитерации иногда буквой æ замещал е своего кирилли-
ческого подлинника. Есть основания предполагать, что он был носителем
«екавского» диалекта, в котором ě отразилось как (i)je, скорее всего одним
из боснийских францисканцев, находившихся в то время в Чипровце. Его
родной говор проявляется в спорадическом употреблении диграфа æ для
передачи сочетания је, например, он несколько раз пишет æ, чтобы пере-
дать 3. л. ед. ч. наст. в. је ‘есть’; в подлиннике, данная словоформа могла
быть написана с «є» или с «ѥ», но никак не с помощью «ѣ». В остальных
случаях допустимо, что причиной возникновения псевдо‑ятей в ЛС была
гиперкоррекция; предположительно, языковое чутье переписчика ослабело вследствие его длительного пребывания в окружении экавского торлакско-
го диалекта.
Уже замечено, что язык РЗ очень близок к говору карашевцев, сла-
вянского анклава в румынском Банате, восходящего к переселенцам конца
XIV века из северо‑восточной Сербии. В карашевском говоре ять сохраняет
статус особой фонемы [ẹ], противопоставленной гласному среднего подъ-
ёма [e] (< прасл. *e, *ę). Это указывает, что на древнесербском диалектном
фоне говор города Ново‑Брдо и его окрестности изначально принадлежал
к «ятевому» ареалу и уже позднее подвергся полной экавизации, которая,
наряду с утратой ряда морфологических категорий (падежей, инфинитива)
представляет собой одну из важнейших инноваций призренско‑тимокско-
го диалекта. Судя по экавизмам, возводимым к протографу, это развитие
там уже продвигалось в начале XV в., но трудно принять, что оно до того
времени уже закончилось, имея ввиду правильные употребления ятя об-
щие для обоих списков, поскольку их гораздо больше, чем экавизмов. Надо
полагать, что по меньшей мере некоторая часть их отражает языковую ре-
альность, а не только грамотность составителей РЗ .
В отличие от ятя, наш анализ л на конце слога охватывает полный
текст обоих списков, включая те части, где они расходятся друг с другом.
Большинство примеров состоит из форм л‑причастия единственного числа
мужского рода на *‑alъ и *‑ilъ в составе сложных глагольных форм (про-
шедшего времени, сослагательного наклонения, футура II). В современном
Призренско‑южноморавском поддиалекте Призренско‑тимокского диалек-
та эти окончания перешли в ‑а (через ‑аа) и ‑и(ј)а соответственно. Примеров
данного перехода в текстуально совпадающих частях обоих списков доста-
точно, чтобы сделать вывод, что он произашел до времени составления РЗ .
Примеры развития *‑ilъ> ‑ио, характерного для центральных штокавских
говоров, столь же многочисленны, но они ограничиваются латинским спи-
ском, где их можно отнести на счет переписчика. Формы с сохраненным ‑л
встречаются в обоих списках только спорадически; предположительно, они
отражают соблюдение книжной нормы, а не факты живого говора.
Особая группа примеров развития л в РЗ состоит из горных терми-
нов, заимствованных из средневерхненемецкого. Она даëт более сложную
картину, ср., с одной стороны, ал > а в ватурк < waltwoærk ‘доменщик’
и ил > иа в смиачар < ср.‑в.‑н. smelzer ‘плавильщик’, а с другой – примеры
перехода l > o в пштеонати < bestellen [pʃteln] ‘работать’, штона (наряду с
штолна, штовна) ‘штольня’ (в обоих списках), хваочар < ср.‑в.‑нем. val(t)
schære ‘фальшивомонетчик’ (только в ЛС). По‑видимому, горная термино-
логия города Ново‑Брдо – имя которого, буквально ‘новая гора’, возникло в
результате калькирования ср.‑в. нем. niuberc ‘новый рудник’ (berc, н.‑в.‑нем.
Berg, значит и ‘гора’ и ‘рудник’) – находилась под влиянием более древних
горнодобывающих центров средневековой Сербии, из которых эксперты
по горному праву там собрались, чтобы составить ЗР. В частности, кажется, что словоформа смиачар возникла путем преобразования екавской
šmiočar, отмеченной в турецком переводе ЗР, в которой ср.‑в.‑нем. e было
изначально воспринято как ять, перешедший впоследствии перед гласным
в и (ср. форму nie < něje на одном месте в ЛС).
В «ятевском» ареале, в котором *ě сохранилось в качестве самостоя-
тельной фонемы, ограничивающемся сегодня частью северо‑западной Сер-
бии, но в позднем средневековье охватывавшем более широкие территории
на востоке и юге, оно осталось незамещенным и в позиции перед о, возник-
шим из л, например, дẹ̏о ‘часть’ <*dělъ; та же самая форма (dæo) отмечена в
одном параграфе ЗР, передаваемом только латинским списком; она повто-
ряется и в одном документе из 1457 г., написанная дѣѡ (напомним, что в со-
временном говоре общины Ново‑Брдо данное слово приняло форму деја).
Итак, в то время как язык ЗР, составленного в Ново‑Брдо, в значительной
степени основан на местном говоре, в нем все‑таки наблюдаются, кроме
книжных, и инодиалектные примеси. Последние лучше всего распозна-
ются в горной терминологии немецкого происхождения, которая вместе с
шахтерами переселялась из одного рудника в другой, но между ними есть и
некоторые славянские по происхождению словоформы. Конечно, это лишь
предварительное предположение, имея в виду, что наш доклад касается те-
кущего состояния работ над проектом, который продолжается, с надеждой
что он приведетнаск более обоснованным выводам.
AB  - The Mining Code (Old Serbian: Zakonik o rupah, further: the MC) was
issued in 1412 by despot Stefan Lazarević after being compiled in Novo Brdo with
the assistance of experts from other mining centres of the medieval Serbia. Its
protograph being lost, it is transmitted to us through two manuscripts, neither
of which was known before the early sixties of the 20th century. The first to be
discovered was a late 16th century Cyrillic transcript, made most probably in
the town of Kratovo in North East Macedonia (further: the CT). Even before
its publication in 1962 it was recognized that an early Turkish translation from
1495, which was largely used in compiling the Turkish mining code known as “the
Saxon law” (Kanun‑ı‑Sās) under Suleiman the Magnificent and another Serbian transcript exist, made 1638 in the mining centre of Ćiprovci in North West
Bulgaria by transliterating the Cyrillic into Latin letters. Its source was based on a
redaction of the code different from that underlying the extant Cyrillic transcript.
This Latin transcript (further: the LT) waited until 2006 to be published.
Written for the main part in Old Serbian vernacular (only despot Stefan’s
preamble and his final certification are in the Serbian recension of Church
Slavonic), the MC provides a rich supply of lexicographical data, with early or
even first attestations of many words and usages. Due to the late discovery of
the source, this valuable evidence has not been included so far in the historical
and etymological dictionaries. For the purposes of the project for an etymological
thesaurus of Serbian (Etimološki rečnik srpskog jezika) at the Serbian Language
Institute of SASA, we decided to carry out a total excerption of the MC. The
co‑authors converted the text of both transcripts into digital form, arranged
in parallel their corresponding sections and started compiling an exhaustive
analytical lexicon to the MC, which hopefully will be soon available online.
Aimed primarily at lexicographical analysis, our digitisation still gives
the possibility to explore more thoroughly various other aspects of the MC,
including the dialectal features of its language. Since it first became available to
scholarship, it has become clear that the variety of Old Serbian used in the MC
shows some innovations characteristic of the modern dialectal area of Prizren
and the South Morava valley, to which Novo Brdo belongs. However, this
observation has been made on the basis of the CT, without regularly consulting
the LT. Our methodological postulate is that only a systematic comparison of two
transcripts with one another can give us valuable clues as to the original spelling
of a word in the protograph of the MC. To illustrate this, we choose to analyse two
phonological developments of central importance for the dialectal differentiation
of Old Serbian: reflexes of the Common Slavic yat (*ě) and of l at the end of a
syllable. In the Prizren‑South Morava dialect they resulted in e and a respectively,
e.g. deja ‘part’ < CSl *dělъ.
Here the results of our research on these two points are presented,
summarized in tabular form with commentary. As for the yat, our analysis was
limited to the core text common to both transcripts, while distinguishing between
the occurrence of ě in roots, affixes and desinences. The testimony of the CT,
with numerous instances of an e instead of an etymological *ě and vice versa of a
hypercorrect ě (Cyr. ѣ) instead of an etymological *e, *ę (“pseudoyat”) strongly
suggest that at the beginning of the 15th century in Novo Brdo the “ekavian”
pronunciation of the yat as [e] already prevailed. In this regard a number of
matches between the CT and the LT, where ѣ is transliterated as æ, proves the
presence of some “ekavisms” and “pseuodoyats” in the protograph, but on the
other hand there are numerous instances of an etymological yat preserved in
the LT, but substituted with e in the CT. In such cases we may assume that the
LT preserves the original spelling whereas the “ekavian” form of the CT slipped
subsequently in the manuscript tradition, and that in the protograph the yat must have been used more correctly than in the CT, especially in the cases where it was
distinctive; e.g. the verb osvet‑iti in the CT was misunderstood as ‘to sanctify,
to take revenge’ (*obsvętiti), but the LT has osvæt‑iti, i.e. *obsvětiti ‘to light up’,
which in the context makes full sense. Curiously enough, the occurrence of the
non-etymological yat in the LT turned out to be considerably higher than in the
CT, which can be variously interpreted on a case‑by‑case basis. Perhaps in the lost
Cyrillic original of the LT more instances of the “pseudoyat” than in the CT had
been found, some of them possibly going back to the protograph, but it is difficult
to avoid the impression that the transliterator himself occasionally substituted æ
for an e of his source. There are indications that he was a speaker of the “jekavian”
dialect, where ě had resulted in (i)je, most probably one of the Bosnian Franciscans
who were active in Ćiprovci during the 17th century. His dialectal background
emerges in the rendering with the digraph for ě the cluster [i̯e], e.g. æ several
times for je ‘is’, which could hardly have been written *ѣ in the Cyrillic manuscript
he had before him. The rest of the “pseudoyats” in the LT might be explained as
hypercorrection errors caused by the scribe’s innate Sprachgefühl having become
uncertain after a long stay in the Serbian‑Bulgarian border area where the ekavian
Torlak dialect was spoken.
It has been observed that the language of the MC shows a close affinity with
the dialect of the Krashovani in Roman Banat, who migrated thither at the end
of the Middle Ages from North East Serbia, in whose speech the yat preserves its
phonological identity as an [ẹ] pronounced closer than [e] <*e, *ę. This suggests
that the local idiom of Novo Brdo originally may have belonged to a dialectal
area in which the yat was preserved and that it only subsequently underwent a
thorough ekavisation, as well as a reduction of the nominal inflection, which
are the main innovative developments of the Prizren‑Timok dialect. The former
development must have advanced there in the early 15th century, judging by the
ekavisms traceable back to the protograph, but probably not yet completed at the
time, because it is hard to believe that the regular uses of the yat common to
both transcripts of the MC, that are much more numerous, reflect exclusively the
literacy of its compilers.
Unlike our analysis of the yat, that of l at the end of a syllable covered the
whole of the two transcripts, including their mutually non corresponding parts.
The main evidence is provided by the perfect active participle endings of the
masculine singular *‑alъ and *‑ilъ, frequently used in the periphrastic forms of
the perfect, the conditional and the futur II. In the modern subdialect of Prizren
and the South Morava they resulted in ‑a and ‑i(j)a respectively, and there are a
sufficient number of matches between the CT and the LT to assure us that this
development had been completed early enough to be reflected in the protograph
of the MC. The instances of ‑io < *‑ilъ are equally numerous, but limited to the
LT, where they most probably are the transliterator’s slips of the pen explainable
by his dialectal background. The forms with a non‑vocalised ‑l occur in both
transcripts only sporadically; rather than conveying facts of the living language, they demonstrate an occasional observance of the literary norm. Another group
of examples relevant to the vocalisation of l in the MC consists of a set of the
mining terms borrowed from Middle High German. It gives a more complex
picture, with al > a in vaturk < waltwoærk ‘a furnace worker’ and il >i(j)a in
smiačar < MHG smelzer ‘smelter’, but, on the other hand, we have instances of l > o
in pšteonati < bestellen [pʃteln] ‘to work’, štona (besides štolna, štovna) ‘mining
gallery’ (in both transcripts), hvaočar < MHG val(t)schære ‘forger’ (in LT only).
It appears that the mining terminology of Novo Brdo (literally ‘new hill’, a calque
of MHG niuberc ‘new mine’, berc meaning both ‘hill’ and ‘mine’) was influenced
by the older mining centres of medieval Serbia, wherefrom experts in mining law
gathered to compile the MC. In particular, the form smijačar seems to be a local
adaptation of the jekavian šmiočar which is read in the Turkish translation, where
MHG e was substituted with ě and subsequently developed into i before a vowel.
In the dialectal area where the yat survives as an [ẹ], which is today limited to a
part of North Western Serbia but in the Middle Ages was more extended towards
East and South, it is preserved also before o < l, e.g. dẹ̏o ‘part’ < *dělъ (in the speech
of Novo Brdo deja, see above); yet the same form is found in an article of the LT
missing in the CT (written dæo; it recurs as дѣѡ in a Cyrillic act from 1457). Thus
it seems that the language of the CT, while largely based on the local tongue of
Novo Brdo, included admixtures from other Old Serbian dialects, to be found
especially in the mining terminology of German origin, which together with the
miners migrated from one mine to another, but also in some words belonging to
the Slavic inherited lexicon. Of course, this is only a preliminary assumption. One
should bear in mind that we reported here on a work in progress; hopefully, our
further research will bring new insights leading to better founded conclusions.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
PB  - Београд : Институт за српски језик САНУ
PB  - Косовска Митровица : Филозофски факултет Универзитета у Приштини
C3  - Резултати досадашњих и правци будућих истраживања српских народних говора Косова и Метохије
T1  - Прилог историји српских говора на подручју Косова и Метохије
T1  - A Contribution to the History of Serbian Dialects in the Kosovo-Metohija Region
T1  - К истории сербских говоров Косова и Метохии
SP  - 33
EP  - 58
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13024
ER  - 
@conference{
author = "Лома, Александар Б. and Степановић, Жељко Д.",
year = "2021",
abstract = "Разматра се Рударски законик деспота Стефана Лазаревића
као сведочанство о новобрдском говору с почетка XV века. С обзиром на то да
је он сачуван само у два познија преписа, ћириличном, урађеном крајем XVI в.,
вероватно у Кратову, и латиничном, насталом 1638. у Ћипровцима, поставља
се питање које се од већ уочених дијалекатских особина смеју приписати протографу из 1412. Одговор се тражи кроз систематско поређење ћириличног
преписа, који је досад био главно полазиште при просуђивању језика овог
споменика, са релативно скоро издатим латиничним преписом, спроведено на
њиховом дигитализованом и синоптички упареном тексту. За почетак испитане су две карактеристичне црте: екавски развој јата и прелаз ‑л у ‑а. За јат
упоређени су само међусобно подударни сегменти двају преписа, за које се са
поуздањем може узети да одражавају протограф. Долази се до закључка да је у
изворном тексту етимолошки јат од псл. *ě морао бити доследније писан него
у ћириличном препису али да је такође у њему било писања јата на месту *e,
*ę и екавских ликова, што указује на говор са незамењеним јатом у одмаклом
процесу екавизације. За ‑л на крају слога узет је у обзир укупни текст обају
преписа. Показује се да је већ оригинал садржавао низ потврда са призренско‑јужноморавским развојем ‑л > ‑а, али и поједине примере за ‑л > ‑о, посебно у рударским терминима немачког порекла, док је у глаголским облицима та
особина ограничена на латинични препис и иде на рачун преписивача., «Закон о рудниках» (др.‑серб. Законник о рупах, далее: ЗР) составлен
в городе Ново‑Брдо при участии экспертов из других горнодобывающих
центров средневековой Сербии и издан в 1412 году деспотом Стефаном Ла-
заревичем. ЗР сохранилсяв двух списках, оба были неизвестны до начала
шестидесятых годов прошлого столетия. Первым был обнаружен кирилли-
ческий список, переписанный в конце XVI века, по всей вероятности в го-
роде Кратове в северо-восточной части Македонии (далее: КС). Вскоре по-
сле его обнаружения, прежде чем он в 1962 году опубликован, стало извест-
но, что существует турецкий перевод ЗР, сделанный 1495, который широко
использован в составлении свода горного права, т.н. «Саксонского закона»
(Kanun‑ı‑Sās), во время правления Сулеймана Великолепного, и что, более
того, есть другой сербский список ЗР, сделанный с кириллического подлин-
ника латинскими буквами в горняцком поселке Чипровец в с.‑з. Болгарии
в 1638 г. (далее: ЛС). Лежащая в его основе рукопись восходила к изводу ЗР,
отличающемуся от того, который отражен в КС. Публикация ЛС появилась
только в 2006 году.
За исключением вступительного и заключительного пунктов, напи-
санных от имени правителя на сербском изводе церковнославянского, ЗР
составлен на народном языке и обладает большим набором лексикографи-
ческих данных, включающий ранние или первые упоминания ряда слов и их
употреблений, которые, из‑за позднего опубликования данного источника,
пока не нашли своего места в исторических и этимологических словарях.
В целях реализации проекта этимологического тезауруса сербского языка
(Етимолошки речник српског језика), выполняемого в Институте сербско-
го языка САНИ , мы решили провести полную эксцерпцию ЗР. Наши соав-
торы перевели тексты обоих списков в цифровой формат, расположили па-
раллельно друг другу соответствующие части и начали проводить исчер‑
пывающий анализ словарного запаса ЗР, который, как мы надеемся, вскоре
станет доступен в интернете.
Хотя наш перевод ЗР в цифровой формат направлен прежде всего на
лексикографическую обработку, он открывает возможности для углублен-
ного изучения других аспектов этого памятника, включая диалектные чер-
ты его языка. С первого взгляда стало ясно, что в нем впервые встречаются
некоторые инновации, характерные для современного призренско-южно-
моравского поддиалекта, к которому относится современный говор Но-
во‑Брда. Все‑таки это наблюдение было сделано на основе КС, без систе-
матического привлечения ЛС. Наш методологический постулат гласит, что
только путем последовательного сравнения двух списков можно различать словоформы, восходящие к утраченному протографу ЗР, и возникшие позд-
нее, в ходе его рукописной передачи. В качестве иллюстрации здесь мы со-
средоточились на двух самых важных изоглоссах для диалектного членения
древнесербского языка, а именно на отражениях ятя и плавного л в конце
слога. В призренско-южноморавском диалекте данные фонемы перешли в
[e] и [a] соответственно, на пр. деја ‘часть’ < прасл. *dělъ.
Здесь представлены результаты нашего исследования по этим двум
пунктам. Итоги показаны в таблицах и прокомментированы. Что касается
ятя, проведенное нами исследование сводилось на анализ основного текста
ЗР, общего для обоих списков, причем проведено различие между ятем в
корне, в основе и в окончании. На основе КС, который предоставляет мно-
го примеров написания е вместо этимологического ятя и, наоборот, гипер-
корректного употребления буквы ѣ для передачи е из прасл.*e, *ę («псев-
до‑ять»), наши предшественники пришли к выводу, что уже в начале XV
в. в говоре города Ново‑Брдо преобладал «экавский» тип произношения
ятя (как [e]). В самом деле, совпадения в «экавских» и «псевдо‑ятевых» сло-
воформах, наблюдаемые между КС и ЛС – в котором ѣ транслитерируется
как æ – указывают, в своей совокупности, что того рода явления должны
были быть присущи протографу, но, с другой стороны, есть немалое число
примеров сохранения ѣ в ЛС там, где он в КС замещен е. В таких случаях
можно допустить, что в ЛС отражено исходное написание, а экавизм в КС
является опиской переписчика. Следовательно, кажется, что в протографе
употребление буквы ѣ было более правильным, чем в КС, особенно там, где
ятем устранялась омонимия, как в случае глагола, приобретшего в КС фор-
му осветити, исходя из которой его неправильно понимали как ‘освятить,
отомстить’, но в ЛС он дважды засвидетельствован с ятем в корне (osvæt‑),
откуда следует, что речь идет о глаголе освѣтити в значении ‘осветить
(штольню)’, которое в данных контекстах имеет полный смысл.
Любопытно, что примеров неэтимологического ятя в ЛС гораздо
больше, чем в КС. От случая к случаю, их можно интерпретировать по‑раз-
ному. Возможно, в рукописи, с которой сделан ЛС, псевдо‑ять встречал-
ся чаще, чем в КС, причем не исключено, что он там в некоторых случаях
восходил к оригиналу РЗ , но трудно избежать впечатления, что сам пере-
писчик при транслитерации иногда буквой æ замещал е своего кирилли-
ческого подлинника. Есть основания предполагать, что он был носителем
«екавского» диалекта, в котором ě отразилось как (i)je, скорее всего одним
из боснийских францисканцев, находившихся в то время в Чипровце. Его
родной говор проявляется в спорадическом употреблении диграфа æ для
передачи сочетания је, например, он несколько раз пишет æ, чтобы пере-
дать 3. л. ед. ч. наст. в. је ‘есть’; в подлиннике, данная словоформа могла
быть написана с «є» или с «ѥ», но никак не с помощью «ѣ». В остальных
случаях допустимо, что причиной возникновения псевдо‑ятей в ЛС была
гиперкоррекция; предположительно, языковое чутье переписчика ослабело вследствие его длительного пребывания в окружении экавского торлакско-
го диалекта.
Уже замечено, что язык РЗ очень близок к говору карашевцев, сла-
вянского анклава в румынском Банате, восходящего к переселенцам конца
XIV века из северо‑восточной Сербии. В карашевском говоре ять сохраняет
статус особой фонемы [ẹ], противопоставленной гласному среднего подъ-
ёма [e] (< прасл. *e, *ę). Это указывает, что на древнесербском диалектном
фоне говор города Ново‑Брдо и его окрестности изначально принадлежал
к «ятевому» ареалу и уже позднее подвергся полной экавизации, которая,
наряду с утратой ряда морфологических категорий (падежей, инфинитива)
представляет собой одну из важнейших инноваций призренско‑тимокско-
го диалекта. Судя по экавизмам, возводимым к протографу, это развитие
там уже продвигалось в начале XV в., но трудно принять, что оно до того
времени уже закончилось, имея ввиду правильные употребления ятя об-
щие для обоих списков, поскольку их гораздо больше, чем экавизмов. Надо
полагать, что по меньшей мере некоторая часть их отражает языковую ре-
альность, а не только грамотность составителей РЗ .
В отличие от ятя, наш анализ л на конце слога охватывает полный
текст обоих списков, включая те части, где они расходятся друг с другом.
Большинство примеров состоит из форм л‑причастия единственного числа
мужского рода на *‑alъ и *‑ilъ в составе сложных глагольных форм (про-
шедшего времени, сослагательного наклонения, футура II). В современном
Призренско‑южноморавском поддиалекте Призренско‑тимокского диалек-
та эти окончания перешли в ‑а (через ‑аа) и ‑и(ј)а соответственно. Примеров
данного перехода в текстуально совпадающих частях обоих списков доста-
точно, чтобы сделать вывод, что он произашел до времени составления РЗ .
Примеры развития *‑ilъ> ‑ио, характерного для центральных штокавских
говоров, столь же многочисленны, но они ограничиваются латинским спи-
ском, где их можно отнести на счет переписчика. Формы с сохраненным ‑л
встречаются в обоих списках только спорадически; предположительно, они
отражают соблюдение книжной нормы, а не факты живого говора.
Особая группа примеров развития л в РЗ состоит из горных терми-
нов, заимствованных из средневерхненемецкого. Она даëт более сложную
картину, ср., с одной стороны, ал > а в ватурк < waltwoærk ‘доменщик’
и ил > иа в смиачар < ср.‑в.‑н. smelzer ‘плавильщик’, а с другой – примеры
перехода l > o в пштеонати < bestellen [pʃteln] ‘работать’, штона (наряду с
штолна, штовна) ‘штольня’ (в обоих списках), хваочар < ср.‑в.‑нем. val(t)
schære ‘фальшивомонетчик’ (только в ЛС). По‑видимому, горная термино-
логия города Ново‑Брдо – имя которого, буквально ‘новая гора’, возникло в
результате калькирования ср.‑в. нем. niuberc ‘новый рудник’ (berc, н.‑в.‑нем.
Berg, значит и ‘гора’ и ‘рудник’) – находилась под влиянием более древних
горнодобывающих центров средневековой Сербии, из которых эксперты
по горному праву там собрались, чтобы составить ЗР. В частности, кажется, что словоформа смиачар возникла путем преобразования екавской
šmiočar, отмеченной в турецком переводе ЗР, в которой ср.‑в.‑нем. e было
изначально воспринято как ять, перешедший впоследствии перед гласным
в и (ср. форму nie < něje на одном месте в ЛС).
В «ятевском» ареале, в котором *ě сохранилось в качестве самостоя-
тельной фонемы, ограничивающемся сегодня частью северо‑западной Сер-
бии, но в позднем средневековье охватывавшем более широкие территории
на востоке и юге, оно осталось незамещенным и в позиции перед о, возник-
шим из л, например, дẹ̏о ‘часть’ <*dělъ; та же самая форма (dæo) отмечена в
одном параграфе ЗР, передаваемом только латинским списком; она повто-
ряется и в одном документе из 1457 г., написанная дѣѡ (напомним, что в со-
временном говоре общины Ново‑Брдо данное слово приняло форму деја).
Итак, в то время как язык ЗР, составленного в Ново‑Брдо, в значительной
степени основан на местном говоре, в нем все‑таки наблюдаются, кроме
книжных, и инодиалектные примеси. Последние лучше всего распозна-
ются в горной терминологии немецкого происхождения, которая вместе с
шахтерами переселялась из одного рудника в другой, но между ними есть и
некоторые славянские по происхождению словоформы. Конечно, это лишь
предварительное предположение, имея в виду, что наш доклад касается те-
кущего состояния работ над проектом, который продолжается, с надеждой
что он приведетнаск более обоснованным выводам., The Mining Code (Old Serbian: Zakonik o rupah, further: the MC) was
issued in 1412 by despot Stefan Lazarević after being compiled in Novo Brdo with
the assistance of experts from other mining centres of the medieval Serbia. Its
protograph being lost, it is transmitted to us through two manuscripts, neither
of which was known before the early sixties of the 20th century. The first to be
discovered was a late 16th century Cyrillic transcript, made most probably in
the town of Kratovo in North East Macedonia (further: the CT). Even before
its publication in 1962 it was recognized that an early Turkish translation from
1495, which was largely used in compiling the Turkish mining code known as “the
Saxon law” (Kanun‑ı‑Sās) under Suleiman the Magnificent and another Serbian transcript exist, made 1638 in the mining centre of Ćiprovci in North West
Bulgaria by transliterating the Cyrillic into Latin letters. Its source was based on a
redaction of the code different from that underlying the extant Cyrillic transcript.
This Latin transcript (further: the LT) waited until 2006 to be published.
Written for the main part in Old Serbian vernacular (only despot Stefan’s
preamble and his final certification are in the Serbian recension of Church
Slavonic), the MC provides a rich supply of lexicographical data, with early or
even first attestations of many words and usages. Due to the late discovery of
the source, this valuable evidence has not been included so far in the historical
and etymological dictionaries. For the purposes of the project for an etymological
thesaurus of Serbian (Etimološki rečnik srpskog jezika) at the Serbian Language
Institute of SASA, we decided to carry out a total excerption of the MC. The
co‑authors converted the text of both transcripts into digital form, arranged
in parallel their corresponding sections and started compiling an exhaustive
analytical lexicon to the MC, which hopefully will be soon available online.
Aimed primarily at lexicographical analysis, our digitisation still gives
the possibility to explore more thoroughly various other aspects of the MC,
including the dialectal features of its language. Since it first became available to
scholarship, it has become clear that the variety of Old Serbian used in the MC
shows some innovations characteristic of the modern dialectal area of Prizren
and the South Morava valley, to which Novo Brdo belongs. However, this
observation has been made on the basis of the CT, without regularly consulting
the LT. Our methodological postulate is that only a systematic comparison of two
transcripts with one another can give us valuable clues as to the original spelling
of a word in the protograph of the MC. To illustrate this, we choose to analyse two
phonological developments of central importance for the dialectal differentiation
of Old Serbian: reflexes of the Common Slavic yat (*ě) and of l at the end of a
syllable. In the Prizren‑South Morava dialect they resulted in e and a respectively,
e.g. deja ‘part’ < CSl *dělъ.
Here the results of our research on these two points are presented,
summarized in tabular form with commentary. As for the yat, our analysis was
limited to the core text common to both transcripts, while distinguishing between
the occurrence of ě in roots, affixes and desinences. The testimony of the CT,
with numerous instances of an e instead of an etymological *ě and vice versa of a
hypercorrect ě (Cyr. ѣ) instead of an etymological *e, *ę (“pseudoyat”) strongly
suggest that at the beginning of the 15th century in Novo Brdo the “ekavian”
pronunciation of the yat as [e] already prevailed. In this regard a number of
matches between the CT and the LT, where ѣ is transliterated as æ, proves the
presence of some “ekavisms” and “pseuodoyats” in the protograph, but on the
other hand there are numerous instances of an etymological yat preserved in
the LT, but substituted with e in the CT. In such cases we may assume that the
LT preserves the original spelling whereas the “ekavian” form of the CT slipped
subsequently in the manuscript tradition, and that in the protograph the yat must have been used more correctly than in the CT, especially in the cases where it was
distinctive; e.g. the verb osvet‑iti in the CT was misunderstood as ‘to sanctify,
to take revenge’ (*obsvętiti), but the LT has osvæt‑iti, i.e. *obsvětiti ‘to light up’,
which in the context makes full sense. Curiously enough, the occurrence of the
non-etymological yat in the LT turned out to be considerably higher than in the
CT, which can be variously interpreted on a case‑by‑case basis. Perhaps in the lost
Cyrillic original of the LT more instances of the “pseudoyat” than in the CT had
been found, some of them possibly going back to the protograph, but it is difficult
to avoid the impression that the transliterator himself occasionally substituted æ
for an e of his source. There are indications that he was a speaker of the “jekavian”
dialect, where ě had resulted in (i)je, most probably one of the Bosnian Franciscans
who were active in Ćiprovci during the 17th century. His dialectal background
emerges in the rendering with the digraph for ě the cluster [i̯e], e.g. æ several
times for je ‘is’, which could hardly have been written *ѣ in the Cyrillic manuscript
he had before him. The rest of the “pseudoyats” in the LT might be explained as
hypercorrection errors caused by the scribe’s innate Sprachgefühl having become
uncertain after a long stay in the Serbian‑Bulgarian border area where the ekavian
Torlak dialect was spoken.
It has been observed that the language of the MC shows a close affinity with
the dialect of the Krashovani in Roman Banat, who migrated thither at the end
of the Middle Ages from North East Serbia, in whose speech the yat preserves its
phonological identity as an [ẹ] pronounced closer than [e] <*e, *ę. This suggests
that the local idiom of Novo Brdo originally may have belonged to a dialectal
area in which the yat was preserved and that it only subsequently underwent a
thorough ekavisation, as well as a reduction of the nominal inflection, which
are the main innovative developments of the Prizren‑Timok dialect. The former
development must have advanced there in the early 15th century, judging by the
ekavisms traceable back to the protograph, but probably not yet completed at the
time, because it is hard to believe that the regular uses of the yat common to
both transcripts of the MC, that are much more numerous, reflect exclusively the
literacy of its compilers.
Unlike our analysis of the yat, that of l at the end of a syllable covered the
whole of the two transcripts, including their mutually non corresponding parts.
The main evidence is provided by the perfect active participle endings of the
masculine singular *‑alъ and *‑ilъ, frequently used in the periphrastic forms of
the perfect, the conditional and the futur II. In the modern subdialect of Prizren
and the South Morava they resulted in ‑a and ‑i(j)a respectively, and there are a
sufficient number of matches between the CT and the LT to assure us that this
development had been completed early enough to be reflected in the protograph
of the MC. The instances of ‑io < *‑ilъ are equally numerous, but limited to the
LT, where they most probably are the transliterator’s slips of the pen explainable
by his dialectal background. The forms with a non‑vocalised ‑l occur in both
transcripts only sporadically; rather than conveying facts of the living language, they demonstrate an occasional observance of the literary norm. Another group
of examples relevant to the vocalisation of l in the MC consists of a set of the
mining terms borrowed from Middle High German. It gives a more complex
picture, with al > a in vaturk < waltwoærk ‘a furnace worker’ and il >i(j)a in
smiačar < MHG smelzer ‘smelter’, but, on the other hand, we have instances of l > o
in pšteonati < bestellen [pʃteln] ‘to work’, štona (besides štolna, štovna) ‘mining
gallery’ (in both transcripts), hvaočar < MHG val(t)schære ‘forger’ (in LT only).
It appears that the mining terminology of Novo Brdo (literally ‘new hill’, a calque
of MHG niuberc ‘new mine’, berc meaning both ‘hill’ and ‘mine’) was influenced
by the older mining centres of medieval Serbia, wherefrom experts in mining law
gathered to compile the MC. In particular, the form smijačar seems to be a local
adaptation of the jekavian šmiočar which is read in the Turkish translation, where
MHG e was substituted with ě and subsequently developed into i before a vowel.
In the dialectal area where the yat survives as an [ẹ], which is today limited to a
part of North Western Serbia but in the Middle Ages was more extended towards
East and South, it is preserved also before o < l, e.g. dẹ̏o ‘part’ < *dělъ (in the speech
of Novo Brdo deja, see above); yet the same form is found in an article of the LT
missing in the CT (written dæo; it recurs as дѣѡ in a Cyrillic act from 1457). Thus
it seems that the language of the CT, while largely based on the local tongue of
Novo Brdo, included admixtures from other Old Serbian dialects, to be found
especially in the mining terminology of German origin, which together with the
miners migrated from one mine to another, but also in some words belonging to
the Slavic inherited lexicon. Of course, this is only a preliminary assumption. One
should bear in mind that we reported here on a work in progress; hopefully, our
further research will bring new insights leading to better founded conclusions.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности, Београд : Институт за српски језик САНУ, Косовска Митровица : Филозофски факултет Универзитета у Приштини",
journal = "Резултати досадашњих и правци будућих истраживања српских народних говора Косова и Метохије",
title = "Прилог историји српских говора на подручју Косова и Метохије, A Contribution to the History of Serbian Dialects in the Kosovo-Metohija Region, К истории сербских говоров Косова и Метохии",
pages = "33-58",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13024"
}
Лома, А. Б.,& Степановић, Ж. Д.. (2021). Прилог историји српских говора на подручју Косова и Метохије. in Резултати досадашњих и правци будућих истраживања српских народних говора Косова и Метохије
Београд : Српска академија наука и уметности., 33-58.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13024
Лома АБ, Степановић ЖД. Прилог историји српских говора на подручју Косова и Метохије. in Резултати досадашњих и правци будућих истраживања српских народних говора Косова и Метохије. 2021;:33-58.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13024 .
Лома, Александар Б., Степановић, Жељко Д., "Прилог историји српских говора на подручју Косова и Метохије" in Резултати досадашњих и правци будућих истраживања српских народних говора Косова и Метохије (2021):33-58,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13024 .

Српски Рјечник (1818) и Nowy słownik kieszonkowy Polsko Niemiecko Francuzki (1805)

Степановић, Жељко Д.

(Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет, 2019)

TY  - JOUR
AU  - Степановић, Жељко Д.
PY  - 2019
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9928
AB  - This paper presents the Serbian Dictionary, written by Vuk Stefanović Karadžić, in context of
the Polish lexicography at the beginning of the XIX century. A short overview of history of the Polish
lexicography from its beginning until the end of the XIX centuryis given. The connections between Vuk
S. Karadžić and Polish philologist and lexicographers are presented too. The central part of this paper is
comparison and lexicographic analysis in the Serbian Dictionary (1818) and the Nowy słownik kieszonkowy
polsko‑niemiecko‑francuzki, published anonymously (1805). The structure of the lexis in these two
dictionaries is also compared.
AB  - Рад се бави приказивањем Вуковог Српског рјечника у контексту пољске лексикографије с почетка XIX века. Најпре се представља кратак преглед историје пољске лексикографије од њених почетака до краја XIX века. Затим се осврће на везе Вука са пољским
филолозима и лексикографима. Централни део рада представља поређење и анализа
лексикографске обраде у Српском рјечнику (1818) и анонимно објављеном пољском речнику Nowy słownik kieszonkowy polsko‑niemiecko‑francuzki (1805). Такође се пореди структура обухваћене лексике у наведеним речницима.
PB  - Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет
T2  - Српски језик, књижевност, уметност : Вуков Српски рјечник и 200 година савременог српског језика : Књ. 1
T1  - Српски Рјечник (1818) и Nowy słownik kieszonkowy Polsko Niemiecko Francuzki (1805)
T1  - The Serbian Dictionary (1818) and Nowy Słownik Kieszonkowy Polsko Niemiecko Francuzki (1805)
SP  - 157
EP  - 167
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9928
ER  - 
@article{
author = "Степановић, Жељко Д.",
year = "2019",
abstract = "This paper presents the Serbian Dictionary, written by Vuk Stefanović Karadžić, in context of
the Polish lexicography at the beginning of the XIX century. A short overview of history of the Polish
lexicography from its beginning until the end of the XIX centuryis given. The connections between Vuk
S. Karadžić and Polish philologist and lexicographers are presented too. The central part of this paper is
comparison and lexicographic analysis in the Serbian Dictionary (1818) and the Nowy słownik kieszonkowy
polsko‑niemiecko‑francuzki, published anonymously (1805). The structure of the lexis in these two
dictionaries is also compared., Рад се бави приказивањем Вуковог Српског рјечника у контексту пољске лексикографије с почетка XIX века. Најпре се представља кратак преглед историје пољске лексикографије од њених почетака до краја XIX века. Затим се осврће на везе Вука са пољским
филолозима и лексикографима. Централни део рада представља поређење и анализа
лексикографске обраде у Српском рјечнику (1818) и анонимно објављеном пољском речнику Nowy słownik kieszonkowy polsko‑niemiecko‑francuzki (1805). Такође се пореди структура обухваћене лексике у наведеним речницима.",
publisher = "Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет",
journal = "Српски језик, књижевност, уметност : Вуков Српски рјечник и 200 година савременог српског језика : Књ. 1",
title = "Српски Рјечник (1818) и Nowy słownik kieszonkowy Polsko Niemiecko Francuzki (1805), The Serbian Dictionary (1818) and Nowy Słownik Kieszonkowy Polsko Niemiecko Francuzki (1805)",
pages = "157-167",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9928"
}
Степановић, Ж. Д.. (2019). Српски Рјечник (1818) и Nowy słownik kieszonkowy Polsko Niemiecko Francuzki (1805). in Српски језик, књижевност, уметност : Вуков Српски рјечник и 200 година савременог српског језика : Књ. 1
Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет., 157-167.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9928
Степановић ЖД. Српски Рјечник (1818) и Nowy słownik kieszonkowy Polsko Niemiecko Francuzki (1805). in Српски језик, књижевност, уметност : Вуков Српски рјечник и 200 година савременог српског језика : Књ. 1. 2019;:157-167.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9928 .
Степановић, Жељко Д., "Српски Рјечник (1818) и Nowy słownik kieszonkowy Polsko Niemiecko Francuzki (1805)" in Српски језик, књижевност, уметност : Вуков Српски рјечник и 200 година савременог српског језика : Књ. 1 (2019):157-167,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9928 .

Поствербали с основом (-)бор- од континуаната псл. глагола *bьrati у српском језику

Степановић, Жељко Д.

(Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет, 2015)

TY  - CONF
AU  - Степановић, Жељко Д.
PY  - 2015
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/4584
AB  - У овом раду анализираће се и поствербали с основом (‑)бор‑ изведени од глагола бра-
ти и његових префигираних облика у српском језику: бора, збор, избор, набор, одбор итд.
Такође, биће дат осврт и на изведенице од тих поствербала: борати, зборити, изборка
итд. Лексеме ће бити ексцерпиране како из књижевног језика тако и из дијалеката. Циљ
рада је да се изврши семантичка анализа наведене лексике, односно да се утврди у коли-
кој мери се поклапа семантика изабраних глагола и њихових поствербала, и постоје ли
нова значења.
AB  - В работе рассматривается проблема отглагольных существительных с основой (-)бор-,
производные от глагола брати и его префиксных форм в сербском языке: бора, збор, избор,
набор, одбор и т.д. Также мы будем принимать во внимание производные от этих отглагольных существительных: борати, зборити, изборка и т. д. Лексемы будут взяты как из литературного языка, так и из диалектов. Целью данной работы является семантический анализ приведенной лексики, то есть определение, в какой мере совпадает семантика выбранных глаголов и их отглагольных существительных, а также существуют ли их новые значения.
PB  - Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет
C3  - Савремена проучавања језика и књижевности
T1  - Поствербали с основом (-)бор- од континуаната псл. глагола *bьrati у српском језику
SP  - 15
EP  - 22
VL  - 6
IS  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4584
ER  - 
@conference{
author = "Степановић, Жељко Д.",
year = "2015",
abstract = "У овом раду анализираће се и поствербали с основом (‑)бор‑ изведени од глагола бра-
ти и његових префигираних облика у српском језику: бора, збор, избор, набор, одбор итд.
Такође, биће дат осврт и на изведенице од тих поствербала: борати, зборити, изборка
итд. Лексеме ће бити ексцерпиране како из књижевног језика тако и из дијалеката. Циљ
рада је да се изврши семантичка анализа наведене лексике, односно да се утврди у коли-
кој мери се поклапа семантика изабраних глагола и њихових поствербала, и постоје ли
нова значења., В работе рассматривается проблема отглагольных существительных с основой (-)бор-,
производные от глагола брати и его префиксных форм в сербском языке: бора, збор, избор,
набор, одбор и т.д. Также мы будем принимать во внимание производные от этих отглагольных существительных: борати, зборити, изборка и т. д. Лексемы будут взяты как из литературного языка, так и из диалектов. Целью данной работы является семантический анализ приведенной лексики, то есть определение, в какой мере совпадает семантика выбранных глаголов и их отглагольных существительных, а также существуют ли их новые значения.",
publisher = "Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет",
journal = "Савремена проучавања језика и књижевности",
title = "Поствербали с основом (-)бор- од континуаната псл. глагола *bьrati у српском језику",
pages = "15-22",
volume = "6",
number = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4584"
}
Степановић, Ж. Д.. (2015). Поствербали с основом (-)бор- од континуаната псл. глагола *bьrati у српском језику. in Савремена проучавања језика и књижевности
Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет., 6(1), 15-22.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4584
Степановић ЖД. Поствербали с основом (-)бор- од континуаната псл. глагола *bьrati у српском језику. in Савремена проучавања језика и књижевности. 2015;6(1):15-22.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4584 .
Степановић, Жељко Д., "Поствербали с основом (-)бор- од континуаната псл. глагола *bьrati у српском језику" in Савремена проучавања језика и књижевности, 6, no. 1 (2015):15-22,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4584 .

Основе *bьr-, *ber-, *bir- и *bor- у стандардном српском и словеначком језику

Степановић, Жељко Д.

(Budapest : Eötvös Loránd University, Faculty of Humanities, Institute of Slavonic and Baltic Philology, 2014)

TY  - CONF
AU  - Степановић, Жељко Д.
PY  - 2014
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/4582
AB  - This paper analyzes words from Proto-Slavic roots *bьr-, *ber-, *bir- and *bor- in standard Serbian and standard Slovene. The lexemes are taken from Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika and Slovar slovenskega knjižnega jezika. The aim of the research is to analyze the semantic range of the chosen lexicon which is divided into several semantic domains.
PB  - Budapest : Eötvös Loránd University, Faculty of Humanities, Institute of Slavonic and Baltic Philology
C3  - Fiatal Szlavisták Budapesti Nemzetközi Konferenciája III
T1  - Основе *bьr-, *ber-, *bir- и *bor- у стандардном српском и словеначком језику
SP  - 253
EP  - 256
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4582
ER  - 
@conference{
author = "Степановић, Жељко Д.",
year = "2014",
abstract = "This paper analyzes words from Proto-Slavic roots *bьr-, *ber-, *bir- and *bor- in standard Serbian and standard Slovene. The lexemes are taken from Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika and Slovar slovenskega knjižnega jezika. The aim of the research is to analyze the semantic range of the chosen lexicon which is divided into several semantic domains.",
publisher = "Budapest : Eötvös Loránd University, Faculty of Humanities, Institute of Slavonic and Baltic Philology",
journal = "Fiatal Szlavisták Budapesti Nemzetközi Konferenciája III",
title = "Основе *bьr-, *ber-, *bir- и *bor- у стандардном српском и словеначком језику",
pages = "253-256",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4582"
}
Степановић, Ж. Д.. (2014). Основе *bьr-, *ber-, *bir- и *bor- у стандардном српском и словеначком језику. in Fiatal Szlavisták Budapesti Nemzetközi Konferenciája III
Budapest : Eötvös Loránd University, Faculty of Humanities, Institute of Slavonic and Baltic Philology., 253-256.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4582
Степановић ЖД. Основе *bьr-, *ber-, *bir- и *bor- у стандардном српском и словеначком језику. in Fiatal Szlavisták Budapesti Nemzetközi Konferenciája III. 2014;:253-256.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4582 .
Степановић, Жељко Д., "Основе *bьr-, *ber-, *bir- и *bor- у стандардном српском и словеначком језику" in Fiatal Szlavisták Budapesti Nemzetközi Konferenciája III (2014):253-256,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4582 .

Глаголи од основа *bьr- (*ber-) и *bir- у српским и словеначким дијалектима

Степановић, Жељко Д.

(Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет, 2014)

TY  - CONF
AU  - Степановић, Жељко Д.
PY  - 2014
UR  - 978-86-85991-60-8
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/4583
AB  - У раду су анализирани глаголи од основа *bьr- (*ber-) и *bir- у српским и словеначким
дијалектима. Ексцерпирани су релевантни дијалекатски речници и збирке речи српског
и словеначког језика. Циљ рада је да се покаже семантички потенцијал изабране лексике.
Резултати су показали да се, осим значења „читати“, карактеристичног за словеначки је-
зик, основна значења јављају и у српским и у словеначким дијалектима.
AB  - This paper analyzes verbs from Proto-Slavic roots *bьr- (*ber-) and *bir- in Serbian and Slovene
Dialects. The lexemes are taken from relevant vernacular dictionaries and word lists of Serbian and Slovene languages. The aim of the research is to analyze the semantic range of the chosen lexicon. The results show that, apart the meaning „to read“, characteristic for Slovene language, basic meanings appear in both Serbian and Slovene dialects.
PB  - Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет
C3  - Савремена проучавања језика и књижевности
T1  - Глаголи од основа *bьr- (*ber-) и *bir- у српским и словеначким дијалектима
SP  - 27
EP  - 37
VL  - 5
IS  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4583
ER  - 
@conference{
author = "Степановић, Жељко Д.",
year = "2014",
abstract = "У раду су анализирани глаголи од основа *bьr- (*ber-) и *bir- у српским и словеначким
дијалектима. Ексцерпирани су релевантни дијалекатски речници и збирке речи српског
и словеначког језика. Циљ рада је да се покаже семантички потенцијал изабране лексике.
Резултати су показали да се, осим значења „читати“, карактеристичног за словеначки је-
зик, основна значења јављају и у српским и у словеначким дијалектима., This paper analyzes verbs from Proto-Slavic roots *bьr- (*ber-) and *bir- in Serbian and Slovene
Dialects. The lexemes are taken from relevant vernacular dictionaries and word lists of Serbian and Slovene languages. The aim of the research is to analyze the semantic range of the chosen lexicon. The results show that, apart the meaning „to read“, characteristic for Slovene language, basic meanings appear in both Serbian and Slovene dialects.",
publisher = "Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет",
journal = "Савремена проучавања језика и књижевности",
title = "Глаголи од основа *bьr- (*ber-) и *bir- у српским и словеначким дијалектима",
pages = "27-37",
volume = "5",
number = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4583"
}
Степановић, Ж. Д.. (2014). Глаголи од основа *bьr- (*ber-) и *bir- у српским и словеначким дијалектима. in Савремена проучавања језика и књижевности
Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет., 5(1), 27-37.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4583
Степановић ЖД. Глаголи од основа *bьr- (*ber-) и *bir- у српским и словеначким дијалектима. in Савремена проучавања језика и књижевности. 2014;5(1):27-37.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4583 .
Степановић, Жељко Д., "Глаголи од основа *bьr- (*ber-) и *bir- у српским и словеначким дијалектима" in Савремена проучавања језика и књижевности, 5, no. 1 (2014):27-37,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4583 .

Називи објеката за смештај и прераду намирница, житарица, крмних и других биљака у Речнику српских говора Војводине

Степановић, Жељко Д.

(Нови Сад : Филозофски факултет, 2014)

TY  - CONF
AU  - Степановић, Жељко Д.
PY  - 2014
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/4581
AB  - This paper analyzes names of objects for keeping and processing foodstuff, grains,
forages and other plants. The lexemes are taken from the Rečnik srpskih govora
Vojvodine. The aim of the research is to analyze the structure and to check the
status of the chosen lexical items in contemporary Serbian within the framework
of one vernacular system (consisting of two dialects – Šumadija-Vojvodina and
Smederevo-Vršac). The chosen lexicon is divided into 5 categories based on the
theory of semantic fields: ‘objects for keeping foodstuff’, ‘objects for processing
foodstuff’, ‘objects for keeping grains’, ‘objects for processing grains’, and
‘objects for keeping and processing forages and other plants’. In addition to
the lexical semantic analysis, a morphological (diachronic and synchronic) and
etymological analysesare also conducted.
PB  - Нови Сад : Филозофски факултет
C3  - Konteksti
T1  - Називи објеката за смештај и прераду намирница, житарица, крмних и других биљака у Речнику српских говора Војводине
SP  - 241
EP  - 254
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4581
ER  - 
@conference{
author = "Степановић, Жељко Д.",
year = "2014",
abstract = "This paper analyzes names of objects for keeping and processing foodstuff, grains,
forages and other plants. The lexemes are taken from the Rečnik srpskih govora
Vojvodine. The aim of the research is to analyze the structure and to check the
status of the chosen lexical items in contemporary Serbian within the framework
of one vernacular system (consisting of two dialects – Šumadija-Vojvodina and
Smederevo-Vršac). The chosen lexicon is divided into 5 categories based on the
theory of semantic fields: ‘objects for keeping foodstuff’, ‘objects for processing
foodstuff’, ‘objects for keeping grains’, ‘objects for processing grains’, and
‘objects for keeping and processing forages and other plants’. In addition to
the lexical semantic analysis, a morphological (diachronic and synchronic) and
etymological analysesare also conducted.",
publisher = "Нови Сад : Филозофски факултет",
journal = "Konteksti",
title = "Називи објеката за смештај и прераду намирница, житарица, крмних и других биљака у Речнику српских говора Војводине",
pages = "241-254",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4581"
}
Степановић, Ж. Д.. (2014). Називи објеката за смештај и прераду намирница, житарица, крмних и других биљака у Речнику српских говора Војводине. in Konteksti
Нови Сад : Филозофски факултет., 241-254.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4581
Степановић ЖД. Називи објеката за смештај и прераду намирница, житарица, крмних и других биљака у Речнику српских говора Војводине. in Konteksti. 2014;:241-254.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4581 .
Степановић, Жељко Д., "Називи објеката за смештај и прераду намирница, житарица, крмних и других биљака у Речнику српских говора Војводине" in Konteksti (2014):241-254,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4581 .

Називи објеката за смештај животиња у Речнику српских говора Војводине

Степановић, Жељко Д.

(Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет, 2013)

TY  - CONF
AU  - Степановић, Жељко Д.
PY  - 2013
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/4580
AB  - У раду су анализирани називи објеката за смештај животиња. Ексцерпиран је Речник
српских говора Војводине. Циљ рада била је анализа структуре и провера статуса изабра-
не лексике у савременом српском језику. На основу теорије семантичких поља називи су
распоређени у 4 таква поља: објекти за смештај крупне стоке, објекти за смештај ситне
стоке, објекти за смештај птица и објекти за смештај пчела. Поред лексичко‑семантичке
анализе, урађене су творбена (и на синхронијском и на дијахронијском плану) и етимо-
лошка анализа.
AB  - In diesem Beitrag werden die Namen der Unterkünfte von Tieren analysiert. Rečnik srpskih govora
Vojvodine wurde dafür herangezogen. Das Ziel des Beitrags besteht in der Analyse der Struktur sowie der Nachprüfung des Status der Lexik in der serbischen Gegenwartssprache. Auf der Basis der Theorie über die semantischen Felder werden die Namen der Tierbehausungen in vier Bereiche eingeteilt: 1. Unterkünfte von Großvieh, 2. von Kleinvieh, 3. von Vögeln und 4. von Bienen. Neben einer lexikalisch-semantischen Analyse werden auch etymolgische Aspekte betrachtet, sowie diachronische und synchronische Wortbildungsprozesse untersucht.
PB  - Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет
C3  - Савремена проучавања језика и књижевности
T1  - Називи објеката за смештај животиња у Речнику српских говора Војводине
SP  - 77
EP  - 89
VL  - 4
IS  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4580
ER  - 
@conference{
author = "Степановић, Жељко Д.",
year = "2013",
abstract = "У раду су анализирани називи објеката за смештај животиња. Ексцерпиран је Речник
српских говора Војводине. Циљ рада била је анализа структуре и провера статуса изабра-
не лексике у савременом српском језику. На основу теорије семантичких поља називи су
распоређени у 4 таква поља: објекти за смештај крупне стоке, објекти за смештај ситне
стоке, објекти за смештај птица и објекти за смештај пчела. Поред лексичко‑семантичке
анализе, урађене су творбена (и на синхронијском и на дијахронијском плану) и етимо-
лошка анализа., In diesem Beitrag werden die Namen der Unterkünfte von Tieren analysiert. Rečnik srpskih govora
Vojvodine wurde dafür herangezogen. Das Ziel des Beitrags besteht in der Analyse der Struktur sowie der Nachprüfung des Status der Lexik in der serbischen Gegenwartssprache. Auf der Basis der Theorie über die semantischen Felder werden die Namen der Tierbehausungen in vier Bereiche eingeteilt: 1. Unterkünfte von Großvieh, 2. von Kleinvieh, 3. von Vögeln und 4. von Bienen. Neben einer lexikalisch-semantischen Analyse werden auch etymolgische Aspekte betrachtet, sowie diachronische und synchronische Wortbildungsprozesse untersucht.",
publisher = "Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет",
journal = "Савремена проучавања језика и књижевности",
title = "Називи објеката за смештај животиња у Речнику српских говора Војводине",
pages = "77-89",
volume = "4",
number = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4580"
}
Степановић, Ж. Д.. (2013). Називи објеката за смештај животиња у Речнику српских говора Војводине. in Савремена проучавања језика и књижевности
Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет., 4(1), 77-89.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4580
Степановић ЖД. Називи објеката за смештај животиња у Речнику српских говора Војводине. in Савремена проучавања језика и књижевности. 2013;4(1):77-89.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4580 .
Степановић, Жељко Д., "Називи објеката за смештај животиња у Речнику српских говора Војводине" in Савремена проучавања језика и књижевности, 4, no. 1 (2013):77-89,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4580 .