@article{
author = "Žakula, Sonja and Matić, Uroš",
year = "2023",
abstract = "Considering that mythology and storytelling are an integral part of the human
experience, in this paper we will take a look at contemporary iterations of
certain archetypal myths. While the authors do not espouse the idea that
“science fiction is the mythology of modern society”, we believe that there
is something to be said about popular culture as a medium of narrative
transmission in post-industrialist society. In this sense, the paper analyses
the utilization of origin myths in post-apocalyptic science fiction movies:
Waterworld (1995), The Matrix franchise (four installments 1999–2021),
Wall-E (2008), the Mad Max franchise (four installments 1979–2015), among
others. Common to all of these narratives is that they are set after a global
catastrophe that frames the “Earth before” as a paradise that was lost due to
human agency. Some of these narratives also feature a search for the remnants
of that lost world (most notably Waterworld and Mad Max: Fury Road), as
well as “lesser” origin myths that pertain to groups of survivors themselves (e.g. Mad Max: Beyond Thunderdome). In the context of current debates on
the Anthropocene, an era rapidly leading towards a global catastrophe, and
following Donna Haraway’s work on storytelling, we believe that the act of
telling these stories, and the ways in which they are told is of vital importance
if we, as a species, are to survive. Furthermore, post-apocalyptic science fiction
offers not only a warning but also possible outcomes exemplified through
new, emerging and different naturecultures. These naturecultures range from
the emergence of new and better adept bodies of a minority (which triggers
stigma), to bodies which are increasingly dependent on other actants, e.g., AI.
We argue that within the genre of science fiction these novel postapocalyptic
naturecultures are framed as imperfect, and that such framing strengthens
the myth of Earth before the apocalypse as a lost paradise. Consequently,
posthumanist bodies are seen in a Biblical manner as bodies “after the Fall”,
rather than as bodies which have not only the potential to survive but also to
prevent the catastrophe., Будући да су митологија и приповедање интегрални део људског искуства, у овом раду ћемо се позабавити савременим итерацијама одређених архетипских митова. Иако аутори не прихватају у потпуности идеју
да је „научна фантастика митологија модерног друштва“, мислимо да је у
антрополошким проучавањима важно узети у обзир популарну културу
као медиј трансмисије наратива у постиндустријском друштву. У складу
са тим, у овом раду ћемо анализирати коришћење митова о пореклу у
научнофантастичним филмовима на тему постапокалипсе: Waterworld
(1995), The Matrix франшизи (четири наставка 1999–2021), Wall-E (2008),
и Mad Max франшизи (четири наставка 1979–2015), између осталих.
Заједничко за све ове наративе је да је радња смештена након глобалне катастрофе која „Земљу некада“ представља као рај који је изгубљен
услед људског деловања. Неки од ових наратива такође укључују потрагу за остацима тог изгубљеног света (нарочито Waterworld и Mad Max:
Fury Road), као и „мање“ митове о пореклу који се односе на одређене
групе преживелих (нпр. Mad Max: Beyond Thunderdome). У контексту савремених дебата о Антропоцену, ери која убрзано води ка глобалној катастрофи, и следећи радове Доне Харавеј о приповедању, верујемо да су чинови причања оваквих прича, и начини на које се оне причају од
животне важности ако, као врста, мислимо да преживимо. Надаље, постапокалиптични СФ нуди не само упозорење већ и могућа разрешења
ситуације на примерима нових, различитих природакултура које се помаљају. Ове природакултуре варирају – од настанка нових и боље прилагођених тела мањине (што изазива стигму), до тела која све више зависе
од различитих актаната, нпр. вештачке интелигенције. Сматрамо да су
у оквиру жанра научне фантастике ове нове постапокалиптичне природакултуре представљене као несавршене, а да овакво представљање
оснажује мит о Земљи пре апокалипсе као изгубљеном рају. Сходно томе, постхумана тела су виђена кроз библијску призму као тела „након
Пада“, а не као тела која не само да имају потенцијал да преживе већ и
да спрече катастрофу.",
publisher = "Београд : Етнографски институт САНУ / Belgrade : Institute of Ethnography SASA",
journal = "Гласник Етнографског института САНУ / Bulletin of the Institute of Ethnography SASA",
title = "The Motif of the “Lost Paradise” in Blockbuster Films Set in the Post-Apocalypse, Мотив „изгубљеног раја“ у блокбастерима на тему постапокалипсе",
pages = "117-136",
volume = "71",
number = "3",
doi = "10.2298/GEI2303115Z",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16096"
}
