Миљковић, Бојан

Link to this page

Authority KeyName Variants
5d225062-6ec1-4e0d-89a4-90234a3fd792
  • Миљковић, Бојан (10)
Projects

Author's Bibliography

Нарочито поштоване иконе у средњовековној Србији / Highly venerated icons in medieval Serbia

Миљковић, Бојан

(Beograd : Filozofski fakultet - Institut za istoriju umetnosti, 2020)

TY  - JOUR
AU  - Миљковић, Бојан
PY  - 2020
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12206
AB  - У средњовековну Србију из Византије су пренети и оби чаји указивања поштовања појединим сликама у чију 
се исцелитељску и заштитничку моћ веровало. Нај чешће је реч о Богородичиним иконама, од којих су неке 
и данас предмет култа. О постојању других сазнаје се 
из ликовних и писаних сведочанстава. Топонимски епи тети исписани на њиховим копијама најсигурнији су 
доказ поштовања које су уживале. Могу се поделити у 
три групе – најпознатије сликане светиње Цариграда и 
Солуна, затим нарочито поштоване иконе у местима 
која су ширењем српске државе у средњем веку постала 
њен саставни део и, напослетку, оне чији је култ извор но српски
AB  - The custom of venerating images that are believed to have 
healing and protective powers also made its way to Serbia 
from Byzantium. These images were usually icons of the 
Virgin, some of which continue to be objects of cult even today. Others are known to us from visual and written testimonies. The toponymic epithets inscribed on their copies are 
the most reliable proof of the veneration they once enjoyed. 
These images can be classified into three groups: the most 
famous sacred images of Constantinople and Thessalonike; 
icons highly venerated in places that became part of the medieval Serbian state during its expansion; and finally, those 
whose cult originated in Serbia itself.
PB  - Beograd : Filozofski fakultet - Institut za istoriju umetnosti
T2  - Зограф
T1  - Нарочито поштоване иконе у средњовековној Србији / Highly venerated icons in medieval Serbia
SP  - 127
EP  - 156
VL  - 44
DO  - 10.2298/ZOG2044127M
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12206
ER  - 
@article{
author = "Миљковић, Бојан",
year = "2020",
abstract = "У средњовековну Србију из Византије су пренети и оби чаји указивања поштовања појединим сликама у чију 
се исцелитељску и заштитничку моћ веровало. Нај чешће је реч о Богородичиним иконама, од којих су неке 
и данас предмет култа. О постојању других сазнаје се 
из ликовних и писаних сведочанстава. Топонимски епи тети исписани на њиховим копијама најсигурнији су 
доказ поштовања које су уживале. Могу се поделити у 
три групе – најпознатије сликане светиње Цариграда и 
Солуна, затим нарочито поштоване иконе у местима 
која су ширењем српске државе у средњем веку постала 
њен саставни део и, напослетку, оне чији је култ извор но српски, The custom of venerating images that are believed to have 
healing and protective powers also made its way to Serbia 
from Byzantium. These images were usually icons of the 
Virgin, some of which continue to be objects of cult even today. Others are known to us from visual and written testimonies. The toponymic epithets inscribed on their copies are 
the most reliable proof of the veneration they once enjoyed. 
These images can be classified into three groups: the most 
famous sacred images of Constantinople and Thessalonike; 
icons highly venerated in places that became part of the medieval Serbian state during its expansion; and finally, those 
whose cult originated in Serbia itself.",
publisher = "Beograd : Filozofski fakultet - Institut za istoriju umetnosti",
journal = "Зограф",
title = "Нарочито поштоване иконе у средњовековној Србији / Highly venerated icons in medieval Serbia",
pages = "127-156",
volume = "44",
doi = "10.2298/ZOG2044127M",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12206"
}
Миљковић, Б.. (2020). Нарочито поштоване иконе у средњовековној Србији / Highly venerated icons in medieval Serbia. in Зограф
Beograd : Filozofski fakultet - Institut za istoriju umetnosti., 44, 127-156.
https://doi.org/10.2298/ZOG2044127M
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12206
Миљковић Б. Нарочито поштоване иконе у средњовековној Србији / Highly venerated icons in medieval Serbia. in Зограф. 2020;44:127-156.
doi:10.2298/ZOG2044127M
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12206 .
Миљковић, Бојан, "Нарочито поштоване иконе у средњовековној Србији / Highly venerated icons in medieval Serbia" in Зограф, 44 (2020):127-156,
https://doi.org/10.2298/ZOG2044127M .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12206 .

Непозната кћи Стефана Првовенчаног

Миљковић, Бојан

(Београд : Историјски институт, 2020)

TY  - CHAP
AU  - Миљковић, Бојан
PY  - 2020
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9220
AB  - Стефан Првовенчани је имао шесторо деце из три брака. На фресци опела његове треће супруге – краљице Ане – из сопоћанске унутрашње припрате, у првом плану, испред одра старе краљице, насликана је њена кћи непознатог имена, највероватније старија сестра ктитора Сопоћана, српског краља Стефана Уроша I. Опела савременика, сликана као зидни украс над њиховим гробовима, једна је од особености српске средњовековне уметности.
AB  - The opinion that Stefan married three times prevails in science. His first marriage with Eudokia, the niece of Byzantine emperor Isaac II Angelos, was concluded soon after the Battle of Morava, which took place in autumn 1190. Ten years later, by the end of 1201, the marriage was dissolved due to the infidelity of both spouses. The name and origin of Stefan’s second wife are not known. He got married for the third time in 1217 to Anna, the granddaughter of the then deceased doge of Venice Enrico Dandolo, and became king at the same time. Judging by the fresco of her funeral service in the narthex of the Sopoćani monastery, created around 1265, the queen outlived by more than three decades her husband, who died on 24 September 1227. The children born in these marriages and recorded in historical sources can be enumerated in the
following order – the first-born daughter of unknown name; the oldest son and Stefan’s successor Radoslav, who was the Serbian king from 1227 to 1233; Vladislav, the Serbian king from 1234 to 1243; Predislav, who was tonsured as monk Sava and served as the bishop of Hum and head of the Serbian Church from 1263 until his death in 1271; and Uroš, the Serbian king from 1243 to 1276. Based on the fresco in Sopoćani, Stefan’s second daughter of unknownname should be added to this list of five children.
In the first zone of the northern wall of the Sopoćani inner narthex, left to the door leading to the parekklesion of St Stephen, above the sarcophagus of the first Serbian queen of the Nemanjić dynasty, Anna, there is the fresco depicting her funeral service. Of the persons attending this event, it is possible to recognise without any doubt Anna’s son king Stefan Uroš I and his sons,
Anna’s grandsons, Dragutin and Milutin, and behind them their mother queen Helena. The funeral rite was served by a local Rascian bishop, depicted beside the deathbed of the queen-mother. Courtiers and the nobility of the Serbian king are portrayed right to the royal family and the serving archpriest. The mysterious grown-up female figure kneeling before the deathbed of the queenmother and kissing her left hand has created most dilemmas in science. Such
prominent place, in the foreground of the composition, certainly according to the wish of the patron, king Uroš, could be assigned only to his sister, probably the older one, i.e. the first-born child from Stefan’s third marriage, with Anna Dandolo. That Uroš had a sister is also indirectly testified by written historical sources, i.e. two charters of Hungarian kings which mention his brother-in-law. It should be borne in mind that the only daughter of king Uroš, Brnjača, never
got married as she is depicted in each of the preserved Nemanjić family trees, up to Dečani, and it has been rightly ascertained in science, a long time ago, that married female members are not presented in them. It could be only the husband of his sister, unknown by name.
PB  - Београд : Историјски институт
T2  - Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time
T1  - Непозната кћи Стефана Првовенчаног
T1  - An Unknown Daughter of Stefan the First-Crowned
SP  - 159
EP  - 184
VL  - 42
DO  - 10.34298/9788677431396.08
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9220
ER  - 
@inbook{
author = "Миљковић, Бојан",
year = "2020",
abstract = "Стефан Првовенчани је имао шесторо деце из три брака. На фресци опела његове треће супруге – краљице Ане – из сопоћанске унутрашње припрате, у првом плану, испред одра старе краљице, насликана је њена кћи непознатог имена, највероватније старија сестра ктитора Сопоћана, српског краља Стефана Уроша I. Опела савременика, сликана као зидни украс над њиховим гробовима, једна је од особености српске средњовековне уметности., The opinion that Stefan married three times prevails in science. His first marriage with Eudokia, the niece of Byzantine emperor Isaac II Angelos, was concluded soon after the Battle of Morava, which took place in autumn 1190. Ten years later, by the end of 1201, the marriage was dissolved due to the infidelity of both spouses. The name and origin of Stefan’s second wife are not known. He got married for the third time in 1217 to Anna, the granddaughter of the then deceased doge of Venice Enrico Dandolo, and became king at the same time. Judging by the fresco of her funeral service in the narthex of the Sopoćani monastery, created around 1265, the queen outlived by more than three decades her husband, who died on 24 September 1227. The children born in these marriages and recorded in historical sources can be enumerated in the
following order – the first-born daughter of unknown name; the oldest son and Stefan’s successor Radoslav, who was the Serbian king from 1227 to 1233; Vladislav, the Serbian king from 1234 to 1243; Predislav, who was tonsured as monk Sava and served as the bishop of Hum and head of the Serbian Church from 1263 until his death in 1271; and Uroš, the Serbian king from 1243 to 1276. Based on the fresco in Sopoćani, Stefan’s second daughter of unknownname should be added to this list of five children.
In the first zone of the northern wall of the Sopoćani inner narthex, left to the door leading to the parekklesion of St Stephen, above the sarcophagus of the first Serbian queen of the Nemanjić dynasty, Anna, there is the fresco depicting her funeral service. Of the persons attending this event, it is possible to recognise without any doubt Anna’s son king Stefan Uroš I and his sons,
Anna’s grandsons, Dragutin and Milutin, and behind them their mother queen Helena. The funeral rite was served by a local Rascian bishop, depicted beside the deathbed of the queen-mother. Courtiers and the nobility of the Serbian king are portrayed right to the royal family and the serving archpriest. The mysterious grown-up female figure kneeling before the deathbed of the queenmother and kissing her left hand has created most dilemmas in science. Such
prominent place, in the foreground of the composition, certainly according to the wish of the patron, king Uroš, could be assigned only to his sister, probably the older one, i.e. the first-born child from Stefan’s third marriage, with Anna Dandolo. That Uroš had a sister is also indirectly testified by written historical sources, i.e. two charters of Hungarian kings which mention his brother-in-law. It should be borne in mind that the only daughter of king Uroš, Brnjača, never
got married as she is depicted in each of the preserved Nemanjić family trees, up to Dečani, and it has been rightly ascertained in science, a long time ago, that married female members are not presented in them. It could be only the husband of his sister, unknown by name.",
publisher = "Београд : Историјски институт",
journal = "Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time",
booktitle = "Непозната кћи Стефана Првовенчаног, An Unknown Daughter of Stefan the First-Crowned",
pages = "159-184",
volume = "42",
doi = "10.34298/9788677431396.08",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9220"
}
Миљковић, Б.. (2020). Непозната кћи Стефана Првовенчаног. in Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time
Београд : Историјски институт., 42, 159-184.
https://doi.org/10.34298/9788677431396.08
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9220
Миљковић Б. Непозната кћи Стефана Првовенчаног. in Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time. 2020;42:159-184.
doi:10.34298/9788677431396.08
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9220 .
Миљковић, Бојан, "Непозната кћи Стефана Првовенчаног" in Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time, 42 (2020):159-184,
https://doi.org/10.34298/9788677431396.08 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9220 .

Чудотворна икона у Византији ; Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 20. фебруар 2018. године]

Максимовић, Љубомир; Марковић, Миодраг; Крсмановић, Бојана; Миљковић, Бојан; Вуксановић, Миро

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2019)

TY  - GEN
AU  - Максимовић, Љубомир
AU  - Марковић, Миодраг
AU  - Крсмановић, Бојана
AU  - Миљковић, Бојан
AU  - Вуксановић, Миро
PY  - 2019
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/11217
AB  - Чудотворна икона у Византији / Бојан Миљковић ; уредник Љубо мир Максимовић. – Београд : Византолошки институт САНУ, 2017.
и
Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 / уредници Љу бомир Максимовић, Бојана Крсмановић. – Београд : Византолошки 
институт САНУ, 2016.
Поздравна реч: академик Љубомир Максимовић, потпредседник 
САНУ. Говорили: дописни члан Миодраг Марковић, др Бојана Крсмановић, др Бојан Миљковић. У Београду, уторак 20. фебруар 2018. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Чудотворна икона у Византији ; Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 20. фебруар 2018. године]
SP  - 27
EP  - 40
VL  - 7
IS  - 7
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11217
ER  - 
@misc{
author = "Максимовић, Љубомир and Марковић, Миодраг and Крсмановић, Бојана and Миљковић, Бојан and Вуксановић, Миро",
year = "2019",
abstract = "Чудотворна икона у Византији / Бојан Миљковић ; уредник Љубо мир Максимовић. – Београд : Византолошки институт САНУ, 2017.
и
Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 / уредници Љу бомир Максимовић, Бојана Крсмановић. – Београд : Византолошки 
институт САНУ, 2016.
Поздравна реч: академик Љубомир Максимовић, потпредседник 
САНУ. Говорили: дописни члан Миодраг Марковић, др Бојана Крсмановић, др Бојан Миљковић. У Београду, уторак 20. фебруар 2018. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Чудотворна икона у Византији ; Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 20. фебруар 2018. године]",
pages = "27-40",
volume = "7",
number = "7",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11217"
}
Максимовић, Љ., Марковић, М., Крсмановић, Б., Миљковић, Б.,& Вуксановић, М.. (2019). Чудотворна икона у Византији ; Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 20. фебруар 2018. године]. in Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 7(7), 27-40.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11217
Максимовић Љ, Марковић М, Крсмановић Б, Миљковић Б, Вуксановић М. Чудотворна икона у Византији ; Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 20. фебруар 2018. године]. in Трибина Библиотеке САНУ. 2019;7(7):27-40.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11217 .
Максимовић, Љубомир, Марковић, Миодраг, Крсмановић, Бојана, Миљковић, Бојан, Вуксановић, Миро, "Чудотворна икона у Византији ; Зборник радова Византолошког института. Књ. 53 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 20. фебруар 2018. године]" in Трибина Библиотеке САНУ, 7, no. 7 (2019):27-40,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11217 .

Натписи манастира Хиландара. Том први : XIV-XVII век

Суботић, Гојко; Миљковић, Бојан; Дудић, Никола

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2019)

TY  - BOOK
AU  - Суботић, Гојко
AU  - Миљковић, Бојан
AU  - Дудић, Никола
PY  - 2019
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7124
AB  - Манастир  Хиландар,  најсложенија  и  нај­значајнија  целина  нашег  средњовековног  на­слеђа,  чува  не  само  разноврсне  изворе  о  свом  животу од краја XII века него и оне што сведоче о  непрекидној  градитељској  делатности  која  је,  унутар бедема и ван њих, поред главног храма, оставила  низ  параклиса  и  других  здања.  Ако  се  томе  додају  и  келије  у  Кареји  и  њеној  око­лини,  добија  се  широка  слика  манастира  чији  су  живот  пратили  натписи  различите  садржи­не  –  од  најједноставнијих,  неретко  само  једне  године,  до  веома  опширних,  махом  у  оквиру  зидног украса. Последњи, исписивани на мање постојаној подлози, лакше су бивали оштећени и  с  временом  су  губили  на  читкости,  а  увек  су  делили судбину здања у којима су се налазили. Свест  о  променама  и  могућност  да  се  из­ненада   изгубе   драгоцени   трагови   прошлости   наметале  су  обавезу  да  се  у  свакој  прилици  за­бележи и документује све оно што има вредност извора.  То  се  нарочито  односило  на  споменике  Свете Горе, који, с обзиром на природу духовне заједнице, нису били свима приступачни.
AB  - Le monastère de Chilandar, le plus vaste et re-marquable ensemble architectural s’inscrivant dans notre héritage médiéval, conserve un très riche ma-tériel qui nous renseigne sur son existence à comp-ter du XIIème siècle, dont, notamment, bien des traces écrites  qui  attestent  d’une  activité  de  construction  continue.  Celle-ci,  outre  l’église  principale,  a  laissé, tant  à  l’intérieur  qu’à  l’extérieur  de  ses  murs,  toute  une  série  de  chapelles  et  d’autres  édifices  divers.  Si  nous y ajoutons les cellules érigées à Karyès et dans ses environs, sur des possessions que saint Sava lui-même  a  rattachées  au  monastère,  nous  obtenons  l’image  d’un  établissement  dont  l’existence  est  ja-lonnée d’inscriptions de contenu très varié - depuis les  plus  simples,  se  limitant  souvent  à  la  seule  in-dication  d’une  année,  jusqu’à  d’autres,  plus  amples,  s’inscrivant  en  général  dans  le  cadre  d’une  décora-tion  peinte.  Les  toutes  dernières,  apposées  sur  des  supports de moindre qualité, ont davantage souffert du temps, en perdant, pour le moins, de leur lisibili-té, lorsqu’elles n’ont pas partagé le destin des édifices qui les abritaient.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности / Хиландарски одбор
T1  - Натписи манастира Хиландара. Том први : XIV-XVII век
T1  - Inscriptiones monasterii Chilandarici saeculorum XIV-XVII
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7124
ER  - 
@book{
author = "Суботић, Гојко and Миљковић, Бојан and Дудић, Никола",
year = "2019",
abstract = "Манастир  Хиландар,  најсложенија  и  нај­значајнија  целина  нашег  средњовековног  на­слеђа,  чува  не  само  разноврсне  изворе  о  свом  животу од краја XII века него и оне што сведоче о  непрекидној  градитељској  делатности  која  је,  унутар бедема и ван њих, поред главног храма, оставила  низ  параклиса  и  других  здања.  Ако  се  томе  додају  и  келије  у  Кареји  и  њеној  око­лини,  добија  се  широка  слика  манастира  чији  су  живот  пратили  натписи  различите  садржи­не  –  од  најједноставнијих,  неретко  само  једне  године,  до  веома  опширних,  махом  у  оквиру  зидног украса. Последњи, исписивани на мање постојаној подлози, лакше су бивали оштећени и  с  временом  су  губили  на  читкости,  а  увек  су  делили судбину здања у којима су се налазили. Свест  о  променама  и  могућност  да  се  из­ненада   изгубе   драгоцени   трагови   прошлости   наметале  су  обавезу  да  се  у  свакој  прилици  за­бележи и документује све оно што има вредност извора.  То  се  нарочито  односило  на  споменике  Свете Горе, који, с обзиром на природу духовне заједнице, нису били свима приступачни., Le monastère de Chilandar, le plus vaste et re-marquable ensemble architectural s’inscrivant dans notre héritage médiéval, conserve un très riche ma-tériel qui nous renseigne sur son existence à comp-ter du XIIème siècle, dont, notamment, bien des traces écrites  qui  attestent  d’une  activité  de  construction  continue.  Celle-ci,  outre  l’église  principale,  a  laissé, tant  à  l’intérieur  qu’à  l’extérieur  de  ses  murs,  toute  une  série  de  chapelles  et  d’autres  édifices  divers.  Si  nous y ajoutons les cellules érigées à Karyès et dans ses environs, sur des possessions que saint Sava lui-même  a  rattachées  au  monastère,  nous  obtenons  l’image  d’un  établissement  dont  l’existence  est  ja-lonnée d’inscriptions de contenu très varié - depuis les  plus  simples,  se  limitant  souvent  à  la  seule  in-dication  d’une  année,  jusqu’à  d’autres,  plus  amples,  s’inscrivant  en  général  dans  le  cadre  d’une  décora-tion  peinte.  Les  toutes  dernières,  apposées  sur  des  supports de moindre qualité, ont davantage souffert du temps, en perdant, pour le moins, de leur lisibili-té, lorsqu’elles n’ont pas partagé le destin des édifices qui les abritaient.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ, Београд : Српска академија наука и уметности / Хиландарски одбор",
title = "Натписи манастира Хиландара. Том први : XIV-XVII век, Inscriptiones monasterii Chilandarici saeculorum XIV-XVII",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7124"
}
Суботић, Г., Миљковић, Б.,& Дудић, Н.. (2019). Натписи манастира Хиландара. Том први : XIV-XVII век. 
Београд : Византолошки институт САНУ..
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7124
Суботић Г, Миљковић Б, Дудић Н. Натписи манастира Хиландара. Том први : XIV-XVII век. 2019;.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7124 .
Суботић, Гојко, Миљковић, Бојан, Дудић, Никола, "Натписи манастира Хиландара. Том први : XIV-XVII век" (2019),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7124 .

Semantra and Bells in Byzantium / Клепала и звона у Византији

Миљковић, Бојан

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2018)

TY  - JOUR
AU  - Миљковић, Бојан
PY  - 2018
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/6310
AB  - According to written sources, semantra were used to summon the faithful to prayer throughout the history of Byzantium, during more than one millennium. Semantra were first made exclusively of wood, while as of the mid-11th century some monasteries used three types of semantra – a small and big semantron made of wood, and the third, bronze semantron. Up until the Fourth Crusade, lay churches in Constantinople, including Hagia Sophia, as well as cathedral temples in the interior, maintained the ancient tradition of using wooden semantra only. The first reliable example of the use of bells originates from the mid-12th century. At a least hundred years earlier, they were brought to the Empire’s territory by traders from the Apennine peninsula for their places of worship. The erection of a high belfry in front of the Constantinople Great Church at the time of the Latin Empire had the decisive influence on the acceptance of bells after 1261, first in the liturgical practice of the capital, and then in the entire territory of the restored Empire under the Palaiologoi dynasty. The new practice did not uproot the older one – semantra continued to be used.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - Semantra and  Bells in Byzantium / Клепала и звона у Византији
SP  - 271
EP  - 303
VL  - 55
DO  - 10.2298/ZRVI1855271M
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6310
ER  - 
@article{
author = "Миљковић, Бојан",
year = "2018",
abstract = "According to written sources, semantra were used to summon the faithful to prayer throughout the history of Byzantium, during more than one millennium. Semantra were first made exclusively of wood, while as of the mid-11th century some monasteries used three types of semantra – a small and big semantron made of wood, and the third, bronze semantron. Up until the Fourth Crusade, lay churches in Constantinople, including Hagia Sophia, as well as cathedral temples in the interior, maintained the ancient tradition of using wooden semantra only. The first reliable example of the use of bells originates from the mid-12th century. At a least hundred years earlier, they were brought to the Empire’s territory by traders from the Apennine peninsula for their places of worship. The erection of a high belfry in front of the Constantinople Great Church at the time of the Latin Empire had the decisive influence on the acceptance of bells after 1261, first in the liturgical practice of the capital, and then in the entire territory of the restored Empire under the Palaiologoi dynasty. The new practice did not uproot the older one – semantra continued to be used.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "Semantra and  Bells in Byzantium / Клепала и звона у Византији",
pages = "271-303",
volume = "55",
doi = "10.2298/ZRVI1855271M",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6310"
}
Миљковић, Б.. (2018). Semantra and  Bells in Byzantium / Клепала и звона у Византији. in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 55, 271-303.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1855271M
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6310
Миљковић Б. Semantra and  Bells in Byzantium / Клепала и звона у Византији. in Зборник радова Византолошког института. 2018;55:271-303.
doi:10.2298/ZRVI1855271M
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6310 .
Миљковић, Бојан, "Semantra and  Bells in Byzantium / Клепала и звона у Византији" in Зборник радова Византолошког института, 55 (2018):271-303,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1855271M .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6310 .
1

Чудотворна икона у Византији

Миљковић, Бојан

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2017)

TY  - BOOK
AU  - Миљковић, Бојан
PY  - 2017
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/6329
AB  - Исконска потреба човека да види, или чак дотакне Бога, лежи у основи античке и византијске уметности, а веровања у свемогућност архетипа лако су била преносива на његове ликовне представе. Чудотворне иконе, сликане на дасци или зиду, јављају се у другој половини VI столећа и у континуитету могу пратити до пропасти Ромејског царства. Видљиви облици богослужења пред овим сликама, падање ничице на земљу, целивање, паљење кандила и тамјана, те ношење у литијама, неминовно су изазвали реакцију оног дела ране Цркве који је у овоме препознавао обожавање неживе твари, односно идолопоклонство, и почетком VIII столећа уз подршку царске власти довео до уништавања антропоморфних представа у сакралној уметности. Ипак, за дубоко укорењена схватања, наслеђена из антике, током сукоба који су дуже од једног столећа из темеља потресали Царство, пронађено је адекватно теолошко образложење засновано на оваплоћењу Господњем. Дефинитивна победа иконофила у својој суштини представља превагу хеленистичког културног наслеђа над аниконичним спиритуализмом унутар саме Цркве. Одабрани делови из хагиографских текстова и краћи састави о чудотворењу појединих икона, али и усмена сведочанства очевидаца о чудима која су се десила посредством слика, уврштени су међу званичне списе последњег васељенског сабора, отклонивши на тај начин сваку сумњу у њихово постојање. По најстаријим текстовима, веровања у натприродну моћ слика била су већ у рановизантијско доба широко распрострањена, да би најкасније почетком X столећа, стигла и до цариградског двора. Најпре као ратни трофеји, иконе врло брзо постају заштитнице владара на војним походима, а као предмети личне побожности појединих чланова владарског дома, већ средином XI столећа бивају отискиване на аверсима царског новца. Више је него симболична појава реплика најпоштованијих икона управо на номизмама које први пут у дотадашњој ромејској историји нису више коване од чистог злата, навештавајући почетак краја економске доминације Царства у ондашњем свету.1 Као у време слома Јустинијанове обнове,2 зебња пред неизвесном будућношћу под наследницима Василија II доводи до процвата веровања у натприродну моћ слика. Култови чудотворних икона били су обрнуто пропорционални реалној снази Царства, током целе његове историје. Свакако најпознатија легенда из средњевизантијског периода била је о Христовој представи која је јеврејском трговцу јемчила за новац позајмљен једном хришћанину. Августа Зоја, другорођена кћи Константина VIII, била је убеђена да лик Христа Антифонита може прозрети будуће догађаје. Изгледа да је још веће поштовање уживала икона Богородице Влахернске, када због изостанка њеног уобичајеног чуда петком, василевс Алексије I Комнин одлаже 1107. свој полазак у коначни обрачун са норманским завојевачима. Чак се веровало да и предмети који долазе у додир са чудотворним иконама имају исцелитељску моћ, попут катапетазме која је почетком XII века прекривала Христов мозаик над Бронзаним вратима царске палате, који је представљао симбол борбе против иконоклазма. Култ Богородице Одигитрије је у исто време потпуно оформљен, икона доживљавана као заштитница града, једном је седмично, сваког уторка, праћена свечаним литијама, проношена улицама Цариграда. По угледу на престоницу, и други ромејски градови, као Солун, Атина, Трајанопољ или Абидос, имају у ово доба своје иконе заштитнице. Да су неке од њих доживљаване и као државни паладијум, најречитије говори једна епизода уочи крсташког освајања Цариграда. Алексије V Мурзуфл је, утекавши у град после неуспелог покушаја пробоја латинске опсаде, морао да прикрије губитак обележја царске власти и скупоцене иконе Богородице, коју су до тада као јемца сигурне победе у војне походе носили ромејски владари, рекавши да су склоњене на сигурно место. Лаж је врло брзо била раскринкана, јер су крсташи у процесији с поносом пронели ненадано задобијене трофеје, тако да су их браниоци лако могли видети са зидина опсађеног града.3 Бројне легенде испредане око најпоштованијих цариградских икона за своју су последицу имале да је највећи број оних преносивих, за време полувековне латинске владавине, завршио у светилиштима на Западу. Једна од њих, Богородица Кириотиса, и данас је предмет култа, о чему на посредан начин сведочи и чињеница да се пре непуне четири деценије нашла на мети пљачкаша. Иако су је пола столећа држали у свом поседу, упркос папској анатеми, Млечани икону Одигитрије никада нису послали пут Венеције, што је само допринело развоју њеног култа у доба Палеолога. Од заштитнице престонице у претходном периоду, после 1261, постаје и паладијум Царства, о чему најречитије говоре њене бројне реплике, док је њен изглед несумњиво утицао на иконографски тип других, млађих чудотворних икона, попут Мати Божије Атинске, Портаитисе, Сумелитисе, Мавриотисе, Психосострије, Косинице, Артокосте или Кипарске Богомајке. Топонимски епитети указују на постојање култа чудотворне иконе и по правилу се исписују тек на њеним репликама.
AB  - The man’s primal need to see or even touch God lies in the essence of Antique and Byzantine art. Beliefs in the omnipotence of an archetype were easily transferable to its art presentations. Miracle-working icons, painted on board or wall, appeared in the second half of the 6th century and can be followed in continuity until the collapse of the Byzantine Empire. The visible forms of service before these images, prostrations, kissing, burning of icon lamps and incense, carrying in processions, inevitably caused the reaction of the part of the early Church which recognized in such acts the adoration of inanimate matter, i.e. idolatry. In the early 8th century, with the support of the imperial power, this led to the destruction of anthropomorphic presentations in sacral art. However, an adequate theological explanation, based on the incarnation of the Lord, was found for such deeply engrained beliefs, inherited from the Antiquity, during the conflicts which were shaking the very foundations of the Empire for more than a century. The definitive victory of the iconophiles represented, in its essence, the outweighing of Hellenistic cultural heritage over the aniconic spiritualism within the Church. Selected excerpts from hagiographic texts and shorter accounts of miracles of some icons, including oral testimonies of eyewitnesses about miracles which took place through images, were included into the official documents of the last Ecumenical Council. In this way, any doubts as to the existence of such miracles were removed. According to the oldest texts, beliefs in the supernatural power of images were widely dispersed already in the early Byzantine period. By no later than the early 10th century, they even reached the Constantinople court. Initially as war trophies, icons very quickly became protectresses of rulers in warfare. As objects of personal piety of some members of the ruling house, they became imprinted on obverses of imperial money already in the mid-11th century. Highly symbolic is the appearance of replicas of the most venerated icons, particularly on nomismas which were no longer minted of pure gold for the first time in Byzantine history that far, foreshadowing the beginning of the end of economic domination of the Empire in the then world. Similarly to the time of the collapse of Justinian’s restoration, the concerns over an uncertain future under the successors to Basil II led to the flourishing of belief in the supernatural power of images. The cults of miracle-working icons were inversely proportional to the real power of the Empire, throughout its history.  Certainly the most famous legend from the middle Byzantine period was about Christ’s image guaranteeing to a Jewish for money lent to a Christian trader. The second-born daughter of Constantine VIII, empress Zoe was convinced that the image of Christ Antiphonetes could see through future events. It seems that the icon of the Theotokos of Blachernai enjoyed even greater respect. When usual miracle on Fridays did not take place, in 1107 basileus Alexios I Komnenos postponed his departure for the final clash with Norman invaders. It was even believed that objects getting in touch with miracle-working icons had a healing power, such as the katapetasma which in the early 12th century covered Christ’s mosaic above the Bronze Door of the Great Palace, which represented a symbol of the struggle against iconoclasm. At the same time, the cult of the Theotokos Hodegetria was fully formed. The icon was seen as the protectress of the city. It was carried once a week, each Tuesday, in ceremonial processions through the streets of Constantinople. Upon the model of the capital, other Byzantine cities, such as Thessalonike, Athens, Traianoupolis or Abydos, had in this period their icons protectresses. The fact that some of them were seen as the state palladium is most illustratively attested by an episode on the eve of the crusaders’ conquest of Constantinople. Fleeing to the city after the unsuccessful attempt to break the Latin siege, Alexios V Mourtzouphlos had to hide the loss of the insignia of the imperial power and the precious icon of the Theotokos, which until then was carried by Byzantine emperors in warfare as the guarantor of certain victory, saying they had been moved to a safe place. The lie was very quickly revealed as the crusaders proudly carried around the city the unexpectedly conquered trophies in a procession, and the defenders could easily see them from the fortifications of the sieged city.  Numerous legends woven around the most venerated icons of Constantinople resulted in the largest number of the transferable ones ending up in sanctuaries in the West, during the half-century Latin rule. One of them, the Theotokos Kyriotissa is still today subject to a cult, as indirectly testified by the fact that it was targeted by looters close to four decades ago. Although they held the icon of the Theotokos Hodegetria in their possession for half a century, despite the papal anathema, the Venetians never sent it to Venice, which only contributed to the development of its cult during the time of the Palaiologoi dynasty. From the protectress of the capital in the prior period, after 1261 it also became the palladium of the Empire, as most tellingly confirmed by its numerous replicas. The appearance of this icon doubtless influenced the iconographic type of other, younger miracle-working icons, such as the Theotokos of Athens, Portaitissa, Soumela, Mavriotissa, Psychosostria, Eikosiphoinissa, Artokosta or the Theotokos of Cyprus. The toponymic epithets indicate the existence of the cult of a miracle-working icon and are, as a rule, inscribed only on replicas.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T1  - Чудотворна икона у Византији
T1  - Miracle-Working Icon in Byzantium
VL  - 45
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6329
ER  - 
@book{
author = "Миљковић, Бојан",
year = "2017",
abstract = "Исконска потреба човека да види, или чак дотакне Бога, лежи у основи античке и византијске уметности, а веровања у свемогућност архетипа лако су била преносива на његове ликовне представе. Чудотворне иконе, сликане на дасци или зиду, јављају се у другој половини VI столећа и у континуитету могу пратити до пропасти Ромејског царства. Видљиви облици богослужења пред овим сликама, падање ничице на земљу, целивање, паљење кандила и тамјана, те ношење у литијама, неминовно су изазвали реакцију оног дела ране Цркве који је у овоме препознавао обожавање неживе твари, односно идолопоклонство, и почетком VIII столећа уз подршку царске власти довео до уништавања антропоморфних представа у сакралној уметности. Ипак, за дубоко укорењена схватања, наслеђена из антике, током сукоба који су дуже од једног столећа из темеља потресали Царство, пронађено је адекватно теолошко образложење засновано на оваплоћењу Господњем. Дефинитивна победа иконофила у својој суштини представља превагу хеленистичког културног наслеђа над аниконичним спиритуализмом унутар саме Цркве. Одабрани делови из хагиографских текстова и краћи састави о чудотворењу појединих икона, али и усмена сведочанства очевидаца о чудима која су се десила посредством слика, уврштени су међу званичне списе последњег васељенског сабора, отклонивши на тај начин сваку сумњу у њихово постојање. По најстаријим текстовима, веровања у натприродну моћ слика била су већ у рановизантијско доба широко распрострањена, да би најкасније почетком X столећа, стигла и до цариградског двора. Најпре као ратни трофеји, иконе врло брзо постају заштитнице владара на војним походима, а као предмети личне побожности појединих чланова владарског дома, већ средином XI столећа бивају отискиване на аверсима царског новца. Више је него симболична појава реплика најпоштованијих икона управо на номизмама које први пут у дотадашњој ромејској историји нису више коване од чистог злата, навештавајући почетак краја економске доминације Царства у ондашњем свету.1 Као у време слома Јустинијанове обнове,2 зебња пред неизвесном будућношћу под наследницима Василија II доводи до процвата веровања у натприродну моћ слика. Култови чудотворних икона били су обрнуто пропорционални реалној снази Царства, током целе његове историје. Свакако најпознатија легенда из средњевизантијског периода била је о Христовој представи која је јеврејском трговцу јемчила за новац позајмљен једном хришћанину. Августа Зоја, другорођена кћи Константина VIII, била је убеђена да лик Христа Антифонита може прозрети будуће догађаје. Изгледа да је још веће поштовање уживала икона Богородице Влахернске, када због изостанка њеног уобичајеног чуда петком, василевс Алексије I Комнин одлаже 1107. свој полазак у коначни обрачун са норманским завојевачима. Чак се веровало да и предмети који долазе у додир са чудотворним иконама имају исцелитељску моћ, попут катапетазме која је почетком XII века прекривала Христов мозаик над Бронзаним вратима царске палате, који је представљао симбол борбе против иконоклазма. Култ Богородице Одигитрије је у исто време потпуно оформљен, икона доживљавана као заштитница града, једном је седмично, сваког уторка, праћена свечаним литијама, проношена улицама Цариграда. По угледу на престоницу, и други ромејски градови, као Солун, Атина, Трајанопољ или Абидос, имају у ово доба своје иконе заштитнице. Да су неке од њих доживљаване и као државни паладијум, најречитије говори једна епизода уочи крсташког освајања Цариграда. Алексије V Мурзуфл је, утекавши у град после неуспелог покушаја пробоја латинске опсаде, морао да прикрије губитак обележја царске власти и скупоцене иконе Богородице, коју су до тада као јемца сигурне победе у војне походе носили ромејски владари, рекавши да су склоњене на сигурно место. Лаж је врло брзо била раскринкана, јер су крсташи у процесији с поносом пронели ненадано задобијене трофеје, тако да су их браниоци лако могли видети са зидина опсађеног града.3 Бројне легенде испредане око најпоштованијих цариградских икона за своју су последицу имале да је највећи број оних преносивих, за време полувековне латинске владавине, завршио у светилиштима на Западу. Једна од њих, Богородица Кириотиса, и данас је предмет култа, о чему на посредан начин сведочи и чињеница да се пре непуне четири деценије нашла на мети пљачкаша. Иако су је пола столећа држали у свом поседу, упркос папској анатеми, Млечани икону Одигитрије никада нису послали пут Венеције, што је само допринело развоју њеног култа у доба Палеолога. Од заштитнице престонице у претходном периоду, после 1261, постаје и паладијум Царства, о чему најречитије говоре њене бројне реплике, док је њен изглед несумњиво утицао на иконографски тип других, млађих чудотворних икона, попут Мати Божије Атинске, Портаитисе, Сумелитисе, Мавриотисе, Психосострије, Косинице, Артокосте или Кипарске Богомајке. Топонимски епитети указују на постојање култа чудотворне иконе и по правилу се исписују тек на њеним репликама., The man’s primal need to see or even touch God lies in the essence of Antique and Byzantine art. Beliefs in the omnipotence of an archetype were easily transferable to its art presentations. Miracle-working icons, painted on board or wall, appeared in the second half of the 6th century and can be followed in continuity until the collapse of the Byzantine Empire. The visible forms of service before these images, prostrations, kissing, burning of icon lamps and incense, carrying in processions, inevitably caused the reaction of the part of the early Church which recognized in such acts the adoration of inanimate matter, i.e. idolatry. In the early 8th century, with the support of the imperial power, this led to the destruction of anthropomorphic presentations in sacral art. However, an adequate theological explanation, based on the incarnation of the Lord, was found for such deeply engrained beliefs, inherited from the Antiquity, during the conflicts which were shaking the very foundations of the Empire for more than a century. The definitive victory of the iconophiles represented, in its essence, the outweighing of Hellenistic cultural heritage over the aniconic spiritualism within the Church. Selected excerpts from hagiographic texts and shorter accounts of miracles of some icons, including oral testimonies of eyewitnesses about miracles which took place through images, were included into the official documents of the last Ecumenical Council. In this way, any doubts as to the existence of such miracles were removed. According to the oldest texts, beliefs in the supernatural power of images were widely dispersed already in the early Byzantine period. By no later than the early 10th century, they even reached the Constantinople court. Initially as war trophies, icons very quickly became protectresses of rulers in warfare. As objects of personal piety of some members of the ruling house, they became imprinted on obverses of imperial money already in the mid-11th century. Highly symbolic is the appearance of replicas of the most venerated icons, particularly on nomismas which were no longer minted of pure gold for the first time in Byzantine history that far, foreshadowing the beginning of the end of economic domination of the Empire in the then world. Similarly to the time of the collapse of Justinian’s restoration, the concerns over an uncertain future under the successors to Basil II led to the flourishing of belief in the supernatural power of images. The cults of miracle-working icons were inversely proportional to the real power of the Empire, throughout its history.  Certainly the most famous legend from the middle Byzantine period was about Christ’s image guaranteeing to a Jewish for money lent to a Christian trader. The second-born daughter of Constantine VIII, empress Zoe was convinced that the image of Christ Antiphonetes could see through future events. It seems that the icon of the Theotokos of Blachernai enjoyed even greater respect. When usual miracle on Fridays did not take place, in 1107 basileus Alexios I Komnenos postponed his departure for the final clash with Norman invaders. It was even believed that objects getting in touch with miracle-working icons had a healing power, such as the katapetasma which in the early 12th century covered Christ’s mosaic above the Bronze Door of the Great Palace, which represented a symbol of the struggle against iconoclasm. At the same time, the cult of the Theotokos Hodegetria was fully formed. The icon was seen as the protectress of the city. It was carried once a week, each Tuesday, in ceremonial processions through the streets of Constantinople. Upon the model of the capital, other Byzantine cities, such as Thessalonike, Athens, Traianoupolis or Abydos, had in this period their icons protectresses. The fact that some of them were seen as the state palladium is most illustratively attested by an episode on the eve of the crusaders’ conquest of Constantinople. Fleeing to the city after the unsuccessful attempt to break the Latin siege, Alexios V Mourtzouphlos had to hide the loss of the insignia of the imperial power and the precious icon of the Theotokos, which until then was carried by Byzantine emperors in warfare as the guarantor of certain victory, saying they had been moved to a safe place. The lie was very quickly revealed as the crusaders proudly carried around the city the unexpectedly conquered trophies in a procession, and the defenders could easily see them from the fortifications of the sieged city.  Numerous legends woven around the most venerated icons of Constantinople resulted in the largest number of the transferable ones ending up in sanctuaries in the West, during the half-century Latin rule. One of them, the Theotokos Kyriotissa is still today subject to a cult, as indirectly testified by the fact that it was targeted by looters close to four decades ago. Although they held the icon of the Theotokos Hodegetria in their possession for half a century, despite the papal anathema, the Venetians never sent it to Venice, which only contributed to the development of its cult during the time of the Palaiologoi dynasty. From the protectress of the capital in the prior period, after 1261 it also became the palladium of the Empire, as most tellingly confirmed by its numerous replicas. The appearance of this icon doubtless influenced the iconographic type of other, younger miracle-working icons, such as the Theotokos of Athens, Portaitissa, Soumela, Mavriotissa, Psychosostria, Eikosiphoinissa, Artokosta or the Theotokos of Cyprus. The toponymic epithets indicate the existence of the cult of a miracle-working icon and are, as a rule, inscribed only on replicas.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
title = "Чудотворна икона у Византији, Miracle-Working Icon in Byzantium",
volume = "45",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6329"
}
Миљковић, Б.. (2017). Чудотворна икона у Византији. 
Београд : Византолошки институт САНУ., 45.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6329
Миљковић Б. Чудотворна икона у Византији. 2017;45.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6329 .
Миљковић, Бојан, "Чудотворна икона у Византији", 45 (2017),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6329 .

Натписи историјске садржине у зидном сликарству. Том први : XII–XIII век

Суботић, Гојко; Миљковић, Бојан; Шпадијер, Ирена; Тот, Ида

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2015)

TY  - BOOK
AU  - Суботић, Гојко
AU  - Миљковић, Бојан
AU  - Шпадијер, Ирена
AU  - Тот, Ида
PY  - 2015
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7125
AB  - Обичај да се уметничка дела обележавају натписима који говоре o њиховом настанку, наручиоцима и мајсторима сеже у далеку прошлост. У хришћанском свету поруке на њима имале су посебан смисао и карактер. У почетку су то често биле само скраћенице или чак знакови, али је с временом у развијеним култним целинама говор постајао богатији, посебно у зидном украсу, који је својим духом и програмом изражавао идеју о томе да је храм слика васељене. У њему су особен део чиниле представе историјских личности с текстовима који су их пратили. Они су одговарали човековој тежњи да одреди своје место у хришћанском космосу, који је у унутрашњости храма превођен у сложену тематску схему – од Христа Сведржитеља на висини, преко мноштва смишљено распоређених приказа којима се исказивало божанско присуство и милост спуштала ка земљи, до светих ликова најближих верницима, оних из редова мученика, архијереја, монаха и отшелника. Преко њих као посредника на најнижим површинама Богу су се молитвама обраћали ктитори и њихови сродници, а уз њих носиоци највише световне и духовне власти, локална властела, игумани и дародавци. Сви су означавани натписима.
AB  - La pratique consistant à apposer sur une oeuvre de nature artistique une inscription qui nous parle de sa réalisation, de son commanditaire ou de son auteur remonte à un lointain passé. Dans le monde chrétien, de tels messages ont reçu une fonction et un caractère spécifiques. A l’origine, réduit le plus souvent à des formules abrégées, voire de simples signes, leur texte s’est progressivement étoffé en recevant, dans les grands lieux de cultes, un véritable contenu. Ceci vaut tout particulièrement pour le matériel écrit entrant dans la décoration murale des sanctuaires, qui, par son esprit et son programme, exprimait l’idée que l’église est une image de l’univers. Un ensemble particulier y était constitué par les représentations de personnages historiques et les textes qui les accompagnent. Leur combinaison répondait à l’aspiration de l’homme à trouver sa place au sein du cosmos chrétien qui, à l’intérieur de l’église, se traduisait par un schéma thématique complexe – allant du Christ Pantocrator figuré en son point le plus élevé, en passant par une multitude de représentations soigneusement disposées, à travers lesquelles se manifestaient tant la présence divine que la grâce de Dieu s’abaissant sur terre, jusqu’aux saints les plus proches des fidèles, car issus des rangs des martyrs, des archiprêtres, des moines et des ermites. Finalement, sur les surfaces les plus basses, adressant leurs prières à Dieu par l’intermédiaire de ces saints, venaient les ktètors et leurs proches parents, et, à leurs cotés, les dignitaires investis des pouvoirs profanes et religieux les plus élevés, les seigneurs locaux, les higoumènes et les donateurs. Tous étaient associés à quelque inscription.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T1  - Натписи историјске садржине у зидном сликарству. Том први : XII–XIII век
T1  - Inscriptiones historicae in picturis muralibus saeculorum XII–XIII
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7125
ER  - 
@book{
author = "Суботић, Гојко and Миљковић, Бојан and Шпадијер, Ирена and Тот, Ида",
year = "2015",
abstract = "Обичај да се уметничка дела обележавају натписима који говоре o њиховом настанку, наручиоцима и мајсторима сеже у далеку прошлост. У хришћанском свету поруке на њима имале су посебан смисао и карактер. У почетку су то често биле само скраћенице или чак знакови, али је с временом у развијеним култним целинама говор постајао богатији, посебно у зидном украсу, који је својим духом и програмом изражавао идеју о томе да је храм слика васељене. У њему су особен део чиниле представе историјских личности с текстовима који су их пратили. Они су одговарали човековој тежњи да одреди своје место у хришћанском космосу, који је у унутрашњости храма превођен у сложену тематску схему – од Христа Сведржитеља на висини, преко мноштва смишљено распоређених приказа којима се исказивало божанско присуство и милост спуштала ка земљи, до светих ликова најближих верницима, оних из редова мученика, архијереја, монаха и отшелника. Преко њих као посредника на најнижим површинама Богу су се молитвама обраћали ктитори и њихови сродници, а уз њих носиоци највише световне и духовне власти, локална властела, игумани и дародавци. Сви су означавани натписима., La pratique consistant à apposer sur une oeuvre de nature artistique une inscription qui nous parle de sa réalisation, de son commanditaire ou de son auteur remonte à un lointain passé. Dans le monde chrétien, de tels messages ont reçu une fonction et un caractère spécifiques. A l’origine, réduit le plus souvent à des formules abrégées, voire de simples signes, leur texte s’est progressivement étoffé en recevant, dans les grands lieux de cultes, un véritable contenu. Ceci vaut tout particulièrement pour le matériel écrit entrant dans la décoration murale des sanctuaires, qui, par son esprit et son programme, exprimait l’idée que l’église est une image de l’univers. Un ensemble particulier y était constitué par les représentations de personnages historiques et les textes qui les accompagnent. Leur combinaison répondait à l’aspiration de l’homme à trouver sa place au sein du cosmos chrétien qui, à l’intérieur de l’église, se traduisait par un schéma thématique complexe – allant du Christ Pantocrator figuré en son point le plus élevé, en passant par une multitude de représentations soigneusement disposées, à travers lesquelles se manifestaient tant la présence divine que la grâce de Dieu s’abaissant sur terre, jusqu’aux saints les plus proches des fidèles, car issus des rangs des martyrs, des archiprêtres, des moines et des ermites. Finalement, sur les surfaces les plus basses, adressant leurs prières à Dieu par l’intermédiaire de ces saints, venaient les ktètors et leurs proches parents, et, à leurs cotés, les dignitaires investis des pouvoirs profanes et religieux les plus élevés, les seigneurs locaux, les higoumènes et les donateurs. Tous étaient associés à quelque inscription.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
title = "Натписи историјске садржине у зидном сликарству. Том први : XII–XIII век, Inscriptiones historicae in picturis muralibus saeculorum XII–XIII",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7125"
}
Суботић, Г., Миљковић, Б., Шпадијер, И.,& Тот, И.. (2015). Натписи историјске садржине у зидном сликарству. Том први : XII–XIII век. 
Београд : Византолошки институт САНУ..
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7125
Суботић Г, Миљковић Б, Шпадијер И, Тот И. Натписи историјске садржине у зидном сликарству. Том први : XII–XIII век. 2015;.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7125 .
Суботић, Гојко, Миљковић, Бојан, Шпадијер, Ирена, Тот, Ида, "Натписи историјске садржине у зидном сликарству. Том први : XII–XIII век" (2015),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7125 .

Хиландарски игумански штап

Миљковић, Бојан

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2015)

TY  - JOUR
AU  - Миљковић, Бојан
PY  - 2015
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9099
AB  - У текстовима Савиних житија постоји помен два штапа. Први је као посебну привилегију добио 1199. од Алексија III Анђела у Цариграду, за игумана новооснованог српског манастира на Атону, а други као знак новостеченог архијерејског достојанства 1219. године. Оба штапа су до данас сачувана и похрањена у Хиландару и Милешеви.
AB  - After receiving the hegoumenos’ staff in perpetuity from the hands of the autokrator Alexios III Angelos in June 1199, the hegoumenoi of Hilandar were no longer obliged to go to the court for confirmation of their authority, like the other hegoumenoi of Mount Athos. With this privilege, Hilandar was excluded from any secular or church authority and had its status equated with the oldest and most renowned brethren on Mount Athos, like the other non-Greek brethren – Iveron and the Benedictine abbey from Amalfi. The autokrator also gave to the Serbian monastery
on Mount Athos the right to possess one of the largest ships on the peninsula. The exceptional benevolence of Alexios III towards the two renowned monks from Serbia is quite understandable, in view of the fact that his youngest daughter, Eudokia, was the wife of the Serbian grand župan and sebastokrator, Stefan, the son of Symeon and brother of Sava. The baton of the Hilandar hegoumenos was first mentioned by Sava in the 13th chapter of his typikon for the monastery, and later by Teodosije in his biography of St. Sava. The baton was made of ebony with gilded silver revetment adorned with rows of pearls and coral, and an elliptical piece of red jasper on the
top. Both biographers of Sava wrote about the staff he received from the patriarch on the occasion of his cheirotonia in 1219. The second baton was kept together with Sava’s relics in Mileševa, where it remains to this day. The stem of the staff was later completely covered with silver revetment in 1608 and it has a transparent sphere of rock crystal on the top. The two staffs bear the closest resemblance to the one in the left hand of the hegoumenos of Dečani, Arsenios, on fresco from the beginning of the fifth decade of the 14th century, or the staff which Gregory of Nazianzos receives from the hands of Theodosios I the Great, on the miniature in the Paris manuscript of Gregory’s sermons (Par. gr. 543) and, judging by the representations of the Heavenly Court from Treskavac, Zaum, Markov monastery or St. Athanasios of the Mouzakes
brothers in Kastoria, the staffs borne by Byzantine courtiers were very similar to these – elongated with a slender stem and a spherical ending. Different pateritses, in the shape of the letter “T”, also existed during the Middle Ages.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
PB  - Београд : Задужбина светог манастира Хиландара
T2  - ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ
T1  - Хиландарски игумански штап
T1  - Hegoumenos’ baton of Hilandar monastery
SP  - 127
EP  - 137
VL  - 44
IS  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9099
ER  - 
@article{
author = "Миљковић, Бојан",
year = "2015",
abstract = "У текстовима Савиних житија постоји помен два штапа. Први је као посебну привилегију добио 1199. од Алексија III Анђела у Цариграду, за игумана новооснованог српског манастира на Атону, а други као знак новостеченог архијерејског достојанства 1219. године. Оба штапа су до данас сачувана и похрањена у Хиландару и Милешеви., After receiving the hegoumenos’ staff in perpetuity from the hands of the autokrator Alexios III Angelos in June 1199, the hegoumenoi of Hilandar were no longer obliged to go to the court for confirmation of their authority, like the other hegoumenoi of Mount Athos. With this privilege, Hilandar was excluded from any secular or church authority and had its status equated with the oldest and most renowned brethren on Mount Athos, like the other non-Greek brethren – Iveron and the Benedictine abbey from Amalfi. The autokrator also gave to the Serbian monastery
on Mount Athos the right to possess one of the largest ships on the peninsula. The exceptional benevolence of Alexios III towards the two renowned monks from Serbia is quite understandable, in view of the fact that his youngest daughter, Eudokia, was the wife of the Serbian grand župan and sebastokrator, Stefan, the son of Symeon and brother of Sava. The baton of the Hilandar hegoumenos was first mentioned by Sava in the 13th chapter of his typikon for the monastery, and later by Teodosije in his biography of St. Sava. The baton was made of ebony with gilded silver revetment adorned with rows of pearls and coral, and an elliptical piece of red jasper on the
top. Both biographers of Sava wrote about the staff he received from the patriarch on the occasion of his cheirotonia in 1219. The second baton was kept together with Sava’s relics in Mileševa, where it remains to this day. The stem of the staff was later completely covered with silver revetment in 1608 and it has a transparent sphere of rock crystal on the top. The two staffs bear the closest resemblance to the one in the left hand of the hegoumenos of Dečani, Arsenios, on fresco from the beginning of the fifth decade of the 14th century, or the staff which Gregory of Nazianzos receives from the hands of Theodosios I the Great, on the miniature in the Paris manuscript of Gregory’s sermons (Par. gr. 543) and, judging by the representations of the Heavenly Court from Treskavac, Zaum, Markov monastery or St. Athanasios of the Mouzakes
brothers in Kastoria, the staffs borne by Byzantine courtiers were very similar to these – elongated with a slender stem and a spherical ending. Different pateritses, in the shape of the letter “T”, also existed during the Middle Ages.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ, Београд : Задужбина светог манастира Хиландара",
journal = "ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ",
title = "Хиландарски игумански штап, Hegoumenos’ baton of Hilandar monastery",
pages = "127-137",
volume = "44",
number = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9099"
}
Миљковић, Б.. (2015). Хиландарски игумански штап. in ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ
Београд : Византолошки институт САНУ., 44(1), 127-137.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9099
Миљковић Б. Хиландарски игумански штап. in ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ. 2015;44(1):127-137.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9099 .
Миљковић, Бојан, "Хиландарски игумански штап" in ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ, 44, no. 1 (2015):127-137,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9099 .

Кружни постриг у православној цркви

Миљковић, Бојан

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2013)

TY  - JOUR
AU  - Миљковић, Бојан
PY  - 2013
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7202
AB  - У православној цркви током читавог средњег века постојала је двојака пракса у погледу пострига клира. Осим крстообразног одсецања четири прамена косе, код нижих чинова, од анагноста до јереја, негован је и кружни постриг. Обруч косе око обријаног темена главе симболизовао је Христов трнов венац. У српској цркви су и архијереји практиковали кружни постриг, почевши од њеног оснивача Саве, све до средине XVII столећа.
AB  - There were two ways of the clerical tonsure in the Orthodox Church during the middle Ages. The cutting of four locks of hair in the shape of cross and circular tonsure. The wreath of hair around the shaved top of the head symbolized Christ’s crown of thorns. The archpriests of the Serbian Orthodox Church were practicing circular tonsure, from its founder Sava until the middle of the 17th century.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института САНУ
T1  - Кружни постриг у православној цркви
T1  - Tonsure circulaire dans l’église orthodoxe
SP  - 987
EP  - 1002
VL  - 50
IS  - 2
DO  - 10.2298/ZRVI1350987M
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7202
ER  - 
@article{
author = "Миљковић, Бојан",
year = "2013",
abstract = "У православној цркви током читавог средњег века постојала је двојака пракса у погледу пострига клира. Осим крстообразног одсецања четири прамена косе, код нижих чинова, од анагноста до јереја, негован је и кружни постриг. Обруч косе око обријаног темена главе симболизовао је Христов трнов венац. У српској цркви су и архијереји практиковали кружни постриг, почевши од њеног оснивача Саве, све до средине XVII столећа., There were two ways of the clerical tonsure in the Orthodox Church during the middle Ages. The cutting of four locks of hair in the shape of cross and circular tonsure. The wreath of hair around the shaved top of the head symbolized Christ’s crown of thorns. The archpriests of the Serbian Orthodox Church were practicing circular tonsure, from its founder Sava until the middle of the 17th century.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института САНУ",
title = "Кружни постриг у православној цркви, Tonsure circulaire dans l’église orthodoxe",
pages = "987-1002",
volume = "50",
number = "2",
doi = "10.2298/ZRVI1350987M",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7202"
}
Миљковић, Б.. (2013). Кружни постриг у православној цркви. in Зборник радова Византолошког института САНУ
Београд : Византолошки институт САНУ., 50(2), 987-1002.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1350987M
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7202
Миљковић Б. Кружни постриг у православној цркви. in Зборник радова Византолошког института САНУ. 2013;50(2):987-1002.
doi:10.2298/ZRVI1350987M
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7202 .
Миљковић, Бојан, "Кружни постриг у православној цркви" in Зборник радова Византолошког института САНУ, 50, no. 2 (2013):987-1002,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1350987M .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7202 .

Житија светог Саве као извори за историју средњовековне уметности/Les vies de Saint Sava comme les sources pour l'histoire de l'art médiéval

Миљковић, Бојан

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2008)

TY  - BOOK
AU  - Миљковић, Бојан
PY  - 2008
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/11941
AB  - Outre de nombreuses informations venant éclairer les événements historiques 
de la fin du XIIe et de la première moitié du siècle suivant, les Vies très complètes du 
saint serbe le plus vénéré, Sava, écrites par Domentijan et Teodosije, contiennent de 
précieux témoignages faisant état d’œuvres majeures de l’époque, visibles en terres 
serbes mais aussi sur tout le pourtour de la Méditerranée orientale. Il est donc 
question non seulement des régions où a vécu Sava, mais aussi — depuis l’Athos 
jusqu’au Sinaï et l’Egypte — de toutes celles qu’il a parcourues lors de ses voyages. 
Par là même, dépassant les frontières de l’espace correspondant à leur langue de 
rédaction, ces ouvrages s’avèrent tout particulièrement intéressants tant pour la 
connaissance du patrimoine artistique byzantin créé au Mont Athos, à Thessalonique 
et à Constantinople, que pour celle de certains monuments artistiques du Proche 
Orient et des chemins de pèlerinage qui y conduisaient.
Dues, l’une comme l’autre, à la main de moines du monastère serbe de 
Chilandar au Mont Athos, les deux Vies de saint Sava présentent un lien direct. 
L’utilisation par Teodosije de l’œuvre de son prédécesseur ressort déjà du titre même 
de sa Vie qui annonce que Teodosije y écrit ce que relate Domentijan. En 
l’occurrence, celui-ci a rédigé son texte à l’ermitage de Karyès en 1253/54, alors que 
celui de Teodosije peut être daté de la première moitié de la huitième décennie de ce 
même siècle.
AB  - Реч писаних извора има пресудан значај за разумевање уметности временски удаљених епоха. Она тумачи сложену ликовну симболику старе уметности 
и помаже да ce реконструишу њени развојни токови. Бројна сведочанства налазе сe расута y целокупном писаном наслеђу средњег века. По свом односу према  уметничком делу, могу ce поделити y више различитих категорија. У основну  спадају она из домена епиграфике, односно, писани подаци које пружају сама уметничка дела и чине њихов саставни део, ктиторски натписи и записи уметника. Готово подједнако су значајни документи везани за њихов настанак и трајање, оснивачке и даровне повеље, типици или инвентари ризница. Од посебног су интереса екфрасиси и итинерари, који садрже сведочанства настала y непосредном контакту њихових писаца са уметничким делом, попут описа грађевина 
или њиховог украса. Познији сликарски приручници, који као прворазредна 
сведочанства времена y којем настају, y себи садрже и уметничка искуства претходних епоха. Поред побројаних врста писаних извора чији je значај за познавање старе уметности давно уочен, један од основних предмета истраживања су и  жанрови који ce посредно могу довести y везу са уметничким делом, пре свега  библијски текстови, апокрифи, теолошки и литургијски списи и поезија, који су  били непресушна инспирација средњовековних уметника, a данас помажу y одгонетању скривених порука њихових остварења.
Засебну целину чине такозвани наративни извори — историје, хронике, хагиографије. Настајали да би кроз Божију промисао објаснили овоземаљске догађаје из прошлости и из живота светитеља, узгред садрже и бројна сведочанства  релевантна за историју уметности. Осим помена појединих дела градитељства и  сликарства, садрже и исказе од значаја за уметничка и естетска схватања епохе  y којој настају, a понекад представљају и текстуални предложак савременој или  познијој уметности. Мноштво података и њихова разнородна вредност за историјско-уметничка истраживања изискују различит приступ и пажљиву анализу.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T1  - Житија светог Саве као извори за историју средњовековне уметности/Les vies de Saint Sava  comme les sources pour l'histoire de l'art médiéval
VL  - 38
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11941
ER  - 
@book{
author = "Миљковић, Бојан",
year = "2008",
abstract = "Outre de nombreuses informations venant éclairer les événements historiques 
de la fin du XIIe et de la première moitié du siècle suivant, les Vies très complètes du 
saint serbe le plus vénéré, Sava, écrites par Domentijan et Teodosije, contiennent de 
précieux témoignages faisant état d’œuvres majeures de l’époque, visibles en terres 
serbes mais aussi sur tout le pourtour de la Méditerranée orientale. Il est donc 
question non seulement des régions où a vécu Sava, mais aussi — depuis l’Athos 
jusqu’au Sinaï et l’Egypte — de toutes celles qu’il a parcourues lors de ses voyages. 
Par là même, dépassant les frontières de l’espace correspondant à leur langue de 
rédaction, ces ouvrages s’avèrent tout particulièrement intéressants tant pour la 
connaissance du patrimoine artistique byzantin créé au Mont Athos, à Thessalonique 
et à Constantinople, que pour celle de certains monuments artistiques du Proche 
Orient et des chemins de pèlerinage qui y conduisaient.
Dues, l’une comme l’autre, à la main de moines du monastère serbe de 
Chilandar au Mont Athos, les deux Vies de saint Sava présentent un lien direct. 
L’utilisation par Teodosije de l’œuvre de son prédécesseur ressort déjà du titre même 
de sa Vie qui annonce que Teodosije y écrit ce que relate Domentijan. En 
l’occurrence, celui-ci a rédigé son texte à l’ermitage de Karyès en 1253/54, alors que 
celui de Teodosije peut être daté de la première moitié de la huitième décennie de ce 
même siècle., Реч писаних извора има пресудан значај за разумевање уметности временски удаљених епоха. Она тумачи сложену ликовну симболику старе уметности 
и помаже да ce реконструишу њени развојни токови. Бројна сведочанства налазе сe расута y целокупном писаном наслеђу средњег века. По свом односу према  уметничком делу, могу ce поделити y више различитих категорија. У основну  спадају она из домена епиграфике, односно, писани подаци које пружају сама уметничка дела и чине њихов саставни део, ктиторски натписи и записи уметника. Готово подједнако су значајни документи везани за њихов настанак и трајање, оснивачке и даровне повеље, типици или инвентари ризница. Од посебног су интереса екфрасиси и итинерари, који садрже сведочанства настала y непосредном контакту њихових писаца са уметничким делом, попут описа грађевина 
или њиховог украса. Познији сликарски приручници, који као прворазредна 
сведочанства времена y којем настају, y себи садрже и уметничка искуства претходних епоха. Поред побројаних врста писаних извора чији je значај за познавање старе уметности давно уочен, један од основних предмета истраживања су и  жанрови који ce посредно могу довести y везу са уметничким делом, пре свега  библијски текстови, апокрифи, теолошки и литургијски списи и поезија, који су  били непресушна инспирација средњовековних уметника, a данас помажу y одгонетању скривених порука њихових остварења.
Засебну целину чине такозвани наративни извори — историје, хронике, хагиографије. Настајали да би кроз Божију промисао објаснили овоземаљске догађаје из прошлости и из живота светитеља, узгред садрже и бројна сведочанства  релевантна за историју уметности. Осим помена појединих дела градитељства и  сликарства, садрже и исказе од значаја за уметничка и естетска схватања епохе  y којој настају, a понекад представљају и текстуални предложак савременој или  познијој уметности. Мноштво података и њихова разнородна вредност за историјско-уметничка истраживања изискују различит приступ и пажљиву анализу.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
title = "Житија светог Саве као извори за историју средњовековне уметности/Les vies de Saint Sava  comme les sources pour l'histoire de l'art médiéval",
volume = "38",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11941"
}
Миљковић, Б.. (2008). Житија светог Саве као извори за историју средњовековне уметности/Les vies de Saint Sava  comme les sources pour l'histoire de l'art médiéval. 
Београд : Византолошки институт САНУ., 38.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11941
Миљковић Б. Житија светог Саве као извори за историју средњовековне уметности/Les vies de Saint Sava  comme les sources pour l'histoire de l'art médiéval. 2008;38.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11941 .
Миљковић, Бојан, "Житија светог Саве као извори за историју средњовековне уметности/Les vies de Saint Sava  comme les sources pour l'histoire de l'art médiéval", 38 (2008),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11941 .