Коматина, Предраг

Link to this page

Authority KeyName Variants
orcid::0000-0003-2469-2278
  • Коматина, Предраг (24)
  • Komatina, Predrag (6)
Projects

Author's Bibliography

Зборник радова Византолошког института. Књ. 55 и 56 ; „E, е, шта је то?“ : евнуси у војном врху византијског царства : (780–1025) : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 29. септембар 2020. године]

Крсмановић, Бојана; Коматина, Предраг; Џелебџић, Дејан; Максимовић, Љубомир

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2021)

TY  - GEN
AU  - Крсмановић, Бојана
AU  - Коматина, Предраг
AU  - Џелебџић, Дејан
AU  - Максимовић, Љубомир
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/13240
AB  - Зборник радова Византолошког института. Књ. 55 и 56 / уредници Љубомир Максимовић, Бојана Крсмановић. – Београд : Византолошки институт САНУ, 2018–2019.
„E, е, шта је то?“ : евнуси у војном врху византијског царства : (780–1025) / Бојана Крсмановић. – Београд : Службени гласник : Византолошки институт САНУ, 2018.
Поздравна реч: академик Љубомир Максимовић, директор Византолошког института САНУ.
Говорили: др Бојана Крсмановић, др Предраг Коматина, доц. др Дејан Џелебџић.
У Београду, уторак 29. септембар 2020. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Зборник радова Византолошког института. Књ. 55 и 56 ; „E, е, шта је то?“ : евнуси у војном врху византијског царства : (780–1025) : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 29. септембар 2020. године]
SP  - 107
EP  - 120
VL  - 9
IS  - 9
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13240
ER  - 
@misc{
author = "Крсмановић, Бојана and Коматина, Предраг and Џелебџић, Дејан and Максимовић, Љубомир",
year = "2021",
abstract = "Зборник радова Византолошког института. Књ. 55 и 56 / уредници Љубомир Максимовић, Бојана Крсмановић. – Београд : Византолошки институт САНУ, 2018–2019.
„E, е, шта је то?“ : евнуси у војном врху византијског царства : (780–1025) / Бојана Крсмановић. – Београд : Службени гласник : Византолошки институт САНУ, 2018.
Поздравна реч: академик Љубомир Максимовић, директор Византолошког института САНУ.
Говорили: др Бојана Крсмановић, др Предраг Коматина, доц. др Дејан Џелебџић.
У Београду, уторак 29. септембар 2020. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Зборник радова Византолошког института. Књ. 55 и 56 ; „E, е, шта је то?“ : евнуси у војном врху византијског царства : (780–1025) : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 29. септембар 2020. године]",
pages = "107-120",
volume = "9",
number = "9",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13240"
}
Крсмановић, Б., Коматина, П., Џелебџић, Д.,& Максимовић, Љ.. (2021). Зборник радова Византолошког института. Књ. 55 и 56 ; „E, е, шта је то?“ : евнуси у војном врху византијског царства : (780–1025) : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 29. септембар 2020. године]. in Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 9(9), 107-120.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13240
Крсмановић Б, Коматина П, Џелебџић Д, Максимовић Љ. Зборник радова Византолошког института. Књ. 55 и 56 ; „E, е, шта је то?“ : евнуси у војном врху византијског царства : (780–1025) : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 29. септембар 2020. године]. in Трибина Библиотеке САНУ. 2021;9(9):107-120.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13240 .
Крсмановић, Бојана, Коматина, Предраг, Џелебџић, Дејан, Максимовић, Љубомир, "Зборник радова Византолошког института. Књ. 55 и 56 ; „E, е, шта је то?“ : евнуси у војном врху византијског царства : (780–1025) : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 29. септембар 2020. године]" in Трибина Библиотеке САНУ, 9, no. 9 (2021):107-120,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13240 .

О албанском етнониму у средњем веку / On the Albanian ethnonym in the Middle Ages

Коматина, Предраг

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2021)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12592
AB  - У раду се разматра питање албанског етнонима у средњем веку, и то на основу 
чињенице да они сами данас за себе користе етноним Ш(ћ)ипетар (Shqipëtar), а да 
их други народи познају под именом Албанци. Указује се на могућност употребе 
првог назива међу самим Албанцима већ у XIV веку, а затим се разматра употреба 
етнонима Албанци у историјским изворима од XI до XIV века. Пошто је он настао од 
географског појма Арбан и њиме био условљен, поставља се питање о имену које су 
преци Албанаца користили пре него што су дошли у Арбан, a такође се указује и на 
могућу везу између њих и влашких скупина на југу Балканског полуострва.
AB  - The paper discusses the issue of the Albanian ethnonym in the Middle Ages, starting 
from the fact that today they use the ethnonym Shqipëtar for themselves and that other 
peoples know them as Albanians. It first points out the possibility that the former name was 
in use among the Albanians already in the 14th century, and then discusses the use of the
ethnonym Albanians in the historical sources from the 11th to the 14th century. Since it originated from the geographical term Arbanum and was conditioned by it, the question arises 
оf how the ancestors of the Albanians were called before they came to Arbanum. Finally, 
the paper suggests a possible connection between them and the Vlach groups in the south 
of the Balkan Peninsula.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института 58
T1  - О албанском етнониму у средњем веку / On the Albanian ethnonym in the Middle Ages
SP  - 23
EP  - 36
VL  - 58
DO  - 10.2298/ZRVI2158023K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12592
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2021",
abstract = "У раду се разматра питање албанског етнонима у средњем веку, и то на основу 
чињенице да они сами данас за себе користе етноним Ш(ћ)ипетар (Shqipëtar), а да 
их други народи познају под именом Албанци. Указује се на могућност употребе 
првог назива међу самим Албанцима већ у XIV веку, а затим се разматра употреба 
етнонима Албанци у историјским изворима од XI до XIV века. Пошто је он настао од 
географског појма Арбан и њиме био условљен, поставља се питање о имену које су 
преци Албанаца користили пре него што су дошли у Арбан, a такође се указује и на 
могућу везу између њих и влашких скупина на југу Балканског полуострва., The paper discusses the issue of the Albanian ethnonym in the Middle Ages, starting 
from the fact that today they use the ethnonym Shqipëtar for themselves and that other 
peoples know them as Albanians. It first points out the possibility that the former name was 
in use among the Albanians already in the 14th century, and then discusses the use of the
ethnonym Albanians in the historical sources from the 11th to the 14th century. Since it originated from the geographical term Arbanum and was conditioned by it, the question arises 
оf how the ancestors of the Albanians were called before they came to Arbanum. Finally, 
the paper suggests a possible connection between them and the Vlach groups in the south 
of the Balkan Peninsula.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института 58",
title = "О албанском етнониму у средњем веку / On the Albanian ethnonym in the Middle Ages",
pages = "23-36",
volume = "58",
doi = "10.2298/ZRVI2158023K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12592"
}
Коматина, П.. (2021). О албанском етнониму у средњем веку / On the Albanian ethnonym in the Middle Ages. in Зборник радова Византолошког института 58
Београд : Византолошки институт САНУ., 58, 23-36.
https://doi.org/10.2298/ZRVI2158023K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12592
Коматина П. О албанском етнониму у средњем веку / On the Albanian ethnonym in the Middle Ages. in Зборник радова Византолошког института 58. 2021;58:23-36.
doi:10.2298/ZRVI2158023K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12592 .
Коматина, Предраг, "О албанском етнониму у средњем веку / On the Albanian ethnonym in the Middle Ages" in Зборник радова Византолошког института 58, 58 (2021):23-36,
https://doi.org/10.2298/ZRVI2158023K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12592 .
9

The Kangar of De administrando imperio and the Hungarian-Bashkir Controversy

Komatina, Predrag

(Budapest : ELTE Eötvös-József-Collegium, 2021)

TY  - CHAP
AU  - Komatina, Predrag
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12203
AB  - There are in the work De administrando imperio of the Byzantine emperor 
Constantine VII Porphyrogenitus (913–959), composed between 948 and 952, 
two interesting pieces of information about the people called Kangar (Κάγγαρ). 
It should be known that the Pechenegs are also called Kangar, though 
not all of them, but only the folk of the three provinces of Iabdierti and 
Kouartzitzour and Chabouxingyla, for they are more valiant and noble 
than the rest; for that is what the appellation Kangar means.
PB  - Budapest : ELTE Eötvös-József-Collegium
T2  - Byzanz und das Abendland VII. Studia Byzantino-Occidentali
T1  - The Kangar of De administrando imperio and the Hungarian-Bashkir  Controversy
SP  - 205
EP  - 223
VL  - 42
DO  - 10.37584/BuA_7.205.223
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12203
ER  - 
@inbook{
author = "Komatina, Predrag",
year = "2021",
abstract = "There are in the work De administrando imperio of the Byzantine emperor 
Constantine VII Porphyrogenitus (913–959), composed between 948 and 952, 
two interesting pieces of information about the people called Kangar (Κάγγαρ). 
It should be known that the Pechenegs are also called Kangar, though 
not all of them, but only the folk of the three provinces of Iabdierti and 
Kouartzitzour and Chabouxingyla, for they are more valiant and noble 
than the rest; for that is what the appellation Kangar means.",
publisher = "Budapest : ELTE Eötvös-József-Collegium",
journal = "Byzanz und das Abendland VII. Studia Byzantino-Occidentali",
booktitle = "The Kangar of De administrando imperio and the Hungarian-Bashkir  Controversy",
pages = "205-223",
volume = "42",
doi = "10.37584/BuA_7.205.223",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12203"
}
Komatina, P.. (2021). The Kangar of De administrando imperio and the Hungarian-Bashkir  Controversy. in Byzanz und das Abendland VII. Studia Byzantino-Occidentali
Budapest : ELTE Eötvös-József-Collegium., 42, 205-223.
https://doi.org/10.37584/BuA_7.205.223
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12203
Komatina P. The Kangar of De administrando imperio and the Hungarian-Bashkir  Controversy. in Byzanz und das Abendland VII. Studia Byzantino-Occidentali. 2021;42:205-223.
doi:10.37584/BuA_7.205.223
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12203 .
Komatina, Predrag, "The Kangar of De administrando imperio and the Hungarian-Bashkir  Controversy" in Byzanz und das Abendland VII. Studia Byzantino-Occidentali, 42 (2021):205-223,
https://doi.org/10.37584/BuA_7.205.223 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12203 .

Family Patrimony and the Legacy of the First-Born Son. Some Examples From European Monarchies in the 11th–12th Centuries / Породична баштина и наслеђе прворођеног сина. Примери из европских монархија у XI–XII веку

Komatina, Ivana; Komatina, Predrag

(Novi Sad : Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet, 2021)

TY  - JOUR
AU  - Komatina, Ivana
AU  - Komatina, Predrag
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12362
AB  - The paper examines the concept of family patrimony on the example of three medieval monarchies between the mid-11th and late 12th centuries. Though far away from one another, Spain, England and Serbia witnessed almost identical political circumstances when the ruler passed the throne to a younger son, bypassing the first-born son, thereby also directly infringing the right of primogeniture. As a rule, such decision resulted in years-long conflicts among the brothers. However, the common denominator in all three cases is that family patrimony was entrusted to the eldest son regardless of the fact that he was not an heir to the throne, which implies that it was his inalienable right.
PB  - Novi Sad : Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet
T2  - Istraživanja - Journal of Historical Researches / Istraživanja - časopis za istoriju
T1  - Family Patrimony and the Legacy of the First-Born Son. Some Examples From European Monarchies in the 11th–12th Centuries / Породична баштина и наслеђе прворођеног сина. Примери из европских монархија у XI–XII веку
VL  - 32
DO  - 10.19090/i.2021.32.36-54
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12362
ER  - 
@article{
author = "Komatina, Ivana and Komatina, Predrag",
year = "2021",
abstract = "The paper examines the concept of family patrimony on the example of three medieval monarchies between the mid-11th and late 12th centuries. Though far away from one another, Spain, England and Serbia witnessed almost identical political circumstances when the ruler passed the throne to a younger son, bypassing the first-born son, thereby also directly infringing the right of primogeniture. As a rule, such decision resulted in years-long conflicts among the brothers. However, the common denominator in all three cases is that family patrimony was entrusted to the eldest son regardless of the fact that he was not an heir to the throne, which implies that it was his inalienable right.",
publisher = "Novi Sad : Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet",
journal = "Istraživanja - Journal of Historical Researches / Istraživanja - časopis za istoriju",
title = "Family Patrimony and the Legacy of the First-Born Son. Some Examples From European Monarchies in the 11th–12th Centuries / Породична баштина и наслеђе прворођеног сина. Примери из европских монархија у XI–XII веку",
volume = "32",
doi = "10.19090/i.2021.32.36-54",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12362"
}
Komatina, I.,& Komatina, P.. (2021). Family Patrimony and the Legacy of the First-Born Son. Some Examples From European Monarchies in the 11th–12th Centuries / Породична баштина и наслеђе прворођеног сина. Примери из европских монархија у XI–XII веку. in Istraživanja - Journal of Historical Researches / Istraživanja - časopis za istoriju
Novi Sad : Univerzitet u Novom Sadu, Filozofski fakultet., 32.
https://doi.org/10.19090/i.2021.32.36-54
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12362
Komatina I, Komatina P. Family Patrimony and the Legacy of the First-Born Son. Some Examples From European Monarchies in the 11th–12th Centuries / Породична баштина и наслеђе прворођеног сина. Примери из европских монархија у XI–XII веку. in Istraživanja - Journal of Historical Researches / Istraživanja - časopis za istoriju. 2021;32.
doi:10.19090/i.2021.32.36-54
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12362 .
Komatina, Ivana, Komatina, Predrag, "Family Patrimony and the Legacy of the First-Born Son. Some Examples From European Monarchies in the 11th–12th Centuries / Породична баштина и наслеђе прворођеног сина. Примери из европских монархија у XI–XII веку" in Istraživanja - Journal of Historical Researches / Istraživanja - časopis za istoriju, 32 (2021),
https://doi.org/10.19090/i.2021.32.36-54 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12362 .

Славянские этнонимы «баварского географа»: историко-лингвистический анализ

Коматина, Предраг

(Санкт-Петербургский государственный университет, 2020)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2020
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10762
AB  - The so-called Bavarian Geographer describes the ethnopolitical situation at the end of the first
half of the 9th century in a wide area of Central and Eastern Europe. The names of those tribes are mostly recorded in their Germanic forms, as they were known at the time among the Franks. Those names are in their Slavic forms basically authentic, quallificative in their nature, created according to certain collective characteristics that their bearers attributed to themselves. Thus we can assume that those tribes brought those names from their ancient homeland when they settled the Elbe region, and that could be corroborated with the fact that some of those tribal names appear also among the South Slavs (Obodrites, Serbs, Milingoi = Milcians?). In the area of the ancient Slavic homeland itself, in the basin of the upper Oder, Warta, Vistula, West Bug and Upper Dniester, it lists a number of tribes that can be divided into two groups. The first would include those who still kept their old names and ancient tribal identities The second group includes tribes,
which, judging by their names, were new, territorially based tribes, composed of members of various tribes 
that during the migrations stayed at their homes. Based on the ethnonymic material from the treatise of the Bavarian Geograph and other early medieval sources, one important conclusion can be reached about the Slavic ethnonymy — in naming of the tribes, peoples and communities, the Slavs held much more to the essence than form. The names derived from the same root occur often with different suffixes, and sometimes for one and the same tribe the names are derived from another, but semantically identical root.
PB  - Санкт-Петербургский государственный университет
T2  - Studia Slavica et Balcanica Petropolitana
T1  - Славянские этнонимы «баварского географа»: историко-лингвистический анализ
T1  - Slavic ethnonyms in the Bavarian Geographer: A historiographic linguistic analysis
SP  - 106
EP  - 137
VL  - 27
IS  - 1
DO  - 10.21638/spbu19.2020.106
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10762
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2020",
abstract = "The so-called Bavarian Geographer describes the ethnopolitical situation at the end of the first
half of the 9th century in a wide area of Central and Eastern Europe. The names of those tribes are mostly recorded in their Germanic forms, as they were known at the time among the Franks. Those names are in their Slavic forms basically authentic, quallificative in their nature, created according to certain collective characteristics that their bearers attributed to themselves. Thus we can assume that those tribes brought those names from their ancient homeland when they settled the Elbe region, and that could be corroborated with the fact that some of those tribal names appear also among the South Slavs (Obodrites, Serbs, Milingoi = Milcians?). In the area of the ancient Slavic homeland itself, in the basin of the upper Oder, Warta, Vistula, West Bug and Upper Dniester, it lists a number of tribes that can be divided into two groups. The first would include those who still kept their old names and ancient tribal identities The second group includes tribes,
which, judging by their names, were new, territorially based tribes, composed of members of various tribes 
that during the migrations stayed at their homes. Based on the ethnonymic material from the treatise of the Bavarian Geograph and other early medieval sources, one important conclusion can be reached about the Slavic ethnonymy — in naming of the tribes, peoples and communities, the Slavs held much more to the essence than form. The names derived from the same root occur often with different suffixes, and sometimes for one and the same tribe the names are derived from another, but semantically identical root.",
publisher = "Санкт-Петербургский государственный университет",
journal = "Studia Slavica et Balcanica Petropolitana",
title = "Славянские этнонимы «баварского географа»: историко-лингвистический анализ, Slavic ethnonyms in the Bavarian Geographer: A historiographic linguistic analysis",
pages = "106-137",
volume = "27",
number = "1",
doi = "10.21638/spbu19.2020.106",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10762"
}
Коматина, П.. (2020). Славянские этнонимы «баварского географа»: историко-лингвистический анализ. in Studia Slavica et Balcanica Petropolitana
Санкт-Петербургский государственный университет., 27(1), 106-137.
https://doi.org/10.21638/spbu19.2020.106
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10762
Коматина П. Славянские этнонимы «баварского географа»: историко-лингвистический анализ. in Studia Slavica et Balcanica Petropolitana. 2020;27(1):106-137.
doi:10.21638/spbu19.2020.106
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10762 .
Коматина, Предраг, "Славянские этнонимы «баварского географа»: историко-лингвистический анализ" in Studia Slavica et Balcanica Petropolitana, 27, no. 1 (2020):106-137,
https://doi.org/10.21638/spbu19.2020.106 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10762 .
1

Quis Ergo Presbyter Diocleas? Рана дубровачка историографија и Летопис попа Дукљанина

Коматина, Предраг

(Београд : Историјски институт, 2020)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2020
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10704
AB  - У раду се, у светлости новог тумачења да је у питању плод хуманистичке историографије, а не аутентичан средњовековни спис, истражује порекло података у тзв. Летопису попа Дукљанина кроз дела дубровачке хуманистичке историографије, почев од Лудовика Цријевића Туберона, који се први позива на „писца Дукљанина“, до Мавра Орбина, који први објављује наводни текст „Дукљаниновог“ списа на италијанском.
AB  - In the light of the new interpretation that the so-called Chronicle of the Priest of Dioclea is a product of humanist historiography, rather than an authentic medieval source, the origin of its data is examined through the works of Ragusan humanist historiography, starting from Ludovicus Cerva Tubero, who first referred to the “author Diocleas”, up to Mauro Orbin, who first published the purported text of the work of "Diocleas" in Italian.
PB  - Београд : Историјски институт
T2  - Историјски часопис LXIX
T1  - Quis Ergo Presbyter Diocleas? Рана дубровачка историографија и Летопис попа Дукљанина
SP  - 189
EP  - 226
VL  - 69
DO  - 10.34298/IC2069189K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10704
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2020",
abstract = "У раду се, у светлости новог тумачења да је у питању плод хуманистичке историографије, а не аутентичан средњовековни спис, истражује порекло података у тзв. Летопису попа Дукљанина кроз дела дубровачке хуманистичке историографије, почев од Лудовика Цријевића Туберона, који се први позива на „писца Дукљанина“, до Мавра Орбина, који први објављује наводни текст „Дукљаниновог“ списа на италијанском., In the light of the new interpretation that the so-called Chronicle of the Priest of Dioclea is a product of humanist historiography, rather than an authentic medieval source, the origin of its data is examined through the works of Ragusan humanist historiography, starting from Ludovicus Cerva Tubero, who first referred to the “author Diocleas”, up to Mauro Orbin, who first published the purported text of the work of "Diocleas" in Italian.",
publisher = "Београд : Историјски институт",
journal = "Историјски часопис LXIX",
title = "Quis Ergo Presbyter Diocleas? Рана дубровачка историографија и Летопис попа Дукљанина",
pages = "189-226",
volume = "69",
doi = "10.34298/IC2069189K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10704"
}
Коматина, П.. (2020). Quis Ergo Presbyter Diocleas? Рана дубровачка историографија и Летопис попа Дукљанина. in Историјски часопис LXIX
Београд : Историјски институт., 69, 189-226.
https://doi.org/10.34298/IC2069189K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10704
Коматина П. Quis Ergo Presbyter Diocleas? Рана дубровачка историографија и Летопис попа Дукљанина. in Историјски часопис LXIX. 2020;69:189-226.
doi:10.34298/IC2069189K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10704 .
Коматина, Предраг, "Quis Ergo Presbyter Diocleas? Рана дубровачка историографија и Летопис попа Дукљанина" in Историјски часопис LXIX, 69 (2020):189-226,
https://doi.org/10.34298/IC2069189K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10704 .

О првом браку краља Милутина

Коматина, Предраг

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2020)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2020
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10418
AB  - У раду се разматра питање првог брака српског краља Стефана Уроша II (Милутина), који помиње византијски писац Георгије Пахимер, с циљем да се поткрепи постојећа теза да је у питању брак са српском властелинком по имену Јелена, који је склопљен током седамдесетих година XIII века, али разведен убрзо по Милутиновом ступању на српски престо 1282. године. Пружа се, такође, и осврт на природу и карактер тог брака и могуће разлоге због којих је био разведен и проглашен неважећим.
AB  - The paper deals with the problem of the first marriage of the Serbian king Stephen Uroš II (Milutin), mentioned by the Byzantine author George Pachymeres, wtih the aim to reinforce the existing thesis that it was a marriage with a Serbian noble Helen, concluded in the 1270-ies, but divorced soon after he came to the Serbian throne in 1282. It also provides an overview of the nature and character of that marriage and the possible reasons why it was dissolved and declared invalid.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института 57
T1  - О првом браку краља Милутина
T1  - On the first marriage of king Milutin
SP  - 45
EP  - 59
VL  - 57
DO  - 10.2298/ZRVI2057045K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10418
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2020",
abstract = "У раду се разматра питање првог брака српског краља Стефана Уроша II (Милутина), који помиње византијски писац Георгије Пахимер, с циљем да се поткрепи постојећа теза да је у питању брак са српском властелинком по имену Јелена, који је склопљен током седамдесетих година XIII века, али разведен убрзо по Милутиновом ступању на српски престо 1282. године. Пружа се, такође, и осврт на природу и карактер тог брака и могуће разлоге због којих је био разведен и проглашен неважећим., The paper deals with the problem of the first marriage of the Serbian king Stephen Uroš II (Milutin), mentioned by the Byzantine author George Pachymeres, wtih the aim to reinforce the existing thesis that it was a marriage with a Serbian noble Helen, concluded in the 1270-ies, but divorced soon after he came to the Serbian throne in 1282. It also provides an overview of the nature and character of that marriage and the possible reasons why it was dissolved and declared invalid.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института 57",
title = "О првом браку краља Милутина, On the first marriage of king Milutin",
pages = "45-59",
volume = "57",
doi = "10.2298/ZRVI2057045K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10418"
}
Коматина, П.. (2020). О првом браку краља Милутина. in Зборник радова Византолошког института 57
Београд : Византолошки институт САНУ., 57, 45-59.
https://doi.org/10.2298/ZRVI2057045K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10418
Коматина П. О првом браку краља Милутина. in Зборник радова Византолошког института 57. 2020;57:45-59.
doi:10.2298/ZRVI2057045K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10418 .
Коматина, Предраг, "О првом браку краља Милутина" in Зборник радова Византолошког института 57, 57 (2020):45-59,
https://doi.org/10.2298/ZRVI2057045K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10418 .
1

Житије Св. Симеона од Стефана Немањића као извор за хронологију промена на великожупанском престолу

Коматина, Предраг

(Београд : Историјски институт, 2020)

TY  - CHAP
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2020
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10417
AB  - Житије Светог Симеона од његовог сина Стефана Немањића, састављено средином друге деценије XIII века, први је потпунији историографски спис српског средњовековља. Уводне главе тог списа у којима се описује први део Немањиног живота, пре него што је постао српски владар 1166. године, представљале би у том смислу неку врсту српске археологије, најраније забележене историје у домаћим изворима. Ни у тим одељцима Стефан не доноси прецизне хронолошке податке, али ипак одређене догађаје из Немањиног ранијег живота
смешта у релативне хронолошке оквире према његовим узрастима. Пошто су средњовековна схватања о „седам узраста човека” и њихово трајање добро позната, онда се и ти догађаји могу сместити у одређенији временски оквир. Када се тако постављени посматрају у контексту из других извора познатих догађаја српске историје прве половине XII века, као и Немањиног места у родословном стаблу великожупанске династије, може се доћи до неких нових закључака о смењивању на месту великoг жупана и о начелима наслеђивања престола.
AB  - The Life of St Symeon, written by his son and heir, grand župan and the firstcrowned king Stefan Nemanjić from the second decade of the 13th century, is the first extensive historiographic work of the Serbian Middle Ages. In accordance with the hagiographic genre, it lacks precise chronological information. Stefan however uses some chronological determiners to indicate vaguely his father’s
age at the moment of some important events of his life which he describes and which occurred prior to his coming to the throne, and those are the terms that designate the so-called seven ages of man, commonly used in the Middle Ages across Europe. So, Stefan relates that his father received his share of the fatherland (“čest otačastva”) as otrok, that is at an age between 15 and
22, that he met emperor Manuel I Comnenus and got the ruler’s title (“carski san”) when he was junoša, between 23 and 44, and that he entered into the conflict with his older brothers that led to his imprisonment but eventually to his victory and coming to the throne in 1166 as muž, at the age of 45 to 56, i.e. precisely 52 or 53.
PB  - Београд : Историјски институт
T2  - Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time
T1  - Житије Св. Симеона од Стефана Немањића као извор за хронологију промена на великожупанском престолу
T1  - Stefan Nemanjić’s Life of St Symeon as a Source for the Chronology of Changes on the Grand Župan’s Throne
SP  - 17
EP  - 35
VL  - 42
DO  - 10.34298/9788677431396.01
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10417
ER  - 
@inbook{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2020",
abstract = "Житије Светог Симеона од његовог сина Стефана Немањића, састављено средином друге деценије XIII века, први је потпунији историографски спис српског средњовековља. Уводне главе тог списа у којима се описује први део Немањиног живота, пре него што је постао српски владар 1166. године, представљале би у том смислу неку врсту српске археологије, најраније забележене историје у домаћим изворима. Ни у тим одељцима Стефан не доноси прецизне хронолошке податке, али ипак одређене догађаје из Немањиног ранијег живота
смешта у релативне хронолошке оквире према његовим узрастима. Пошто су средњовековна схватања о „седам узраста човека” и њихово трајање добро позната, онда се и ти догађаји могу сместити у одређенији временски оквир. Када се тако постављени посматрају у контексту из других извора познатих догађаја српске историје прве половине XII века, као и Немањиног места у родословном стаблу великожупанске династије, може се доћи до неких нових закључака о смењивању на месту великoг жупана и о начелима наслеђивања престола., The Life of St Symeon, written by his son and heir, grand župan and the firstcrowned king Stefan Nemanjić from the second decade of the 13th century, is the first extensive historiographic work of the Serbian Middle Ages. In accordance with the hagiographic genre, it lacks precise chronological information. Stefan however uses some chronological determiners to indicate vaguely his father’s
age at the moment of some important events of his life which he describes and which occurred prior to his coming to the throne, and those are the terms that designate the so-called seven ages of man, commonly used in the Middle Ages across Europe. So, Stefan relates that his father received his share of the fatherland (“čest otačastva”) as otrok, that is at an age between 15 and
22, that he met emperor Manuel I Comnenus and got the ruler’s title (“carski san”) when he was junoša, between 23 and 44, and that he entered into the conflict with his older brothers that led to his imprisonment but eventually to his victory and coming to the throne in 1166 as muž, at the age of 45 to 56, i.e. precisely 52 or 53.",
publisher = "Београд : Историјски институт",
journal = "Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time",
booktitle = "Житије Св. Симеона од Стефана Немањића као извор за хронологију промена на великожупанском престолу, Stefan Nemanjić’s Life of St Symeon as a Source for the Chronology of Changes on the Grand Župan’s Throne",
pages = "17-35",
volume = "42",
doi = "10.34298/9788677431396.01",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10417"
}
Коматина, П.. (2020). Житије Св. Симеона од Стефана Немањића као извор за хронологију промена на великожупанском престолу. in Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time
Београд : Историјски институт., 42, 17-35.
https://doi.org/10.34298/9788677431396.01
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10417
Коматина П. Житије Св. Симеона од Стефана Немањића као извор за хронологију промена на великожупанском престолу. in Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time. 2020;42:17-35.
doi:10.34298/9788677431396.01
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10417 .
Коматина, Предраг, "Житије Св. Симеона од Стефана Немањића као извор за хронологију промена на великожупанском престолу" in Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time, 42 (2020):17-35,
https://doi.org/10.34298/9788677431396.01 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10417 .

Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio and the Byzantine historiography of the mid - 10th century

Komatina, Predrag

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2019)

TY  - JOUR
AU  - Komatina, Predrag
PY  - 2019
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/8497
AB  - The paper is dedicated to certain aspects of the treatise De administrando imperio,
composed at the court of Emperor Constantine VII Porphyrogenitus in 948–952. It first examines
the diplomatic basis of the information collected in the treatise, then the management
of the information available from other sources and some common information found
in it and in other contemporary works such as Theophanes Continuatus, Vita Basilii and De
thematibus. It closes with a conclusion about the authorship of the treatise and its place in
the context of the historiographical activity at the court of Constantine VII Porphyrogenitus
in the mid-10th century.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института САНУ
T1  - Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio and the Byzantine historiography of the mid - 10th century
T1  - Константин Порфирогенит, De administrando imperio и византијска историографија средине X века
SP  - 39
EP  - 68
VL  - 56
DO  - 10.2298/ZRVI1956039K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8497
ER  - 
@article{
author = "Komatina, Predrag",
year = "2019",
abstract = "The paper is dedicated to certain aspects of the treatise De administrando imperio,
composed at the court of Emperor Constantine VII Porphyrogenitus in 948–952. It first examines
the diplomatic basis of the information collected in the treatise, then the management
of the information available from other sources and some common information found
in it and in other contemporary works such as Theophanes Continuatus, Vita Basilii and De
thematibus. It closes with a conclusion about the authorship of the treatise and its place in
the context of the historiographical activity at the court of Constantine VII Porphyrogenitus
in the mid-10th century.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института САНУ",
title = "Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio and the Byzantine historiography of the mid - 10th century, Константин Порфирогенит, De administrando imperio и византијска историографија средине X века",
pages = "39-68",
volume = "56",
doi = "10.2298/ZRVI1956039K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8497"
}
Komatina, P.. (2019). Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio and the Byzantine historiography of the mid - 10th century. in Зборник радова Византолошког института САНУ
Београд : Византолошки институт САНУ., 56, 39-68.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1956039K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8497
Komatina P. Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio and the Byzantine historiography of the mid - 10th century. in Зборник радова Византолошког института САНУ. 2019;56:39-68.
doi:10.2298/ZRVI1956039K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8497 .
Komatina, Predrag, "Constantine Porphyrogenitus, De administrando imperio and the Byzantine historiography of the mid - 10th century" in Зборник радова Византолошког института САНУ, 56 (2019):39-68,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1956039K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_8497 .
1
2

Рани јужнословенски етноними и питање порекла и постанка јужнословенских племена

Коматина, Предраг

(Београд : Институт за српски језик САНУ, 2019)

TY  - CHAP
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2019
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10701
AB  - Рани Словени нису имали своју писменост све до појаве Сoлунске браће св. Ћирила и Методија и настанка глагољице 863. године, тако да су пре тога, али у великој мери и после тога вести о њима забележене у страним изворима, пре свега на грчком и латинском језику. Старије форме словенског језика – прасловенски, а затим и старословенски, имали су фонолошки састав у извесној мери различит од оба сродна индоевропска језика, па су рани словенски етноними забележени у изворима онако како су их грчки и латински писци репродуковали у својим књижевним језицима. Тако је на пример прасловенско о у грчким и латинским текстовима углавном постајало а, прасловенски полувокали ъ и ь су по правилу били вокализовани, а на исти начин су били репродуковани и словенски слоготворни сугласници р и л (у старословенским текстовима и касније најчешће бележени као рь и ль). Научници, у првом реду историчари, најчешће су само преузимали облике забележене
у грчкој и латинској изворној грађи, те су на основу њих изводили некад и врло далекосежне закључке. Међутим, када се реконструише њихов тачан словенски облик, ти етноними постају корисно сведочанство за изучавање проблематике порекла и постанка јужнословенских племена
AB  - Even after the creation of the Slavic alphabets, early information on the Slavs was for the most part recorded in Greek and Latin, and thus the names of the Slavic tribes have come down to us in somehow distorted forms, since the phonemic systems of those two languages did not match that of the early Slavic language. It is then necessary to establish the correct forms of the names of the
Slavic tribes behind those recorded in Greek and Latin sources in order to investigate thoroughly their origins and formation.
According to the sixth-century writers Procopius and Jordanes, the early Slavs were divided in many tribes even in their ancient homeland, north of the Carpathians. However, the names of the tribes appeared for the first time in written sources in the seventh century, with the names of the several Slavic tribes who invaded Greece and besieged Thessalonica in the 610s, among them the *Drъgъvitji,*Sagudati (*Sogъdati?), *Velejezitji, *Vojъnitji, *Bъrzitji. The *Smolěne, *Milenki, *Ezeritji were also present in Greece, as well as small parts of other tribes (Serbs, Croats, Kriviči, Czechs). Serbs and Croats settled in the western part of the Balkans, with their local branches such as the Diocletians, Terbunians, Zachloumians, Narentans, or *Gъtаnе, *Gъtьci. Various Slavic tribes settled in the Eastern Alps; the sources and local toponymy recorded the names of the Croats and
Dulebs. The same was true about the old Roman Pannonia between the Danube and the Sava, where only Dulebs can be identified by name. In the eastern part of the Balkans, along the lower Danube, the sources mention the “seven Slavic tribes” subdued by the Bulgars in 680/681, but none of them by name. However, some of them could have later merged together into the new tribe of *Timočani. Along with them, the sources mention the Severi, but counted them apart from
the “seven Slavic tribes”, and this was possibly because they were not Slavs in the strict sense of the word, but rather their relatives, the Antes. To the west of the *Timočani lived a southern part of the *Obъdritji, while at the confluence of the Great Morava and the Danube, lived the Balkan Moravians.
As it could be deduced from their ethnonymy, some of those tribes brought their names from their ancient homeland in the North and it is there that we should look for their origins. The assumption is further corroborated by the fact that the names of some tribes appear in the other areas of the Slavic world as well, which means that the tribes in question must have split during the migrations.
However, some of the tribes were formed only after the settlement in the Eastern Alps and the Balkans, as revealed by the geographic origin of their names. Some of them were geographically separated sections of the ancient tribes who developed a new identity while still retaining the old one. But in some cases, parts of several different Slavic tribes settled in the same area and organized into a new ethnopolitical entity, in which case they first used the common name of the Slavs as a symbol of their common identity along with a geographic determination (for example, Slavs of the Rychios, Slavs of the Strymon, Slavs of the Peloponnese, “seven Slavic tribes”, Slavs of Pannonia, the Eastern Alps Slavs), and only later came to use new names based on the geographic terms (Carantanians, Carnians, *Ezeritji, *Timočani, Moravians, etc.). There were also some minor tribes that in the course of the migrations merged with a stronger tribe and assumed its identity. This clearly indicates that different Slavic tribes during the migrations still shared a strong sense of common Slavic identity alongside their own tribal identity. Even later, in the 9th century, Frankish sources mention common legal traditions among the Slavs (“leges et consuetudines Sclavicae gentis”), and the language that Sts Cyril and Methodius first introduced into literary use was still sufficiently uniform to be named as the common Slavic language.
PB  - Београд : Институт за српски језик САНУ
T2  - Наслеђе и стварање Свети Ћирило : Свети Сава 869-1219-2019 I
T1  - Рани јужнословенски етноними и питање порекла и постанка јужнословенских племена
T1  - Early South Slavic Ethnonyms and the Issue of Origin and Genesis of the South Slavic Tribes
SP  - 3
EP  - 28
VL  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10701
ER  - 
@inbook{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2019",
abstract = "Рани Словени нису имали своју писменост све до појаве Сoлунске браће св. Ћирила и Методија и настанка глагољице 863. године, тако да су пре тога, али у великој мери и после тога вести о њима забележене у страним изворима, пре свега на грчком и латинском језику. Старије форме словенског језика – прасловенски, а затим и старословенски, имали су фонолошки састав у извесној мери различит од оба сродна индоевропска језика, па су рани словенски етноними забележени у изворима онако како су их грчки и латински писци репродуковали у својим књижевним језицима. Тако је на пример прасловенско о у грчким и латинским текстовима углавном постајало а, прасловенски полувокали ъ и ь су по правилу били вокализовани, а на исти начин су били репродуковани и словенски слоготворни сугласници р и л (у старословенским текстовима и касније најчешће бележени као рь и ль). Научници, у првом реду историчари, најчешће су само преузимали облике забележене
у грчкој и латинској изворној грађи, те су на основу њих изводили некад и врло далекосежне закључке. Међутим, када се реконструише њихов тачан словенски облик, ти етноними постају корисно сведочанство за изучавање проблематике порекла и постанка јужнословенских племена, Even after the creation of the Slavic alphabets, early information on the Slavs was for the most part recorded in Greek and Latin, and thus the names of the Slavic tribes have come down to us in somehow distorted forms, since the phonemic systems of those two languages did not match that of the early Slavic language. It is then necessary to establish the correct forms of the names of the
Slavic tribes behind those recorded in Greek and Latin sources in order to investigate thoroughly their origins and formation.
According to the sixth-century writers Procopius and Jordanes, the early Slavs were divided in many tribes even in their ancient homeland, north of the Carpathians. However, the names of the tribes appeared for the first time in written sources in the seventh century, with the names of the several Slavic tribes who invaded Greece and besieged Thessalonica in the 610s, among them the *Drъgъvitji,*Sagudati (*Sogъdati?), *Velejezitji, *Vojъnitji, *Bъrzitji. The *Smolěne, *Milenki, *Ezeritji were also present in Greece, as well as small parts of other tribes (Serbs, Croats, Kriviči, Czechs). Serbs and Croats settled in the western part of the Balkans, with their local branches such as the Diocletians, Terbunians, Zachloumians, Narentans, or *Gъtаnе, *Gъtьci. Various Slavic tribes settled in the Eastern Alps; the sources and local toponymy recorded the names of the Croats and
Dulebs. The same was true about the old Roman Pannonia between the Danube and the Sava, where only Dulebs can be identified by name. In the eastern part of the Balkans, along the lower Danube, the sources mention the “seven Slavic tribes” subdued by the Bulgars in 680/681, but none of them by name. However, some of them could have later merged together into the new tribe of *Timočani. Along with them, the sources mention the Severi, but counted them apart from
the “seven Slavic tribes”, and this was possibly because they were not Slavs in the strict sense of the word, but rather their relatives, the Antes. To the west of the *Timočani lived a southern part of the *Obъdritji, while at the confluence of the Great Morava and the Danube, lived the Balkan Moravians.
As it could be deduced from their ethnonymy, some of those tribes brought their names from their ancient homeland in the North and it is there that we should look for their origins. The assumption is further corroborated by the fact that the names of some tribes appear in the other areas of the Slavic world as well, which means that the tribes in question must have split during the migrations.
However, some of the tribes were formed only after the settlement in the Eastern Alps and the Balkans, as revealed by the geographic origin of their names. Some of them were geographically separated sections of the ancient tribes who developed a new identity while still retaining the old one. But in some cases, parts of several different Slavic tribes settled in the same area and organized into a new ethnopolitical entity, in which case they first used the common name of the Slavs as a symbol of their common identity along with a geographic determination (for example, Slavs of the Rychios, Slavs of the Strymon, Slavs of the Peloponnese, “seven Slavic tribes”, Slavs of Pannonia, the Eastern Alps Slavs), and only later came to use new names based on the geographic terms (Carantanians, Carnians, *Ezeritji, *Timočani, Moravians, etc.). There were also some minor tribes that in the course of the migrations merged with a stronger tribe and assumed its identity. This clearly indicates that different Slavic tribes during the migrations still shared a strong sense of common Slavic identity alongside their own tribal identity. Even later, in the 9th century, Frankish sources mention common legal traditions among the Slavs (“leges et consuetudines Sclavicae gentis”), and the language that Sts Cyril and Methodius first introduced into literary use was still sufficiently uniform to be named as the common Slavic language.",
publisher = "Београд : Институт за српски језик САНУ",
journal = "Наслеђе и стварање Свети Ћирило : Свети Сава 869-1219-2019 I",
booktitle = "Рани јужнословенски етноними и питање порекла и постанка јужнословенских племена, Early South Slavic Ethnonyms and the Issue of Origin and Genesis of the South Slavic Tribes",
pages = "3-28",
volume = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10701"
}
Коматина, П.. (2019). Рани јужнословенски етноними и питање порекла и постанка јужнословенских племена. in Наслеђе и стварање Свети Ћирило : Свети Сава 869-1219-2019 I
Београд : Институт за српски језик САНУ., 1, 3-28.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10701
Коматина П. Рани јужнословенски етноними и питање порекла и постанка јужнословенских племена. in Наслеђе и стварање Свети Ћирило : Свети Сава 869-1219-2019 I. 2019;1:3-28.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10701 .
Коматина, Предраг, "Рани јужнословенски етноними и питање порекла и постанка јужнословенских племена" in Наслеђе и стварање Свети Ћирило : Свети Сава 869-1219-2019 I, 1 (2019):3-28,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10701 .

Византијски и угарски Срем од X до XIII века

Коматина, Предраг; Коматина, Ивана

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2018)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Предраг
AU  - Коматина, Ивана
PY  - 2018
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7142
AB  - Одавно је познато да је у средњем веку назив „Срем“ означавао не само међуречје Саве и Дунава, него и територију на десној обали Саве, данашњу Мачву, која се у изворима назива „Онострани Срем“ (Sirmia Ulterior). У раду се анализирају подаци о историји Срема од X до XIII века не би ли се утврдило када и у каквим околностима се име Срема проширило на десну обалу Саве.
AB  - It has been long known that the name “Syrmia” in the Middle Ages meant not only the area between the rivers Sava and Danube, but also the territory on the right bank of the Sava, today’s Mačva, which was called in the sources “Further Syrmia” (Sirmia Ulterior). In this article we analyze the data concerning the history of Syrmia in the 10th–13th centuries in order to determine when and in what circumstances the name of Syrmia came to denote the right bank of the Sava.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института САНУ
T1  - Византијски и угарски Срем од X до XIII века
T1  - The Byzantine and Hungarian Syrmia in the 10th–13th centuries
SP  - 141
EP  - 164
VL  - 55
DO  - 10.2298/ZRVI1855141K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7142
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Предраг and Коматина, Ивана",
year = "2018",
abstract = "Одавно је познато да је у средњем веку назив „Срем“ означавао не само међуречје Саве и Дунава, него и територију на десној обали Саве, данашњу Мачву, која се у изворима назива „Онострани Срем“ (Sirmia Ulterior). У раду се анализирају подаци о историји Срема од X до XIII века не би ли се утврдило када и у каквим околностима се име Срема проширило на десну обалу Саве., It has been long known that the name “Syrmia” in the Middle Ages meant not only the area between the rivers Sava and Danube, but also the territory on the right bank of the Sava, today’s Mačva, which was called in the sources “Further Syrmia” (Sirmia Ulterior). In this article we analyze the data concerning the history of Syrmia in the 10th–13th centuries in order to determine when and in what circumstances the name of Syrmia came to denote the right bank of the Sava.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института САНУ",
title = "Византијски и угарски Срем од X до XIII века, The Byzantine and Hungarian Syrmia in the 10th–13th centuries",
pages = "141-164",
volume = "55",
doi = "10.2298/ZRVI1855141K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7142"
}
Коматина, П.,& Коматина, И.. (2018). Византијски и угарски Срем од X до XIII века. in Зборник радова Византолошког института САНУ
Београд : Византолошки институт САНУ., 55, 141-164.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1855141K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7142
Коматина П, Коматина И. Византијски и угарски Срем од X до XIII века. in Зборник радова Византолошког института САНУ. 2018;55:141-164.
doi:10.2298/ZRVI1855141K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7142 .
Коматина, Предраг, Коматина, Ивана, "Византијски и угарски Срем од X до XIII века" in Зборник радова Византолошког института САНУ, 55 (2018):141-164,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1855141K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7142 .

Настанак „Млетачке Албаније“ и успомена на византијску власт у српском поморју

Коматина, Ивана; Коматина, Предраг

(Београд : Историјски институт, 2018)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Ивана
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2018
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10720
AB  - У раду се истражују историјске и политичке околности које су као резултат имале настанак „Млетачке Албаније“. Такође, посебна пажња је посвећена проматрању односа између Албаније у географском, политичком и историјском погледу и новоосноване „Млетачке Албаније“, тј. проналази се историјска нит која је Млечанима била упориште за коришћење назива Албанија на простору српског Поморја од Скадра до Котора.
AB  - The paper deals with the facts that led to the creation of “Venetian Albania“. Namely, “Venetian Albania“ (Albania Veneta) was a historical and geographical entity that emerged after the Venetian takeover of Durazzo from its Albanian master George Topia in 1392, and survived until the peace of Campoformio and the annexation of Venice and the remaining Venetian lands in the Adriatic to Austria in 1797. Although its origin was related to the Venetian occupation of Durazzo, its territory lay primarily, and after the fall of Durazzo, under the Ottomans in 1501, in the area of the medieval Serbian Littoral, from Cattaro to Scutari, which before the spread of “Venetian Albania“ was never
considered to be “Albania“.
However, it is first necessary to explain the geographical, historical and political relationship between original Albania and newly established “Venetian Albania“. Albania, that is, the Arbanum region – a wider area around the town of Kruje, was initially part of the theme of Durazzo of the Byzantine Empire. After the fall of Constantinople into the hands of Crusaders in 1204, Durazzo fell into the hands of the Venetians, but in the region of Arbanum, we encounter the first testimonies of the Principatus Arbanensis (“Principality of Arbanum“) as a political entity. In the following period, Arbanum and Durazzo changed supreme authority several times, firstly Epirote, then Bulgarian, and at the end, the struggle for the control of these territories was fought between the Despotate of Epirus and the Empire of Nicaea. Sicilian King Manfred of Hoenstaufen also participated in these events. After Manfred’s death, Charles of Anjou became a pretender to Manfred’s inheritance. In order to achieve his goal, in Viterbo in 1267 he made an alliance with Latin emperor Baldwin who acknowledged his rights over Manfred’s inheritance in Epirus, as well as in the “kingdom of Albania“ (regnum Albaniae), which was the first mention of that term. Based on these provisions, by 1272 Charles had already under his rule Durazzo and Albania. He appointed his captain for the Kingdom of Albania, to whom he subsequently entrusted the administration of Durazzo, which was not considered part of the Kingdom of Albania. The Kingdom ofAlbania temporarily disappeared in 1284. After the change of the Byzantine and Serbian authorities over Durazzo and the Albanian hinterland, the Angevine pretensions were revived with Philip of Taranto and in 1304 he issued a series of privileges to the Durazzins and “the estates of the Kingdom of Albania“. However, although the city of Durazzo was treated as a separate entity, this time during the Angevine rule, it completely belonged to the restored Kingdom of Albania. During the time of Philip’s successors, Durazzo was constituted as a separate Duchy of Durazzo and was again separated from the rest of the “Kingdom of Albania“. The rule of the Duke of Durazzo over the “Kingdom of Albania“ was still unstable and dependent upon the loyalty of Albanian nobles. During the 1340s, they recognised Serbian authority, after which the Angevine “Kingdom of Albania“ ceased to exist, but the Duchy of Durazzo held up until 1368, when it was won over by Charles Topia, an Albanian local nobleman. Once again, Durazzo and its Albanian hinterland were united under the rule of the same lord.As early as 1362, the Durazzins came into close contact with the Venetians, and four years later, Charles Topia received the privileges of Venetian citizenship. His son George Topia also had close cooperation with the Venetians. However, after George’s death in 1392, the city and its Albanian hinterland came in possession of the Venetians, and that is how “Venetian Albania“ came into existence, although that term was still unknown. So the only link between original Albania and “Venetian Albania“, except for the name, was the city of Durazzo. “Venetian Albania“ did not spread to the east, to the core of Albania – former Arbanum; on the contrary, it was soon extended to the north, thanks to the lord of Zeta, George II Stratimirović Balšić. Namely, he offered the cities of Scutari and Drivasto to the Venetians. However, the Venetians were not allowed to accept them at once, as they would violate the peace provisions with the Hungarians of 1358 and 1381, which meant that the Hungarian authority would extend through all of Dalmatia, from “Quarnaro to the borders of Durazzo“. Therefore, Scutari and Drivasto were certainly located within that area. Nevertheless, skilled Venetians, wanting to extend the boundaries of “Venetian Albania“ to the north, ordered their captain of Durazzo to find in the old acts whether those cities belonged to Dalmatia or to the “borders of Durazzo“. The captain of Durazzo obviously found some ancient
writings, even from the period of the Byzantine authority about the spread of the theme of Durazzo over those cities in the period from the 9th to the 11th centuries (which is evidenced by the works of Constantine VII Porphyrogenitus, John Scylitzes, Scylitzes Continuatus, Nicephorus Bryennius, Anne Comnene). After the Serbian conquest of these towns in the middle of the 11th century, they made a whole with the old Serbian land of Dioclea (Zeta), but they retained a specificstatus, so we often encounter the phrases “Zeta and the Cities“ or “Dioclea and Dalmatia“, where under Dalmatia the area of Upper Dalmatia was meant. In the 13th century Thomas the Archdeacon defined the entirety of Dalmatia as an area starting from Epirus and Durazzo and extending to the Quarnaro Bay, just like in the treaties of 1358 and 1381. The Venetians thus violated these provisions, but they justified their own actions by calling upon the former affiliation of these cities to the Byzantine theme of Durazzo. A similar dispute over the issue of whom these cities, Scutari in particular, belonged to – Dalmatia or Durazzo, was initiated by Serbian grand župan Stefan Nemanjić in 1214. The Venetians perhaps used the evidence pertaining to that dispute, in addition to finding older documents from the time of Byzantine rule. It was only then that after the spread of the Venetian power over the southern Adriatic cities of Scutari and Drivasto that the name of “Albania“ was first used. Since then, it became a more common name for the Venetian territories in the South Adriatic, and gradually spread to the north, eventually encompassing all of Zeta. The Turkish founding of the Sanjak of Scutari in 1479 had a strong geopolitical foundation in “Venetian Albania“, and as it included Montenegro and Brda, they were considered a part of Albania up until the 19th century. On the other hand, “Venetian Albania“ after the Turkish conquest of Durazzo in 1501 was reduced only to the areas of the cities of Budva and Cattaro, far beyond the borders of the theme of Durazzo, its original core.
PB  - Београд : Историјски институт
T2  - Историјски часопис LXVII
T1  - Настанак „Млетачке Албаније“ и успомена на византијску власт у српском поморју
T1  - The Establishment of “Venetian Albania“ and the Memory of Byzantine Rule in the Serbian Littoral
SP  - 55
EP  - 82
VL  - 67
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10720
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Ивана and Коматина, Предраг",
year = "2018",
abstract = "У раду се истражују историјске и политичке околности које су као резултат имале настанак „Млетачке Албаније“. Такође, посебна пажња је посвећена проматрању односа између Албаније у географском, политичком и историјском погледу и новоосноване „Млетачке Албаније“, тј. проналази се историјска нит која је Млечанима била упориште за коришћење назива Албанија на простору српског Поморја од Скадра до Котора., The paper deals with the facts that led to the creation of “Venetian Albania“. Namely, “Venetian Albania“ (Albania Veneta) was a historical and geographical entity that emerged after the Venetian takeover of Durazzo from its Albanian master George Topia in 1392, and survived until the peace of Campoformio and the annexation of Venice and the remaining Venetian lands in the Adriatic to Austria in 1797. Although its origin was related to the Venetian occupation of Durazzo, its territory lay primarily, and after the fall of Durazzo, under the Ottomans in 1501, in the area of the medieval Serbian Littoral, from Cattaro to Scutari, which before the spread of “Venetian Albania“ was never
considered to be “Albania“.
However, it is first necessary to explain the geographical, historical and political relationship between original Albania and newly established “Venetian Albania“. Albania, that is, the Arbanum region – a wider area around the town of Kruje, was initially part of the theme of Durazzo of the Byzantine Empire. After the fall of Constantinople into the hands of Crusaders in 1204, Durazzo fell into the hands of the Venetians, but in the region of Arbanum, we encounter the first testimonies of the Principatus Arbanensis (“Principality of Arbanum“) as a political entity. In the following period, Arbanum and Durazzo changed supreme authority several times, firstly Epirote, then Bulgarian, and at the end, the struggle for the control of these territories was fought between the Despotate of Epirus and the Empire of Nicaea. Sicilian King Manfred of Hoenstaufen also participated in these events. After Manfred’s death, Charles of Anjou became a pretender to Manfred’s inheritance. In order to achieve his goal, in Viterbo in 1267 he made an alliance with Latin emperor Baldwin who acknowledged his rights over Manfred’s inheritance in Epirus, as well as in the “kingdom of Albania“ (regnum Albaniae), which was the first mention of that term. Based on these provisions, by 1272 Charles had already under his rule Durazzo and Albania. He appointed his captain for the Kingdom of Albania, to whom he subsequently entrusted the administration of Durazzo, which was not considered part of the Kingdom of Albania. The Kingdom ofAlbania temporarily disappeared in 1284. After the change of the Byzantine and Serbian authorities over Durazzo and the Albanian hinterland, the Angevine pretensions were revived with Philip of Taranto and in 1304 he issued a series of privileges to the Durazzins and “the estates of the Kingdom of Albania“. However, although the city of Durazzo was treated as a separate entity, this time during the Angevine rule, it completely belonged to the restored Kingdom of Albania. During the time of Philip’s successors, Durazzo was constituted as a separate Duchy of Durazzo and was again separated from the rest of the “Kingdom of Albania“. The rule of the Duke of Durazzo over the “Kingdom of Albania“ was still unstable and dependent upon the loyalty of Albanian nobles. During the 1340s, they recognised Serbian authority, after which the Angevine “Kingdom of Albania“ ceased to exist, but the Duchy of Durazzo held up until 1368, when it was won over by Charles Topia, an Albanian local nobleman. Once again, Durazzo and its Albanian hinterland were united under the rule of the same lord.As early as 1362, the Durazzins came into close contact with the Venetians, and four years later, Charles Topia received the privileges of Venetian citizenship. His son George Topia also had close cooperation with the Venetians. However, after George’s death in 1392, the city and its Albanian hinterland came in possession of the Venetians, and that is how “Venetian Albania“ came into existence, although that term was still unknown. So the only link between original Albania and “Venetian Albania“, except for the name, was the city of Durazzo. “Venetian Albania“ did not spread to the east, to the core of Albania – former Arbanum; on the contrary, it was soon extended to the north, thanks to the lord of Zeta, George II Stratimirović Balšić. Namely, he offered the cities of Scutari and Drivasto to the Venetians. However, the Venetians were not allowed to accept them at once, as they would violate the peace provisions with the Hungarians of 1358 and 1381, which meant that the Hungarian authority would extend through all of Dalmatia, from “Quarnaro to the borders of Durazzo“. Therefore, Scutari and Drivasto were certainly located within that area. Nevertheless, skilled Venetians, wanting to extend the boundaries of “Venetian Albania“ to the north, ordered their captain of Durazzo to find in the old acts whether those cities belonged to Dalmatia or to the “borders of Durazzo“. The captain of Durazzo obviously found some ancient
writings, even from the period of the Byzantine authority about the spread of the theme of Durazzo over those cities in the period from the 9th to the 11th centuries (which is evidenced by the works of Constantine VII Porphyrogenitus, John Scylitzes, Scylitzes Continuatus, Nicephorus Bryennius, Anne Comnene). After the Serbian conquest of these towns in the middle of the 11th century, they made a whole with the old Serbian land of Dioclea (Zeta), but they retained a specificstatus, so we often encounter the phrases “Zeta and the Cities“ or “Dioclea and Dalmatia“, where under Dalmatia the area of Upper Dalmatia was meant. In the 13th century Thomas the Archdeacon defined the entirety of Dalmatia as an area starting from Epirus and Durazzo and extending to the Quarnaro Bay, just like in the treaties of 1358 and 1381. The Venetians thus violated these provisions, but they justified their own actions by calling upon the former affiliation of these cities to the Byzantine theme of Durazzo. A similar dispute over the issue of whom these cities, Scutari in particular, belonged to – Dalmatia or Durazzo, was initiated by Serbian grand župan Stefan Nemanjić in 1214. The Venetians perhaps used the evidence pertaining to that dispute, in addition to finding older documents from the time of Byzantine rule. It was only then that after the spread of the Venetian power over the southern Adriatic cities of Scutari and Drivasto that the name of “Albania“ was first used. Since then, it became a more common name for the Venetian territories in the South Adriatic, and gradually spread to the north, eventually encompassing all of Zeta. The Turkish founding of the Sanjak of Scutari in 1479 had a strong geopolitical foundation in “Venetian Albania“, and as it included Montenegro and Brda, they were considered a part of Albania up until the 19th century. On the other hand, “Venetian Albania“ after the Turkish conquest of Durazzo in 1501 was reduced only to the areas of the cities of Budva and Cattaro, far beyond the borders of the theme of Durazzo, its original core.",
publisher = "Београд : Историјски институт",
journal = "Историјски часопис LXVII",
title = "Настанак „Млетачке Албаније“ и успомена на византијску власт у српском поморју, The Establishment of “Venetian Albania“ and the Memory of Byzantine Rule in the Serbian Littoral",
pages = "55-82",
volume = "67",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10720"
}
Коматина, И.,& Коматина, П.. (2018). Настанак „Млетачке Албаније“ и успомена на византијску власт у српском поморју. in Историјски часопис LXVII
Београд : Историјски институт., 67, 55-82.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10720
Коматина И, Коматина П. Настанак „Млетачке Албаније“ и успомена на византијску власт у српском поморју. in Историјски часопис LXVII. 2018;67:55-82.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10720 .
Коматина, Ивана, Коматина, Предраг, "Настанак „Млетачке Албаније“ и успомена на византијску власт у српском поморју" in Историјски часопис LXVII, 67 (2018):55-82,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10720 .

Промене на српском престолу 1370–1371. године. Покушај реинтерпретације

Коматина, Предраг

(Београд: Историјски институт, 2017)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2017
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/6305
AB  - У раду се разматра питање односа између цара Стефана Уроша и краља Вукашина током 1370. и 1371. године и могућност да је у једном тренутку краљ Вукашин у потпуности лишио цара власти и постао једини српски владар, те да је цар после Вукашинове погибије на Марици поново преузео свој престо, као и последице таквих околности на даљи развитак српске државности.
AB  - In the historic memory of the Serbian people the last member of the Nemanjić dynasty, emperor Stephen Uroš was remembered as “Uroš the Weak“, an unable ruler who permitted his lords to take over the strong Empire that was left to him by his father “Dušan the Mighty“. In the Serbian epic poetry the strongest of them, king Vukašin Mrnjavčević was even credited with killing the young emperor. It was only at the end of the 19th century that Konstantin Jireček finally proved that that was not true and that the emperor outlived the king. Since then Serbian historiography has gradually come to an account according to which the emperor crowned Vukašin king and made him his co¬ruler in 1365 and then ruled along with him, although with some discrepancies, up until the death of the latter at the Battle of Marica on 26 September 1371, and then with his son and successor king Marko until his own death in early December 1371, while after that Marko continued reigning as the sole Serbian ruler. However, according to the earliest of the Serbian chronicles, the first of which was composed shortly after the events of 1371, and the second one barely twenty years later, king Vukašin overthrew the emperor and “posed on himself the crown of the Serbian kingdom“. However, the emperor – “even though he suffered from the deprivation of the imperial dignity of his Fatherland, nevertheless passed to God with glory amidst his country in his imperial dignity“, which meant that he succeeded in retaking his position of the reigning monarch of Serbia. The fact is that between 5 February 1370 and 16 October 1371 there is no mention in the sources of Emperor Stephen Uroš as the Serbian monarch. During that period, only king Vukašin is mentioned in the sources in that capacity, beginning with his charter to the Ragusans of 5 April 1370, which he issued presenting himself as the current heir to the previous Serbian rulers that benefitted the Ragusans, up until his death at the Battle of Marica on 26 September 1371. Only after the battle and the death of the king did emperor Uroš reappear in the sources, being mentioned in two Ragusan documents from 16 October and 3 November 1371. However, his second reign was of no long duration, since he died already on 4 December 1371. Vukašin’s son Marko, although he may have been crowned king after his father’s death, was not accepted by the emperor as his co-¬ruler, so after the emperor’s death the Serbian state was left without a ruler. The rule was assumed by the regional lords who ruled independently each in his own region. It was only in 1377 that Bosnian ban Stefan Tvrtko, a descendant of the Serbian royal house through a female line, was crowned “king of the Serbs and Bosnia and the Littoral and the Western parts“ and restored the Serbian kingdom, even though in name only.
PB  - Београд: Историјски институт
T2  - Историјски часопис
T1  - Промене на српском престолу 1370–1371. године. Покушај реинтерпретације
SP  - 149
EP  - 171
VL  - 66
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6305
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2017",
abstract = "У раду се разматра питање односа између цара Стефана Уроша и краља Вукашина током 1370. и 1371. године и могућност да је у једном тренутку краљ Вукашин у потпуности лишио цара власти и постао једини српски владар, те да је цар после Вукашинове погибије на Марици поново преузео свој престо, као и последице таквих околности на даљи развитак српске државности., In the historic memory of the Serbian people the last member of the Nemanjić dynasty, emperor Stephen Uroš was remembered as “Uroš the Weak“, an unable ruler who permitted his lords to take over the strong Empire that was left to him by his father “Dušan the Mighty“. In the Serbian epic poetry the strongest of them, king Vukašin Mrnjavčević was even credited with killing the young emperor. It was only at the end of the 19th century that Konstantin Jireček finally proved that that was not true and that the emperor outlived the king. Since then Serbian historiography has gradually come to an account according to which the emperor crowned Vukašin king and made him his co¬ruler in 1365 and then ruled along with him, although with some discrepancies, up until the death of the latter at the Battle of Marica on 26 September 1371, and then with his son and successor king Marko until his own death in early December 1371, while after that Marko continued reigning as the sole Serbian ruler. However, according to the earliest of the Serbian chronicles, the first of which was composed shortly after the events of 1371, and the second one barely twenty years later, king Vukašin overthrew the emperor and “posed on himself the crown of the Serbian kingdom“. However, the emperor – “even though he suffered from the deprivation of the imperial dignity of his Fatherland, nevertheless passed to God with glory amidst his country in his imperial dignity“, which meant that he succeeded in retaking his position of the reigning monarch of Serbia. The fact is that between 5 February 1370 and 16 October 1371 there is no mention in the sources of Emperor Stephen Uroš as the Serbian monarch. During that period, only king Vukašin is mentioned in the sources in that capacity, beginning with his charter to the Ragusans of 5 April 1370, which he issued presenting himself as the current heir to the previous Serbian rulers that benefitted the Ragusans, up until his death at the Battle of Marica on 26 September 1371. Only after the battle and the death of the king did emperor Uroš reappear in the sources, being mentioned in two Ragusan documents from 16 October and 3 November 1371. However, his second reign was of no long duration, since he died already on 4 December 1371. Vukašin’s son Marko, although he may have been crowned king after his father’s death, was not accepted by the emperor as his co-¬ruler, so after the emperor’s death the Serbian state was left without a ruler. The rule was assumed by the regional lords who ruled independently each in his own region. It was only in 1377 that Bosnian ban Stefan Tvrtko, a descendant of the Serbian royal house through a female line, was crowned “king of the Serbs and Bosnia and the Littoral and the Western parts“ and restored the Serbian kingdom, even though in name only.",
publisher = "Београд: Историјски институт",
journal = "Историјски часопис",
title = "Промене на српском престолу 1370–1371. године. Покушај реинтерпретације",
pages = "149-171",
volume = "66",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6305"
}
Коматина, П.. (2017). Промене на српском престолу 1370–1371. године. Покушај реинтерпретације. in Историјски часопис
Београд: Историјски институт., 66, 149-171.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6305
Коматина П. Промене на српском престолу 1370–1371. године. Покушај реинтерпретације. in Историјски часопис. 2017;66:149-171.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6305 .
Коматина, Предраг, "Промене на српском престолу 1370–1371. године. Покушај реинтерпретације" in Историјски часопис, 66 (2017):149-171,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6305 .

Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) ; Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 26. мај 2015. године]

Живојиновић, Драгољуб Р.; Крсмановић, Бојана; Павловић, Војислав Г.; Коматина, Предраг; Вуксановић, Миро

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2016)

TY  - GEN
AU  - Живојиновић, Драгољуб Р.
AU  - Крсмановић, Бојана
AU  - Павловић, Војислав Г.
AU  - Коматина, Предраг
AU  - Вуксановић, Миро
PY  - 2016
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10799
AB  - Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) / edited by Vojislav G. Pavlović ; editor in chief Dušan T. Bataković. – Belgrade : Institute for Balkan Studies of the Serbian Academy of Sciences and Arts, 2014 и Црквена политика Византје од краја иконоборства до смрти цара Василија I / Предраг Коматина ; уредник Љубомир Максимовић. – Београд : Византолошки институт Српске академије наука и уметности, 2014.
Говорили: академик Драгољуб Р. Живојиновић, др Бојана Крсмановић, др Војислав Г. Павловић, др Предраг Коматина.
 У Београду, уторак 26. мај 2015. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) ; Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 26. мај 2015. године]
SP  - 141
EP  - 151
VL  - 4
IS  - 4
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10799
ER  - 
@misc{
author = "Живојиновић, Драгољуб Р. and Крсмановић, Бојана and Павловић, Војислав Г. and Коматина, Предраг and Вуксановић, Миро",
year = "2016",
abstract = "Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) / edited by Vojislav G. Pavlović ; editor in chief Dušan T. Bataković. – Belgrade : Institute for Balkan Studies of the Serbian Academy of Sciences and Arts, 2014 и Црквена политика Византје од краја иконоборства до смрти цара Василија I / Предраг Коматина ; уредник Љубомир Максимовић. – Београд : Византолошки институт Српске академије наука и уметности, 2014.
Говорили: академик Драгољуб Р. Живојиновић, др Бојана Крсмановић, др Војислав Г. Павловић, др Предраг Коматина.
 У Београду, уторак 26. мај 2015. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) ; Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 26. мај 2015. године]",
pages = "141-151",
volume = "4",
number = "4",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10799"
}
Живојиновић, Д. Р., Крсмановић, Б., Павловић, В. Г., Коматина, П.,& Вуксановић, М.. (2016). Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) ; Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 26. мај 2015. године]. in Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 4(4), 141-151.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10799
Живојиновић ДР, Крсмановић Б, Павловић ВГ, Коматина П, Вуксановић М. Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) ; Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 26. мај 2015. године]. in Трибина Библиотеке САНУ. 2016;4(4):141-151.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10799 .
Живојиновић, Драгољуб Р., Крсмановић, Бојана, Павловић, Војислав Г., Коматина, Предраг, Вуксановић, Миро, "Italy’s Balkan Strategies (19th–20th Century) ; Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 26. мај 2015. године]" in Трибина Библиотеке САНУ, 4, no. 4 (2016):141-151,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10799 .

Област Вагенитија и епископија Св. Климента

Коматина, Предраг

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2016)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2016
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7145
AB  - На црквеном сабору у Цариграду 879/880. године први и једини пут се у изворима спомиње „епископ Вагенитије”, подручја словенског племена Вајунита. С друге стране, географска област с тим именом се помиње доследно у историјским изворима између VII и XV века. У раду се анализирају подаци о географском положају Вагенитије током средњег века и о црквеној организацији на њеном простору и долази се до закључка да је основно подручје Вагенитије између XI и XV века припадало епископу Химаре. Даље, упозорава се да је Химара према нотицији бр. 10 из друге половине X века припадала истој епископији као и Главиница, даље према северу. Како је шире подручје Главинице у доњем току реке Војуше у данашњој јужној Албанији поуздано препознато као простор деловања Св. Климента и његове словенске епископије образоване 893. године, долази се до закључка да је епископија Вагенитије из 879. године, као епископија словенског племена Вајунита, могла бити византијска претеча словенске епископије Св. Климента.
AB  - At the church council in Constantinople in 879/880 there was mentioned for the first and only time the „bishop of Vagenitia“, the area of the Slavic tribe of the Vajunits. On the other hand, the geographical area with that name is mentioned consistently in historical sources between the 7th and the 15th century. This paper analyzes the data on the geographical location of Vagenitia during the Middle Ages and the church organization in its territory and comes to the conclusion that the main area of Vagenitia between the 11th and the 15th century belonged to the bishop of Himara. Furthermore, it points out that according to the notitia no. 10 from the second half of the 10th century Himara belonged to the same bishopric as Glavinica, further to the north. As the greater area of Glavinica in the lower reaches of the river Vojuša in today‘s southern Albania has been reliably identified as the area of   activity of St. Clement and his Slavic diocese established in 893, it can be concluded that the diocese of Vagenitia mentioned in 879, as the diocese of the Slavic tribe of the Vajunits, could be a Byzantine forerunner of the Slavic bishopric of St. Clement.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института САНУ
T1  - Област Вагенитија и епископија Св. Климента
T1  - The region of Vagenitia and the bishopric of St. Clement
SP  - 83
EP  - 99
VL  - 53
DO  - 10.2298/ZRVI1653083K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7145
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2016",
abstract = "На црквеном сабору у Цариграду 879/880. године први и једини пут се у изворима спомиње „епископ Вагенитије”, подручја словенског племена Вајунита. С друге стране, географска област с тим именом се помиње доследно у историјским изворима између VII и XV века. У раду се анализирају подаци о географском положају Вагенитије током средњег века и о црквеној организацији на њеном простору и долази се до закључка да је основно подручје Вагенитије између XI и XV века припадало епископу Химаре. Даље, упозорава се да је Химара према нотицији бр. 10 из друге половине X века припадала истој епископији као и Главиница, даље према северу. Како је шире подручје Главинице у доњем току реке Војуше у данашњој јужној Албанији поуздано препознато као простор деловања Св. Климента и његове словенске епископије образоване 893. године, долази се до закључка да је епископија Вагенитије из 879. године, као епископија словенског племена Вајунита, могла бити византијска претеча словенске епископије Св. Климента., At the church council in Constantinople in 879/880 there was mentioned for the first and only time the „bishop of Vagenitia“, the area of the Slavic tribe of the Vajunits. On the other hand, the geographical area with that name is mentioned consistently in historical sources between the 7th and the 15th century. This paper analyzes the data on the geographical location of Vagenitia during the Middle Ages and the church organization in its territory and comes to the conclusion that the main area of Vagenitia between the 11th and the 15th century belonged to the bishop of Himara. Furthermore, it points out that according to the notitia no. 10 from the second half of the 10th century Himara belonged to the same bishopric as Glavinica, further to the north. As the greater area of Glavinica in the lower reaches of the river Vojuša in today‘s southern Albania has been reliably identified as the area of   activity of St. Clement and his Slavic diocese established in 893, it can be concluded that the diocese of Vagenitia mentioned in 879, as the diocese of the Slavic tribe of the Vajunits, could be a Byzantine forerunner of the Slavic bishopric of St. Clement.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института САНУ",
title = "Област Вагенитија и епископија Св. Климента, The region of Vagenitia and the bishopric of St. Clement",
pages = "83-99",
volume = "53",
doi = "10.2298/ZRVI1653083K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7145"
}
Коматина, П.. (2016). Област Вагенитија и епископија Св. Климента. in Зборник радова Византолошког института САНУ
Београд : Византолошки институт САНУ., 53, 83-99.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1653083K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7145
Коматина П. Област Вагенитија и епископија Св. Климента. in Зборник радова Византолошког института САНУ. 2016;53:83-99.
doi:10.2298/ZRVI1653083K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7145 .
Коматина, Предраг, "Област Вагенитија и епископија Св. Климента" in Зборник радова Византолошког института САНУ, 53 (2016):83-99,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1653083K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7145 .
3
3

Military, administrative and religious strongholds on the Danubian frontier: The example of Morava and Braničevo

Komatina, Predrag

(Belgrade : The Serbian National Committee of AIEB, 2016)

TY  - CHAP
AU  - Komatina, Predrag
PY  - 2016
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/11519
PB  - Belgrade : The Serbian National Committee of AIEB
PB  - Belgrade : P.E. Službeni glasnik
PB  - Belgrade : Instutute for Byzantine Studies, Serbian Academy of Sciences and Arts
T2  - Byzantine Heritage and Serbian Art I / Processes of Byzantinisation and Serbian Archaeology
T1  - Military, administrative and religious strongholds on the Danubian frontier: The example of Morava and Braničevo
SP  - 103
EP  - 107
VL  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11519
ER  - 
@inbook{
author = "Komatina, Predrag",
year = "2016",
publisher = "Belgrade : The Serbian National Committee of AIEB, Belgrade : P.E. Službeni glasnik, Belgrade : Instutute for Byzantine Studies, Serbian Academy of Sciences and Arts",
journal = "Byzantine Heritage and Serbian Art I / Processes of Byzantinisation and Serbian Archaeology",
booktitle = "Military, administrative and religious strongholds on the Danubian frontier: The example of Morava and Braničevo",
pages = "103-107",
volume = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11519"
}
Komatina, P.. (2016). Military, administrative and religious strongholds on the Danubian frontier: The example of Morava and Braničevo. in Byzantine Heritage and Serbian Art I / Processes of Byzantinisation and Serbian Archaeology
Belgrade : The Serbian National Committee of AIEB., 1, 103-107.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11519
Komatina P. Military, administrative and religious strongholds on the Danubian frontier: The example of Morava and Braničevo. in Byzantine Heritage and Serbian Art I / Processes of Byzantinisation and Serbian Archaeology. 2016;1:103-107.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11519 .
Komatina, Predrag, "Military, administrative and religious strongholds on the Danubian frontier: The example of Morava and Braničevo" in Byzantine Heritage and Serbian Art I / Processes of Byzantinisation and Serbian Archaeology, 1 (2016):103-107,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11519 .

„А од Арбанаса Пилот“. Почеци политичке историје Албанаца

Коматина, Предраг

(Беране: Епископија Будимљанско -Никшићка, Манастир Ђурђеви ступови; Цетиње: Митрополија црногорско-приморска, Цетињски манастир; Београд: Институт за историју уметности, Филозофски факултет: Институт за Српски језик САНУ, 2016)

TY  - CHAP
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2016
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9075
AB  - Рад је посвећен историји Арбанаса (Албанаца) у другој половини XII и првој половини XIII века, када се у историјским изворима први пут наилази на малобројне податке о њиховој политичкој организацији. Податак који доноси Стефан Немања у својој Хиландарској оснивачкој повељи из 1198. године, како је у време рата са Византијом између 1182. и 1186. освојио, између осталог, и „од Арбанаса Пилот“, сведочи да су већ у то време Арбанаси представљали посебну политичку целину у оквиру Ромејског царства. На основу тог и још неких података из друге половине XII века може се доћи до закључка да почеци политичке организације Арбанаса, која је у свом пуном обиму посведочена у првим деценијама XIII века, припадају средини XII века.
AB  - In his founding Hilandar charter from 1198, Strefan Nemanja mentions how he had, during his conflicts with the Byzantine Empire between 1182 and 1186, conquered “among coastal land Zeta with cities, and from the Albanians Pilot, and from the Greek land Lab with Lipljan, Dubočica, Reke, Zagrlata, Levče and Belica”. Therefore, he does not see the Albanians as a part of the “Greek land” but as a separate political and geographical entity. After their first mention in the historical sources in the XI century, data on the Albanians were again found in the second half of the XII century, precisely when Stefan Nemanja ruled the Serbs (1166–1196). Thus, in an ecclesiastic ceremony held in Kotor in June 1166, present were “Albanian bishop Lazar”, “Georgije, abbot of the Albanian Saint Salvation” and “Albanian prior Andreja”, and then Pope Alexander III (1159–1181) himself sent a letter to the afore-mentioned “bishop Lazar from Albania” At the time of the great military successes of tsar Manuel I Komnenos (1143–1180) against Hungary during the 1160s that were crowned by the establishment of immediate
and undisputable Byzantine power over the entire east-Adriatic coast, the region inhibited by the Albanians was separated from the Dukedom of Drač (to which it had hitherto belonged) and included into the newly-established Dukedom of Dalmatia, Croatia, Doclea and Arbana, that included all Byzantine belongings in the east Adriatic. After the death of this emperor in 1180, the Hungarians regained Croatia and Dalmatia, the Serbs did the same with Doclea, and Arban was reinserted into the Dukedom of Drač, to which it still belonged at the crossroads of the XII and XIII centuries, which can be concluded from the charter of tsar Alexios III Angelos to the Venetians and the treaty between the crusaders and the Venetians about partition of the Byzantine Empire in 1204 (Partitio Romaniae). After the fall of Constantinople to the crusaders and destruction of the Byzantine Empire in 1204, the Albanians from Drač hinterland appear as a separate political factor, led by the chiefs from the families of Djina and Dimitrije (sons of Progon), the members of which, related to Serbian and Byzantine ruling families, in the changing circumstances of Epirote, Venetian and Bulgarian domination, succeed in maintaining their positions until the “Nicaean reconquista” by the mid XIII century. Their position of political leaders of the Albanian community, that Greek sources termed „archon” (ἄρχων) and Latin ones „princeps” or „judex”, was accompanied by high Byzantine dignities derived from the dignity of sebastos (protosebastos,
panhypersebastos, pansebastos sebastos…), which means that the roots of their position are to
be sought in the time before 1204 and within the administrative system of the Byzantine Empire. This, as well as the fact that the Albanians were a separate political factor during the 1170s and 1180s, opens a possibility to recognize in the “Albanian prior Andrej” a predecessor of Djino and Dimitrije (Albanian leaders from the beginning of the XIII century) and to form a hypothesis that the beginnings of the political organization of the Albanians belong to the mid XII century.
PB  - Беране: Епископија Будимљанско -Никшићка, Манастир Ђурђеви ступови; Цетиње: Митрополија црногорско-приморска, Цетињски манастир; Београд: Институт за историју уметности, Филозофски факултет: Институт за Српски језик САНУ
T2  - Стефан Немања - преподобни Симеон Мироточиви
T1  - „А од Арбанаса Пилот“. Почеци политичке историје Албанаца
T1  - "And Pilot from the Albanians". The Beginnings of the Political History of the Albanians
SP  - 259
EP  - 267
VL  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9075
ER  - 
@inbook{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2016",
abstract = "Рад је посвећен историји Арбанаса (Албанаца) у другој половини XII и првој половини XIII века, када се у историјским изворима први пут наилази на малобројне податке о њиховој политичкој организацији. Податак који доноси Стефан Немања у својој Хиландарској оснивачкој повељи из 1198. године, како је у време рата са Византијом између 1182. и 1186. освојио, између осталог, и „од Арбанаса Пилот“, сведочи да су већ у то време Арбанаси представљали посебну политичку целину у оквиру Ромејског царства. На основу тог и још неких података из друге половине XII века може се доћи до закључка да почеци политичке организације Арбанаса, која је у свом пуном обиму посведочена у првим деценијама XIII века, припадају средини XII века., In his founding Hilandar charter from 1198, Strefan Nemanja mentions how he had, during his conflicts with the Byzantine Empire between 1182 and 1186, conquered “among coastal land Zeta with cities, and from the Albanians Pilot, and from the Greek land Lab with Lipljan, Dubočica, Reke, Zagrlata, Levče and Belica”. Therefore, he does not see the Albanians as a part of the “Greek land” but as a separate political and geographical entity. After their first mention in the historical sources in the XI century, data on the Albanians were again found in the second half of the XII century, precisely when Stefan Nemanja ruled the Serbs (1166–1196). Thus, in an ecclesiastic ceremony held in Kotor in June 1166, present were “Albanian bishop Lazar”, “Georgije, abbot of the Albanian Saint Salvation” and “Albanian prior Andreja”, and then Pope Alexander III (1159–1181) himself sent a letter to the afore-mentioned “bishop Lazar from Albania” At the time of the great military successes of tsar Manuel I Komnenos (1143–1180) against Hungary during the 1160s that were crowned by the establishment of immediate
and undisputable Byzantine power over the entire east-Adriatic coast, the region inhibited by the Albanians was separated from the Dukedom of Drač (to which it had hitherto belonged) and included into the newly-established Dukedom of Dalmatia, Croatia, Doclea and Arbana, that included all Byzantine belongings in the east Adriatic. After the death of this emperor in 1180, the Hungarians regained Croatia and Dalmatia, the Serbs did the same with Doclea, and Arban was reinserted into the Dukedom of Drač, to which it still belonged at the crossroads of the XII and XIII centuries, which can be concluded from the charter of tsar Alexios III Angelos to the Venetians and the treaty between the crusaders and the Venetians about partition of the Byzantine Empire in 1204 (Partitio Romaniae). After the fall of Constantinople to the crusaders and destruction of the Byzantine Empire in 1204, the Albanians from Drač hinterland appear as a separate political factor, led by the chiefs from the families of Djina and Dimitrije (sons of Progon), the members of which, related to Serbian and Byzantine ruling families, in the changing circumstances of Epirote, Venetian and Bulgarian domination, succeed in maintaining their positions until the “Nicaean reconquista” by the mid XIII century. Their position of political leaders of the Albanian community, that Greek sources termed „archon” (ἄρχων) and Latin ones „princeps” or „judex”, was accompanied by high Byzantine dignities derived from the dignity of sebastos (protosebastos,
panhypersebastos, pansebastos sebastos…), which means that the roots of their position are to
be sought in the time before 1204 and within the administrative system of the Byzantine Empire. This, as well as the fact that the Albanians were a separate political factor during the 1170s and 1180s, opens a possibility to recognize in the “Albanian prior Andrej” a predecessor of Djino and Dimitrije (Albanian leaders from the beginning of the XIII century) and to form a hypothesis that the beginnings of the political organization of the Albanians belong to the mid XII century.",
publisher = "Беране: Епископија Будимљанско -Никшићка, Манастир Ђурђеви ступови; Цетиње: Митрополија црногорско-приморска, Цетињски манастир; Београд: Институт за историју уметности, Филозофски факултет: Институт за Српски језик САНУ",
journal = "Стефан Немања - преподобни Симеон Мироточиви",
booktitle = "„А од Арбанаса Пилот“. Почеци политичке историје Албанаца, "And Pilot from the Albanians". The Beginnings of the Political History of the Albanians",
pages = "259-267",
volume = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9075"
}
Коматина, П.. (2016). „А од Арбанаса Пилот“. Почеци политичке историје Албанаца. in Стефан Немања - преподобни Симеон Мироточиви
Беране: Епископија Будимљанско -Никшићка, Манастир Ђурђеви ступови; Цетиње: Митрополија црногорско-приморска, Цетињски манастир; Београд: Институт за историју уметности, Филозофски факултет: Институт за Српски језик САНУ., 1, 259-267.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9075
Коматина П. „А од Арбанаса Пилот“. Почеци политичке историје Албанаца. in Стефан Немања - преподобни Симеон Мироточиви. 2016;1:259-267.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9075 .
Коматина, Предраг, "„А од Арбанаса Пилот“. Почеци политичке историје Албанаца" in Стефан Немања - преподобни Симеон Мироточиви, 1 (2016):259-267,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9075 .

О српско-бугарској граници у IX и X веку

Коматина, Предраг

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2015)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2015
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7153
AB  - У раду се анализирају подаци списа De administrando imperio цара Константина VII Порфирогенита који се односе на границу између Срба и Бугара у IX и X веку. Упозорава се да рани средњи век није време које је карактерисало постојање јасно утврђених граница између политичких творевина, те да ни саме политичке творевине нису функционисале по принципу територијално организованих држава, већ етничких заједница, чија је власт почивала на људима, а не на територији. Управо је функционисање раносредњовековног Бугарског каната један од најбољих примера за то. Због тога је неопходно и податке о српско-бугарском разграничењу у Порфирогенитовом спису посматрати у једном новом и другачијем светлу.
AB  - The paper analyzes the information concerning the border between the Serbs and the Bulgarians in the 9th and the 10th centuries found in the work De administrando imperio by the emperor Constantine VII Porphyrogenitus. It is made clear that there were no clearly established borderlines between the political entities in the Early Middle Ages, and that those political entities during that period functioned not on the basis of territorialy organized states, but of ethnic communities, whose authority rested upon the people, not the territory. The functioning of the early medieval Bulgarian Khanate is one of the best examples for that. Therefore, it is necessary that the information on the Serbian-Bulgarian border in the Porphyrogenitus‘ work be analyzed in a new and different light.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института САНУ
T1  - О српско-бугарској граници у IX и X веку
T1  - On the Serbian-Bulgarian border in the 9th–10th centuries
SP  - 31
EP  - 41
VL  - 52
DO  - 10.2298/ZRVI1552031K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7153
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2015",
abstract = "У раду се анализирају подаци списа De administrando imperio цара Константина VII Порфирогенита који се односе на границу између Срба и Бугара у IX и X веку. Упозорава се да рани средњи век није време које је карактерисало постојање јасно утврђених граница између политичких творевина, те да ни саме политичке творевине нису функционисале по принципу територијално организованих држава, већ етничких заједница, чија је власт почивала на људима, а не на територији. Управо је функционисање раносредњовековног Бугарског каната један од најбољих примера за то. Због тога је неопходно и податке о српско-бугарском разграничењу у Порфирогенитовом спису посматрати у једном новом и другачијем светлу., The paper analyzes the information concerning the border between the Serbs and the Bulgarians in the 9th and the 10th centuries found in the work De administrando imperio by the emperor Constantine VII Porphyrogenitus. It is made clear that there were no clearly established borderlines between the political entities in the Early Middle Ages, and that those political entities during that period functioned not on the basis of territorialy organized states, but of ethnic communities, whose authority rested upon the people, not the territory. The functioning of the early medieval Bulgarian Khanate is one of the best examples for that. Therefore, it is necessary that the information on the Serbian-Bulgarian border in the Porphyrogenitus‘ work be analyzed in a new and different light.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института САНУ",
title = "О српско-бугарској граници у IX и X веку, On the Serbian-Bulgarian border in the 9th–10th centuries",
pages = "31-41",
volume = "52",
doi = "10.2298/ZRVI1552031K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7153"
}
Коматина, П.. (2015). О српско-бугарској граници у IX и X веку. in Зборник радова Византолошког института САНУ
Београд : Византолошки институт САНУ., 52, 31-41.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1552031K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7153
Коматина П. О српско-бугарској граници у IX и X веку. in Зборник радова Византолошког института САНУ. 2015;52:31-41.
doi:10.2298/ZRVI1552031K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7153 .
Коматина, Предраг, "О српско-бугарској граници у IX и X веку" in Зборник радова Византолошког института САНУ, 52 (2015):31-41,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1552031K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7153 .
1

О првом помену монаштва на Атону

Коматина, Предраг

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2015)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2015
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9092
AB  - Према Јосифу Генесију из средине Х века, међу учесницима сабора на коме је васпостављен култ икона у Цариграду 843. године учествовало је и изасланство монашке заједнице са Атона. То се сматра најстаријим поменом постојања организоване монашке заједнице на Атону. Међутим, на основу других, хронолошки старијих извора, није могуће закључити да је већ у то време на Атону постојала и деловала развијена монашка заједница. Почеци монаштва на Атону могу се везати тек за проналазак моштију непознатог испосника, поистовећеног са Петром Атонским, крајем четврте деценије ΙΧ века и истовременим настанком њему посвећеног Канона, који је саставио Јосиф Химнограф, а у правом смислу за долазак Св. Јевтимија Новог са Олимпа у Витинији 859. године. Потоњи развој монаштва на Атону у потпуности је везан за личност, дело и наслеђе Јевтимија
Новог. Према томе, Генесијев податак о атонској монашкој заједници 843. године јесте анахронизам.
AB  - According to Joseph Genesius, a mid–10th century writer, there was a delegation of a monastic community of Mount Athos, along with representatives of other Byzantine monastic centers of the time, present at the Council of 843 in Constantinople, at which the veneration of the holy and honorable icons was restored. The fact is that information comes from a source which is a whole century posterior to the events it describes, so there is a need to examine to what extent it deserves confidence.
Apart from Genesius, the first truly reliable record of the existence of monasticism on Mount Athos in order to fulfill his constant striving for ascetic life in silence and solitude, and the fact that, having arrived there, he met a monk named Joseph, who had already been on Mount Athos.Thus, those words confirm the presence of some monks on Mount Athos in the middle of the 9th century, some time after the Council of 843. Nevertheless, the sources relating the period prior to 843 testify quite contrary. In 836/837, St. Gregory the Decapolite, who at that time was living in Thessalonica, driven by the same desire for ascetic life in silence and solitude as St. Euthymius some decades later, did not choose to fulfill his vows on Mount Athos, but instead headed to the mounts of the Slav regions, to the Northwest of the city. Does this mean that at that time in Thessalonica he had no knowledge of Mount Athos as a place suitable for life of a hermit?
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
PB  - Београд : Задужбина светог манастира Хиландара
T2  - ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ
T1  - О првом помену монаштва на Атону
T1  - On the first reference to monasticism on Mount Athos
SP  - 27
EP  - 33
VL  - 44
IS  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9092
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2015",
abstract = "Према Јосифу Генесију из средине Х века, међу учесницима сабора на коме је васпостављен култ икона у Цариграду 843. године учествовало је и изасланство монашке заједнице са Атона. То се сматра најстаријим поменом постојања организоване монашке заједнице на Атону. Међутим, на основу других, хронолошки старијих извора, није могуће закључити да је већ у то време на Атону постојала и деловала развијена монашка заједница. Почеци монаштва на Атону могу се везати тек за проналазак моштију непознатог испосника, поистовећеног са Петром Атонским, крајем четврте деценије ΙΧ века и истовременим настанком њему посвећеног Канона, који је саставио Јосиф Химнограф, а у правом смислу за долазак Св. Јевтимија Новог са Олимпа у Витинији 859. године. Потоњи развој монаштва на Атону у потпуности је везан за личност, дело и наслеђе Јевтимија
Новог. Према томе, Генесијев податак о атонској монашкој заједници 843. године јесте анахронизам., According to Joseph Genesius, a mid–10th century writer, there was a delegation of a monastic community of Mount Athos, along with representatives of other Byzantine monastic centers of the time, present at the Council of 843 in Constantinople, at which the veneration of the holy and honorable icons was restored. The fact is that information comes from a source which is a whole century posterior to the events it describes, so there is a need to examine to what extent it deserves confidence.
Apart from Genesius, the first truly reliable record of the existence of monasticism on Mount Athos in order to fulfill his constant striving for ascetic life in silence and solitude, and the fact that, having arrived there, he met a monk named Joseph, who had already been on Mount Athos.Thus, those words confirm the presence of some monks on Mount Athos in the middle of the 9th century, some time after the Council of 843. Nevertheless, the sources relating the period prior to 843 testify quite contrary. In 836/837, St. Gregory the Decapolite, who at that time was living in Thessalonica, driven by the same desire for ascetic life in silence and solitude as St. Euthymius some decades later, did not choose to fulfill his vows on Mount Athos, but instead headed to the mounts of the Slav regions, to the Northwest of the city. Does this mean that at that time in Thessalonica he had no knowledge of Mount Athos as a place suitable for life of a hermit?",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ, Београд : Задужбина светог манастира Хиландара",
journal = "ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ",
title = "О првом помену монаштва на Атону, On the first reference to monasticism on Mount Athos",
pages = "27-33",
volume = "44",
number = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9092"
}
Коматина, П.. (2015). О првом помену монаштва на Атону. in ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ
Београд : Византолошки институт САНУ., 44(1), 27-33.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9092
Коматина П. О првом помену монаштва на Атону. in ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ. 2015;44(1):27-33.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9092 .
Коматина, Предраг, "О првом помену монаштва на Атону" in ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ, 44, no. 1 (2015):27-33,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9092 .

The “king of Francia” in De cerimoniis II, 48

Коматина, Предраг

(De Gruyter, 2015)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2015
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/6306
AB  - In what is known as the List of addresses to the foreign rulers of De cerimoniis aulae Byzantinae (II, 48) by Constantine VII Porphyrogenitus (913–959), there is an address to a ruler called “kingof Francia”.This paper is devoted to an attempt to find the answer to the question of who this “king of Francia” might have been. Judging from the fact that in that address both the Roman emperors and the ruler it concerns are given very exalted epithets, the address to the “king of Francia” designates a ruler who was, for various reasons, considered by the imperial chancery more distinguished and more important than other rulers of Western Europe. Current opinion holds that the ruler in question was Otto I and that the address reflects the then prevailing view in Constantinople of Otto as the most serious candidate for the crown of the Western Empire. According to the research of Constantine Zuckerman, the List of addresses, along with other “diplomatic chapters” of the Book of Ceremonies,was composed in 946. In September 944 the marriage was concluded between Romanus II,the son of Constantine VII Porphyrogenitus, and Bertha, natural daughter of Hugh,then kingof Italy. Describing that event, contemporary Byzantine writers refer to Hugh as the “king of Francia”. This paper examines the possibility of linking this “king of Francia” with the one in the List of addresses, on the basis of information concerning King Hugh in another work by emperor Constantine VII Porphyrogenitus – De administrando imperio.
PB  - De Gruyter
T2  - Byzantinische Zeitschrift
T1  - The “king of Francia” in De cerimoniis II, 48
SP  - 157
EP  - 168
VL  - 108
IS  - 1
DO  - 10.1515/bz-2015-0008
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6306
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2015",
abstract = "In what is known as the List of addresses to the foreign rulers of De cerimoniis aulae Byzantinae (II, 48) by Constantine VII Porphyrogenitus (913–959), there is an address to a ruler called “kingof Francia”.This paper is devoted to an attempt to find the answer to the question of who this “king of Francia” might have been. Judging from the fact that in that address both the Roman emperors and the ruler it concerns are given very exalted epithets, the address to the “king of Francia” designates a ruler who was, for various reasons, considered by the imperial chancery more distinguished and more important than other rulers of Western Europe. Current opinion holds that the ruler in question was Otto I and that the address reflects the then prevailing view in Constantinople of Otto as the most serious candidate for the crown of the Western Empire. According to the research of Constantine Zuckerman, the List of addresses, along with other “diplomatic chapters” of the Book of Ceremonies,was composed in 946. In September 944 the marriage was concluded between Romanus II,the son of Constantine VII Porphyrogenitus, and Bertha, natural daughter of Hugh,then kingof Italy. Describing that event, contemporary Byzantine writers refer to Hugh as the “king of Francia”. This paper examines the possibility of linking this “king of Francia” with the one in the List of addresses, on the basis of information concerning King Hugh in another work by emperor Constantine VII Porphyrogenitus – De administrando imperio.",
publisher = "De Gruyter",
journal = "Byzantinische Zeitschrift",
title = "The “king of Francia” in De cerimoniis II, 48",
pages = "157-168",
volume = "108",
number = "1",
doi = "10.1515/bz-2015-0008",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6306"
}
Коматина, П.. (2015). The “king of Francia” in De cerimoniis II, 48. in Byzantinische Zeitschrift
De Gruyter., 108(1), 157-168.
https://doi.org/10.1515/bz-2015-0008
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6306
Коматина П. The “king of Francia” in De cerimoniis II, 48. in Byzantinische Zeitschrift. 2015;108(1):157-168.
doi:10.1515/bz-2015-0008
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6306 .
Коматина, Предраг, "The “king of Francia” in De cerimoniis II, 48" in Byzantinische Zeitschrift, 108, no. 1 (2015):157-168,
https://doi.org/10.1515/bz-2015-0008 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6306 .
1
2
1

The Church in Serbia at the time of the Cyrilo - Methodian mission in Moravia

Komatina, Predrag

(Thessalonikes: Demos, 2015)

TY  - CONF
AU  - Komatina, Predrag
PY  - 2015
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10942
AB  - Рад се бави питањем црквене организације у Српским земљама у време Ћирилометодијевске мисије у Моравској кнежевини. У њему се најпре упозорава да је покрштавање Срба, као и суседних Хрвата, спроведено у току двовековног периода који је претходио византијској мисији Ћирила и Методија међу средњоевропским Словенима и да је за њега најзаслужнија била Римска црква, о чему сведоче бројни трагови који су све до данас очувани у српском хришћанском наслеђу. Самим тим је и првобитна црквена организација код Срба била под надлежношћу Римске цркве и папе. Тек када се папа сагласио са делатношћу двојице византијских мисионара – Ћирила и Методија – на подручју Средње Европе и поставио Методија за панонског епископа, заповедио је и српском кнезу Мутимиру својим писмо из 873. године да се у црквеном погледу потчини том новом епископу. Међутим, у исто време византијски цар Василије I успева да успостави византијску црквену организацију у оквиру Цариградске патријаршије у новопокрштеној Бугарској, оснивајући притом и низ епископија у крајевима према Србима, попут Мораве (Браничева) и Београда, а такође му полази за руком и да Хрватску и Далмацију макар привремено укључи у састав Цариградске патријаршије. Тако су се у то време по свој прилици и Срби нашли у оквиру византијске црквене организације, будући у наредним вековима везани за Бугарску цркву, а наслеђе делатности Ћирила и Методија и њихових ученика до њих је највероватније доспело преко Бугарске, а не непосредно, како је то био предвидео папа Јован VIII у свом писму српском кнезу Мутимиру из 873.
PB  - Thessalonikes: Demos
C3  - Cyril and Methodius: Byzantium and the World of the Slavs/Κύριλλος και Μεθόδιος. Το Βυζάντιο και ο κόσμος των Σλάβων
T1  - The Church in Serbia at the time of the Cyrilo - Methodian mission in Moravia
SP  - 711
EP  - 719
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10942
ER  - 
@conference{
author = "Komatina, Predrag",
year = "2015",
abstract = "Рад се бави питањем црквене организације у Српским земљама у време Ћирилометодијевске мисије у Моравској кнежевини. У њему се најпре упозорава да је покрштавање Срба, као и суседних Хрвата, спроведено у току двовековног периода који је претходио византијској мисији Ћирила и Методија међу средњоевропским Словенима и да је за њега најзаслужнија била Римска црква, о чему сведоче бројни трагови који су све до данас очувани у српском хришћанском наслеђу. Самим тим је и првобитна црквена организација код Срба била под надлежношћу Римске цркве и папе. Тек када се папа сагласио са делатношћу двојице византијских мисионара – Ћирила и Методија – на подручју Средње Европе и поставио Методија за панонског епископа, заповедио је и српском кнезу Мутимиру својим писмо из 873. године да се у црквеном погледу потчини том новом епископу. Међутим, у исто време византијски цар Василије I успева да успостави византијску црквену организацију у оквиру Цариградске патријаршије у новопокрштеној Бугарској, оснивајући притом и низ епископија у крајевима према Србима, попут Мораве (Браничева) и Београда, а такође му полази за руком и да Хрватску и Далмацију макар привремено укључи у састав Цариградске патријаршије. Тако су се у то време по свој прилици и Срби нашли у оквиру византијске црквене организације, будући у наредним вековима везани за Бугарску цркву, а наслеђе делатности Ћирила и Методија и њихових ученика до њих је највероватније доспело преко Бугарске, а не непосредно, како је то био предвидео папа Јован VIII у свом писму српском кнезу Мутимиру из 873.",
publisher = "Thessalonikes: Demos",
journal = "Cyril and Methodius: Byzantium and the World of the Slavs/Κύριλλος και Μεθόδιος. Το Βυζάντιο και ο κόσμος των Σλάβων",
title = "The Church in Serbia at the time of the Cyrilo - Methodian mission in Moravia",
pages = "711-719",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10942"
}
Komatina, P.. (2015). The Church in Serbia at the time of the Cyrilo - Methodian mission in Moravia. in Cyril and Methodius: Byzantium and the World of the Slavs/Κύριλλος και Μεθόδιος. Το Βυζάντιο και ο κόσμος των Σλάβων
Thessalonikes: Demos., 711-719.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10942
Komatina P. The Church in Serbia at the time of the Cyrilo - Methodian mission in Moravia. in Cyril and Methodius: Byzantium and the World of the Slavs/Κύριλλος και Μεθόδιος. Το Βυζάντιο και ο κόσμος των Σλάβων. 2015;:711-719.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10942 .
Komatina, Predrag, "The Church in Serbia at the time of the Cyrilo - Methodian mission in Moravia" in Cyril and Methodius: Byzantium and the World of the Slavs/Κύριλλος και Μεθόδιος. Το Βυζάντιο και ο κόσμος των Σλάβων (2015):711-719,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10942 .

Идентитет Дукљана према De administrando imperio

Коматина, Предраг

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2014)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2014
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7155
AB  - У чланку се разматра питање етничког идентитета Дукљана о којима пише цар Константин VII Порфирогенит у свом спису De administrando imperio. Од свих племена уз јужни део источне обале Јадранског мора, цар једино за њих пропушта да истакне да припадају Србима, што је довело до различитих погледа на њихов идентитет. На основу анализе различитих сегмената царевих приповести о Јужним Словенима, долази се до закључка да је он и Дукљане сматрао Србима, иако то нигде није изричито забележио.
AB  - The article discusses the issue of ethnic identity of the Diocletians referred to by the emperor Constantine VII Porphyrogenitus in his work De administrando imperio. Of all the tribes of the southern part of the eastern Adriatic coast, only for them the emperor fails to point out that they belonged to the Serbs. Based on the analysis of various segments of the emperor’s narrative on the South Slavs, we come to the conclusion that he considered Diocletians to be Serbs also, although he nowhere explicitly recorded that.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института САНУ
T1  - Идентитет Дукљана према De administrando imperio
T1  - The identity of Diocletians according to the De administrando imperio
SP  - 33
EP  - 46
VL  - 51
DO  - 10.2298/ZRVI1451033K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7155
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2014",
abstract = "У чланку се разматра питање етничког идентитета Дукљана о којима пише цар Константин VII Порфирогенит у свом спису De administrando imperio. Од свих племена уз јужни део источне обале Јадранског мора, цар једино за њих пропушта да истакне да припадају Србима, што је довело до различитих погледа на њихов идентитет. На основу анализе различитих сегмената царевих приповести о Јужним Словенима, долази се до закључка да је он и Дукљане сматрао Србима, иако то нигде није изричито забележио., The article discusses the issue of ethnic identity of the Diocletians referred to by the emperor Constantine VII Porphyrogenitus in his work De administrando imperio. Of all the tribes of the southern part of the eastern Adriatic coast, only for them the emperor fails to point out that they belonged to the Serbs. Based on the analysis of various segments of the emperor’s narrative on the South Slavs, we come to the conclusion that he considered Diocletians to be Serbs also, although he nowhere explicitly recorded that.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института САНУ",
title = "Идентитет Дукљана према De administrando imperio, The identity of Diocletians according to the De administrando imperio",
pages = "33-46",
volume = "51",
doi = "10.2298/ZRVI1451033K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7155"
}
Коматина, П.. (2014). Идентитет Дукљана према De administrando imperio. in Зборник радова Византолошког института САНУ
Београд : Византолошки институт САНУ., 51, 33-46.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1451033K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7155
Коматина П. Идентитет Дукљана према De administrando imperio. in Зборник радова Византолошког института САНУ. 2014;51:33-46.
doi:10.2298/ZRVI1451033K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7155 .
Коматина, Предраг, "Идентитет Дукљана према De administrando imperio" in Зборник радова Византолошког института САНУ, 51 (2014):33-46,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1451033K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7155 .
18

Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I

Коматина, Предраг

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2014)

TY  - BOOK
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2014
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/6327
AB  - У монографији Црквена политика Византије (843–886) обрађује се политика коју је Византијско царство водило на пољу црквених послова у полу- вековном периоду након васпостављања поштовања култа икона. Тај догађај узет је као почетна тачка, јер је представљао прекретницу и у црквеној и у политичкој историји Византије, када се хришћанско царство Ромеја вратило својим православним коренима. Период који је потом уследио обележен је немирним приликама у византијској цркви, даљим расколима, од којих су стари рађали нове, а нови бацали у заборав старе, у којима је држава тежила да стабилизује цркву, али су нереди у цркви често дестабилизовали државу. С друге стране, тада долази и до обнављања световне учености, чији представ- ници више него икада теже да из руку строгог, богатог духом, али слабо обра- зованог монаштва преузму управљање црквеним пословима и најзначајније положаје. Монаштво, прогоњено под иконоборцима, поново израња као највећи морални ауторитет у византијском друштву. У таквим унутрашњим околностима долази и до незапамћене спољне експанзије византијске цркве и вере, до укључивања у византијски културни и духовни круг огромних пространстава варварских Руса, Хазара, Бугара, Словена у Средњој Европи. Византијско православље тада се успешно носи са богословским изазовима ислама, док Јеврејима на својој територији угрожава и сам опстанак. Коначно, у тој епохи Цариградска црква први пут настоји да наступа сасвим независно од Апостолске столице у Старом Риму и да посматра себе као средиште васколике хришћанске васељене.
AB  - The book deals with the church policy of Byzantium from the end of Iconoclasm to the death of Emperor Basil I. It has three major sections that cover three periods: Orthodoxy re-enthroned (843–856), The expansion of the Byzantine Church (856–867), The Emperor’s Church (867–886).
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T1  - Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I
T1  - Church Policy of Byzantium from the end of Iconoclasm to the Death of Emperor Basil I
VL  - 43
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6327
ER  - 
@book{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2014",
abstract = "У монографији Црквена политика Византије (843–886) обрађује се политика коју је Византијско царство водило на пољу црквених послова у полу- вековном периоду након васпостављања поштовања култа икона. Тај догађај узет је као почетна тачка, јер је представљао прекретницу и у црквеној и у политичкој историји Византије, када се хришћанско царство Ромеја вратило својим православним коренима. Период који је потом уследио обележен је немирним приликама у византијској цркви, даљим расколима, од којих су стари рађали нове, а нови бацали у заборав старе, у којима је држава тежила да стабилизује цркву, али су нереди у цркви често дестабилизовали државу. С друге стране, тада долази и до обнављања световне учености, чији представ- ници више него икада теже да из руку строгог, богатог духом, али слабо обра- зованог монаштва преузму управљање црквеним пословима и најзначајније положаје. Монаштво, прогоњено под иконоборцима, поново израња као највећи морални ауторитет у византијском друштву. У таквим унутрашњим околностима долази и до незапамћене спољне експанзије византијске цркве и вере, до укључивања у византијски културни и духовни круг огромних пространстава варварских Руса, Хазара, Бугара, Словена у Средњој Европи. Византијско православље тада се успешно носи са богословским изазовима ислама, док Јеврејима на својој територији угрожава и сам опстанак. Коначно, у тој епохи Цариградска црква први пут настоји да наступа сасвим независно од Апостолске столице у Старом Риму и да посматра себе као средиште васколике хришћанске васељене., The book deals with the church policy of Byzantium from the end of Iconoclasm to the death of Emperor Basil I. It has three major sections that cover three periods: Orthodoxy re-enthroned (843–856), The expansion of the Byzantine Church (856–867), The Emperor’s Church (867–886).",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
title = "Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I, Church Policy of Byzantium from the end of Iconoclasm to the Death of Emperor Basil I",
volume = "43",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6327"
}
Коматина, П.. (2014). Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I. 
Београд : Византолошки институт САНУ., 43.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6327
Коматина П. Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I. 2014;43.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6327 .
Коматина, Предраг, "Црквена политика Византије од краја иконоборства до смрти цара Василија I", 43 (2014),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6327 .

Settlement of the Slavs in Asia Minor During the Rule of Justinian II and the Bishopric Των Γορδοσερβων

Коматина, Предраг

(Београд : Филозофски факултет, Универзитет у Београду, 2014)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2014
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/6307
AB  - In the Acts of the Council of Trullo in 691/692 there was mentioned for the first time a bishop τῶν Γορδοσέρβων (of Gordoserba), in the province of Bythinia, Asia Minor. The appearance of the episcopal see called Gordoserba in Asia Minor at the end of the 7th century has been oft en explained as a consequence of settlement of some group of the Serbs from the Balkans to Asia Minor, during some of the many resettlements of peoples conducted by Byzantine emperors throughout the 7th century. The paper points to the fact that the bishop τῶν Γορδοσέρβων was mentioned for the fi rst time in the Acts of the Council of Trullo in 691/692, and that there was no mention of him in the Acts of the Sixth Ecumenical council in Constantinople in 680/681. Thus, it might be concluded that the resettlement of the Serbs from the Balkans to Asia Minor occurred between the two councils. As it is well known, emperor Justinian II conquered many tribes of the Slavs in the vicinity of Thessalonica in 688/689 and then transferred them to Asia Minor, to the Opsician Theme, which is the territory of the Province of Bythinia. It could be possible that Serbs whose bishop was present at the Council of Trullo in 691/692 were part of that resettlement of the Slavs and that they originated in the region of Thessalonica, where, according to Constantine VII Porphyrogenitus, Serbs did live in the 7th century.
AB  - У актима тзв. Трулског или Пето-шестог сабора, одржаног у царској палати Труло у Цариграду 691/692. године, помиње се по први пут епископ τῶν Γορδοσέρβων у провинцији Витинији, у Никејској митрополији. Име те епископије у науци се углавном повезује са Србима а њена појава објашњава се као последица пресељавања једне групе Срба са Балкана у Малу Азију за време неке од многих подухвата пресељавања становништва које су предузимали византијски цареви током VII века. Ипак, када тачно и одакле су ти Срби били пресељени у Малу Азију није било могуће утврдити. С друге стране, неопходно је истаћи чињеницу да се епископ τῶν Γορδοσέρβων први пут помиње управо у актима Трулског сабора из 691/692. године, док у актима Шестог васељенског сабора у Цариграду 680/681. о њему нема помена. То омогућује претпоставку да је до пресељавања поменутих Срба са Балкана у Малу Азију дошло између сабора из 680/681. и оног из 691/692. Као што је добро познато, на основу података које доносе Теофан Исповедник, цариградски патријарх Нићифор и Георгије Монах, цар Јустинијан II (685– 695, 705–711) покренуо је 687/688. године војну акцију против Бугарске и Склавиније, која је резултирала царевим победоносним пробојем до Солуна и његовим потчињавањем словенских племена у околини тог града. Покорене Словене цар је затим, 688/689. године, преселио у Малу Азију и населио их у теми Опсикион, а 691/692. године од њих је регрутовао велику војску за свој поход против Арабљана, који се неславно завршио управо захваљујући њиховом дезертирању. Поставља се питање да ле је међу тим Словенима које је цар 688/689. преселио са Балкана у Малу Азију могло бити и Срба, у чијој је новој домовини затим основана епископија τῶν Γορδοσέρβων, која се први пут помиње 691/692. године? Први аргумент у прилог тој тези била би чињеница да је тема Опсикион, у којој су поменути Словени насељени, обухватала, између осталог, и простор Провинције Витиније, у којој се налазила поменута епископија. Други аргумент могао би бити чињеница да су Словени које је цар Јустинијан ΙΙ тада населио у Малој Азији потицали из околине Солуна. Према познијем писцу, цару Константину VII Порфирогениту (913–959), дошавши из своје северне прапостојбине у време цара Ираклија (610–641), Срби су се најпре населили у Солунској области, где је настао град по њима назван Сервија (на Бистрици/Алијакмону), одакле су се затим вратили на север, да би се коначно настанили у западном делу Балканског полуострва. Иако приповест цара-писца не може бити проверена, у науци се ипак прихвата да је након досељавања Срба са севера, један њихов део наставио да живи у околини Солуна, у подручју Сервије на Бистрици. Стога је сасвим могуће да су и они били захваћени војном акцијом Јустинијана II 687/688. године и мерама пресељавања у Малу Азију наредне године. Чињеница да је град назван по њима имао свог епископа 691/692. године упућује на закључак да су Срби који су пресељени у Малу Азију тада били хришћани. Такође, употреба назива Изабрани народ за војску коју је цар регрутовао 691/692. године из редова словенских племена која је преселио из области Солуна у Малу Азију 688/689. сведочи да је хришћанство било у великој мери присутно код њих. Непосредних података о мерама покрштавања пресељених словенских племена нема, тако да остаје отворено питање да ли су они били хришћани и у старој постојбини на Балкану, или су покрштени тек по преласку у Малу Азију.
PB  - Београд : Филозофски факултет, Универзитет у Београду
T2  - Београдски историјски гласник  / Belgrade Historical Review
T1  - Settlement of the Slavs in Asia Minor During the Rule of Justinian II and the Bishopric Των Γορδοσερβων
SP  - 33
EP  - 42
VL  - 5
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6307
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2014",
abstract = "In the Acts of the Council of Trullo in 691/692 there was mentioned for the first time a bishop τῶν Γορδοσέρβων (of Gordoserba), in the province of Bythinia, Asia Minor. The appearance of the episcopal see called Gordoserba in Asia Minor at the end of the 7th century has been oft en explained as a consequence of settlement of some group of the Serbs from the Balkans to Asia Minor, during some of the many resettlements of peoples conducted by Byzantine emperors throughout the 7th century. The paper points to the fact that the bishop τῶν Γορδοσέρβων was mentioned for the fi rst time in the Acts of the Council of Trullo in 691/692, and that there was no mention of him in the Acts of the Sixth Ecumenical council in Constantinople in 680/681. Thus, it might be concluded that the resettlement of the Serbs from the Balkans to Asia Minor occurred between the two councils. As it is well known, emperor Justinian II conquered many tribes of the Slavs in the vicinity of Thessalonica in 688/689 and then transferred them to Asia Minor, to the Opsician Theme, which is the territory of the Province of Bythinia. It could be possible that Serbs whose bishop was present at the Council of Trullo in 691/692 were part of that resettlement of the Slavs and that they originated in the region of Thessalonica, where, according to Constantine VII Porphyrogenitus, Serbs did live in the 7th century., У актима тзв. Трулског или Пето-шестог сабора, одржаног у царској палати Труло у Цариграду 691/692. године, помиње се по први пут епископ τῶν Γορδοσέρβων у провинцији Витинији, у Никејској митрополији. Име те епископије у науци се углавном повезује са Србима а њена појава објашњава се као последица пресељавања једне групе Срба са Балкана у Малу Азију за време неке од многих подухвата пресељавања становништва које су предузимали византијски цареви током VII века. Ипак, када тачно и одакле су ти Срби били пресељени у Малу Азију није било могуће утврдити. С друге стране, неопходно је истаћи чињеницу да се епископ τῶν Γορδοσέρβων први пут помиње управо у актима Трулског сабора из 691/692. године, док у актима Шестог васељенског сабора у Цариграду 680/681. о њему нема помена. То омогућује претпоставку да је до пресељавања поменутих Срба са Балкана у Малу Азију дошло између сабора из 680/681. и оног из 691/692. Као што је добро познато, на основу података које доносе Теофан Исповедник, цариградски патријарх Нићифор и Георгије Монах, цар Јустинијан II (685– 695, 705–711) покренуо је 687/688. године војну акцију против Бугарске и Склавиније, која је резултирала царевим победоносним пробојем до Солуна и његовим потчињавањем словенских племена у околини тог града. Покорене Словене цар је затим, 688/689. године, преселио у Малу Азију и населио их у теми Опсикион, а 691/692. године од њих је регрутовао велику војску за свој поход против Арабљана, који се неславно завршио управо захваљујући њиховом дезертирању. Поставља се питање да ле је међу тим Словенима које је цар 688/689. преселио са Балкана у Малу Азију могло бити и Срба, у чијој је новој домовини затим основана епископија τῶν Γορδοσέρβων, која се први пут помиње 691/692. године? Први аргумент у прилог тој тези била би чињеница да је тема Опсикион, у којој су поменути Словени насељени, обухватала, између осталог, и простор Провинције Витиније, у којој се налазила поменута епископија. Други аргумент могао би бити чињеница да су Словени које је цар Јустинијан ΙΙ тада населио у Малој Азији потицали из околине Солуна. Према познијем писцу, цару Константину VII Порфирогениту (913–959), дошавши из своје северне прапостојбине у време цара Ираклија (610–641), Срби су се најпре населили у Солунској области, где је настао град по њима назван Сервија (на Бистрици/Алијакмону), одакле су се затим вратили на север, да би се коначно настанили у западном делу Балканског полуострва. Иако приповест цара-писца не може бити проверена, у науци се ипак прихвата да је након досељавања Срба са севера, један њихов део наставио да живи у околини Солуна, у подручју Сервије на Бистрици. Стога је сасвим могуће да су и они били захваћени војном акцијом Јустинијана II 687/688. године и мерама пресељавања у Малу Азију наредне године. Чињеница да је град назван по њима имао свог епископа 691/692. године упућује на закључак да су Срби који су пресељени у Малу Азију тада били хришћани. Такође, употреба назива Изабрани народ за војску коју је цар регрутовао 691/692. године из редова словенских племена која је преселио из области Солуна у Малу Азију 688/689. сведочи да је хришћанство било у великој мери присутно код њих. Непосредних података о мерама покрштавања пресељених словенских племена нема, тако да остаје отворено питање да ли су они били хришћани и у старој постојбини на Балкану, или су покрштени тек по преласку у Малу Азију.",
publisher = "Београд : Филозофски факултет, Универзитет у Београду",
journal = "Београдски историјски гласник  / Belgrade Historical Review",
title = "Settlement of the Slavs in Asia Minor During the Rule of Justinian II and the Bishopric Των Γορδοσερβων",
pages = "33-42",
volume = "5",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6307"
}
Коматина, П.. (2014). Settlement of the Slavs in Asia Minor During the Rule of Justinian II and the Bishopric Των Γορδοσερβων. in Београдски историјски гласник  / Belgrade Historical Review
Београд : Филозофски факултет, Универзитет у Београду., 5, 33-42.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6307
Коматина П. Settlement of the Slavs in Asia Minor During the Rule of Justinian II and the Bishopric Των Γορδοσερβων. in Београдски историјски гласник  / Belgrade Historical Review. 2014;5:33-42.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6307 .
Коматина, Предраг, "Settlement of the Slavs in Asia Minor During the Rule of Justinian II and the Bishopric Των Γορδοσερβων" in Београдски историјски гласник  / Belgrade Historical Review, 5 (2014):33-42,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6307 .

Date of the composition of the Notitiae Episcopatuum Ecclesiae Constantinopolitanae nos.4,5 and 6

Коматина, Предраг

(Београд : Византолошки институт САНУ, 2013)

TY  - JOUR
AU  - Коматина, Предраг
PY  - 2013
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7156
AB  - The Notitiae episcopatuum Ecclesiae Constantinopolitanae nos. 4, 5 and 6 are important sources for the reconstruction of the territorial organization of the Patriarchate of Constantinople in the 9th century. There are different oppinions in the existing scholarly works about precise dating of those notitiae, ranging from the beginning of the 9th century, through the middle of it, up to its end. In this work, we analyse the content of each of the mentioned notitiae and point to certain elements which allow us to date more precisely each of them to the period between 806 and 838.
AB  - Нотиција Василија из Јалимбане, данас позната као нотиција бр. 4, блиска је по садржају и млађа од нотиције 2, која је настала између 805/806. и 814. године, али је и прва у којој се међу митрополитским столицама јавља Аморион. Пошто је епископска столица тог града добила митрополитски ранг пре краја 814. године, а изгубила га услед арабљанског освајања и разарања града 838, то је ово најшири временски оквир за настанак поменуте нотитције 4. Међутим, пошто се у њој јавља и митрополија Крита, која није постојала у време арабљанске власти над острвом, између 827/828. и 961. године, може се закључити да је нотиција 4 настала у периоду између 805/806–814. и 827/828. године. Нотиција бр. 6 по садржају списка митрополитских столица слична је нотицији 4, и као и она садржи Аморион, али за разлику од ње садржи и две нове митрополије – Трапезунт и Селевкију, и не садржи Крит. Присуство Амориона и одсуство Крита сведочи да је настала између 827/828. и 838. године, док помињање митрополија Трапезунта и Селевкије, чији се настанак може повезати са војноадминистративном реорганизацијом у подручју источне границе Царства, тј. настанком теме Халдије са седиштем у Трапезунту и клисуре Селевкије, упућује да настанак ове нотиције треба тражити у врло одређеном временском оквиру, 837/838. године. Коначно, нотиција 5, која припада истом временском контексту као и нотиције 2, 4 и 6, може се на основу неких елемената из свог садржаја сместити у временски оквир 805/806–814, после настанка нотиције 2, али пре настанка нотиције 4.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института САНУ
T1  - Date of the composition of the Notitiae Episcopatuum Ecclesiae Constantinopolitanae nos.4,5 and 6
T1  - Време настанка епископских нотиција Цариградске цркве бр. 4,5 и 6
SP  - 195
EP  - 213
VL  - 50
IS  - 1
DO  - 10.2298/ZRVI1350195K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7156
ER  - 
@article{
author = "Коматина, Предраг",
year = "2013",
abstract = "The Notitiae episcopatuum Ecclesiae Constantinopolitanae nos. 4, 5 and 6 are important sources for the reconstruction of the territorial organization of the Patriarchate of Constantinople in the 9th century. There are different oppinions in the existing scholarly works about precise dating of those notitiae, ranging from the beginning of the 9th century, through the middle of it, up to its end. In this work, we analyse the content of each of the mentioned notitiae and point to certain elements which allow us to date more precisely each of them to the period between 806 and 838., Нотиција Василија из Јалимбане, данас позната као нотиција бр. 4, блиска је по садржају и млађа од нотиције 2, која је настала између 805/806. и 814. године, али је и прва у којој се међу митрополитским столицама јавља Аморион. Пошто је епископска столица тог града добила митрополитски ранг пре краја 814. године, а изгубила га услед арабљанског освајања и разарања града 838, то је ово најшири временски оквир за настанак поменуте нотитције 4. Међутим, пошто се у њој јавља и митрополија Крита, која није постојала у време арабљанске власти над острвом, између 827/828. и 961. године, може се закључити да је нотиција 4 настала у периоду између 805/806–814. и 827/828. године. Нотиција бр. 6 по садржају списка митрополитских столица слична је нотицији 4, и као и она садржи Аморион, али за разлику од ње садржи и две нове митрополије – Трапезунт и Селевкију, и не садржи Крит. Присуство Амориона и одсуство Крита сведочи да је настала између 827/828. и 838. године, док помињање митрополија Трапезунта и Селевкије, чији се настанак може повезати са војноадминистративном реорганизацијом у подручју источне границе Царства, тј. настанком теме Халдије са седиштем у Трапезунту и клисуре Селевкије, упућује да настанак ове нотиције треба тражити у врло одређеном временском оквиру, 837/838. године. Коначно, нотиција 5, која припада истом временском контексту као и нотиције 2, 4 и 6, може се на основу неких елемената из свог садржаја сместити у временски оквир 805/806–814, после настанка нотиције 2, али пре настанка нотиције 4.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института САНУ",
title = "Date of the composition of the Notitiae Episcopatuum Ecclesiae Constantinopolitanae nos.4,5 and 6, Време настанка епископских нотиција Цариградске цркве бр. 4,5 и 6",
pages = "195-213",
volume = "50",
number = "1",
doi = "10.2298/ZRVI1350195K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7156"
}
Коматина, П.. (2013). Date of the composition of the Notitiae Episcopatuum Ecclesiae Constantinopolitanae nos.4,5 and 6. in Зборник радова Византолошког института САНУ
Београд : Византолошки институт САНУ., 50(1), 195-213.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1350195K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7156
Коматина П. Date of the composition of the Notitiae Episcopatuum Ecclesiae Constantinopolitanae nos.4,5 and 6. in Зборник радова Византолошког института САНУ. 2013;50(1):195-213.
doi:10.2298/ZRVI1350195K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7156 .
Коматина, Предраг, "Date of the composition of the Notitiae Episcopatuum Ecclesiae Constantinopolitanae nos.4,5 and 6" in Зборник радова Византолошког института САНУ, 50, no. 1 (2013):195-213,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1350195K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7156 .
2