@conference{
author = "Макуљевић, Ненад",
year = "2021",
abstract = "У историји српске уметности и културе XIX века особену појаву пред ставља уметница Катарина Ивановић. Она спада међу прве жене које су
се афирмисале у српској културној јавности захваљујући свом профе сионалном раду. Катарина Ивановић је прва српска школована сликарка,
која се уметношћу бавила до краја живота и прва жена члан Српског ученог
друштва. Изабрана је 1876.
Катарина Ивановић заузела је истакнуто место у историографији о
српској уметности. Захваљујући Теодору Павловићу познате су ране го дине њеног живота, а њен сликарски рад праћен је још од студентских
дана [3: 386].1 О њој је писано у бројним научним студијама и прегледима
југословенске и српске уметности. Сликарски опус Катарине Ивановић
монографски је приказан у више наврата, а посебна пажња је посвећивана
различитим аспектима њеног опуса, од иконографског до родног.2 Упркос
изузетном значају и чињеници да се о њој пише још од средине XIX века,
живот и дело Катарине Ивановић остали су у великој мери непознаница
до данас, па су понајвише изостала контекстуална тумачења њених сли карских радова. Катарина Ивановић рођена је 15. IV 1811. у Весприму (мађ. Veszprém) у
грађанској породици, од оца Лазара и мајке Марије [103: 244–245]. Поро дица се преселила за Стони Београд (мађ. Székesfehérvár), где ће Катарина
провести рану младост и зреле године живота [125: 9–63]. У Стоном Београ ду показала је своје интересовање и дар за сликарство и започела учење
код неког тамо присутног сликара. Уметничко образовање наставила је у
Пешти, у приватној сликарској школи Јозефа Пешкија (József Pesky), најве роватније уз финансијску помоћ доброчинитеља Ђорђа Станковића [125:
13]. Уз учење сликарске вештине, Катарина Ивановић се у Пешти сигурно
упознала и зближила са српском културном елитом, која је управо ту имала
и своје најснажније упориште у првој половини XIX века.
Очигледни таленат и жеља Катарине Ивановић утицали су на њену
одлуку да настави са усавршавањем сликарске вештине и пређе у Беч,
престоницу и уметнички центар Хабзбуршке монархије. Како наводи њен
први биограф Теодор Павловић, родитељи су јој умрли у време одласка за
Беч [3: 386]. То би значило да је Пешту напустила негде током 1833. године
[103: 244].3
Прве две године провела је у Бечу у сиромаштву, да би јој због
њеног очигледног талента, као и благе и љубазне нарави, помогли добри
људи „странонародници и страноверници”, међу којима се посебно истиче
грофица Чаки. Уз помоћ доброчинитеља Катарина Ивановић је уписала и
бечку ликовну Академију [3: 386].
У време образовања Катарине Ивановић жене нису уписивале рeдовне
студије на универзитету. Учило се у приватним школама, а на академији
студирало у засебним класама. Упркос томе, жене сликарке могле су јавно
да излажу на изложбама ликовне Aкадемије. Катарина Ивановић је у Бечу
усвојила владајуће принципе грађанског сликарства свога времена. То се
посебно односило на бидермајерску вештину сликања портрета и схва тање да историјско сликарство представља највиши сликани израз. Једна
од доминантних карактеристика академске уметности тога доба било је
и поштовање и угледање на славна дела из уметничке прошлости, где су
се истицала уметност ренесансе и холандско сликарство XVII века. Као
талентована и успешна сликарка, излагала је на јавним уметничким из ложбама. Ту је могла да упозна савремену ликовну продукцију и сликарска
остварења најзначајнијих уметника хабзбуршке престонице попут Валд милера (Ferdinand Georg Waldmüller), Амерлинга (Friedrich von Amerling) и
Јозефа Фириха (Joseph von Führich).
Током 1837. изложила је аутопортрет на годишњој изложби у бечкој
Академији4
[1: 26]. Аутопортрет је био примећен од стране стручне критике,
па је истакнут као „лепа слика” у приказу изложбе [2: 74]. Наредне 1838.
изложила је мртву природу и два портрета на изложби одржаној у здању
ликовне Академије у Бечу5
[7: 11, 22, 24]. Један од њених портрета, изложен
под бр. 279, истакнут је и у приказу изложбе у стручној штампи [6: 405]. Катарина Ивановић стицала је сликарско усавршавање и на путова њима, где се упознавала са оригиналним уметничким радовима изло женим у јавним галеријама и црквама. У литератури се наводи да је
путовала Европом и боравила у Паризу, Холандији и Италији [125: 29–35],
али још увек нису познати извори који би ово потврдили. Утврђено је да
је боравила и усавршавала се у Минхену, престоници Баварске, који је
управо средином XIX века постајао важан уметнички центар. У Минхену
је провела две године, 1844. и 1845, према новинској вести коју је објавио
Теодор Павловић марта 1846. године [125: 32]., Katarina Ivanović was born on 15 April 1811 in Veszprém (today North West Hun gary) to a middle-class family, to father Lazar and mother Marija. The family moved to
Székesfehérvár, where she started receiving her first formal art training, which she later
continued in Pest and Vienna, where she enrolled in the Academy of Fine Arts. She lived
and studied in Munich (1844 and 1855). For years she was up to date on all new develop ments in European art, she travelled a lot and studied the latest achievements in painting
at the time by visiting art galleries and churches, and she had close ties with the Serbian
cultural elite gathered around Vuk Karadžić.
In the history of Serbia’s 19th century culture, Katarina Ivanović represents a unique
phenomenon. With her artistic lifestyle and paintings, she embodied the pioneering phe nomenon of the Serbian bourgeois art. Katarina Ivanović was the first Serbian artist who,
thanks to the 1837 display of her self-portrait, gained recognition from Viennese art crit ics. At the same time, owing to her self-portrait, she became the first artist to be publicly
celebrated in Serbia and therefore her artworks were reproduced and popularized in
the press – Serbski narodni list. For nearly four decades, Katarina Ivanović participated
in the artistic life of the Habsburg Monarchy, Vienna and Pest, and was the first Serbian
artist whose works were on display at the greatest cultural events of the 19th century. She
exhibited her artworks at world exhibitions held in Paris and Vienna in 1873.
By producing complex artworks which examined patriotic and historical themes,
Katarina Ivanović made a great impact on the thematic repertoire of Serbian art. Srbski
Omir became an iconographic basis for the portrayal of the Serbs gathered around gusle
players, which was one of the most important national themes in 19th-century Serbian
art. Her distinctive selection of historical compositions from Serbian and Hungarian his tory, with an emphasis on the role of a woman, constitutes a unique synthesis of differ ent identity layers – Serbian national identity, gender identity, but also her territorial
identity – Hungarian. Some compositions such as The Liberation of Belgrade belong to
the most complex artworks created at the time. Her painting Self-portrait in the Studio,
which she painted in her later years, was her manifesto, which testified to her artistic
personality and her achievements.
Having gained recognition from her contemporaries at an early age, Katarina
Ivanović was held in very high esteem in the Principality of Serbia. She was admitted to
the Serbian Learned Society in 1876, as the first woman ever to become its fellow. Her
admission to the Society was closely associated with her patriotic decision to donate
some selected pieces of her paintings to the National Museum in Belgrade. In that way,
she enriched Serbian culture forever.
She passed away on 12 September 1882 in Székesfehérvár, to which she remained
devoted all her life. Her last will and testament testifies to her close ties with her family,
friends and Serbian community",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1",
title = "Катарина Ивановић (1811–1882), Katarina Ivanović (1811–1882)",
pages = "27-57",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14566"
}
