@book{
author = "Суботић, Гојко and Мићитака, Сузуки",
year = "2020",
abstract = "Брзи продори турских одреда и потом трајно поседање среди-
шњих области Балкана крајем XIV века променили су поредак и
живот у њима. Прилике под новом влашћу биле су различите и
зависиле од значаја освојених крајева за даље ширење Османског
царства. После упада у Македонију и Епир 1383. године, споразумно се
предавао низ градова на важним саобраћајницама са развијеним при-
вредним и духовним животом (Касторија, Охрид, Воден, Верија, Битољ
и др.). Њихов демографски састав у прво време није претрпео знатније
промене. Најстарији сачувани дефтери о пореским обавезама поданика
у првој половини XV века наводе мали број представника турске власти
у срединама у којима су хришћани наставили живот. Поједини од њих
су се прихватали и одговорних дужности, због којих су и касније гене-
рације њихових породица уживале одређене привилегије. У том смислу
документи не одају ни видну исламизацију првих поколења која су до-
живела промену власти.1
Ограничен је у већој мери био живот цркве и њених установа, што се
осећало особито у оним градовима који су постали војна и управна сре-
дишта. Застало је дизање нових храмова, јер су се по одредбама шери-
јатског права богомоље других вероисповести могле само обнављати.
У тим условима, припадници старог племства који су остали у својој
средини спокој су пред крај живота налазили у старим светилиштима
за којa су били везани и којa су у оквиру својих могућности помага-
ли. О томе сведоче њихови портрети над гробовима у које су полага-
ни, где су им, често и на основу опорука, одржавани помени, а ликови, забележени у живом сећању, говорили о изгледу и костимима угледних
чланова старог друштва.
Након пада српске Деспотовине (1459) и даљих османских похода преко
Саве и Дунава, живот хришћана у јужним, раније покореним области-
ма Балкана ослободио се непосредног притиска, што је на одређен на-
чин омогућило и обнову уметничке делатности. Локално свештенство и
верници, окупљени око својих светиња, наставили су да наручују иконе
и зидним сликама прекривају слободне површине које су у осенченим
просторима храмова измицале погледима власти. Знатније преуређива-
ње унутрашњости се прикривало, особито у густо насељеним градским
срединама у којима се, иначе, ни позиви на молитву нису могли оглаша-
вати звонима. Нешто више слободе и мира верници су налазили у цр-
квама и манастирима склоњеним од средишта и путева којима је струјао
живот.
У томе су у повољнијим условима биле сеоске заједнице верника, оку-
пљене око свештеника, које су сабирале прилоге и скромним средстви-
ма одржавале храмове, а када је било могуће и позивале мајсторе да их
живопишу или насликају иконе које су недостајале. Својеврсне поруке,
најчешће над улазима, у техници фреске, наводиле су имена дародаваца
који су помагали молитвени живот и унутрашњост снабдевали богослу-
жбеним предметима и књигама.
Градови са стабилнијим изворима прихода од трговине и заната, а по-
себно рударски центри доживљавали су, с друге стране, процват у којем
је користи имало не само становништво него и свештенство. Богате ар-
хиве приморских недостатка непосредних извора, лакше се у појединим крајевима може
објаснити појава низа вредних споменика чије одлике одају високо гра-
дитељско умеће. Њихови ктитори махом нису познати, али је јасно да су
припадали имућним слојевима друштва чији су положај обезбеђивали
добри и стабилни приходи. Њихове примере, још недовољно проучене,
чине здања особеног карактера, чији су ктитори били везани за руднике
богате племенитим металима у Новом Брду, Јањеву, Кратову и др. Њи-
ховом кругу припадају и светиње у Јашуњи, скривене у шумовитом пре-
делу на западним падинама Бабичке горе., As the 14th century came to an end, the rapid incursions by Turkish detachments
and, subsequently, lasting Turkish control of the new regions in the Balkans,
changed the order and life there. Circumstances under the new authorities
were different and depended on the significance of the conquered areas for the
further expansion of the Ottoman Empire. After the invasion of Macedonia and Epiros
in 1383, a succession of cities with a developed economic and spiritual life on the main
roads agreed to surrender (Kastoria, Ohrid, Vodena, Berroia, Bitola and others). At first,
their demographic characteristics did not undergo any considerable changes. The earliest,
preserved defteri (population registers) that record the taxation of subjects in the
first half of the 15th century mention a small number of Turkish officials in the environments
where the Christians resumed their lives. Some of them also accepted responsible
positions, owing to which later generations of their families enjoyed certain privileges.
In that sense, the documents do not even disclose the evident Islamisation of the first
generations under the Turkish Ottoman rule.
The life of the church and its institutions was largely limited, especially in those cities
that became military and administrative centers. The building of new churches came to
a halt because according to the Islamic law, the Christian churches could only be renovated.
In such conditions, even the members of the old nobility who had remained in
their lands, were unable to retire in their old age to the monasteries they had founded.
They found peace in the old shrines, to which they were attached and gave as much
assistance as they could afford. Testimony of this are their portraits above the graves
where they were buried and where, often based on their will and testaments, commemorative
rites were held, and their appearance, recorded as they were during their lifetime,
illustrated the countenances and costumes of members of the aristocracy and of
the citizenry.
Following the collapse of the Serbian Despotate (in 1459), and the continued Ottoman
campaigns across the Sava and Danube rivers, direct pressure lifted on the life
of Christians in the southern, earlier conquered regions of the Balkans and to some
extent made it possible for them to renew their artistic activities. The local priesthood
and the faithful, assembled around their shrines, continued to order icons and paint
frescoes on the empty wall surfaces of the churches which, in their shadowy spaces,
escaped the caution of the authorities. Any more significant alterations to the church
interiors were concealed, especially in densely populated cities where it was forbidden even to announce the call to prayer with the chiming of bells. The faithful had more
freedom and peace in the churches and monasteries that were far away from the busy
towns and main roads.
In that sense, the village communities of the faithful lived in more suitable circumstances,
assembled around the priests who collected alms and maintained the churches with
modest contributions and, when it was possible, invited artists to decorate certain sections
of the walls or paint missing icons. Specific messages, mostly above the entrances,
in fresco technique, referred to the names of donors who had assisted in religious life
and provided rural churches with the necessary liturgical items and books.
On the other hand, cities with more stable income from trade and the crafts and especially
the mining centers, experienced progress, benefitting not only the population but
also the clergy. The rich archives of the coastal communities bear lively witness to the
trade and mining activities in the country inland. These were encouraged by the enterprising
citizens of Dubrovnik, Kotor, Venice, and other cities whose business network
covered both the free Christian lands in the north and the territories under Ottoman
rule from the end of the 14th century in the south. The plenty of documents informs us
about trading conditions, quantity and variety of goods that were exchanged, historical
circumstances, legal regulations and everyday life, and especially about the cities where
Christian subjects were pillars of development in those domains in which Ottoman society
had little experience. Due to the unimaginable possibilities offered in the use of ores
rich in gold and silver in the newly conquered regions, business dealings were adjusted
to local conditions and tradition, organized in a manner that was best suited to the
economy, and this applied to a range of related professions and crafts, above all, to the
mintage and art of goldsmiths. Accordingly, life in the mining centers unfolded in conditions
prescribed by appropriate regulations that constituted a specific social and legal
system. In that light, despite the lack of first-hand historical sources, it is easier to explain
the appearance in some areas of a number of valuable monuments, the structural
features of which reveal superb skill. In most cases, their ktetors are unknown but it is
clear that they belonged to the wealthy layers of society whose position secured them
good and stable incomes. Those monuments, which are still insufficiently researched,
are of a special character. Their ktetors were linked with the mines that were rich in
precious metals in Novo Brdo, Janjevo, Kratovo and others. This circle also comprises
the shrines in Jašunja, hidden deep in the forest on the western slopes of Babička Gora
(Babička Mount).",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
title = "Манастир Светог Јована Претече у Јашуњи, Monastery of St. John the Prodromos in Jašunja",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10282"
}
