@conference{
author = "Марковић, Слободан Г.",
year = "2021",
abstract = "Аделајн Полина Ирби1
(Adeline Paulina Irby, Бојленд Хол код Норича,
18. децембар 1831 – Сарајево, 2/15. септембар 1911) британска је ауторка и
добротворка. Истакла се посебно у две области: у публицистичком раду
којим је обавештавала британску јавност о положају балканских хришћа на и кроз добротворни и образовни рад у Босни, Славонији, Лици и Дал мацији. Њена хуманитарна активност огледала се у огромној помоћи
хришћанским избеглицама из Босне и Херцеговине током Велике источне
кризе (1875–1878), као и у оснивању 22 школе у Славонији и пет у Лици за
избеглу српску децу. Њена просветна активност посебно је дошла до изра жаја у Сарајеву, где је основала школу за женску хришћанску децу 1866, а то је временом постао завод за образовање српске женске деце, који је
радио до њене смрти 1911. Књигу Путовање по словенским земљама Турске
у Европи заједно су 1866. објавиле Џорџина Макензи и Аделајн Ирби. Она је
извршила велику улогу, посебно током Велике источне кризе, у обавешта вању британског јавног мњења о приликама у којима су живели православни
хришћани под османском влашћу. Овај путопис представља најпотпунији
извор о Србима под османском влашћу до тада објављен на енглеском.Била је кћи контраадмирала Фредерика Пола Ирбија (Frederick Paul
Irby, 1779 – 24. април 1844), и унука другог по реду барона Бостона (Boston).
Полинин отац био је активан у акцијама усмереним на укидање ропства,
учествовао је у бројним поморским акцијама из времена ратова Британије
против Наполеона, a 1837. добио је чин контраадмирала. Он је, у браку с
другом женом, Френсис Рајт (Frances Wright, †1852), имао три сина и четири
кћерке, од којих је Полина била најмлађа кћи [– 67. Illustrated, 1832: 242;
– 96. Anderson, 2004]. Остала је позната и као мис Ирби (Miss Irby), односно
госпођица Ирби. Полинин брат, пуковник Лионард Хауард Лојд Ирби (Leo nard Howard Loyd Irby, 1836–1905), био је познати британски орнитолог.
О њеном образовању не знамо много. Остало је упамћено да је од раног
доба показивала интерес за класику и археологију, а ове области занимале
су је до краја живота. У путовањима сапутница јој је била Џорџина Мјур
Макензи (од 1859. до 1864), а у хуманитарном и образовном раду сарађивала
је преко једног десетлећа с Присилом Џонстон.
С Џорџином Мјур Макензи (Georgina Mary Muir Mackenzie, 1833 – Крф,
24. јануар 1874) почела је да путује по Европи. Обе су биле из племићких по родица. Њихово прво путовање било је 1859. из Беча за Краков, а преко Кар пата. Том приликом их је привела полиција у месту Шмекс (Schmöcks, данас
Смерджонка у Словачкој) под оптужбом да су панславистички шпијуни, али
их је председник суда одмах ослободио [– 94. Anderson, 1966: 8]. Прву књигу
која описује ово њихово путовање објавиле су 1862. анонимно, под насловом
Преко Карпата [– 2. Across the Carpathians, 1862].2
Од 1861. до 1864. путовале су широм Балкана, и то како по независним
и аутономним хришћанским земљама тако и по оним европским деловима
Османског царства који су били под потпуном влашћу Порте. Циљ путо вања био је да виде Атину и споменике класичне старине, али су, на наговор
чешких пријатеља у Бечу, одлучиле да посете и српске и јужнословенске
земље. Оне су 1862. из Цариграда, преко Софије и Ниша, стигле у Београд,
обишле Србију и отишле у Босну. У Београду су лепо примљене од стране
самог књаза Михаила Обрeновића, а уживале су гостопримство и у кући
Симића [– 53. Лазаревић, 1929: 58]. Упознале су се и с митрополитом Ми хаилом и Владимиром Јовановићем, коме су дале препоруке за боравак у
Лондону и рекле му да би „добро било, да српски патриоти ступе у везу са
инглеским журналистима и публицистима” [– 58. Јовановић, 1988: 113] Наредне године преко Солуна обишле су Косово и, уз разне авантуре,
спустиле су се на албанску обалу кроз пределе северне Албаније у којима
османска власт није имала чврсто упориште, па самим тим није ни могла
да им јемчи безбедност. Џорџина Мјур Макензи приказала је њихова пу товања у лето 1864, на скупу Британског удружења за унапређење науке
(British Association for the Advancement of Science) који је одржан у Бату
[– 94. Anderson, 1966: 31]. Годину дана касније, закључке са путовања
објавиле су анонимно у једном памфлету под насловом Белешке о јужно словенским земљама у Аустрији и Турској у Европи (Notes on the South
Slavonic Countries in Austria and Turkey in Europe), с предговором и под
уредништвом доктора Хамфрија Сандвита (Humphrey Sandwith, 1822–1881),
који је и сам постао присталица ослобођења хришћана од турске власти. Он
је навео у предговору да је Британија од Кримског рата имала наклоност ка Турској, али да је постала свесна немуслиманских поданика у Турској
који су се „жалили на тиранију о каквој се у Европи није чуло од средњег
века” [– 3. Notes, 1865: 4]., Adeline Paulina Irby (1831-1911) was a British author and humanitarian. She started
her European travels with Georgina Mary Muir Mackenzie (1833-1874) in 1859. Between
1861 and 1864, they made several journeys to the central parts of the Balkans, including
Bulgaria, Serbia, Old Serbia, northern Albania and Montenegro. They learned the Serbian
language, collected extensive material and, in 1866/1867, published the travelogue Travels
in the Slavonic Provinces of Turkey-in-Europe. This travelogue played a significant role
in improving the image of the Balkan Christians in Britain; its second edition, published
in 1877 and prefaced by William Gladstone, proved particularly influential. The second
edition was translated into Russian. Prince Michael Obrenovich (Mihailo Obrenović) III
personally financed its first publication in the Serbian language, translated by Chedomille
Miyatovich (Čedomilj Mijatović).
Her philanthropic work in Bosnia lasted from 1866 till her death. Her activities
focused on the girls’ school she had established in Sarajevo, which was intended for all
Slavs in Bosnia, but in the end, only Orthodox Serbs attended it. With the outbreak of the
Eastern Crisis, in 1875-1879, she devoted herself to extensive humanitarian work to help
Serbian Christian refugees from Bosnia. In 1876, she established 22 schools in Slavonia to
provide accommodation and care for refugee children from Bosnia. At one point, 2,000
children attended these schools. In 1877/78, the focus of her work shifted to Dalmatia
and Lika, where she established five schools, organiѕed temporary accommodation for
refugees, collected huge humanitarian aid and hired refugees to work on public projects.
Between 1872 and 1885, Priscilla Johnston (1841-1912) assisted her in her humanitarian
efforts, and thus the two became symbols of aid and charitableness amongst Bosnian
Serbs. The plight of the refugees from Bosnia was such that the humanitarian work of
Paulina Irby and Priscilla Johnston saved many lives.
During the Eastern Crisis, the Bosnian and Herzegovinian Fugitives and Orphans
Relief Fund, run by Miss Irby, collected huge humanitarian aid in Britain, estimated
between £40,000 (the equivalent of half a million crowns) and four million Austro Hungarian florins or crowns. Working to help the refugees, she wrote numerous letters
to the leading London dailies, The Times and The Daily News. Those letters helped raise
significant humanitarian aid for Bosnian Christian refugees, mostly ethnic Serbs.
From 1879 until her death in 1911, she rebuilt a school in Sarajevo, which at first
accepted orphans from the previous war of both sexes, and then became a primarily
female school for educating Serbian women from Bosnia and training them to work
as teachers. The school took pains to preserve the national (Serbian) and religious
(Orthodox) identity of its students and pupils and was therefore viewed with suspicion
by the local Austro-Hungarian authorities. Paulina Irby was held in high regard by Serbian rulers, intellectuals and ordinary
people who, in recognition of her efforts, dubbed her “gracious”, whereas she and
Johnston were dubbed “queens” during the Great Eastern Crisis. She lived in Sarajevo
from 1879 until her death and only occasionally went to Britain and visited Italy and other
countries. She took a keen interest in classical studies and archaeology.
She was an honorary member of various Serbian women’s associations and was
actively involved in the suffragette movement in Britain, which was at the time pushing
for universal suffrage. From 1885, she was the only female corresponding member of the
Serbian Learned Society and the only woman to be accepted as an honorary member
into the Serbian Royal Academy (1892). She received honours from the rulers of both
Serbia and Montenegr.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Живот и стваралаштво жена чланова Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и Српске академије наука и уметности. Том 1",
title = "Аделајн Полина Ирби (1831-1911), Adeline Paulina Irby (1831-1911)",
pages = "59-93",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14567"
}
