TY  - CHAP
AU  - Максимовић, Љубомир
AU  - Крсмановић, Бојана
PY  - 2016
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12895
AB  - Пре три деценије изнета је меродавна оцена да се Србија током скоро свог целокупног развоја ширила
на рачун Византије и њених територија. Осим што подсећа на то да се историја српске средњовековне
државе не може проучавати ван историје Царства на Босфору, та констатација у фокус ставља српско -византијске оружане сукобе. Како је ратовање, по правилу, пратила потреба супротстављених страна
за бољим међусобним упознавањем, оружани сукоби, ма како кроз историју оцењивани и класификовани, стварали су могућности за ширење разноврсних утицаја. Византијско занимање за Србе и њихову најранију историју на Балкану потврдио је још Константин VII Порфирогенит (913–959), који је осам глава (29–36) у  De administrando imperio, спису поверљивог карактера, посветио Србима и Хрватима. Њихово насељавање на Балканско полуострво – у подручје на које је Византија, као једини наследник Римског царства, полагала историјско право – цар писац је објаснио као догађај који се десио уз дозволу и сагласност цара Ираклија (610–641). Тако је званично почело писање историје Срба у Византији, коју је све до краја XII века карактерисало настојање Царства да обезбеди и утврди, макар формалну, покорност Срба. Но, у првим вековима по досељавању Срба, византијска балканска политика била је усмерена на Бугаре у толикој мери да се балканска граница Царства одређивала готово искључиво према Бугарима и њиховој држави. За разлику од Бугара, који су образовали јединствену државу, што је на известан начин поједностављивало односе између два политичка ентитета – Византије и Бугарске, Срби су све до Стефана Немање били раздељени у неколико самосталних кнежевина под домаћим владарима – Неретљанска област/Паганија, Захумље, Травунија, Дукља, Србија (Рашка и Босна) – у које је византијски утицај продирао неједнаким интензитетом.
PB  - Београд : Српски комитет за византологију
PB  - Београд : ЈП Службени гласник
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Византијско наслеђе и српска уметност II / Сакрална уметност српских земаља у средњем веку
T1  - Византија у Србији - српска самосвојност и ромејски утицај
T1  - Byzantium in Serbia - Serbian Authenticity and Byzantine Influence
SP  - 41
EP  - 55
VL  - 2
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12895
ER  - 

@inbook{
author = "Максимовић, Љубомир and Крсмановић, Бојана",
year = "2016",
abstract = "Пре три деценије изнета је меродавна оцена да се Србија током скоро свог целокупног развоја ширила
на рачун Византије и њених територија. Осим што подсећа на то да се историја српске средњовековне
државе не може проучавати ван историје Царства на Босфору, та констатација у фокус ставља српско -византијске оружане сукобе. Како је ратовање, по правилу, пратила потреба супротстављених страна
за бољим међусобним упознавањем, оружани сукоби, ма како кроз историју оцењивани и класификовани, стварали су могућности за ширење разноврсних утицаја. Византијско занимање за Србе и њихову најранију историју на Балкану потврдио је још Константин VII Порфирогенит (913–959), који је осам глава (29–36) у  De administrando imperio, спису поверљивог карактера, посветио Србима и Хрватима. Њихово насељавање на Балканско полуострво – у подручје на које је Византија, као једини наследник Римског царства, полагала историјско право – цар писац је објаснио као догађај који се десио уз дозволу и сагласност цара Ираклија (610–641). Тако је званично почело писање историје Срба у Византији, коју је све до краја XII века карактерисало настојање Царства да обезбеди и утврди, макар формалну, покорност Срба. Но, у првим вековима по досељавању Срба, византијска балканска политика била је усмерена на Бугаре у толикој мери да се балканска граница Царства одређивала готово искључиво према Бугарима и њиховој држави. За разлику од Бугара, који су образовали јединствену државу, што је на известан начин поједностављивало односе између два политичка ентитета – Византије и Бугарске, Срби су све до Стефана Немање били раздељени у неколико самосталних кнежевина под домаћим владарима – Неретљанска област/Паганија, Захумље, Травунија, Дукља, Србија (Рашка и Босна) – у које је византијски утицај продирао неједнаким интензитетом.",
publisher = "Београд : Српски комитет за византологију, Београд : ЈП Службени гласник, Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Византијско наслеђе и српска уметност II / Сакрална уметност српских земаља у средњем веку",
booktitle = "Византија у Србији - српска самосвојност и ромејски утицај, Byzantium in Serbia - Serbian Authenticity and Byzantine Influence",
pages = "41-55",
volume = "2",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12895"
}

Максимовић, Љ.,& Крсмановић, Б.. (2016). Византија у Србији - српска самосвојност и ромејски утицај. in Византијско наслеђе и српска уметност II / Сакрална уметност српских земаља у средњем веку
Београд : Српски комитет за византологију., 2, 41-55.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12895

Максимовић Љ, Крсмановић Б. Византија у Србији - српска самосвојност и ромејски утицај. in Византијско наслеђе и српска уметност II / Сакрална уметност српских земаља у средњем веку. 2016;2:41-55.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12895 .

Максимовић, Љубомир, Крсмановић, Бојана, "Византија у Србији - српска самосвојност и ромејски утицај" in Византијско наслеђе и српска уметност II / Сакрална уметност српских земаља у средњем веку, 2 (2016):41-55,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12895 .