@phdthesis{
author = "Маринковић, Милош",
year = "2023",
abstract = "Историја фестивала уметничке музике у социјалистичкој Југославији може се пратити
од почетка педесетих година двадесетог века, када су, у складу са политиком подизања
нивоа културе у земљи, музичке манифестације имале за циљ приближавање класика
уметничке музике широј публици. С друге стране, фестивали који су били фокусирани
искључиво на савремену музику, у Југославији почињу да се појављују деценију касније, и то као одраз сличне модернистичке праксе у Европи, успостављене непосредно по окончању Другог светског рата. У овој докторској дисертацији разматрају се генезе, програмски концепти и иницијална функционисања првих југословенских фестивала савремене музике – Музичког бијенала Загреб (1961), Југословенске музичке трибине (Опатија, 1962/1964) и Фестивала савремене камерне музике Слатина Раденци (1963).
С позиције уметничких аспеката, ови фестивали сагледавају се као генератори у процесу послератне афирмације ‘западних’ модернистичких музичких тенденција на домаћем тлу. На то упућују програми већ првог Музичког бијенала Загреб, у оквиру којег су, на пример, презентована остварења Џона Кејџа и Карлхајнца Штокхаузена, док о сродном контексту Југословенске музичке трибине сведочи чињеница да је ова манифестација произашла из опатијског симпозијума Нова музика и музичка интерпретација, уприличеног 1962. године, на којем је централни догађај био концерт електроакустичке музике. С друге стране, специфичном концепцијом Фестивала савремене камерне музике Слатина Раденци наглашен је значај реафирмације међуратног модернизма у Југославији, па је, у складу са тим, стваралаштво композитора Славка Остерца и Јосипа Славенског било уткано у профил раденачког Фестивала. Осим фестивалских тенденција чијa je заједничкa карактеристика манифестовање музичког модернизма у различитим видовима, код сваког од три фестивала уочава се програмска особеност, те специфичност селекције и представљања савремене музике. Критеријуми селекције у односу на разнородно значење појма савремена музика били су најстрожи на Музичком бијеналу Загреб, Југословенска
музичка трибина била је отворена за све стилске и композиционо-техничке тенденције
актуелног тренутка, док је концепција Фестивала савремене камерне музике Слатина
Раденци подразумевала јасну дистинкцију између савремене музике прве и друге
половине двадесетог века. Како се у периоду послератног модернизма интензивно трагало за критеријумима вредновања савремене, односно Нове музике, настанак ових фестивала
тумачи се као покушај успостављања организованих механизама за решавање таквих
процеса. Они су подразумевали и идеје о потенцијалном формирању препознатљивог
израза савремене југословенске музике, што је у таквом контексту био прави изазов, с
обзиром на изразиту хетерогеност стилских и композиционо-техничких усмерења
југословенских музичких стваралаца педесетих и шездесетих година двадесетог века.
У докторској дисертацији је сагледана и рецепција остварења домаћих композитора са почетних фестивалских репертоара, укључујући и општи дискурс о фестивалима савремене музике из пера тадашњих домаћих и страних критичара, који су ове манифестације већ првих година позиционирали високо, не само у музичком, iv већ и у ширем друштвено-културном животу Југославије (али и Европе, када је реч о Музичком бијеналу Загреб).
Интерпретирани кроз призму тада актуелних друштвено-политичких констелација у Југославији и свету, ови фестивали управо се осветљавају и као догађаји ширег друштвеног значаја, у чије су основе уграђене неке од темељних идеја како југословенске унутрашње политике (децентрализација, идеја ‘братства и јединства’) тако и спољне политике (стратегија несврстаности у доба Хладног рата). Анализом таквог сложеног сплета околности, у раду се доказује транспарентно или индиректно конфронтирање музичких и изванмузичких аспеката у функционисању ових манифестација. Посебан фокус у докторској дисертацији дâт је генезама, односно, сложеним процесима који су водили оснивању фестивала савремене музике у Југославији. У том смислу, анализирана је спрега уметничко-поетичких начела и различитих активности, те конкретних корака појединих личности у циљу утемељења фестивала савремене музике. Тако се деловање оснивача Музичког бијенала Загреб, Милка Келемена, проучава у односу на авангардни светоназор овог композитора, те из перспективе Келеменових активности у светлу културне дипломатије тадашње Југославије. Утемељење и функционисање Југословенске музичке трибине у Опатији доводи се у везу са естетским уверењима о потенцијалној изградњи аутентичног израза југословенске савремене музике, али и са политичко-идеолошким назорима оснивача ове манифестације, Бранимира Сакача (при чему је наглашена и улога његових сарадника, посебно београдског естетичара Павла Стефановића). Случај помурског композитора Ладислава Вереша, оснивача Фестивала савремене камерне музике Слатина Раденци, тумачен је, између осталог, у контексту односа локалних културних радника према тада владајућој југословенској политици децентрализације, али није занемарена ни ангажованост појединих актера музичког живота у Љубљани, који су
(посредно) дали допринос оснивању овог Фестивала (Иво Петрић, Павел Шивиц). Степен реализације настојања поменутих музичко-фестивалских посленика тумачен је као резултат, спрам послератног модернизма, релативно повољне друштвено- политичке и уметничке климе у Југославији, почев од 1948, а закључно са 1965. годином.
С обзиром на чињеницу да се прва три југословенска фестивала савремене музике формирају у раздобљу од непуне четири године, али и да су уочена њихова међусобна, директна или индиректна прожимања, Музички бијенале Загреб, Југословенска музичка трибина (Опатија) и Фестивал савремене камерне музике Слатина Раденци представљени су као отелотворење хетерогених, модернистичких, културно-уметничких и друштвено-политичких тенденција у контексту развоја југословенске послератне музичке културе., The history of the festivals of art music in socialist Yugoslavia can be traced back to the early
1950s. At that time, in accordance with the policy of raising the level of culture in the country, the role of music festivals was aimed at bringing the classics of art music closer to a wider audience. On the other hand, Yugoslav festivals focused exclusively on contemporary music began to appear a decade later, as a reflection of similar modernist practices in Europe, established immediately after the end of World War II. This doctoral dissertation discusses the genesis, program concepts and initial functioning of the first festivals of contemporary music in Yugoslavia – Music Biennale Zagreb (1961), Annual Review of Yugoslav Music (Opatija, 1962/1964) and Festival of Contemporary Chamber Music Slatina Radenci (1963). From an artistic perspective, these festivals are generators in the process of post-war affirmation of ‘Western’ modernist musical tendencies in Yugoslav space. This is also indicated by the programs of the first Music Biennale Zagreb, in which, for example, the works of John Cage and Karlheinz Stockhausen were presented. The modernist concept of the Annual Review of Yugoslav Music is confirmed by the fact that this festival originated from the Opatija Symposium New Music and Music Interpretation, which was held in 1962, where the central event was a concert of electroacoustic music. On the other hand, the specific concept of the Festival of Contemporary Chamber Music Slatina Radenci
emphasized the importance of a reaffirmation of interwar modernism in Yugoslavia. In
accordance with that, the works of composers Slavko Osterc and Josip Slavenski were incorporated into the profile of the Festival in Slatina Radenci. Aside from festivals' tendencies, whose common feature is the manifestation of musical modernism in various forms, each of the three festivals is distinguished by distinct program features and specifics of selection and presentation of contemporary music. The selection criteria, concerning the diverse meanings of the term contemporary music, were the strictest at the Music Biennale Zagreb. Unlike the Festival in Zagreb, the Annual Review of Yugoslav Music in Opatija was open to all the stylistic and compositional-technical tendencies of Yugoslav composers, while the concept of the Festival of Contemporary Chamber Music Slatina Radenci implied a strict distinction between contemporary music of the first and the second half of the twentieth century. Considering that in the period of post-war modernism the criteria for the evaluation of contemporary music, i.e. New Music, were intensely sought, the emergence of these festivals is interpreted as an attempt to establish organized mechanisms for solving such processes. Besides, these festivals included ideas about the potential creation of a recognizable style of contemporary Yugoslav music, which was a huge challenge, given the heterogeneity of stylistic and compositional-technical orientations of Yugoslav composers during the 1950s and 1960s. The doctoral dissertation also examines the reception of works by Yugoslav composers from the initial repertoires of the festivals, taking into account the general discourse on festivals of contemporary music by then domestic and foreign critics, who positioned these events highly, not only in music life, but also in the wider socio-cultural life of Yugoslavia (and, more broadly, of Europe, in the case of Music Biennale Zagreb).
In the context of the socio-political constellations in Yugoslavia and the world as a whole of the time, these festivals were interpreted as events of wider social significance, based on some of the main ideas of Yugoslav domestic policy (decentralization, the idea of ‘brotherhood and unity’) and foreign policy (strategy of non-alignment during the Cold War). By analyzing such a complex set of circumstances, this dissertation proves the transparent or indirect confrontation of musical and non-musical aspects in the functioning of the first Yugoslav festivals of contemporary music. A particular focus in the doctoral dissertation is given to the genesis of the festivals, that is, the complex processes that led to the founding of the festivals of contemporary music in Yugoslavia. In this regard, the research brings analysis of the interconnection of artistic and poetic principles and various activities, as well as concrete and official steps of certain persons in order to establish Yugoslav festivals of contemporary music. Thus, the engagement of the founder of the Music Biennale Zagreb, Milko Kelemen, is interpreted in alignment with his avant-garde worldview, with emphasis on Kelemen's activities in the light of cultural diplomacy of the former Yugoslavia. The establishment and functioning of the Annual Review of Yugoslav Music in Opatija are associated with aesthetic beliefs about the potential construction of an authentic style of Yugoslav contemporary music, and the political/ideological views of the founder of this Festival, Branimir Sakač (emphasizing the role of his associates, especially Belgrade esthetician Pavle Stefanović). The efforts of a composer from the Pomurje Region, Ladislav Vörös, founder of the Festival of Contemporary Chamber Music Slatina Radenci, were interpreted as a reflection of then ruling Yugoslav policy of decentralization. Furthermore, this research does not overlook the
involvement of certain persons from Ljubljana, who (indirectly) contributed to the establishment of the Festival in Radenci (Ivo Petrić, Pavel Šivic). The degree of realization of their efforts was interpreted as a result of the relatively favorable socio-political and artistic situation in Yugoslavia from 1948 to 1965. Given that the first three Yugoslav festivals of contemporary music were formed in less than four years, and that there is a direct or indirect intertwining of these festivals, Music Biennale Zagreb, Annual Review of Yugoslav Music (Opatija), and Festival of Contemporary Chamber Music Slatina Radenci were presented as the embodiment of heterogeneous, modernist, cultural-artistic, and socio-political tendencies in the context of Yugoslav postwar music culture development.",
publisher = "Београд : Факултет музичке уметности",
title = "Југословенски фестивали савремене музике утемељени током шездесетих година двадесетог века: уодношавања уметничких, друштвених и политичких платформи, Yugoslav Festivals of Contemporary Music Established During the Sixties of the Twentieth Century: Interconnections of Artistic, Social and Political Platforms",
pages = "1-441",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14305"
}
