Лома, Александар

Link to this page

Authority KeyName Variants
ffbbb121-0c86-4e8b-9e53-d3a9ab3e20f3
  • Лома, Александар (160)
  • Loma, Aleksandar (25)
Projects

Author's Bibliography

Топонимија Жупе пивске ; Ономатолошки прилози 24 : [представљање књигa на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 2. април 2019. године]

Лома, Александар; Реметић, Слободан; Тијанић-Вујовић, Мара; Вуксановић, Миро

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2020)

TY  - BOOK
AU  - Лома, Александар
AU  - Реметић, Слободан
AU  - Тијанић-Вујовић, Мара
AU  - Вуксановић, Миро
PY  - 2020
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10815
AB  - Топонимија Жупе пивске / Мара Тијанић-Вујовић ; главни уредник  Александар Лома. – Београд : САНУ, 2018. и
Ономатолошки прилози 24 / главни уредник Александар Лома. –  Београд : САНУ, 2017.
Говорили: академик Александар Лома, академик АНУРС Слободан Реметић, Мара Тијанић-Вујовић. У Београду, уторак 2. април 2019. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Топонимија Жупе пивске ; Ономатолошки прилози 24 : [представљање књигa на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 2. април 2019. године]
SP  - 75
EP  - 88
VL  - 8
IS  - 8
ER  - 
@book{
author = "Лома, Александар and Реметић, Слободан and Тијанић-Вујовић, Мара and Вуксановић, Миро",
year = "2020",
url = "https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10815",
abstract = "Топонимија Жупе пивске / Мара Тијанић-Вујовић ; главни уредник  Александар Лома. – Београд : САНУ, 2018. и
Ономатолошки прилози 24 / главни уредник Александар Лома. –  Београд : САНУ, 2017.
Говорили: академик Александар Лома, академик АНУРС Слободан Реметић, Мара Тијанић-Вујовић. У Београду, уторак 2. април 2019. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Топонимија Жупе пивске ; Ономатолошки прилози 24 : [представљање књигa на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 2. април 2019. године]",
pages = "75-88",
volume = "8",
number = "8"
}
Лома, А., Реметић, С., Тијанић-Вујовић, М.,& Вуксановић, М. (2020). Топонимија Жупе пивске ; Ономатолошки прилози 24 : [представљање књигa на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 2. април 2019. године].
Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 8(8), 75-88.
Лома А, Реметић С, Тијанић-Вујовић М, Вуксановић М. Топонимија Жупе пивске ; Ономатолошки прилози 24 : [представљање књигa на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 2. април 2019. године]. Трибина Библиотеке САНУ. 2020;8(8):75-88
Лома Александар, Реметић Слободан, Тијанић-Вујовић Мара, Вуксановић Миро, "Топонимија Жупе пивске ; Ономатолошки прилози 24 : [представљање књигa на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 2. април 2019. године]" Трибина Библиотеке САНУ, 8, no. 8 (2020):75-88

Изабрана дела Мирона Флашара (у три тома) : [представљање књигa на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 5. март 2019. године]

Лома, Александар; Јелић, Војислав; Ристовић, Ненад; Вуксановић, Миро

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2020)

TY  - BOOK
AU  - Лома, Александар
AU  - Јелић, Војислав
AU  - Ристовић, Ненад
AU  - Вуксановић, Миро
PY  - 2020
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10813
AB  - Изабрана дела Мирона Флашара (у три тома) / приредили Александар Лома, Војислав Јелић, Ненад Ристовић. – Београд : Универзитет,  Филозофски факултет ; САНУ ; Нови Сад : Матица српска, 2017.
Говорили: академик Александар Лома, проф. др Војислав Јелић, проф. др Ненад Ристовић.
У Београду, уторак 5. март 2019. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Изабрана дела Мирона Флашара (у три тома) : [представљање књигa на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 5. март 2019. године]
SP  - 45
EP  - 57
VL  - 8
IS  - 8
ER  - 
@book{
author = "Лома, Александар and Јелић, Војислав and Ристовић, Ненад and Вуксановић, Миро",
year = "2020",
url = "https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10813",
abstract = "Изабрана дела Мирона Флашара (у три тома) / приредили Александар Лома, Војислав Јелић, Ненад Ристовић. – Београд : Универзитет,  Филозофски факултет ; САНУ ; Нови Сад : Матица српска, 2017.
Говорили: академик Александар Лома, проф. др Војислав Јелић, проф. др Ненад Ристовић.
У Београду, уторак 5. март 2019. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Изабрана дела Мирона Флашара (у три тома) : [представљање књигa на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 5. март 2019. године]",
pages = "45-57",
volume = "8",
number = "8"
}
Лома, А., Јелић, В., Ристовић, Н.,& Вуксановић, М. (2020). Изабрана дела Мирона Флашара (у три тома) : [представљање књигa на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 5. март 2019. године].
Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 8(8), 45-57.
Лома А, Јелић В, Ристовић Н, Вуксановић М. Изабрана дела Мирона Флашара (у три тома) : [представљање књигa на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 5. март 2019. године]. Трибина Библиотеке САНУ. 2020;8(8):45-57
Лома Александар, Јелић Војислав, Ристовић Ненад, Вуксановић Миро, "Изабрана дела Мирона Флашара (у три тома) : [представљање књигa на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 5. март 2019. године]" Трибина Библиотеке САНУ, 8, no. 8 (2020):45-57

Оружие, орудие, серб. урутка и смешение приставок

Лома, Александар

(Нови Сад : Матица Српска, 2020)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2020
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9593
AB  - Прасл. *orǫžьje и *orǫdьje ‒ слова, близкие по значению и, по видимому, параллельные приставочно‑суффиксальные образования, относимые большинством исследователей к корням балт.‑слав. *reng‑ / *rang‑ (лит. reñgti(s) ‘готовить(ся)’, rangà ‘подготовка’) и *rend‑ / *rand‑ *rind‑ (прасл. *rędъ, лит. rindà ) соответственно. При анализе *o‑rǫž‑ьje, *o‑rǫd‑ьje, суффикс ‑ьje не вызывает недоумения, тогда как приставка *o‑, которую в данной позиции нельзя возвести к *ob‑, является проблемой. Нами предполагается прасл. *ǫ‑, соответствующее, в отглагольных существительных, превербальному *vъ(n)‑, и последовательная регрессивная диссимиляция, вызванная, в обоих случаях, корневим носовым.
AB  - The Common Slavic words *orǫžьje and *orǫdьje have the same basic meaning (‘instrument, equipment’) and apparently share the same word‑formation pattern. Both of them are commonly considered to be prefixal-suffixal derivatives from the Balto‑Slavic roots *reng‑ / *rang‑ (Lith. reñgti(s) ‘prepare, arrange’, rangà ‘preparation’) and *rend‑ / *rand‑ *rind‑ (CSl. *rędъ ‘row, line; order’, Lith. rindà ‘row, line’ respectively. By analyzing *o‑rǫž‑ьje, *o‑rǫd‑ьje, the suffix ‑ьje is transparent, whereas *o‑ makes a problem, for in this position it cannot be traced back to the prefix *ob‑. We assume CSl. *ǫ‑, corresponding, in deverbal nouns, with the preverbal *vъ(n)‑, which resulted here in o‑ by the way of a regressive dissimilation, provoked, in both cases, by the root nasal.
AB  - Прасловенске речи *orǫžьje и *orǫdьje везује једну с другом осим значења која се међусобно преклапају и сазвучност која, како се чини, одражава сличност њихове унутрашње структуре: обе се могу тумачити као изведенице колективним суфиксом ‑ьje од глаголских коренова *rǫg‑ односно *rǫd‑. Ако је тако, у обема *o‑ би имало префиксални карактер, и управо ту настаје проблем, пошто се у датом гласовном окружењу то *о‑ не може непосредно свести ни на један прасловенски префикс. До упрошћења *ob‑ > *o‑ није долазило пред ликвидама, тако да је традиционална реконструкција као *obrǫžьje, *obrǫdьje неодржива, имајући у виду потпуно одсуство ‑b‑ у историјски посведоченим ликовима двеју речи, почевши од најстаријих, старословенских писаних споменика. На ту околност већ је више пута указано; у случају речи *orǫdьje она је чак дала повод одбацивању њене словенске этимологије у корист неубедљивог извођења из старовисоконемачког. С обзиром на присутство назала у оба корена, претпостављамо да је o‑ у *orǫžьje и *orǫdьje резултат ране регресивне дисимилације префикса *ǫ‑ < бсл. *an‑, који у поствербалним именицама одговара превербалном *vъ(n)‑ < *un, уп. творбене парове типа *ǫ‑tъkъ : *vъ‑tъknǫti.
У *orǫžьje, *rǫg‑ се своди на *rang‑ као превој од *reng‑, уп. лит. rangà ‘припрема’ од reñgti(s) ‘при‑, о‑, с‑премати (се)’; основни глагол није одражен у словенским језицима; беспрефиксални облици рус. ружьë ‘пушка’, буг. дијал. ружие ‘оружје’, слн. дијал. rožjȅ, укр. ружúна позно су фиксирани и могу се објашњавати аферезом о‑, али постоји и буг. дијал. глагол рỳжа (се) ‘спрема (се)’, а такође сложеница *moto‑rǫga > слн. motorǫ́ga, с.‑х. мотòруга, чија је структура, очито, аналогна синонимном образовању *moto‑vidlo ‘мотовило’, уп. за orǫga лит. rangýti, ‑gúoti ‘у‑, из‑, са‑вијати’; смотавати’, rañgas ‘увојак, клупко’. Недавно је Љ. В. Куркина овамо сврстала и руско наружу ‘споља’, дијал. ружь ‘спољашњи изглед’. Рус. дијал. обрýга ‘женская свечана одећа; покривало за главу’ има блиску паралелу у лит. ap‑rangà ‘одећа’ од ap‑reñgti ‘оде(ва)ти’, док речи *orǫžьje, при немогућности да се њено *o‑ изведе из *ob‑, ближе, како у творбеном тако и у семантичком погледу, стоји лит. į̀ranga ‘наоружање’ од į‑reñgti ‘опремити’, при чему се лит. префикс į‑ < *in‑ своди, скупа са прасл. *vъ(n)‑ < *un‑, на *on‑ као редуковану варијанту префиса *on‑ > прасл. *ǫ‑; уп. стсл. спој въ орѫжии, рус. дијал. вружить(ся) ‘наоружати се’. Облик *orǫžьje објашњава се дисимилацијом *anrang‑ > *arang‑, извршеном у ранопрасловенском пре настанка назала; није искључено да је упоредо с њим и даље постојала недисимилована варијанта *ǫrǫžьje, одражена у споменицима XI в., стсл. ѫрѫжье, струс. уружье, премда се ти ликови могу и друкчије објашњавати.
Према широко прихваћеном и највероватнијем тумачењу, *orǫdьje је у превојној вези са речју *rędъ, при чему префиксално *o‑ чини исту тешкоћу као и у *orǫžьje, која се, као и у том случају, дâ превладати ако пођемо од ранопрасловенског *an‑, т.ј. *arand‑ < *an‑rand‑, изведеница од глагола *un‑rend‑ одраженог в стсл. върѧдити, уп. прасл. обрте *do‑, pri‑vesti vъ rędъ ‘довести у ред’. Коренски превој *rǫd‑ у тој речи није више изолован откад је И. П. Петљова указала на низ његових одраза у источнословенском: русск. диал. нипорýда ‘немаран човек’, обрудить ‘опшити’, укр. дијал. напорудити ‘научити’ поред струс. нарѧдити ‘исто’ итд. Међу њима је и кујбишевско арутка ‘одећа’, које Петљова пореди са шире распрострањеним синонимом обря́да, али са гласовне тачке гледишта арутка ваља поистоветити са јужнословенском речју буг. дијал. (зап.) орудка, урутка, срп. дијал. (ист.) орутка, (ист., центр.) урутка ‘алатка’. Најпре треба поћи од пара *orǫdъka < *arand‑ : *ǫrǫdъka < *an‑rand‑ који би одражавао ранопрасловенску дисимиловану и недисимиловану варијанту.
На феномен мешања префикаса већ смо указали поводом прасл. речи *otsoje ‘осоје, страна брда окренута од сунца’, која се обично реконструише као *obsoje, али семантички боље мотивисан лик са *ot‑ налази потврду у старосрпском запису XIII в. отсоѥ. Из семантичких разлога и преверб у *u‑ręditi подлеже сумњи да није од *u‑ < *au‑ већ да је и он плод познопрасловенске дисимилације назала у (знатно слабије потврђеном) *vъ(n)‑ręditi. Елем, префикси *ob‑, *ot‑, *ǫ‑ и *vъ(n)‑ мешали су се једни с другима у исходу гласовног упрошћавања и дисимилације од самих почетака писане предаје; у Супрасаљском кодексу упоредо са именицом орѫдиѥ налазимо глаголски облик ѫродовати, објашњив прогресивном дисимилацијом.
PB  - Нови Сад : Матица Српска
T2  - Зборник Матице српске за филологију и лингвистику
T1  - Оружие, орудие, серб. урутка и смешение приставок
T1  - Оружје, оруђе и збрка са префиксима
SP  - 11
EP  - 19
VL  - 63
IS  - 1
DO  - doi.org/10.18485/ms_zmsfil.2020.63.1.2
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2020",
url = "https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9593",
abstract = "Прасл. *orǫžьje и *orǫdьje ‒ слова, близкие по значению и, по видимому, параллельные приставочно‑суффиксальные образования, относимые большинством исследователей к корням балт.‑слав. *reng‑ / *rang‑ (лит. reñgti(s) ‘готовить(ся)’, rangà ‘подготовка’) и *rend‑ / *rand‑ *rind‑ (прасл. *rędъ, лит. rindà ) соответственно. При анализе *o‑rǫž‑ьje, *o‑rǫd‑ьje, суффикс ‑ьje не вызывает недоумения, тогда как приставка *o‑, которую в данной позиции нельзя возвести к *ob‑, является проблемой. Нами предполагается прасл. *ǫ‑, соответствующее, в отглагольных существительных, превербальному *vъ(n)‑, и последовательная регрессивная диссимиляция, вызванная, в обоих случаях, корневим носовым., The Common Slavic words *orǫžьje and *orǫdьje have the same basic meaning (‘instrument, equipment’) and apparently share the same word‑formation pattern. Both of them are commonly considered to be prefixal-suffixal derivatives from the Balto‑Slavic roots *reng‑ / *rang‑ (Lith. reñgti(s) ‘prepare, arrange’, rangà ‘preparation’) and *rend‑ / *rand‑ *rind‑ (CSl. *rędъ ‘row, line; order’, Lith. rindà ‘row, line’ respectively. By analyzing *o‑rǫž‑ьje, *o‑rǫd‑ьje, the suffix ‑ьje is transparent, whereas *o‑ makes a problem, for in this position it cannot be traced back to the prefix *ob‑. We assume CSl. *ǫ‑, corresponding, in deverbal nouns, with the preverbal *vъ(n)‑, which resulted here in o‑ by the way of a regressive dissimilation, provoked, in both cases, by the root nasal., Прасловенске речи *orǫžьje и *orǫdьje везује једну с другом осим значења која се међусобно преклапају и сазвучност која, како се чини, одражава сличност њихове унутрашње структуре: обе се могу тумачити као изведенице колективним суфиксом ‑ьje од глаголских коренова *rǫg‑ односно *rǫd‑. Ако је тако, у обема *o‑ би имало префиксални карактер, и управо ту настаје проблем, пошто се у датом гласовном окружењу то *о‑ не може непосредно свести ни на један прасловенски префикс. До упрошћења *ob‑ > *o‑ није долазило пред ликвидама, тако да је традиционална реконструкција као *obrǫžьje, *obrǫdьje неодржива, имајући у виду потпуно одсуство ‑b‑ у историјски посведоченим ликовима двеју речи, почевши од најстаријих, старословенских писаних споменика. На ту околност већ је више пута указано; у случају речи *orǫdьje она је чак дала повод одбацивању њене словенске этимологије у корист неубедљивог извођења из старовисоконемачког. С обзиром на присутство назала у оба корена, претпостављамо да је o‑ у *orǫžьje и *orǫdьje резултат ране регресивне дисимилације префикса *ǫ‑ < бсл. *an‑, који у поствербалним именицама одговара превербалном *vъ(n)‑ < *un, уп. творбене парове типа *ǫ‑tъkъ : *vъ‑tъknǫti.
У *orǫžьje, *rǫg‑ се своди на *rang‑ као превој од *reng‑, уп. лит. rangà ‘припрема’ од reñgti(s) ‘при‑, о‑, с‑премати (се)’; основни глагол није одражен у словенским језицима; беспрефиксални облици рус. ружьë ‘пушка’, буг. дијал. ружие ‘оружје’, слн. дијал. rožjȅ, укр. ружúна позно су фиксирани и могу се објашњавати аферезом о‑, али постоји и буг. дијал. глагол рỳжа (се) ‘спрема (се)’, а такође сложеница *moto‑rǫga > слн. motorǫ́ga, с.‑х. мотòруга, чија је структура, очито, аналогна синонимном образовању *moto‑vidlo ‘мотовило’, уп. за orǫga лит. rangýti, ‑gúoti ‘у‑, из‑, са‑вијати’; смотавати’, rañgas ‘увојак, клупко’. Недавно је Љ. В. Куркина овамо сврстала и руско наружу ‘споља’, дијал. ружь ‘спољашњи изглед’. Рус. дијал. обрýга ‘женская свечана одећа; покривало за главу’ има блиску паралелу у лит. ap‑rangà ‘одећа’ од ap‑reñgti ‘оде(ва)ти’, док речи *orǫžьje, при немогућности да се њено *o‑ изведе из *ob‑, ближе, како у творбеном тако и у семантичком погледу, стоји лит. į̀ranga ‘наоружање’ од į‑reñgti ‘опремити’, при чему се лит. префикс į‑ < *in‑ своди, скупа са прасл. *vъ(n)‑ < *un‑, на *on‑ као редуковану варијанту префиса *on‑ > прасл. *ǫ‑; уп. стсл. спој въ орѫжии, рус. дијал. вружить(ся) ‘наоружати се’. Облик *orǫžьje објашњава се дисимилацијом *anrang‑ > *arang‑, извршеном у ранопрасловенском пре настанка назала; није искључено да је упоредо с њим и даље постојала недисимилована варијанта *ǫrǫžьje, одражена у споменицима XI в., стсл. ѫрѫжье, струс. уружье, премда се ти ликови могу и друкчије објашњавати.
Према широко прихваћеном и највероватнијем тумачењу, *orǫdьje је у превојној вези са речју *rędъ, при чему префиксално *o‑ чини исту тешкоћу као и у *orǫžьje, која се, као и у том случају, дâ превладати ако пођемо од ранопрасловенског *an‑, т.ј. *arand‑ < *an‑rand‑, изведеница од глагола *un‑rend‑ одраженог в стсл. върѧдити, уп. прасл. обрте *do‑, pri‑vesti vъ rędъ ‘довести у ред’. Коренски превој *rǫd‑ у тој речи није више изолован откад је И. П. Петљова указала на низ његових одраза у источнословенском: русск. диал. нипорýда ‘немаран човек’, обрудить ‘опшити’, укр. дијал. напорудити ‘научити’ поред струс. нарѧдити ‘исто’ итд. Међу њима је и кујбишевско арутка ‘одећа’, које Петљова пореди са шире распрострањеним синонимом обря́да, али са гласовне тачке гледишта арутка ваља поистоветити са јужнословенском речју буг. дијал. (зап.) орудка, урутка, срп. дијал. (ист.) орутка, (ист., центр.) урутка ‘алатка’. Најпре треба поћи од пара *orǫdъka < *arand‑ : *ǫrǫdъka < *an‑rand‑ који би одражавао ранопрасловенску дисимиловану и недисимиловану варијанту.
На феномен мешања префикаса већ смо указали поводом прасл. речи *otsoje ‘осоје, страна брда окренута од сунца’, која се обично реконструише као *obsoje, али семантички боље мотивисан лик са *ot‑ налази потврду у старосрпском запису XIII в. отсоѥ. Из семантичких разлога и преверб у *u‑ręditi подлеже сумњи да није од *u‑ < *au‑ већ да је и он плод познопрасловенске дисимилације назала у (знатно слабије потврђеном) *vъ(n)‑ręditi. Елем, префикси *ob‑, *ot‑, *ǫ‑ и *vъ(n)‑ мешали су се једни с другима у исходу гласовног упрошћавања и дисимилације од самих почетака писане предаје; у Супрасаљском кодексу упоредо са именицом орѫдиѥ налазимо глаголски облик ѫродовати, објашњив прогресивном дисимилацијом.",
publisher = "Нови Сад : Матица Српска",
journal = "Зборник Матице српске за филологију и лингвистику",
title = "Оружие, орудие, серб. урутка и смешение приставок, Оружје, оруђе и збрка са префиксима",
pages = "11-19",
volume = "63",
number = "1",
doi = "doi.org/10.18485/ms_zmsfil.2020.63.1.2"
}
Лома, А. (2020). Оружје, оруђе и збрка са префиксима.
Зборник Матице српске за филологију и лингвистику
Нови Сад : Матица Српска., 63(1), 11-19.
https://doi.org/doi.org/10.18485/ms_zmsfil.2020.63.1.2
Лома А. Оружје, оруђе и збрка са префиксима. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. 2020;63(1):11-19
Лома Александар, "Оружје, оруђе и збрка са префиксима" Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, 63, no. 1 (2020):11-19,
https://doi.org/doi.org/10.18485/ms_zmsfil.2020.63.1.2 .

Ковиље, кобиле, Арханђео Михаило и Свети Никола

Лома, Александар

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2019)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2019
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10171
AB  - Kovilj, the name of a village and of a neighbouring monastery in southern
Bačka apparently derives, in its present form, from the Common Slavic phytonym
*kovyl‑ designating the Europaean feather grass (Stipa pennata), but the historical
evidence in Hungarian, Turkish and Serbian sources points clearly to a derivation
from the zoonym *kobyla, Serbian kobila, ‘mare’. Curiously enough, in the region
of Stari Vlah (western Serbia), another monastery called Kovilje is situated at
the foothills of a mountain named Kobilje. An additional parallelism between
two monasteries consists in both of them being dedicated to the same saint,
Archangel Michael, whose name, in the archaic phonetic shape *Mьkovilъ, also
might be eponymous of Kovilj(e). Additionally it is suggested that the dedication
of a younger church in Kovilje to Saint Nicholas possibly reflects the mingling
together of the two hagionyms, that took place in Slavic mouth at an early date
(OSerb., Russ. Mikula ʻNicholasʼ, etc.).
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Глас САНУ
T1  - Ковиље, кобиле, Арханђео Михаило и Свети Никола
T1  - Feather grass, mares, Archangel Michael and Saint Nicholas
SP  - 37
EP  - 68
IS  - 429
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2019",
url = "https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10171",
abstract = "Kovilj, the name of a village and of a neighbouring monastery in southern
Bačka apparently derives, in its present form, from the Common Slavic phytonym
*kovyl‑ designating the Europaean feather grass (Stipa pennata), but the historical
evidence in Hungarian, Turkish and Serbian sources points clearly to a derivation
from the zoonym *kobyla, Serbian kobila, ‘mare’. Curiously enough, in the region
of Stari Vlah (western Serbia), another monastery called Kovilje is situated at
the foothills of a mountain named Kobilje. An additional parallelism between
two monasteries consists in both of them being dedicated to the same saint,
Archangel Michael, whose name, in the archaic phonetic shape *Mьkovilъ, also
might be eponymous of Kovilj(e). Additionally it is suggested that the dedication
of a younger church in Kovilje to Saint Nicholas possibly reflects the mingling
together of the two hagionyms, that took place in Slavic mouth at an early date
(OSerb., Russ. Mikula ʻNicholasʼ, etc.).",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Глас САНУ",
title = "Ковиље, кобиле, Арханђео Михаило и Свети Никола, Feather grass, mares, Archangel Michael and Saint Nicholas",
pages = "37-68",
number = "429"
}
Лома, А. (2019). Feather grass, mares, Archangel Michael and Saint Nicholas.
Глас САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности.(429), 37-68.
Лома А. Feather grass, mares, Archangel Michael and Saint Nicholas. Глас САНУ. 2019;(429):37-68
Лома Александар, "Feather grass, mares, Archangel Michael and Saint Nicholas" Глас САНУ, no. 429 (2019):37-68

Sanctifying and Sanctioning: The Serbo-Croatian osveta, osvetiti (se) Reconsidered

Loma, Aleksandar

(Warszawa : Instytut Slawistyki Polskiej Akademii Nauk, 2019)

TY  - JOUR
AU  - Loma, Aleksandar
PY  - 2019
UR  - http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7767
AB  - The Serbo-Croatian osveta ‘revenge, vengeance’, osvetiti ‘to revenge, avenge somebody,
~ se ‘to avenge on, avenge oneself’ is generally considered to derive from Common Slavic
*sveto ‘holy, saint, sacred’, with some difficulties in interpreting its semantic development.
This article offers a thorough analysis of the words in question, focusing on their earliest
Old Serbian attestations and resulting in the conclusion that osveta was probably calqued
on Latin sanctio. If true, it provides an early instance of the reception of Roman law among
the Southern Slavs.
PB  - Warszawa : Instytut Slawistyki Polskiej  Akademii Nauk
T2  - Etymologica Slavica
T1  - Sanctifying and Sanctioning: The Serbo-Croatian osveta, osvetiti (se) Reconsidered
SP  - 181
EP  - 190
VL  - 146
ER  - 
@article{
author = "Loma, Aleksandar",
year = "2019",
url = "http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7767",
abstract = "The Serbo-Croatian osveta ‘revenge, vengeance’, osvetiti ‘to revenge, avenge somebody,
~ se ‘to avenge on, avenge oneself’ is generally considered to derive from Common Slavic
*sveto ‘holy, saint, sacred’, with some difficulties in interpreting its semantic development.
This article offers a thorough analysis of the words in question, focusing on their earliest
Old Serbian attestations and resulting in the conclusion that osveta was probably calqued
on Latin sanctio. If true, it provides an early instance of the reception of Roman law among
the Southern Slavs.",
publisher = "Warszawa : Instytut Slawistyki Polskiej  Akademii Nauk",
journal = "Etymologica Slavica",
title = "Sanctifying and Sanctioning: The Serbo-Croatian osveta, osvetiti (se) Reconsidered",
pages = "181-190",
volume = "146"
}
Loma, A. (2019). Sanctifying and Sanctioning: The Serbo-Croatian osveta, osvetiti (se) Reconsidered.
Etymologica Slavica
Warszawa : Instytut Slawistyki Polskiej  Akademii Nauk., 146, 181-190.
Loma A. Sanctifying and Sanctioning: The Serbo-Croatian osveta, osvetiti (se) Reconsidered. Etymologica Slavica. 2019;146:181-190
Loma Aleksandar, "Sanctifying and Sanctioning: The Serbo-Croatian osveta, osvetiti (se) Reconsidered" Etymologica Slavica, 146 (2019):181-190

На именословиним врелима VIII : Осврт на нова издања старосрпских извора

Лома, Александар

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2019)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2019
UR  - http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7356
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Ономатолошки прилози
T1  - На именословиним врелима VIII : Осврт на нова издања старосрпских извора
SP  - 575
EP  - 585
VL  - 26
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2019",
url = "http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7356",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Ономатолошки прилози",
title = "На именословиним врелима VIII : Осврт на нова издања старосрпских извора",
pages = "575-585",
volume = "26"
}
Лома, А. (2019). На именословиним врелима VIII : Осврт на нова издања старосрпских извора.
Ономатолошки прилози
Београд : Српска академија наука и уметности., 26, 575-585.
Лома А. На именословиним врелима VIII : Осврт на нова издања старосрпских извора. Ономатолошки прилози. 2019;26:575-585
Лома Александар, "На именословиним врелима VIII : Осврт на нова издања старосрпских извора" Ономатолошки прилози, 26 (2019):575-585

Стсрп. погорь, опогорь

Лома, Александар

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2019)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2019
UR  - http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7352
AB  - Im vorliegenden Aufsatz wird es versucht, den grammatischen Status, die Bedeutung
und die Etymologie der im Titel angeführten Wörter zu klären. Sie kommen ausschließlich
in den altserbischen Klosterurkunden vor, immer im Akkusativ mit der Präposition na
gebraucht, und zwar in jenen Abschnitten, wo die Grenzen des Landbesitzes beschrieben
werden. Grundsätzlich richtig wurden sie schon von Danicic in seinem Worterbuch
aus 1863 interpretiert, wo er (na) pogorov als Adverb in der Bedeitung ‘bergabwärts’
bestimmt und (na) opogoro als eine Variante davon betrachtet. Nichtdestoweniger hat
es in der folgenden Zeit darum viel Verwirrung und Verirrung gegeben. Miklosich, der in
seinem Lexicon Palaeoslavicum aus 1862-65 aserb: na pogorv zu ksl. pogoro adv. ‘Ev Kataßıceı, Kartd pa:voVg prone, deorsum’ zu Recht stellt, rekonstruert, nur aufgrund
von zwei altserbischen Wortbelegen, die ihm bekannt waren, einen „altkirchenslavischen“
o-Stamm opogorv ‘Berggipfel’. Seitdem schwankt man zwischen der adverbialen und
nominalen Auffassung von na (o)pogor. In einigen neuen Urkundenausgaben wird
Pogor und Opogor mit großem Anfangsbuchstaben geschrieben, als ob es sich um einen
Bergnamen handelte, mit der Konsequenz, dass man sich die Grenze, angesichsts vom
vorangestellten na, auf der betreffenden Strecke als bergauf und nicht bergab läufend
vorstellt, was ja die historisch-geographische Interpretation beeinträchtigt. Vielmehr,
werden neulich in einer namenkundlichen Arbeit die beiden „Bergnamen“ etymologisch
voneinander getrennt, indem Opogor mit Miklosich als ‘Beggipfel’, zu gora ‘Berg’,
Pogor aber als ‘Brandstelle’, zu *pogoreti ‘verbrennen’, interpretiert wird. Nun blieb ein
kurzer Zeitschriftenbeitrag von Vladimir Skarid aus 1935 weitgehend unbeachtet, wo er
darauf hinwiest, dass es in Mittelbosnien, unweit von KreSevo, einen 1274 m. hohen Berg
Öpogör gibt, und dass zu jener Zeit in diesem Gebiet das Wort opogor und das Adverb
opogorno ın den Bedeutungen ‘Steile, Steilabhang’ bzw. ‘steil, senkrecht’ gebräuchlich
waren. Die Erkenntnis, dass opogor auch als maskuliner Appellativ existiert, der
oronymisch gebraucht werden kann, gab Anlass dazu, die Gesamtheit der altserbischen
Wortbelege in ihrem verbalen und historisch-geographischen Kontext überzuprüfen. Aus
der Analyse, die 16 Belege von na pogorv und 8 von na opogoro umfasste, ergab sich
klar, dass es sich um zwei gegenseitig auswechselbare Varianten derselben adverbialen
Wendung handelt, wodurch die Grenze an jenen Strecken beschrieben wird, wo sie steil
absteigend verläuft. Ein gleichbedeutender Ausdruck war etwa aserb. nizp routo ‘steil
bergab’, der Wendung nizv delo “sanft bergab’ gegenübergestellt.

Ksl. pogorv, als Umstandswort ‘bergab’, sekundär auch nominalisiert: ‘(Steil)
hang’ (nizd pogoro), lässt sich am besten aus der Wendung *po gor» deuten, wo das
präpositionale Glied in der Bedeutung ‘von, ab’ (vgl. gr. &nö) den Akkusativ eines
i-Stammes regiert, der als solcher im Indoiranischen (altind. girı-, av. gairi- *Berg’),
mittelbar auch im Baltoslavischen (lit. giria “Wald’, ursl. *gribv ‘Pilz’<*g*rei-b"uos “im
Wald wachsend’) bezeugt ist. In der aserb. Nebenform opogoro liegt keine Erweiterung
mit *ob- vor, sondern dieselbe Präposition als *po-, nur in einer altertümlicheren
Lautgestalt, wie sie in *opak» ‘verkehrt, umgekehrt’ gegenüber *pakv dass. < idg. *(a)
po-h ‚k*-o-), skr. oposun ‘im Uhrzeigersinn’ gegenüber russ. posolonv dass. < ursl.
*(o)po-svIlnv ‘in der Sonnenrichtung’ vorliegt. Dem aserb. Erstbeleg naa pogoro aus
1234-42 nach zu urteilen, steckt hinter der Schreibung na pogoro eine kontrahierte Form

| napogor aus na opogor; damit erweist sich *opo goro als südslavische Variante der
adverbialen Verbindung gegenüber *po gorov, die als osstlavisch gelten darf. Hier und
dort kam es zu einer nachträglichen Nominalisierung als o-Stamm: russ. dial. pogor, Lok.
na pogore ‘sanft abfallender Berghang’, skr. Opogor m. ‘Steilhang’.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Ономатолошки прилози
T1  - Стсрп. погорь, опогорь
T1  - Aserb. pogorь, opogorь
SP  - 1
EP  - 16
VL  - 26
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2019",
url = "http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7352",
abstract = "Im vorliegenden Aufsatz wird es versucht, den grammatischen Status, die Bedeutung
und die Etymologie der im Titel angeführten Wörter zu klären. Sie kommen ausschließlich
in den altserbischen Klosterurkunden vor, immer im Akkusativ mit der Präposition na
gebraucht, und zwar in jenen Abschnitten, wo die Grenzen des Landbesitzes beschrieben
werden. Grundsätzlich richtig wurden sie schon von Danicic in seinem Worterbuch
aus 1863 interpretiert, wo er (na) pogorov als Adverb in der Bedeitung ‘bergabwärts’
bestimmt und (na) opogoro als eine Variante davon betrachtet. Nichtdestoweniger hat
es in der folgenden Zeit darum viel Verwirrung und Verirrung gegeben. Miklosich, der in
seinem Lexicon Palaeoslavicum aus 1862-65 aserb: na pogorv zu ksl. pogoro adv. ‘Ev Kataßıceı, Kartd pa:voVg prone, deorsum’ zu Recht stellt, rekonstruert, nur aufgrund
von zwei altserbischen Wortbelegen, die ihm bekannt waren, einen „altkirchenslavischen“
o-Stamm opogorv ‘Berggipfel’. Seitdem schwankt man zwischen der adverbialen und
nominalen Auffassung von na (o)pogor. In einigen neuen Urkundenausgaben wird
Pogor und Opogor mit großem Anfangsbuchstaben geschrieben, als ob es sich um einen
Bergnamen handelte, mit der Konsequenz, dass man sich die Grenze, angesichsts vom
vorangestellten na, auf der betreffenden Strecke als bergauf und nicht bergab läufend
vorstellt, was ja die historisch-geographische Interpretation beeinträchtigt. Vielmehr,
werden neulich in einer namenkundlichen Arbeit die beiden „Bergnamen“ etymologisch
voneinander getrennt, indem Opogor mit Miklosich als ‘Beggipfel’, zu gora ‘Berg’,
Pogor aber als ‘Brandstelle’, zu *pogoreti ‘verbrennen’, interpretiert wird. Nun blieb ein
kurzer Zeitschriftenbeitrag von Vladimir Skarid aus 1935 weitgehend unbeachtet, wo er
darauf hinwiest, dass es in Mittelbosnien, unweit von KreSevo, einen 1274 m. hohen Berg
Öpogör gibt, und dass zu jener Zeit in diesem Gebiet das Wort opogor und das Adverb
opogorno ın den Bedeutungen ‘Steile, Steilabhang’ bzw. ‘steil, senkrecht’ gebräuchlich
waren. Die Erkenntnis, dass opogor auch als maskuliner Appellativ existiert, der
oronymisch gebraucht werden kann, gab Anlass dazu, die Gesamtheit der altserbischen
Wortbelege in ihrem verbalen und historisch-geographischen Kontext überzuprüfen. Aus
der Analyse, die 16 Belege von na pogorv und 8 von na opogoro umfasste, ergab sich
klar, dass es sich um zwei gegenseitig auswechselbare Varianten derselben adverbialen
Wendung handelt, wodurch die Grenze an jenen Strecken beschrieben wird, wo sie steil
absteigend verläuft. Ein gleichbedeutender Ausdruck war etwa aserb. nizp routo ‘steil
bergab’, der Wendung nizv delo “sanft bergab’ gegenübergestellt.

Ksl. pogorv, als Umstandswort ‘bergab’, sekundär auch nominalisiert: ‘(Steil)
hang’ (nizd pogoro), lässt sich am besten aus der Wendung *po gor» deuten, wo das
präpositionale Glied in der Bedeutung ‘von, ab’ (vgl. gr. &nö) den Akkusativ eines
i-Stammes regiert, der als solcher im Indoiranischen (altind. girı-, av. gairi- *Berg’),
mittelbar auch im Baltoslavischen (lit. giria “Wald’, ursl. *gribv ‘Pilz’<*g*rei-b"uos “im
Wald wachsend’) bezeugt ist. In der aserb. Nebenform opogoro liegt keine Erweiterung
mit *ob- vor, sondern dieselbe Präposition als *po-, nur in einer altertümlicheren
Lautgestalt, wie sie in *opak» ‘verkehrt, umgekehrt’ gegenüber *pakv dass. < idg. *(a)
po-h ‚k*-o-), skr. oposun ‘im Uhrzeigersinn’ gegenüber russ. posolonv dass. < ursl.
*(o)po-svIlnv ‘in der Sonnenrichtung’ vorliegt. Dem aserb. Erstbeleg naa pogoro aus
1234-42 nach zu urteilen, steckt hinter der Schreibung na pogoro eine kontrahierte Form

| napogor aus na opogor; damit erweist sich *opo goro als südslavische Variante der
adverbialen Verbindung gegenüber *po gorov, die als osstlavisch gelten darf. Hier und
dort kam es zu einer nachträglichen Nominalisierung als o-Stamm: russ. dial. pogor, Lok.
na pogore ‘sanft abfallender Berghang’, skr. Opogor m. ‘Steilhang’.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Ономатолошки прилози",
title = "Стсрп. погорь, опогорь, Aserb. pogorь, opogorь",
pages = "1-16",
volume = "26"
}
Лома, А. (2019). Aserb. pogorь, opogorь.
Ономатолошки прилози
Београд : Српска академија наука и уметности., 26, 1-16.
Лома А. Aserb. pogorь, opogorь. Ономатолошки прилози. 2019;26:1-16
Лома Александар, "Aserb. pogorь, opogorь" Ономатолошки прилози, 26 (2019):1-16

Едиција Корени : српске земље, насеља, порекло становништва и обичаји : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 31. јануар 2017. године]

Костић, Владимир С.; Триван, Јелена; Лома, Александар; Оцић, Часлав; Челиковић, Борисав; Вуксановић, Миро

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2018)

TY  - BOOK
AU  - Костић, Владимир С.
AU  - Триван, Јелена
AU  - Лома, Александар
AU  - Оцић, Часлав
AU  - Челиковић, Борисав
AU  - Вуксановић, Миро
PY  - 2018
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/11186
AB  - Едиција Корени : српске земље, насеља, порекло становништва и обичаји [фототипско издање радова Јована Цвијића и његових следбеника] / уредник и приређивач Борисав Челиковић. – Књ. 1–29. – Београд : Службени гласник : САНУ, 2011–2016.
Поздравна реч: академик Владимир С. Костић, председник САНУ, др Јелена Триван, директор и главни уредник „Службеног гласника“.
Говорили: академик Александар Лома, академик Часлав Оцић, Борисав Челиковић, приређивач.
У Београду, уторак 31. јануар 2017. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Едиција Корени : српске земље, насеља, порекло становништва и обичаји : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 31. јануар 2017. године]
SP  - 25
EP  - 42
VL  - 6
IS  - 6
ER  - 
@book{
author = "Костић, Владимир С. and Триван, Јелена and Лома, Александар and Оцић, Часлав and Челиковић, Борисав and Вуксановић, Миро",
year = "2018",
url = "https://dais.sanu.ac.rs/123456789/11186",
abstract = "Едиција Корени : српске земље, насеља, порекло становништва и обичаји [фототипско издање радова Јована Цвијића и његових следбеника] / уредник и приређивач Борисав Челиковић. – Књ. 1–29. – Београд : Службени гласник : САНУ, 2011–2016.
Поздравна реч: академик Владимир С. Костић, председник САНУ, др Јелена Триван, директор и главни уредник „Службеног гласника“.
Говорили: академик Александар Лома, академик Часлав Оцић, Борисав Челиковић, приређивач.
У Београду, уторак 31. јануар 2017. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Едиција Корени : српске земље, насеља, порекло становништва и обичаји : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 31. јануар 2017. године]",
pages = "25-42",
volume = "6",
number = "6"
}
Костић, В. С., Триван, Ј., Лома, А., Оцић, Ч., Челиковић, Б.,& Вуксановић, М. (2018). Едиција Корени : српске земље, насеља, порекло становништва и обичаји : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 31. јануар 2017. године].
Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 6(6), 25-42.
Костић ВС, Триван Ј, Лома А, Оцић Ч, Челиковић Б, Вуксановић М. Едиција Корени : српске земље, насеља, порекло становништва и обичаји : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 31. јануар 2017. године]. Трибина Библиотеке САНУ. 2018;6(6):25-42
Костић Владимир С., Триван Јелена, Лома Александар, Оцић Часлав, Челиковић Борисав, Вуксановић Миро, "Едиција Корени : српске земље, насеља, порекло становништва и обичаји : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 31. јануар 2017. године]" Трибина Библиотеке САНУ, 6, no. 6 (2018):25-42

Љиљана Црепајац (1931–2018)

Лома, Александар

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2018)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2018
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9726
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Ономатолошки прилози, књ. XXV
T1  - Љиљана Црепајац (1931–2018)
T1  - In memoriam
SP  - 335
EP  - 336
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2018",
url = "https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9726",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Ономатолошки прилози, књ. XXV",
title = "Љиљана Црепајац (1931–2018), In memoriam",
pages = "335-336"
}
Лома, А. (2018). In memoriam.
Ономатолошки прилози, књ. XXV
Београд : Српска академија наука и уметности., 335-336.
Лома А. In memoriam. Ономатолошки прилози, књ. XXV. 2018;:335-336
Лома Александар, "In memoriam" Ономатолошки прилози, књ. XXV (2018):335-336

Топономастичке белешке са Горње Неретве

Лома, Александар

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2018)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2018
UR  - http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7347
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Ономатолошки прилози
T1  - Топономастичке белешке са Горње Неретве
SP  - 307
EP  - 320
VL  - 25
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2018",
url = "http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7347",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Ономатолошки прилози",
title = "Топономастичке белешке са Горње Неретве",
pages = "307-320",
volume = "25"
}
Лома, А. (2018). Топономастичке белешке са Горње Неретве.
Ономатолошки прилози
Београд : Српска академија наука и уметности., 25, 307-320.
Лома А. Топономастичке белешке са Горње Неретве. Ономатолошки прилози. 2018;25:307-320
Лома Александар, "Топономастичке белешке са Горње Неретве" Ономатолошки прилози, 25 (2018):307-320

Матаруге као ономастички проблем

Лома, Александар

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2018)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2018
UR  - http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7350
AB  - In der mündlichen Überlieferung des nördlichen und nordwestlichen Montenegro
sowie der anliegenden Teilen von Ost-Herzegovina sind die Matarugen (Matäruge) ein
sagenhaftes Volk, das die Serben bei ihrer Einwanderung dort angetroffen, allmählich
dezimiert und verdrängt haben sollen. Im südwestlichen Montenegro auch als
Appellativ in der Bedeutung ‘Alteingesessener’ belegt, lässt sich der Name Mataruge
durch schriftliche Quellen bis ins XIII Jh. zurückverfolgen, als in einer Urkunde des
ersten serbischen Königs Stefan aus 1222 der Flußname Mortvruznica vorkommt, heute
MotoruZnice auf der Halbinsel Peljesac, wo im XIV Jh. auch ein Dorf Matarughe lag. Ein
Katun (Sommerweide) der Mataruge wird in den Ragusanern Urkunden des späten XIV
Jh. mehrmals erwähnt, der irgendwo im Hinterland von Ragusa (Dubrovnik) gelegen sein
muss, höchstwahrscheinlich in den späteren Stammesgebieten von Banjani und Ridanı,
die zur alten Herzegovina gehörten und heute das nordwestliche Teil Montenegros bilden.
Nach der Eroberung der Herzegovina durch die Türken erscheint 1475/7 im Gebiet um die
heutige sebisch-montenegrinische Grenze zwischen den Städten Prijepolje und Pljevlja
ein Vervaltungsbezirk (Nahiya) Mataruge, der dort als Name von zwei Dörfern weiterlebt.
Ein weiteres Dorf Mataruge unweit der Stadt Kraljevo in Zentralserbien ist unter diesem Namen urkundlich erst seit 1718. belegt, an dessen Stelle im Mittelalter die Dörfer
Crna reka und Zamcanje lagen. Der Ortsname Mataruge kehrt auch im nordwestlichen
Bosnien unweit von Prijedor sowie in Montenegro wieder, wo aber beiderorts historische
Belege fehlen. Die uns bekannten Namen der als Angehörige des Mataruga-Stammes
bezeichneten Personen in den Quellen des XTV-XVII Jh.s weichen vom altserbischen
Personennamentyp kaum ab.

Der Name Mataruga wird allgemein für ein Fremdwort gehalten. Er war Gegenstand
vager Vermutungen seitens der Historiker und Ethnologen, die ihn als „illyrisch‘“ mit
Hilfe des Albanischen deuten wollten. Der führende serbokroatische Etymologe Petar
Skok hat zwar erkannt, daß mataruga von den anklingenden Wörtern matoruga ‘Stab,
Stock’, motoruga “Wasserradspeiche’, slovenisch motoroga dass.,; ‘*Haspel’ nicht zu
trennen ist, er deutete aber sie alle irrtümlich als einheimische Ableitungen von lat. mat(t)
aris ‘Wurfspieß’. Es ist jedoch von der Bedeutung sloven. motoroge Pl. ‘Kreuzhaspel’
auszugehen, die impliziert, dass die Singularform motoroga ursprünglich einen der Stäbe,
von denen die Handhaspel besteht, bezeichnete und dass das Wort letzten Endes zur
Sippe von ursl. *motati, lit. matoti “haspeln’ gehört. Vor rund einem Vierteljahrhundert
kam zu dieser Erkenntnis V. A. Merkulova, die im Moskauer Wörterbuch (ESSJa 20: 51)
die Grundform *motoruga rekonstruiert und sie als Ableitung von (nur ostsl.) *motorv
“Stab, Stange; Schnur’ interpretiert, mit genauer Entsprechung in lit. matäras ‘Spindel,
Spinnrad’, matarüoti *haspeln’. Dazu ist zu bemerken, dass aus dem Vergleich zwischen
skr. motoruga und sloven. motoroga ein 9 in der vorletzten Silbe klar hervorgeht, das
übrigens durch die frühen Entlehnungen aus dem Südslavischen in den Balkansprachen,
alb. Matarango, Name eines mittelalterlichen Adelsgeschlechts, rum. alt mätäri'ngä
“Fadenrolle; große Keule’, heute nur noch obszön “mannliches Glied’ bestätigt wird.
Aus diesen Beobachtungen ergibt sich ursl. *motoroga, wo eher als Suffixableitung
eine Zusammensetzung zugrundeliegt, *moto-roga, zu *motv “Strähne’ und lit. rangyti
“winden’, wortbildungsmäßig mit *moto-vidlo übereinstimmend, wo das Hinterglied
*yi-dio ein Nomen Instrumenti zu vifi “winden’ ist. Eine Nebenform *mato-roga
dürfte auch alt sein, durch Vrddhi-Dehnung der ersten Silbe erklärbar, woraus *matadurch Vokalassimilation entstanden sein kann. Sloven. motoroga kann auch einen
ungeschickten Menschen bezeichnen, das Maskulinum motorog ist “Tor (m.), Tölpel’,
das Adjektiv motorogast ‘tölpelhaft’. Ein metaphorischer Gebrauch von *motovidlo, um
eine ungeschickte, dumme, wankelmütige, hitzige oder listige Person zu bezeichnen, ist in
einer Reihe slavischer Sprachen (Tschechisch, Slovakisch, Russisch, auch Serbokroatisch)
belegt.

Folglich wird Mataruga keine Selbstbezeichnung gewesen sein, sondern ein
slavischer Spottname, mit dem man auf dem Balkan verschiedene Volksgruppen, slavisch
oder nicht-slavisch, zu bezeichnen pflegte. Ein weiteres Kompositum mit demselben
Vorderglied, ursl. *moto-o9zb ‘Bindfaden’ wird ebenfalls in übertragener Bedeutung
gebraucht, u.a. moruz-ica ‘Schnur; ein nichtsnutziger Mensch’ in jenem Teil Montenegros,
wo mataruga ‘Alteingesessener’ heißt. Zwei Ortsnamen in dieser Gegend, Mataguzi
und Tuzi, lassen sich auf dieselbe Vorlage zurückführen, vgl. ursl. *gp2v als Variante
von *ozb ‘Schnur’ bzw. tschech. tovuz dass. < *motoozv (oder eher *mptoozo?). Im XIV
Jh. erscheinen Mataguzje und Tuzje unter den albanischen Stämmen in der Zeta, die
nachträglich z.T. slavisiert wurden.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Ономатолошки прилози
T1  - Матаруге као ономастички проблем
T1  - Mataruge als namenkundliches problem
SP  - 1
EP  - 31
VL  - 25
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2018",
url = "http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7350",
abstract = "In der mündlichen Überlieferung des nördlichen und nordwestlichen Montenegro
sowie der anliegenden Teilen von Ost-Herzegovina sind die Matarugen (Matäruge) ein
sagenhaftes Volk, das die Serben bei ihrer Einwanderung dort angetroffen, allmählich
dezimiert und verdrängt haben sollen. Im südwestlichen Montenegro auch als
Appellativ in der Bedeutung ‘Alteingesessener’ belegt, lässt sich der Name Mataruge
durch schriftliche Quellen bis ins XIII Jh. zurückverfolgen, als in einer Urkunde des
ersten serbischen Königs Stefan aus 1222 der Flußname Mortvruznica vorkommt, heute
MotoruZnice auf der Halbinsel Peljesac, wo im XIV Jh. auch ein Dorf Matarughe lag. Ein
Katun (Sommerweide) der Mataruge wird in den Ragusanern Urkunden des späten XIV
Jh. mehrmals erwähnt, der irgendwo im Hinterland von Ragusa (Dubrovnik) gelegen sein
muss, höchstwahrscheinlich in den späteren Stammesgebieten von Banjani und Ridanı,
die zur alten Herzegovina gehörten und heute das nordwestliche Teil Montenegros bilden.
Nach der Eroberung der Herzegovina durch die Türken erscheint 1475/7 im Gebiet um die
heutige sebisch-montenegrinische Grenze zwischen den Städten Prijepolje und Pljevlja
ein Vervaltungsbezirk (Nahiya) Mataruge, der dort als Name von zwei Dörfern weiterlebt.
Ein weiteres Dorf Mataruge unweit der Stadt Kraljevo in Zentralserbien ist unter diesem Namen urkundlich erst seit 1718. belegt, an dessen Stelle im Mittelalter die Dörfer
Crna reka und Zamcanje lagen. Der Ortsname Mataruge kehrt auch im nordwestlichen
Bosnien unweit von Prijedor sowie in Montenegro wieder, wo aber beiderorts historische
Belege fehlen. Die uns bekannten Namen der als Angehörige des Mataruga-Stammes
bezeichneten Personen in den Quellen des XTV-XVII Jh.s weichen vom altserbischen
Personennamentyp kaum ab.

Der Name Mataruga wird allgemein für ein Fremdwort gehalten. Er war Gegenstand
vager Vermutungen seitens der Historiker und Ethnologen, die ihn als „illyrisch‘“ mit
Hilfe des Albanischen deuten wollten. Der führende serbokroatische Etymologe Petar
Skok hat zwar erkannt, daß mataruga von den anklingenden Wörtern matoruga ‘Stab,
Stock’, motoruga “Wasserradspeiche’, slovenisch motoroga dass.,; ‘*Haspel’ nicht zu
trennen ist, er deutete aber sie alle irrtümlich als einheimische Ableitungen von lat. mat(t)
aris ‘Wurfspieß’. Es ist jedoch von der Bedeutung sloven. motoroge Pl. ‘Kreuzhaspel’
auszugehen, die impliziert, dass die Singularform motoroga ursprünglich einen der Stäbe,
von denen die Handhaspel besteht, bezeichnete und dass das Wort letzten Endes zur
Sippe von ursl. *motati, lit. matoti “haspeln’ gehört. Vor rund einem Vierteljahrhundert
kam zu dieser Erkenntnis V. A. Merkulova, die im Moskauer Wörterbuch (ESSJa 20: 51)
die Grundform *motoruga rekonstruiert und sie als Ableitung von (nur ostsl.) *motorv
“Stab, Stange; Schnur’ interpretiert, mit genauer Entsprechung in lit. matäras ‘Spindel,
Spinnrad’, matarüoti *haspeln’. Dazu ist zu bemerken, dass aus dem Vergleich zwischen
skr. motoruga und sloven. motoroga ein 9 in der vorletzten Silbe klar hervorgeht, das
übrigens durch die frühen Entlehnungen aus dem Südslavischen in den Balkansprachen,
alb. Matarango, Name eines mittelalterlichen Adelsgeschlechts, rum. alt mätäri'ngä
“Fadenrolle; große Keule’, heute nur noch obszön “mannliches Glied’ bestätigt wird.
Aus diesen Beobachtungen ergibt sich ursl. *motoroga, wo eher als Suffixableitung
eine Zusammensetzung zugrundeliegt, *moto-roga, zu *motv “Strähne’ und lit. rangyti
“winden’, wortbildungsmäßig mit *moto-vidlo übereinstimmend, wo das Hinterglied
*yi-dio ein Nomen Instrumenti zu vifi “winden’ ist. Eine Nebenform *mato-roga
dürfte auch alt sein, durch Vrddhi-Dehnung der ersten Silbe erklärbar, woraus *matadurch Vokalassimilation entstanden sein kann. Sloven. motoroga kann auch einen
ungeschickten Menschen bezeichnen, das Maskulinum motorog ist “Tor (m.), Tölpel’,
das Adjektiv motorogast ‘tölpelhaft’. Ein metaphorischer Gebrauch von *motovidlo, um
eine ungeschickte, dumme, wankelmütige, hitzige oder listige Person zu bezeichnen, ist in
einer Reihe slavischer Sprachen (Tschechisch, Slovakisch, Russisch, auch Serbokroatisch)
belegt.

Folglich wird Mataruga keine Selbstbezeichnung gewesen sein, sondern ein
slavischer Spottname, mit dem man auf dem Balkan verschiedene Volksgruppen, slavisch
oder nicht-slavisch, zu bezeichnen pflegte. Ein weiteres Kompositum mit demselben
Vorderglied, ursl. *moto-o9zb ‘Bindfaden’ wird ebenfalls in übertragener Bedeutung
gebraucht, u.a. moruz-ica ‘Schnur; ein nichtsnutziger Mensch’ in jenem Teil Montenegros,
wo mataruga ‘Alteingesessener’ heißt. Zwei Ortsnamen in dieser Gegend, Mataguzi
und Tuzi, lassen sich auf dieselbe Vorlage zurückführen, vgl. ursl. *gp2v als Variante
von *ozb ‘Schnur’ bzw. tschech. tovuz dass. < *motoozv (oder eher *mptoozo?). Im XIV
Jh. erscheinen Mataguzje und Tuzje unter den albanischen Stämmen in der Zeta, die
nachträglich z.T. slavisiert wurden.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Ономатолошки прилози",
title = "Матаруге као ономастички проблем, Mataruge als namenkundliches problem",
pages = "1-31",
volume = "25"
}
Лома, А. (2018). Mataruge als namenkundliches problem.
Ономатолошки прилози
Београд : Српска академија наука и уметности., 25, 1-31.
Лома А. Mataruge als namenkundliches problem. Ономатолошки прилози. 2018;25:1-31
Лома Александар, "Mataruge als namenkundliches problem" Ономатолошки прилози, 25 (2018):1-31

Стсрп. себрь, с.‑х. заст. с(р)ебар у општесловенском и индоевропском контексту

Лома, Александар

(Нови Сад : Матица српска, 2018)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2018
UR  - http://dais.sanu.ac.rs/123456789/3795
AB  - Предмет
рада
је порекло
старосрпског
назива
за припаднике
нижег
друштвеног
слоја
себри.
Најпре
се дају
прегледи
старосрпских
и доцнијих
потврда
(1), историјских
интерпретација
(2) и досадашњих
етимолошких
тумачења
овог термина
(3). Затим
се сумира
компаративна
евиденција
(сродне
речи
у другим
словенским
језицима,
позајмљенице
из словенског
у језицима
ји. Европе,
балтски
облици
који
се различито
просуђују,
могућа
иранска
паралела)
и изводе
се закључци
о изворној
семантици
термина
(4). На крају
бива
критички
преиспитан
проблем
његове
крајње
етимологије
(5). Варијантност
облика
објашњава
се различитим
дисимилацијама
првобитног
предлошка
са два *r, највероватније
староиранског
порекла.
AB  - The paper
deals
with the origin
of Old Serbian
word designating
people
from the lower
social
class sebri.
Firstly an overview
of its Old Serbian
and later
attestations
(1), of its historical
interpretations
(2) and of the previous
attempts
at etymologising
it (3) is presented.
In the following
the comparative
evidence
is summarised
(comprising
the related
words in other
Slavic
languages,
the borrowings
from Slavic
in the languages
of Southeast
Europe,
the Baltic
forms, that are variously
interpreted,
as well as a possible
Iranian
parallel)
and conclusions
about
the original
meaning
of the term are drawn (4). Eventually
the problem
of its ultimate
etymology
is reconsidered
(5). The variety
of forms is explained
as a result
of various
dissimilations
of a proto-
form with two r, most probably
of Old Iranian
origin.
PB  - Нови Сад : Матица српска
T2  - Зборник Матице српске за славистику
T1  - Стсрп. себрь, с.‑х. заст. с(р)ебар у општесловенском и индоевропском контексту
T1  - Altserbisch Sebrь, serbokroatisch Verältet S(R)Ebar im gemeinslavischen und indoeuropäischen Kontext
SP  - 9
EP  - 46
VL  - 93
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2018",
url = "http://dais.sanu.ac.rs/123456789/3795",
abstract = "Предмет
рада
је порекло
старосрпског
назива
за припаднике
нижег
друштвеног
слоја
себри.
Најпре
се дају
прегледи
старосрпских
и доцнијих
потврда
(1), историјских
интерпретација
(2) и досадашњих
етимолошких
тумачења
овог термина
(3). Затим
се сумира
компаративна
евиденција
(сродне
речи
у другим
словенским
језицима,
позајмљенице
из словенског
у језицима
ји. Европе,
балтски
облици
који
се различито
просуђују,
могућа
иранска
паралела)
и изводе
се закључци
о изворној
семантици
термина
(4). На крају
бива
критички
преиспитан
проблем
његове
крајње
етимологије
(5). Варијантност
облика
објашњава
се различитим
дисимилацијама
првобитног
предлошка
са два *r, највероватније
староиранског
порекла., The paper
deals
with the origin
of Old Serbian
word designating
people
from the lower
social
class sebri.
Firstly an overview
of its Old Serbian
and later
attestations
(1), of its historical
interpretations
(2) and of the previous
attempts
at etymologising
it (3) is presented.
In the following
the comparative
evidence
is summarised
(comprising
the related
words in other
Slavic
languages,
the borrowings
from Slavic
in the languages
of Southeast
Europe,
the Baltic
forms, that are variously
interpreted,
as well as a possible
Iranian
parallel)
and conclusions
about
the original
meaning
of the term are drawn (4). Eventually
the problem
of its ultimate
etymology
is reconsidered
(5). The variety
of forms is explained
as a result
of various
dissimilations
of a proto-
form with two r, most probably
of Old Iranian
origin.",
publisher = "Нови Сад : Матица српска",
journal = "Зборник Матице српске за славистику",
title = "Стсрп. себрь, с.‑х. заст. с(р)ебар у општесловенском и индоевропском контексту, Altserbisch Sebrь, serbokroatisch Verältet S(R)Ebar im gemeinslavischen und indoeuropäischen Kontext",
pages = "9-46",
volume = "93"
}
Лома, А. (2018). Altserbisch Sebrь, serbokroatisch Verältet S(R)Ebar im gemeinslavischen und indoeuropäischen Kontext.
Зборник Матице српске за славистику
Нови Сад : Матица српска., 93, 9-46.
Лома А. Altserbisch Sebrь, serbokroatisch Verältet S(R)Ebar im gemeinslavischen und indoeuropäischen Kontext. Зборник Матице српске за славистику. 2018;93:9-46
Лома Александар, "Altserbisch Sebrь, serbokroatisch Verältet S(R)Ebar im gemeinslavischen und indoeuropäischen Kontext" Зборник Матице српске за славистику, 93 (2018):9-46

Ономастика централног Косова ; Ономатолошки прилози. [Књ.] 22 : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 13. септембар 2016. године]

Лома, Александар; Реметић, Слободан; Радић, Јованка; Вуксановић, Миро

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2017)

TY  - BOOK
AU  - Лома, Александар
AU  - Реметић, Слободан
AU  - Радић, Јованка
AU  - Вуксановић, Миро
PY  - 2017
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10915
AB  - Ономастика централног Косова / Милета Букумирић ; главни уредник Александар Лома. – Београд : САНУ, 2015.
и
Ономатолошки прилози. [Књ.] 22 / главни уредник Александар Лома. – Београд : САНУ, 2015.
Говорили: академик Александар Лома, академик АНУРС Слободан Реметић, др Јованка Радић. У Београду, уторак 13. септембар 2016. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Ономастика централног Косова ; Ономатолошки прилози. [Књ.] 22  : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 13. септембар 2016. године]
SP  - 207
EP  - 224
VL  - 5
IS  - 5
ER  - 
@book{
author = "Лома, Александар and Реметић, Слободан and Радић, Јованка and Вуксановић, Миро",
year = "2017",
url = "https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10915",
abstract = "Ономастика централног Косова / Милета Букумирић ; главни уредник Александар Лома. – Београд : САНУ, 2015.
и
Ономатолошки прилози. [Књ.] 22 / главни уредник Александар Лома. – Београд : САНУ, 2015.
Говорили: академик Александар Лома, академик АНУРС Слободан Реметић, др Јованка Радић. У Београду, уторак 13. септембар 2016. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Ономастика централног Косова ; Ономатолошки прилози. [Књ.] 22  : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 13. септембар 2016. године]",
pages = "207-224",
volume = "5",
number = "5"
}
Лома, А., Реметић, С., Радић, Ј.,& Вуксановић, М. (2017). Ономастика централног Косова ; Ономатолошки прилози. [Књ.] 22  : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 13. септембар 2016. године].
Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 5(5), 207-224.
Лома А, Реметић С, Радић Ј, Вуксановић М. Ономастика централног Косова ; Ономатолошки прилози. [Књ.] 22  : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 13. септембар 2016. године]. Трибина Библиотеке САНУ. 2017;5(5):207-224
Лома Александар, Реметић Слободан, Радић Јованка, Вуксановић Миро, "Ономастика централног Косова ; Ономатолошки прилози. [Књ.] 22  : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 13. септембар 2016. године]" Трибина Библиотеке САНУ, 5, no. 5 (2017):207-224

На именословиним врелима VII : Осврт на нова издања старосрпских извора

Лома, Александар

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2017)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2017
UR  - http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7355
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Ономатолошки прилози
T1  - На именословиним врелима VII : Осврт на нова издања старосрпских извора
SP  - 247
EP  - 251
VL  - 24
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2017",
url = "http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7355",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Ономатолошки прилози",
title = "На именословиним врелима VII : Осврт на нова издања старосрпских извора",
pages = "247-251",
volume = "24"
}
Лома, А. (2017). На именословиним врелима VII : Осврт на нова издања старосрпских извора.
Ономатолошки прилози
Београд : Српска академија наука и уметности., 24, 247-251.
Лома А. На именословиним врелима VII : Осврт на нова издања старосрпских извора. Ономатолошки прилози. 2017;24:247-251
Лома Александар, "На именословиним врелима VII : Осврт на нова издања старосрпских извора" Ономатолошки прилози, 24 (2017):247-251

Из историјске топонимије Старе Мачве

Лома, Александар

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2017)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2017
UR  - http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7354
AB  - Macčva (Matschwa) ist eine Ebene zwischen der Save und dem Unterlauf der

Drina; im späten Mittelalter bezeichnete man mit diesem Namen einen breiteren

Landstrich, der ungefähr jenem Teil Nordwestserbiens entsprach, das seit der Türkenherrschaft nach der Stadt Sabac gravitiert. Dazu gehören die Gebiete Pocerina und

Posavina, südlich bzw. südostlich von Sabac gelegen, in denen 1947-49 Vojislav Ra-

dovanovic anthropogeographische Feldforschung durchführte, deren Ergebnisse nur

1994 aus seinem Nachlass veröffentlicht wurden. Radovanovics Beschreibungen von
rund 70 Dörfern in den beiden Gebieten bieten einen reichen Bestand an Flurnamen,
viele davon bis dahin unbelegt. In der vorliegenden Erörterung wird es versucht, anhand dieser Belege eine Reihe der aus den historischen Quellen, darunter besonders den türkischen Verzeichnissen des 16-17. Jh.s bekannten Ortsnamen richtig zu lesen
und ausfindig zu machen. Dabei hat der Turkologe Dr Srdan Katid aus dem Historischen Institut in Belgrad große Hilfe geleistet, der so liebenswürdig war, viele Lesungsvorschläge des Verfassers an den Quellenbelegen nachzuprüfen.

Von den früheren Lesungen haben sich manche als mehr oder weniger richtig erwiesen: Vrbovac RadovaSnica, Nasap Nakulani, Belobaba > Belaba Dvorißte,
Tabetic > Tavtic Draginje, Sarov(a) > Sarevo VukoSid, Stadolin (0.2.) > Stadojna Mesarci (vgl. in der dortigen Mundart dojna ‘die untere’ < doljnja), viele anderen aber als
verfehlt: „Hrvastin, Hrusna, Hrostin“ statt Arustin, heute Rustin Lojanice/Vukoßic (zu
*xrosto “Käfer’), „Ostrovica“ statt Strojica (Nakulani), „Slavnik, Sladnik, Slavkin“
statt Slavotin (Dragojevac; schon 1391 als Zlautim belegt), „Celina, Cilevina“ statt
Celije (Jalovik), „Crnska“ statt Crljenska (Metlic), „Koprivac“ statt *Koprc / *Kopre,
heute Koprcani (Volujac), vielleicht auch „Kupivnik, Kupionik“ statt *Kopjevid >
Kopljevic Culjkovic, „Kosanik“ statt *Kosanid RadovaSnica. Die Mundart von Ma&va
ist heute ekavisch, aber die Entwicklung e/ > io, von der Radovanovic Zeugnisse ablegt (Biograd, starosedioci) dürfte dort alt sein, denn sie lässt sich schon 1533 durch
den ON Strioci (nicht „Strivci“, wie bisher gelesen!) < Streloci belegen, was darauf hinweist, dass damals auch Ma£va zur südlich anliegenden Zone Nordwestserbiens gehörte, wo *e seine phonologische Besonderheit als [e] bis heute bewahrt. Der
in den Deftern mehrmals verzeichnete Name Vihnjevac, der sich auf den heutigen
Mrdenovac bezieht, scheint irgendwie mit dem benachbarten Flussnamen Visnjeva
reka zusammenzuhängen und damit den seltenen Wandel $nj > hnj aufzuweisen. Die
Annahme einer Vokalsynkope nach der neuStokavischen Akzentverschiebung ermöglicht uns, Bradinac auf den 1381 belegten ON Bratisinci vom PN Bratisa zurückzuführen und Grusic über Grubsic (so 1719) auf *Grubisici = die Nachkommen des
GrubiSa, der nach dem Defter aus 1528 über elf Dörfer in der Umgebung als knez
verwaltete. Schließlich wird das Dilemma erörtert, ob in den altserbischen Urkunden,
denen die Großschreibung von Eigennamen unbekannt ist, ein Baumname, der als
Grenzzeichen angegeben wird, appellativisch oder toponymisch aufzufassen ist. Die
Gründungsurkunde des Klosters Ravanica aus 1381 enthält mehrere solcher Fälle,
darunter in der Abgrenzung seines Grundbesitzes in Malva, wo topola ‘Pappel’ und
granica “eine Art Eiche, Quercus conferta’ schon damals oder nachträglich toponymisiert worden sein dürften und bis heute als Topola in Zvezd und Granica in Vudevica
weitergelebt haben. Die gute Bewahrung der historischen Topographie in den von Radovanovic erforschten Gebieten lässt uns bedauern, dass die Ma&va im engeren Sinne,
das Gebiet nordwestlich von Sabac, außerhalb der Reichweite solcher Forschungen
blieb, zumal es Indizen gibt, dass es auch dort eine Namenkontinuität zwischen dem
serbischen Mittelalter und der frühen Türkenzeit gab; mindestens kommen die in der
Ravanica-Urkunde erwähnten Dörfer Polimidi, Crkven(i)ci und Grubanovci auch in
den türkischen Verzeichnissen aus der ersten Hälfte des 16. Jh.s vor.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Ономатолошки прилози
T1  - Из историјске топонимије Старе Мачве
T1  - Aus der historischen toponymie der alten Mačva
SP  - 1
EP  - 17
VL  - 24
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2017",
url = "http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7354",
abstract = "Macčva (Matschwa) ist eine Ebene zwischen der Save und dem Unterlauf der

Drina; im späten Mittelalter bezeichnete man mit diesem Namen einen breiteren

Landstrich, der ungefähr jenem Teil Nordwestserbiens entsprach, das seit der Türkenherrschaft nach der Stadt Sabac gravitiert. Dazu gehören die Gebiete Pocerina und

Posavina, südlich bzw. südostlich von Sabac gelegen, in denen 1947-49 Vojislav Ra-

dovanovic anthropogeographische Feldforschung durchführte, deren Ergebnisse nur

1994 aus seinem Nachlass veröffentlicht wurden. Radovanovics Beschreibungen von
rund 70 Dörfern in den beiden Gebieten bieten einen reichen Bestand an Flurnamen,
viele davon bis dahin unbelegt. In der vorliegenden Erörterung wird es versucht, anhand dieser Belege eine Reihe der aus den historischen Quellen, darunter besonders den türkischen Verzeichnissen des 16-17. Jh.s bekannten Ortsnamen richtig zu lesen
und ausfindig zu machen. Dabei hat der Turkologe Dr Srdan Katid aus dem Historischen Institut in Belgrad große Hilfe geleistet, der so liebenswürdig war, viele Lesungsvorschläge des Verfassers an den Quellenbelegen nachzuprüfen.

Von den früheren Lesungen haben sich manche als mehr oder weniger richtig erwiesen: Vrbovac RadovaSnica, Nasap Nakulani, Belobaba > Belaba Dvorißte,
Tabetic > Tavtic Draginje, Sarov(a) > Sarevo VukoSid, Stadolin (0.2.) > Stadojna Mesarci (vgl. in der dortigen Mundart dojna ‘die untere’ < doljnja), viele anderen aber als
verfehlt: „Hrvastin, Hrusna, Hrostin“ statt Arustin, heute Rustin Lojanice/Vukoßic (zu
*xrosto “Käfer’), „Ostrovica“ statt Strojica (Nakulani), „Slavnik, Sladnik, Slavkin“
statt Slavotin (Dragojevac; schon 1391 als Zlautim belegt), „Celina, Cilevina“ statt
Celije (Jalovik), „Crnska“ statt Crljenska (Metlic), „Koprivac“ statt *Koprc / *Kopre,
heute Koprcani (Volujac), vielleicht auch „Kupivnik, Kupionik“ statt *Kopjevid >
Kopljevic Culjkovic, „Kosanik“ statt *Kosanid RadovaSnica. Die Mundart von Ma&va
ist heute ekavisch, aber die Entwicklung e/ > io, von der Radovanovic Zeugnisse ablegt (Biograd, starosedioci) dürfte dort alt sein, denn sie lässt sich schon 1533 durch
den ON Strioci (nicht „Strivci“, wie bisher gelesen!) < Streloci belegen, was darauf hinweist, dass damals auch Ma£va zur südlich anliegenden Zone Nordwestserbiens gehörte, wo *e seine phonologische Besonderheit als [e] bis heute bewahrt. Der
in den Deftern mehrmals verzeichnete Name Vihnjevac, der sich auf den heutigen
Mrdenovac bezieht, scheint irgendwie mit dem benachbarten Flussnamen Visnjeva
reka zusammenzuhängen und damit den seltenen Wandel $nj > hnj aufzuweisen. Die
Annahme einer Vokalsynkope nach der neuStokavischen Akzentverschiebung ermöglicht uns, Bradinac auf den 1381 belegten ON Bratisinci vom PN Bratisa zurückzuführen und Grusic über Grubsic (so 1719) auf *Grubisici = die Nachkommen des
GrubiSa, der nach dem Defter aus 1528 über elf Dörfer in der Umgebung als knez
verwaltete. Schließlich wird das Dilemma erörtert, ob in den altserbischen Urkunden,
denen die Großschreibung von Eigennamen unbekannt ist, ein Baumname, der als
Grenzzeichen angegeben wird, appellativisch oder toponymisch aufzufassen ist. Die
Gründungsurkunde des Klosters Ravanica aus 1381 enthält mehrere solcher Fälle,
darunter in der Abgrenzung seines Grundbesitzes in Malva, wo topola ‘Pappel’ und
granica “eine Art Eiche, Quercus conferta’ schon damals oder nachträglich toponymisiert worden sein dürften und bis heute als Topola in Zvezd und Granica in Vudevica
weitergelebt haben. Die gute Bewahrung der historischen Topographie in den von Radovanovic erforschten Gebieten lässt uns bedauern, dass die Ma&va im engeren Sinne,
das Gebiet nordwestlich von Sabac, außerhalb der Reichweite solcher Forschungen
blieb, zumal es Indizen gibt, dass es auch dort eine Namenkontinuität zwischen dem
serbischen Mittelalter und der frühen Türkenzeit gab; mindestens kommen die in der
Ravanica-Urkunde erwähnten Dörfer Polimidi, Crkven(i)ci und Grubanovci auch in
den türkischen Verzeichnissen aus der ersten Hälfte des 16. Jh.s vor.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Ономатолошки прилози",
title = "Из историјске топонимије Старе Мачве, Aus der historischen toponymie der alten Mačva",
pages = "1-17",
volume = "24"
}
Лома, А. (2017). Aus der historischen toponymie der alten Mačva.
Ономатолошки прилози
Београд : Српска академија наука и уметности., 24, 1-17.
Лома А. Aus der historischen toponymie der alten Mačva. Ономатолошки прилози. 2017;24:1-17
Лома Александар, "Aus der historischen toponymie der alten Mačva" Ономатолошки прилози, 24 (2017):1-17

К вопросу о и.‑е. *‑tro‑, *‑dhro‑ в праславянском

Loma, Aleksandar

(Ljubljana : Inštitut za slovenski jezik Frana Ramovša ZRC SAZU, 2017)

TY  - JOUR
AU  - Loma, Aleksandar
PY  - 2017
UR  - http://dais.sanu.ac.rs/123456789/2158
AB  - Pregledujejo se možnosti različnih odrazov pide. pripon za nomina instrumenti *-tro- in *-dhro- v praslovanščini in baltoslovanščini. Posebna pozornost je posvečena možnosti, da se psl. *odrъ ‘lesena konstrukcija’ in *bedro ‘pasni del telesa’ razložita kot izpeljanki na *-dhro iz pide. *bher- ‘nositi’ oziroma *h₂er- ‘sklepati’, z regresivno disimilacijo korenskega
r v obeh primerih.
AB  - This article deals with possible instances of PIE nomina instrumenti in *-tro- and *-dhroreflected
in Common Slavic and Balto Slavic, with special regard to the possibility of
interpreting CSl. *odrъ ‘wooden construction’ and *bedro ‘waist < belt’ as derivatives
formed with the suffix *-dhro from PIE *bher- ‘to carry, bear’ and *h2er- ‘to fit together’.
respectively, with regressive dissimilation of the root r in either case.
PB  - Ljubljana : Inštitut za slovenski jezik Frana Ramovša ZRC SAZU
T2  - Jezikoslovni zapiski : Ob jubileju Ljubov Viktorovne Kurkine
T1  - К вопросу о и.‑е. *‑tro‑, *‑dhro‑ в праславянском
SP  - 2
SP  - 171
EP  - 197
VL  - 23
ER  - 
@article{
author = "Loma, Aleksandar",
year = "2017",
url = "http://dais.sanu.ac.rs/123456789/2158",
abstract = "Pregledujejo se možnosti različnih odrazov pide. pripon za nomina instrumenti *-tro- in *-dhro- v praslovanščini in baltoslovanščini. Posebna pozornost je posvečena možnosti, da se psl. *odrъ ‘lesena konstrukcija’ in *bedro ‘pasni del telesa’ razložita kot izpeljanki na *-dhro iz pide. *bher- ‘nositi’ oziroma *h₂er- ‘sklepati’, z regresivno disimilacijo korenskega
r v obeh primerih., This article deals with possible instances of PIE nomina instrumenti in *-tro- and *-dhroreflected
in Common Slavic and Balto Slavic, with special regard to the possibility of
interpreting CSl. *odrъ ‘wooden construction’ and *bedro ‘waist < belt’ as derivatives
formed with the suffix *-dhro from PIE *bher- ‘to carry, bear’ and *h2er- ‘to fit together’.
respectively, with regressive dissimilation of the root r in either case.",
publisher = "Ljubljana : Inštitut za slovenski jezik Frana Ramovša ZRC SAZU",
journal = "Jezikoslovni zapiski : Ob jubileju Ljubov Viktorovne Kurkine",
title = "К вопросу о и.‑е. *‑tro‑, *‑dhro‑ в праславянском",
pages = "2-171-197",
volume = "23"
}
Loma, A. (2017). К вопросу о и.‑е. *‑tro‑, *‑dhro‑ в праславянском.
Jezikoslovni zapiski : Ob jubileju Ljubov Viktorovne Kurkine
Ljubljana : Inštitut za slovenski jezik Frana Ramovša ZRC SAZU., 23, 171-197.
Loma A. К вопросу о и.‑е. *‑tro‑, *‑dhro‑ в праславянском. Jezikoslovni zapiski : Ob jubileju Ljubov Viktorovne Kurkine. 2017;23:171-197
Loma Aleksandar, "К вопросу о и.‑е. *‑tro‑, *‑dhro‑ в праславянском" Jezikoslovni zapiski : Ob jubileju Ljubov Viktorovne Kurkine, 23 (2017):171-197

Четрдесет година Ономатолошких прилога

Лома, Александар

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2017)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2017
UR  - http://dais.sanu.ac.rs/123456789/2140
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Четрдесет година Ономатолошких прилога
SP  - 208
EP  - 214
VL  - 5
IS  - 5
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2017",
url = "http://dais.sanu.ac.rs/123456789/2140",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Четрдесет година Ономатолошких прилога",
pages = "208-214",
volume = "5",
number = "5"
}
Лома, А. (2017). Четрдесет година Ономатолошких прилога.
Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 5(5), 208-214.
Лома А. Четрдесет година Ономатолошких прилога. Трибина Библиотеке САНУ. 2017;5(5):208-214
Лома Александар, "Четрдесет година Ономатолошких прилога" Трибина Библиотеке САНУ, 5, no. 5 (2017):208-214

Tопонимија Бањске хрисовуље ; MIKLOSICHIANA bicentennalia : зборник у част двестоте годишњице рођења Франца Миклошича : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 9. јуна 2015. године]

Влајић Поповић, Јасна; Грковић-Мејџор, Јасмина; Лома, Александар; Вуксановић, Миро

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2016)

TY  - BOOK
AU  - Влајић Поповић, Јасна
AU  - Грковић-Мејџор, Јасмина
AU  - Лома, Александар
AU  - Вуксановић, Миро
PY  - 2016
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10800
AB  - Топонимија Бањске хрисовуље : ка осмишљењу старосрпског топономастичког речника и бољем познавању општесловенских именословних образаца / Александар Лома. – Београд : САНУ, Одељење језика и књижевности,2013
 и
 MIKLOSICHIANA bicentennalia : зборник у част двестоте годишњице
 рођења Франца Миклошича / уредници Јасмина Грковић-Мејџор, Александар Лома. – Београд : САНУ, Одељење језика и књижевности, 2013.
 Говорили: др Јасна Влајић-Поповић, дописни члан Јасмина Грковић-Мејџор, академик Александар Лома.
 У Београду, уторак 9. јун 2015. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Tопонимија Бањске хрисовуље ; MIKLOSICHIANA bicentennalia : зборник у част двестоте годишњице рођења Франца Миклошича : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 9. јуна 2015. године]
SP  - 153
EP  - 168
VL  - 4
IS  - 4
ER  - 
@book{
author = "Влајић Поповић, Јасна and Грковић-Мејџор, Јасмина and Лома, Александар and Вуксановић, Миро",
year = "2016",
url = "https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10800",
abstract = "Топонимија Бањске хрисовуље : ка осмишљењу старосрпског топономастичког речника и бољем познавању општесловенских именословних образаца / Александар Лома. – Београд : САНУ, Одељење језика и књижевности,2013
 и
 MIKLOSICHIANA bicentennalia : зборник у част двестоте годишњице
 рођења Франца Миклошича / уредници Јасмина Грковић-Мејџор, Александар Лома. – Београд : САНУ, Одељење језика и књижевности, 2013.
 Говорили: др Јасна Влајић-Поповић, дописни члан Јасмина Грковић-Мејџор, академик Александар Лома.
 У Београду, уторак 9. јун 2015. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Tопонимија Бањске хрисовуље ; MIKLOSICHIANA bicentennalia : зборник у част двестоте годишњице рођења Франца Миклошича : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 9. јуна 2015. године]",
pages = "153-168",
volume = "4",
number = "4"
}
Влајић Поповић, Ј., Грковић-Мејџор, Ј., Лома, А.,& Вуксановић, М. (2016). Tопонимија Бањске хрисовуље ; MIKLOSICHIANA bicentennalia : зборник у част двестоте годишњице рођења Франца Миклошича : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 9. јуна 2015. године].
Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 4(4), 153-168.
Влајић Поповић Ј, Грковић-Мејџор Ј, Лома А, Вуксановић М. Tопонимија Бањске хрисовуље ; MIKLOSICHIANA bicentennalia : зборник у част двестоте годишњице рођења Франца Миклошича : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 9. јуна 2015. године]. Трибина Библиотеке САНУ. 2016;4(4):153-168
Влајић Поповић Јасна, Грковић-Мејџор Јасмина, Лома Александар, Вуксановић Миро, "Tопонимија Бањске хрисовуље ; MIKLOSICHIANA bicentennalia : зборник у част двестоте годишњице рођења Франца Миклошича : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 9. јуна 2015. године]" Трибина Библиотеке САНУ, 4, no. 4 (2016):153-168

Милица Грковић

Лома, Александар

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2016)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2016
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9404
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Ономатолошки прилози, књ. XXIII
T1  - Милица Грковић
T1  - In memoriam
SP  - 542
EP  - 543
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2016",
url = "https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9404",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Ономатолошки прилози, књ. XXIII",
title = "Милица Грковић, In memoriam",
pages = "542-543"
}
Лома, А. (2016). In memoriam.
Ономатолошки прилози, књ. XXIII
Београд : Српска академија наука и уметности., 542-543.
Лома А. In memoriam. Ономатолошки прилози, књ. XXIII. 2016;:542-543
Лома Александар, "In memoriam" Ономатолошки прилози, књ. XXIII (2016):542-543

На именословиним врелима VI : Осврт на нова издања старосрпских извора

Лома, Александар

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2016)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2016
UR  - http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7358
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Ономатолошки прилози, књ. XXIII
T1  - На именословиним врелима VI : Осврт на нова издања старосрпских извора
SP  - 531
EP  - 534
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2016",
url = "http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7358",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Ономатолошки прилози, књ. XXIII",
title = "На именословиним врелима VI : Осврт на нова издања старосрпских извора",
pages = "531-534"
}
Лома, А. (2016). На именословиним врелима VI : Осврт на нова издања старосрпских извора.
Ономатолошки прилози, књ. XXIII
Београд : Српска академија наука и уметности., 531-534.
Лома А. На именословиним врелима VI : Осврт на нова издања старосрпских извора. Ономатолошки прилози, књ. XXIII. 2016;:531-534
Лома Александар, "На именословиним врелима VI : Осврт на нова издања старосрпских извора" Ономатолошки прилози, књ. XXIII (2016):531-534

Један Ибар мање, један Дабар више

Лома, Александар

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2016)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2016
UR  - http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7348
AB  - Im serbisch-kroatischen Sprachraum kommen Ortsnamen vor, von einem
Vorderglied usti und einem Flussnamen als Hinterglied zusammengesetzt, jeweils
dem Namen des Flusses, an dessen Mündung der Ort liegt. Verstreut auch in
den Flussgebieten der Save (Ustilonja, Ustisana) und der Neretva (Ustirama)
vertreten, ist dieser Ortsnamentyp für das Drinagebiet höchst charakteristisch, wo
wir neben den frühbezeugten Ustikolina und Ustipraca, dem schwach belegten
Ustilim und den nur aus den türkischen Verzeichnissen bekannten +Ustivuvac
und TUsti(v)rada auch Ustibar haben. Der letztgenannte ON sondert sich von
den anderen dadurch ab, dass er zwar die Mündung eines Flusses in den Lim
bezeichnet, dass aber dieser Fluss keinen eponymischen Namen trägt, sondern
verschiedentlich, nach dem Ort selbst Usribar, Ustibarska rijeka oder nach einem
seiner Quellflüsse Poblacnica und Sutjeska genannt wird. Da der Flußname
| */bro anderswo vorkommt (/bar in Serbien, /bär in Bulgarien, /br in Ukraine,
Ibru in Rumänien), und in einer abgeleiteten Form auch im Einzugsgebiet der
Drina zweimal begegnet (Ibrija, Ibrada), wurde Ustibar bisher einstimmig
(von Skaric, Boeglin, Schramm und dem Verfasser selbst) als Ust-ibar oder
| Usti-ibar analysiert, unter der Annahme, der betreffende Nebenfluss des Lim habe
| ursprünglich /bar geheißen. Was das Vorderglied betrifft, hatte Skok wohl Recht,
| dass es sich hier um einen (im Altserbischen belegten) zusammengezogenen
| Lokativ usti zu ustoje ‘Mündung’ handelt, denn dieses io-Neutrum ist nicht
nur gemeinslavisch sondern lässt sich angesichts von Latein austium, ostium
| “Mündung? bis in das Urindogermanische zurückverfolgen. Dagegen hat es einen
i-Stamm usto, dem Skaric Vorzug gab, im Urslavischen wohl nicht gegeben; nur
im Altrussischen belegt, stellt diese Form dort die jüngere Entwicklung aus ustoje
| dar, die vermutlich durch Reanalyse des Lokativs uste stattfand, der infolge der
| aruss. Lautwandlung -i > -v aus usti entstanden war (vgl. mato < mati, dato < dati,
| Pustb < pusti usw.). Dementsprechend weist aruss. Ustilug® (seit dem 12. Jh.),
ukrainisch Ustyluh, eine Stadt in der nw. Ukraine, an der Mündung des Flusses
| Luha (früher Lug) in den Bug gelegen, die ursprüngliche Gestalt auf und legt
Zeugnis vom ursprachlichen Alter dieses Typs ab, während die großrussischen
| Namenformen wie Ustjug (aruss. Usto-jug seit dem 13. Jh.) als sekundär zu
beurteilen sind. Schon der Umstand, dass in der lokalen Aussprache des Namens Ustibar, u Ustibru keine Vokallänge in der zweiten Silbe zu hören ist (*Ustibar),
die man erwarten würde, falls er aus Usti-ibar zusammengezogen wäre, stellte
einen Schwachpunkt der bisherigen Deutung dar, die übrigens jetzt endgültig zu
verwerfen ist. Das Erkenntnis, dass hinter diesem Toponym etwas anderes steckt,
als man vom Anfang an glaubte, wurde, wie in vielen anderen Fällen, durch seinen
historischen Beleg ermöglicht. In 2008 hat Ahmed Ali£ic ein türkisches Verzeichnis
aus 1468/9 übersetzt und veröffentlicht, wo er unseren Ortsnamen zweimal lıest,
einmal in seiner heutigen Form, als Ustibar, und an einer anderen Stelle als
Ustudbar. Vom Herausgeber als fehlerhaft beurteilt, war die letztere Schreibung
in der Tat einleuchtend, was den Ursprung des Namens betrifft, denn in ıhr hat
sich seine ältere Form niedergeschlagen. Da Ustu- hier ohne Zweifel für Ustisteht (im selben Verzeichnis soll es nach Alicic’s Lesungen Ustukolina, Ustupraca
für Ustikolina, Ustupraca heißen), ist von Usti-dbar auszugehen, wo sich im
Hinterglied altserbisch dbbor < ursl. *dobro ‘Schluchttal’ erkennen läßt, seit dem
frühen 13. Jh. als Name eines Bistums der serbischen Kirche belegt (heute nur als
historischgeographischer Begriff in der modernisierten Form Dabar gebraucht),
dessen Gebiet sich im unteren Limgebiet erstreckte und wohl auch Ustibar umfasst
haben muss. Am wahrscheinlichten war Dpbor (ursprünglich ein femininer
i-Stamm, seit dem 14. Jh zum maskulinen o-Stamm geworden) der frühere Name
des Flusses Ustibarska mit ihrem östlichen Quellfluß Sutjeska, dessen heutiger
Name, ursl. *soteska ‘Engpaß, Schlucht’, mit *dvbro so gut wie gleichbedeutend
ist; die beiden Termini kommen auch anderswo als Flußnamen vor, nur kam der
erstere früh außer Gebrauch, während der letztere bis heute gebräuchlich blieb,
so dass es denkbar ist, dass man sich zu einem Zeitpunkt veranlasst fand, die
obsolete Bezeichnung mit einem besser verständlichen Synonym zu ersetzen. Die
unterschiedliche und z.T. unregelmäßige Lautentwicklung in der Wurzelsilbe des
Wortes *dobrv (ursl. auch dobro; in der serbisch-kroatischen Toponymie neben
Dabr-, (D)br- auch Idbr-, Debr-, Dobr-) gibt Anlass zur Annahme, daß Dobrun,
wie eine am Nordwestrand des ehemaligen Dabar liegende mittelalterliche Burg
heißt, aus *Dvbronv gordv “Schlucht-Burg’ umgedeutet worden sein Kann,
sowie dass der Name einer nordöstlich von Dabar gelegenen Nahie und eines
Berges in ihr, den man in türkischen Urkunden Barca liest, auf *Dbarca planina
‘Bergweide der Dbarci, Leute von D(b)bor)’ zurückgehen kann; da aber die
Lesung Barca (Barcde) unsicher ist (in einigen Verzeichnissen wird das Choronym
mit anlautendem J- geschrieben), bleibt das höchst hypothetisch.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Ономатолошки прилози, књ. XXIII
T1  - Један Ибар мање, један Дабар више
T1  - Ein Ibar weniger, ein Dabar mehr
SP  - 1
EP  - 26
VL  - 23
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2016",
url = "http://dais.sanu.ac.rs/123456789/7348",
abstract = "Im serbisch-kroatischen Sprachraum kommen Ortsnamen vor, von einem
Vorderglied usti und einem Flussnamen als Hinterglied zusammengesetzt, jeweils
dem Namen des Flusses, an dessen Mündung der Ort liegt. Verstreut auch in
den Flussgebieten der Save (Ustilonja, Ustisana) und der Neretva (Ustirama)
vertreten, ist dieser Ortsnamentyp für das Drinagebiet höchst charakteristisch, wo
wir neben den frühbezeugten Ustikolina und Ustipraca, dem schwach belegten
Ustilim und den nur aus den türkischen Verzeichnissen bekannten +Ustivuvac
und TUsti(v)rada auch Ustibar haben. Der letztgenannte ON sondert sich von
den anderen dadurch ab, dass er zwar die Mündung eines Flusses in den Lim
bezeichnet, dass aber dieser Fluss keinen eponymischen Namen trägt, sondern
verschiedentlich, nach dem Ort selbst Usribar, Ustibarska rijeka oder nach einem
seiner Quellflüsse Poblacnica und Sutjeska genannt wird. Da der Flußname
| */bro anderswo vorkommt (/bar in Serbien, /bär in Bulgarien, /br in Ukraine,
Ibru in Rumänien), und in einer abgeleiteten Form auch im Einzugsgebiet der
Drina zweimal begegnet (Ibrija, Ibrada), wurde Ustibar bisher einstimmig
(von Skaric, Boeglin, Schramm und dem Verfasser selbst) als Ust-ibar oder
| Usti-ibar analysiert, unter der Annahme, der betreffende Nebenfluss des Lim habe
| ursprünglich /bar geheißen. Was das Vorderglied betrifft, hatte Skok wohl Recht,
| dass es sich hier um einen (im Altserbischen belegten) zusammengezogenen
| Lokativ usti zu ustoje ‘Mündung’ handelt, denn dieses io-Neutrum ist nicht
nur gemeinslavisch sondern lässt sich angesichts von Latein austium, ostium
| “Mündung? bis in das Urindogermanische zurückverfolgen. Dagegen hat es einen
i-Stamm usto, dem Skaric Vorzug gab, im Urslavischen wohl nicht gegeben; nur
im Altrussischen belegt, stellt diese Form dort die jüngere Entwicklung aus ustoje
| dar, die vermutlich durch Reanalyse des Lokativs uste stattfand, der infolge der
| aruss. Lautwandlung -i > -v aus usti entstanden war (vgl. mato < mati, dato < dati,
| Pustb < pusti usw.). Dementsprechend weist aruss. Ustilug® (seit dem 12. Jh.),
ukrainisch Ustyluh, eine Stadt in der nw. Ukraine, an der Mündung des Flusses
| Luha (früher Lug) in den Bug gelegen, die ursprüngliche Gestalt auf und legt
Zeugnis vom ursprachlichen Alter dieses Typs ab, während die großrussischen
| Namenformen wie Ustjug (aruss. Usto-jug seit dem 13. Jh.) als sekundär zu
beurteilen sind. Schon der Umstand, dass in der lokalen Aussprache des Namens Ustibar, u Ustibru keine Vokallänge in der zweiten Silbe zu hören ist (*Ustibar),
die man erwarten würde, falls er aus Usti-ibar zusammengezogen wäre, stellte
einen Schwachpunkt der bisherigen Deutung dar, die übrigens jetzt endgültig zu
verwerfen ist. Das Erkenntnis, dass hinter diesem Toponym etwas anderes steckt,
als man vom Anfang an glaubte, wurde, wie in vielen anderen Fällen, durch seinen
historischen Beleg ermöglicht. In 2008 hat Ahmed Ali£ic ein türkisches Verzeichnis
aus 1468/9 übersetzt und veröffentlicht, wo er unseren Ortsnamen zweimal lıest,
einmal in seiner heutigen Form, als Ustibar, und an einer anderen Stelle als
Ustudbar. Vom Herausgeber als fehlerhaft beurteilt, war die letztere Schreibung
in der Tat einleuchtend, was den Ursprung des Namens betrifft, denn in ıhr hat
sich seine ältere Form niedergeschlagen. Da Ustu- hier ohne Zweifel für Ustisteht (im selben Verzeichnis soll es nach Alicic’s Lesungen Ustukolina, Ustupraca
für Ustikolina, Ustupraca heißen), ist von Usti-dbar auszugehen, wo sich im
Hinterglied altserbisch dbbor < ursl. *dobro ‘Schluchttal’ erkennen läßt, seit dem
frühen 13. Jh. als Name eines Bistums der serbischen Kirche belegt (heute nur als
historischgeographischer Begriff in der modernisierten Form Dabar gebraucht),
dessen Gebiet sich im unteren Limgebiet erstreckte und wohl auch Ustibar umfasst
haben muss. Am wahrscheinlichten war Dpbor (ursprünglich ein femininer
i-Stamm, seit dem 14. Jh zum maskulinen o-Stamm geworden) der frühere Name
des Flusses Ustibarska mit ihrem östlichen Quellfluß Sutjeska, dessen heutiger
Name, ursl. *soteska ‘Engpaß, Schlucht’, mit *dvbro so gut wie gleichbedeutend
ist; die beiden Termini kommen auch anderswo als Flußnamen vor, nur kam der
erstere früh außer Gebrauch, während der letztere bis heute gebräuchlich blieb,
so dass es denkbar ist, dass man sich zu einem Zeitpunkt veranlasst fand, die
obsolete Bezeichnung mit einem besser verständlichen Synonym zu ersetzen. Die
unterschiedliche und z.T. unregelmäßige Lautentwicklung in der Wurzelsilbe des
Wortes *dobrv (ursl. auch dobro; in der serbisch-kroatischen Toponymie neben
Dabr-, (D)br- auch Idbr-, Debr-, Dobr-) gibt Anlass zur Annahme, daß Dobrun,
wie eine am Nordwestrand des ehemaligen Dabar liegende mittelalterliche Burg
heißt, aus *Dvbronv gordv “Schlucht-Burg’ umgedeutet worden sein Kann,
sowie dass der Name einer nordöstlich von Dabar gelegenen Nahie und eines
Berges in ihr, den man in türkischen Urkunden Barca liest, auf *Dbarca planina
‘Bergweide der Dbarci, Leute von D(b)bor)’ zurückgehen kann; da aber die
Lesung Barca (Barcde) unsicher ist (in einigen Verzeichnissen wird das Choronym
mit anlautendem J- geschrieben), bleibt das höchst hypothetisch.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Ономатолошки прилози, књ. XXIII",
title = "Један Ибар мање, један Дабар више, Ein Ibar weniger, ein Dabar mehr",
pages = "1-26",
volume = "23"
}
Лома, А. (2016). Ein Ibar weniger, ein Dabar mehr.
Ономатолошки прилози, књ. XXIII
Београд : Српска академија наука и уметности., 23, 1-26.
Лома А. Ein Ibar weniger, ein Dabar mehr. Ономатолошки прилози, књ. XXIII. 2016;23:1-26
Лома Александар, "Ein Ibar weniger, ein Dabar mehr" Ономатолошки прилози, књ. XXIII, 23 (2016):1-26

Историјска лингвистикa : когнитивно типолошке студије : [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 14. октобар 2014. године]

Лома, Александар; Радовановић, Милорад; Грковић-Мејџор, Јасмина; Вуксановић, Миро

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2015)

TY  - BOOK
AU  - Лома, Александар
AU  - Радовановић, Милорад
AU  - Грковић-Мејџор, Јасмина
AU  - Вуксановић, Миро
PY  - 2015
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10740
AB  - Историјска лингвистикa : когнитивно-типолошке студије / Јасмина Грковић-Мејџор. – Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2013.
Говорили: академик Александар Лома, академик Милорад Радовановић, дописни члан Јасмина Грковић-Мејџор.
У Београду, уторак 14. октобар 2014. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Историјска лингвистикa : когнитивно типолошке студије : [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 14. октобар 2014. године]
SP  - 155
EP  - 166
VL  - 3
IS  - 3
ER  - 
@book{
author = "Лома, Александар and Радовановић, Милорад and Грковић-Мејџор, Јасмина and Вуксановић, Миро",
year = "2015",
url = "https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10740",
abstract = "Историјска лингвистикa : когнитивно-типолошке студије / Јасмина Грковић-Мејџор. – Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 2013.
Говорили: академик Александар Лома, академик Милорад Радовановић, дописни члан Јасмина Грковић-Мејџор.
У Београду, уторак 14. октобар 2014. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Историјска лингвистикa : когнитивно типолошке студије : [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 14. октобар 2014. године]",
pages = "155-166",
volume = "3",
number = "3"
}
Лома, А., Радовановић, М., Грковић-Мејџор, Ј.,& Вуксановић, М. (2015). Историјска лингвистикa : когнитивно типолошке студије : [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 14. октобар 2014. године].
Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 3(3), 155-166.
Лома А, Радовановић М, Грковић-Мејџор Ј, Вуксановић М. Историјска лингвистикa : когнитивно типолошке студије : [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 14. октобар 2014. године]. Трибина Библиотеке САНУ. 2015;3(3):155-166
Лома Александар, Радовановић Милорад, Грковић-Мејџор Јасмина, Вуксановић Миро, "Историјска лингвистикa : когнитивно типолошке студије : [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 14. октобар 2014. године]" Трибина Библиотеке САНУ, 3, no. 3 (2015):155-166

Милета Букумирић (1946-2013)

Лома, Александар

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2015)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2015
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9650
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Ономатолошки прилози, књ. XXII
T1  - Милета Букумирић (1946-2013)
T1  - In memoriam
SP  - 761
EP  - 762
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2015",
url = "https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9650",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Ономатолошки прилози, књ. XXII",
title = "Милета Букумирић (1946-2013), In memoriam",
pages = "761-762"
}
Лома, А. (2015). In memoriam.
Ономатолошки прилози, књ. XXII
Београд : Српска академија наука и уметности., 761-762.
Лома А. In memoriam. Ономатолошки прилози, књ. XXII. 2015;:761-762
Лома Александар, "In memoriam" Ономатолошки прилози, књ. XXII (2015):761-762

Стсрп. стльпь : рус. дијал. столп, столб ‘деоница пољопривредног земљишта’

Лома, Александар

(Београд : Филолошки факултет, 2015)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2015
UR  - http://dais.sanu.ac.rs/123456789/4680
AB  - Разматра се српско‑руска изоглоса, стсрп. стльпь, срп. дијал. ступ (Херцеговина, Црна Гора) ‘деоница пољопривредног земљишта’ : рус. дијал. столп, столб у истом значењу < псл. *sъtlpъ / *stъlbъ ‘стуб’. Дато значење могло се развити непосредном применом псл. речи као метафоре за тракаст комад земљишта или преко глагола *(ob‑)stъlpiti ‘омеђити побијеним ступцима’.
AB  - The term stlp (written stlьpь) designating a portion of arable land is well attested in Old Serbian monastic charters since the 14th century; before the end of the 15th century, its form has changed into stup, which has survived up to our days in some parts of Montenegro and Herzegovina. It is matched both formally and semantically by Russian dialect stolp with the (better attested) variant stolb. Doubtlessly the Balto‑Slavic word for ‘post, pole, pillar’ is underlying, Common Slavic *stъlpъ / *stъlbъ, Lithuanian stulp̃ as / stulb̃ as. The agricultural meaning may have developed from its metaphoric use to designate a strip of land, or via a denominative verb, cf. Old Russian ostolpiti, Lithuanian stulpúoti ‘to mark field boundaries with wooden posts’.
PB  - Београд : Филолошки факултет
T2  - У простору лингвистичке славистике : Зборник научних радова
T1  - Стсрп. стльпь : рус. дијал. столп, столб ‘деоница пољопривредног земљишта’
T1  - Old Serbian stlьpь : Russian Dialect stolp, stolb ‘a Plot of Agricultural Land’
SP  - 445
EP  - 470
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2015",
url = "http://dais.sanu.ac.rs/123456789/4680",
abstract = "Разматра се српско‑руска изоглоса, стсрп. стльпь, срп. дијал. ступ (Херцеговина, Црна Гора) ‘деоница пољопривредног земљишта’ : рус. дијал. столп, столб у истом значењу < псл. *sъtlpъ / *stъlbъ ‘стуб’. Дато значење могло се развити непосредном применом псл. речи као метафоре за тракаст комад земљишта или преко глагола *(ob‑)stъlpiti ‘омеђити побијеним ступцима’., The term stlp (written stlьpь) designating a portion of arable land is well attested in Old Serbian monastic charters since the 14th century; before the end of the 15th century, its form has changed into stup, which has survived up to our days in some parts of Montenegro and Herzegovina. It is matched both formally and semantically by Russian dialect stolp with the (better attested) variant stolb. Doubtlessly the Balto‑Slavic word for ‘post, pole, pillar’ is underlying, Common Slavic *stъlpъ / *stъlbъ, Lithuanian stulp̃ as / stulb̃ as. The agricultural meaning may have developed from its metaphoric use to designate a strip of land, or via a denominative verb, cf. Old Russian ostolpiti, Lithuanian stulpúoti ‘to mark field boundaries with wooden posts’.",
publisher = "Београд : Филолошки факултет",
journal = "У простору лингвистичке славистике : Зборник научних радова",
title = "Стсрп. стльпь : рус. дијал. столп, столб ‘деоница пољопривредног земљишта’, Old Serbian stlьpь : Russian Dialect stolp, stolb ‘a Plot of Agricultural Land’",
pages = "445-470"
}
Лома, А. (2015). Old Serbian stlьpь : Russian Dialect stolp, stolb ‘a Plot of Agricultural Land’.
У простору лингвистичке славистике : Зборник научних радова
Београд : Филолошки факултет., 445-470.
Лома А. Old Serbian stlьpь : Russian Dialect stolp, stolb ‘a Plot of Agricultural Land’. У простору лингвистичке славистике : Зборник научних радова. 2015;:445-470
Лома Александар, "Old Serbian stlьpь : Russian Dialect stolp, stolb ‘a Plot of Agricultural Land’" У простору лингвистичке славистике : Зборник научних радова (2015):445-470

Еще раз о призраках: во сне, наяву, в этимологии (серб., болг. неведа, серб. авед, ав(иј)ест, авет, укр. диал. я́вида, русск. диал. я́видь, лит. óvaidas)

Лома, Александар

(Москва : Институт русского языка им. В. В. Виноградова РАН, 2015)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2015
UR  - http://dais.sanu.ac.rs/123456789/6701
AB  - The paper aims to reconsider the etymology of South-Slavic folklore term neveda ‘maleficent supernatural being, misfortune’, hitherto
interpreted as *ne-véda, a compound consisting of the negative prefix
*ne- and the verbal stem *véd- ‘to see > to know’. However, the late
attestation of the word (20" century) and instances of the initial cluster
dn- reduced to n- (Dnemrak 1839, today Nemrak) suggest another Common Slavic protoform underlying, *done-véda ‘apparition in daylight’,
a variant of Balto-Slavic *avi-vaidas as reflected in Lithuanian d6vaidas
‘mischevious boy, scamp’, Serbian dial. dved ‘ghost, apparition, scarecrow’, Ukrainian dial. javyda ‘devil’, Russian dial. javid’ ‘a snake found
in the tundra’, where *dvi- denotes what is really seen as opposed to visions or dreams and *vaida- means ‘apparition’; a similar semantic narrowing of the Proto Indo European root *yoid- is observed in Old Indian
véda- ‘knowledge obtained through divine revelation’.
AB  - В данной статье пересматривается этимология южнославянского фольклорного термина неведа ‘сверхъестественное су-
щество, причиняющее зло, несчастье’, до сих пор толкуемого
как сложение отрицательного *ие- с глагольной основой *у64. Допускается, что это позднее, только с двадцатого столетия за-
свидетельствованное слово видоизменено из *дневеда < *4ьпеубда ‘дневной призрак’, являющегося вариантом балтославянского сложного *д4у1-уаЧа5 ‘явный призрак’, отраженного в лит.
буааз ‘страшный шалун, сорванец?, серб. диал. авед ‘призрак,
привидение, страшилище”, укр. диал. явида ‘черт’, русск. диал.
явидь ‘змея, которая водится в тундрах’. Замечается, что в балтославянском уа?а- ‘призрак’, подобно тому как и в древнеиндийском убда- ‘знание, полученное от богов путем откровения’,
значение праиндоевропейского корня *и014- / *ие1а- / *ша- сузилось на восприятие сверхчувственного.
PB  - Москва : Институт русского языка им. В. В. Виноградова РАН
T2  - Труды Института русского языка им. В. В. Виноградова. IV Этимoлогия
T1  - Еще раз о призраках: во сне, наяву, в этимологии (серб., болг. неведа, серб. авед, ав(иј)ест, авет, укр. диал. я́вида, русск. диал. я́видь, лит. óvaidas)
T1  - Once Again about Ghosts: In Dreams, in the Daylight, in the Etymology
SP  - 230
EP  - 242
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2015",
url = "http://dais.sanu.ac.rs/123456789/6701",
abstract = "The paper aims to reconsider the etymology of South-Slavic folklore term neveda ‘maleficent supernatural being, misfortune’, hitherto
interpreted as *ne-véda, a compound consisting of the negative prefix
*ne- and the verbal stem *véd- ‘to see > to know’. However, the late
attestation of the word (20" century) and instances of the initial cluster
dn- reduced to n- (Dnemrak 1839, today Nemrak) suggest another Common Slavic protoform underlying, *done-véda ‘apparition in daylight’,
a variant of Balto-Slavic *avi-vaidas as reflected in Lithuanian d6vaidas
‘mischevious boy, scamp’, Serbian dial. dved ‘ghost, apparition, scarecrow’, Ukrainian dial. javyda ‘devil’, Russian dial. javid’ ‘a snake found
in the tundra’, where *dvi- denotes what is really seen as opposed to visions or dreams and *vaida- means ‘apparition’; a similar semantic narrowing of the Proto Indo European root *yoid- is observed in Old Indian
véda- ‘knowledge obtained through divine revelation’., В данной статье пересматривается этимология южнославянского фольклорного термина неведа ‘сверхъестественное су-
щество, причиняющее зло, несчастье’, до сих пор толкуемого
как сложение отрицательного *ие- с глагольной основой *у64. Допускается, что это позднее, только с двадцатого столетия за-
свидетельствованное слово видоизменено из *дневеда < *4ьпеубда ‘дневной призрак’, являющегося вариантом балтославянского сложного *д4у1-уаЧа5 ‘явный призрак’, отраженного в лит.
буааз ‘страшный шалун, сорванец?, серб. диал. авед ‘призрак,
привидение, страшилище”, укр. диал. явида ‘черт’, русск. диал.
явидь ‘змея, которая водится в тундрах’. Замечается, что в балтославянском уа?а- ‘призрак’, подобно тому как и в древнеиндийском убда- ‘знание, полученное от богов путем откровения’,
значение праиндоевропейского корня *и014- / *ие1а- / *ша- сузилось на восприятие сверхчувственного.",
publisher = "Москва : Институт русского языка им. В. В. Виноградова РАН",
journal = "Труды Института русского языка им. В. В. Виноградова. IV Этимoлогия",
title = "Еще раз о призраках: во сне, наяву, в этимологии (серб., болг. неведа, серб. авед, ав(иј)ест, авет, укр. диал. я́вида, русск. диал. я́видь, лит. óvaidas), Once Again about Ghosts: In Dreams, in the Daylight, in the Etymology",
pages = "230-242"
}
Лома, А. (2015). Once Again about Ghosts: In Dreams, in the Daylight, in the Etymology.
Труды Института русского языка им. В. В. Виноградова. IV Этимoлогия
Москва : Институт русского языка им. В. В. Виноградова РАН., 230-242.
Лома А. Once Again about Ghosts: In Dreams, in the Daylight, in the Etymology. Труды Института русского языка им. В. В. Виноградова. IV Этимoлогия. 2015;:230-242
Лома Александар, "Once Again about Ghosts: In Dreams, in the Daylight, in the Etymology" Труды Института русского языка им. В. В. Виноградова. IV Этимoлогия (2015):230-242