@conference{
author = "Поповић, Дејан",
year = "2021",
abstract = "У условима санкција, уз немогућност задуживања и
колапс домаће економије, током 1992, а нарочито током 1993. године буктала
је хиперинфлација, која је по дужини трајања била без премца у економској
историји, а по интензитету заостајала тек за оном у Мађарској 1946. године.
Политичко руководство државе веровало је да се зјапећи буџетски дефицит
може покривати примарном емисијом, која је, међутим, само убрзавала ритам
хиперинфлације.
Проверивши начине на које су после Првог светског рата поједине европске државе зауставиле хиперинфлацију, Драгослав Аврамовић је разумео
да се у основи Програма монетарне реконструкције мора наћи заустављање
оваквог штампања новца. Он и његови сарадници на том пројекту знали су
за Оливера–Танци ефекат, који се своди на то да у условима хиперинфлације,
пошто се не може избећи временско заостајање између момента утврђивања
пореза и момента њихове наплате, реална вредност јавних прихода постаје
све мања. Свеопшти напади на Аврамовићев Програм, изречени приликом
представљања Програма монетарне реконструкције највишем државном и
привредном руководству, сведоче о неразумевању тога ефекта чак ни у стадијуму када је реална вредност свих наплаћених јавних прихода у СР Југославији
пала на тек неколико десетина милиона долара. Располажући тим податком и
схвативши да при тако високим стопама инфлације примарна емисија више
не може да обезбеди финансирање јавних расхода, Милошевић је, супротно
очекивањима осталих учесника на поменутом састанку, у завршној речи
подржао Програм.
Отпор врха Милошевићеве номенклатуре приступу који се заснивао на
обустављању примарне емисије сведочи, између осталог, о одсуству одговарајућег економског образовања код људи који су водили Савезну владу и владе
федералних јединица и налазили се на челу водећих друштвених предузећа
као високи функционери владајуће партије. Само је нужда, на коју су раније
указивали Оливера и Танци, приморала државу да примени Аврамовићев
Програм, те је хиперинфлација, која је стигла до 313.563.558% на месечном
нивоу у јануару 1994. године, заустављена већ 24. јануара те године обустављањем примарне емисије и увођењем новог динара везаног за немачку марку.
Проблеми привреде у СР Југославији били су, међутим, дубљи од оних на
које би указивала хиперинфлација. Инволвирани интереси носилаца политичке моћи у реалном сектору онемогућили су даље реформе, које је Аврамовић
припремао и најављивао. У том погледу Милошевић му је ускратио подршку
и, после две године на функцији, Аврамовић је смењен са места гувернера
Централне банке. Тиме су наде за бржи економски опоравак, и то у условима
када су санкције углавном биле укинуте, одложене за више година., It was under the UN sanctions during 1992 and 1993, when external borrowing
was not allowed and domestic economy was collapsing, that a hyperinflation was
recorded in the Federal Republic of Yugoslavia. It lasted longer than any other in
economic history at rates being runner-up only to those in Hungary in 1946. The
political leadership believed that enormous budget deficit could be covered by printing money, but such practice resulted in acceleration of the pace of hyperinflation.
Having researched the modalities of halting hyperinflation applied by a
number of European states after the WWI, the economist Dragoslav Avramović
understood that stopping printing money should represent the core of his Pro gramme of Monetary Reconstruction. He and his associates on the Project were
aware of Olivera–Tanzi effect, which boils down to continuous diminishing of
the real value of government revenues under hyperinflation, given the time lag
between the moment of tax assessment and tax collection. The overall attacks on
Avramović’s Programme carried out in the course of its presentation to the top
nation’s and economic leadership testify that Olivera–Tanzi effect was not understood at all despite the fact that the real value of the total of collected government
revenues in the Federal Republic of Yugoslavia went down to just several dozens of
million of US dollars. Since Milošević was aware of that fact and consequently that
continuation of printing money could not ensure financing of public expenditures,
it was he who approved the Programme in his closing statements contrary to the
expectations of other participants (his associates) at the meeting.
The resistance of Milošević’s nomenklatura with respect to the halting of
printing money testifies, inter alia, that the men who led the Federal Government
and the governments of Serbia and of Montenegro or who were directors of the
socially-owned enterprises lacked adequate economic education. It was only emergency pointed out earlier by Olivera and Tanzi that compelled the government to
implement Avramović’s Programme. The hyperinflation which reached 313,563,558%
on the monthly basis in January 1994 was halted on 24 January. Printing money
was stopped and New Dinar pegged to DEM was introduced.
The economic problems in the Federal Republic of Yugoslavia were however
much deeper. The involved interests in the real sector of those who had political power
actually blocked further reforms planned and announced by Avramović. This time
Milošević denied his support and after two years the Parliament dismissed Avramović
from the position of the Governor of the Central Bank. Hence all hopes in a quick
economic recovery once the UN sanctions are lifted were postponed for many years.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Аврамовић : хиперинфлација, стабилизација и реформе : поводом 100-годишњице рођења Драгослава Аврамовића (1919-2001) : зборник радова са научног скупа одржаног 25. новембра 2019.",
title = "Оливера, Танци, Милошевић : зашто је прихваћен Аврамовићев програм?, Olivera, Tanzi, Milošević: Why was Avramović’s Program adopted",
pages = "123-132",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13202"
}
