TY  - CHAP
AU  - Пириватрић, Срђан
PY  - 2022
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/15924
AB  - Малобројни подаци и сазнања о Милутиновом животу пре његовог ступања на краљевски престо сагледани су у осврту на шири историјски оквир и најважније аспекте положаја Српског краљевства у простору Источног Медитерана и у Југоисточне Европе, где се касније одвијала радња његове краљевске владавине, у време пре и после обнове православног Византијског царства у Константинопољу, а посебно на односе његовог оца и брата краља Уроша и краља Драгутина са угарским краљевима и византијским царевима. Уз екскурс о улози манастира Хиландара у тадашњим односима, нагласак је стављен на брачну стратегију византијског двора у време цара Михаила VIII Палеолога и намеру да Милутин буде ожењен царском принцезом и произведен за наследника престола уместо свог старијег брата, младог краља Драгутина, заједно са низом других, такође неостварених циљева.
AB  - What little we know of Milutin’s life before he came to the throne is examined in a review of the wider historical context and the most salient factors impacting upon the Serbian kingdom’s position in those parts of the Eastern Mediterranean and Southeast Europe where the events of his reign would later unfold. We focus on the period before and after the return of the Orthodox Byzantine Empire to Constantinople and particularly upon the relations of his father and brother, the kings Uroš and Dargutin, with the Hungarian kings and the Byzantine emperors. With an assessment of the role of the monastery of Hilandar in the affairs of the day, the paper examines the marital strategy pursued by the Byzantine court at the time of Emperor Michael VIII Palaeologus, the plan to marry Milutin to an imperial princess and advance him as heir to the throne over his elder brother, the Young King, Dragutin, together with a series of other, equallyunsuccessful plans.
PB  - Београд : Задужбина светог манастира Хиландара
T2  - Свети краљ Милутин - владар на раскршћима светова
T1  - Младе године. У краљевству оца и брата
T1  - The Early Years. In the Kingdom of his Father and Brother .  .  .  .  .  .
SP  - 23
EP  - 47
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15924
ER  - 

@inbook{
author = "Пириватрић, Срђан",
year = "2022",
abstract = "Малобројни подаци и сазнања о Милутиновом животу пре његовог ступања на краљевски престо сагледани су у осврту на шири историјски оквир и најважније аспекте положаја Српског краљевства у простору Источног Медитерана и у Југоисточне Европе, где се касније одвијала радња његове краљевске владавине, у време пре и после обнове православног Византијског царства у Константинопољу, а посебно на односе његовог оца и брата краља Уроша и краља Драгутина са угарским краљевима и византијским царевима. Уз екскурс о улози манастира Хиландара у тадашњим односима, нагласак је стављен на брачну стратегију византијског двора у време цара Михаила VIII Палеолога и намеру да Милутин буде ожењен царском принцезом и произведен за наследника престола уместо свог старијег брата, младог краља Драгутина, заједно са низом других, такође неостварених циљева., What little we know of Milutin’s life before he came to the throne is examined in a review of the wider historical context and the most salient factors impacting upon the Serbian kingdom’s position in those parts of the Eastern Mediterranean and Southeast Europe where the events of his reign would later unfold. We focus on the period before and after the return of the Orthodox Byzantine Empire to Constantinople and particularly upon the relations of his father and brother, the kings Uroš and Dargutin, with the Hungarian kings and the Byzantine emperors. With an assessment of the role of the monastery of Hilandar in the affairs of the day, the paper examines the marital strategy pursued by the Byzantine court at the time of Emperor Michael VIII Palaeologus, the plan to marry Milutin to an imperial princess and advance him as heir to the throne over his elder brother, the Young King, Dragutin, together with a series of other, equallyunsuccessful plans.",
publisher = "Београд : Задужбина светог манастира Хиландара",
journal = "Свети краљ Милутин - владар на раскршћима светова",
booktitle = "Младе године. У краљевству оца и брата, The Early Years. In the Kingdom of his Father and Brother .  .  .  .  .  .",
pages = "23-47",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15924"
}

Пириватрић, С.. (2022). Младе године. У краљевству оца и брата. in Свети краљ Милутин - владар на раскршћима светова
Београд : Задужбина светог манастира Хиландара., 23-47.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15924

Пириватрић С. Младе године. У краљевству оца и брата. in Свети краљ Милутин - владар на раскршћима светова. 2022;:23-47.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15924 .

Пириватрић, Срђан, "Младе године. У краљевству оца и брата" in Свети краљ Милутин - владар на раскршћима светова (2022):23-47,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15924 .

TY  - CHAP
AU  - Пириватрић, Срђан
PY  - 2022
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/15923
AB  - Размотрен је источни правац спољне политике краља Милутина, који је обухватао односе са владарима Римско-византијског царства у Константинопољу и Бугарског царства, укључујући и тамошње локалне господаре, као и са господарима татарске Златне хорде и Тесалије–дакле, државама које су, са изузетком татарске, припадале источно-хришћанском православном кругу. Нагласак је стављен на војне походе и брачне стратегије као главна средства политике, а посебно на краљеву женидбу кћерком византијског цара 1299. године која је из основа променила карактер односа две државе, зауставила његова значајна освајања у византијској Македонији и учинила да византијски цар постане важан чинилац односа у Српској краљевини.
AB  - The paper explores King Milutin’s foreign policy towards the East, which involved relations with the Byzantine-Roman emperors in Constantinople, the Bulgarian Empire and local potentates from these regions, the Golden Horde of the Tartars and the lords of Thessaly, i.e. the states that, with the exception of the Tatars, belonged to the Eastern Orthodox Christian sphere. The paper focuses on military force and marital strategy as the main tools of statecraft, and in particular on the king’s marriage to the daughter of the Byzantine emperor in 1299 which wrought fundamental changes to the character of relations between the two states, brought to an end the king’s significant conquests in Byzantine Macedonia and made the Byzantine emperor an important actor in relations within the Serbian lands themselves.
PB  - Београд : Задужбина светог манастира Хиландара
T2  - Свети краљ Милутин - владар на раскршћима светова
T1  - Зет грчког цара. Источна политика
T1  - Son-in-law of the Greek Emperor. Eastern Policy
SP  - 109
EP  - 144
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15923
ER  - 

@inbook{
author = "Пириватрић, Срђан",
year = "2022",
abstract = "Размотрен је источни правац спољне политике краља Милутина, који је обухватао односе са владарима Римско-византијског царства у Константинопољу и Бугарског царства, укључујући и тамошње локалне господаре, као и са господарима татарске Златне хорде и Тесалије–дакле, државама које су, са изузетком татарске, припадале источно-хришћанском православном кругу. Нагласак је стављен на војне походе и брачне стратегије као главна средства политике, а посебно на краљеву женидбу кћерком византијског цара 1299. године која је из основа променила карактер односа две државе, зауставила његова значајна освајања у византијској Македонији и учинила да византијски цар постане важан чинилац односа у Српској краљевини., The paper explores King Milutin’s foreign policy towards the East, which involved relations with the Byzantine-Roman emperors in Constantinople, the Bulgarian Empire and local potentates from these regions, the Golden Horde of the Tartars and the lords of Thessaly, i.e. the states that, with the exception of the Tatars, belonged to the Eastern Orthodox Christian sphere. The paper focuses on military force and marital strategy as the main tools of statecraft, and in particular on the king’s marriage to the daughter of the Byzantine emperor in 1299 which wrought fundamental changes to the character of relations between the two states, brought to an end the king’s significant conquests in Byzantine Macedonia and made the Byzantine emperor an important actor in relations within the Serbian lands themselves.",
publisher = "Београд : Задужбина светог манастира Хиландара",
journal = "Свети краљ Милутин - владар на раскршћима светова",
booktitle = "Зет грчког цара. Источна политика, Son-in-law of the Greek Emperor. Eastern Policy",
pages = "109-144",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15923"
}

Пириватрић, С.. (2022). Зет грчког цара. Источна политика. in Свети краљ Милутин - владар на раскршћима светова
Београд : Задужбина светог манастира Хиландара., 109-144.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15923

Пириватрић С. Зет грчког цара. Источна политика. in Свети краљ Милутин - владар на раскршћима светова. 2022;:109-144.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15923 .

Пириватрић, Срђан, "Зет грчког цара. Источна политика" in Свети краљ Милутин - владар на раскршћима светова (2022):109-144,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15923 .

TY  - CHAP
AU  - Pirivatrić, Srđan
PY  - 2022
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/15926
AB  - The complex and diversified Byzantine heritage is one of the key elements of both the past and the present in the region of South-east Europe. Beyond the administrative framework of the Empire it emerged as a result of processes of acculturation and appropriation of Byzantine models, in which the Byzantine emperors played a significant role, particularly through support of the Church in gradual processes of evangelization and Christianisation of the “new peoples”, from the 7th century onwards. However, in the process of the establishment of ecclesiastical organisation among the Bulgarians and the Serbs the emperors relied upon Greek and Latin-speaking bishops and administration, and not on the model of Slavonic church culture and organisation. The appearance and dissemination of the legacy of Cyril and Methodius and their disciples in the Bulgarian and Serbian state organisms as important media for the import of Byzantine cultural patterns and the subsequent creation of a Byzantine heritage, was not the work of imperial Byzantine policy, but rather the indirect result of the failure of the mission of Cyril and Methodius in Moravia and the acceptant policies of first Bulgarian and then Serbian rulers who embraced that tradition. The convergent processes of acceptance of the fundamental elements of Byzantine political theory and the ambition to establish independent ecclesiastical organisations among the Bulgarians and the Serbs took place, more often than not, against the resistance and more rarely with the acquiescence of Byzantine actors (between unilateral and consensual appropriation), proceeding at different rhythms, and taking on different characters. Both, however, were stabilized in the critical period following the Fourth Crusade (1204) with the imperial decisions on the creation of autocephalous Churches in the territory of the Serbian kingdom (1219) and the Bulgarian empire (1235) which established the processes of acculturation of Byzantine models on a firm foundation, supported as they were by the activity of the local lay authorities. This also changed the framework in which, over the ensuing epoch, the influence of the emperors was to manifest in the formation of the Byzantine heritage beyond the boundaries of the Empire itself.
PB  - Bucarest : Académie roumaine. Institut d'études sud-est européennes. Société roumaine d'études byzantines
PB  - Heidelberg : Herlo Verlag UG
T2  - Études byzantines et post-byzantines, n.s.Byzantine Heritages in South-Eastern Europe in the Middle Ages and Early Modern Period
T1  - The Byzantine Emperor and Byzantine Heritage in Southeastern Europe (7th-13th centuries). Remarks on the Imperial Role in Processes of Acculturation
SP  - 21
EP  - 36
VL  - 4 (11)
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15926
ER  - 

@inbook{
author = "Pirivatrić, Srđan",
year = "2022",
abstract = "The complex and diversified Byzantine heritage is one of the key elements of both the past and the present in the region of South-east Europe. Beyond the administrative framework of the Empire it emerged as a result of processes of acculturation and appropriation of Byzantine models, in which the Byzantine emperors played a significant role, particularly through support of the Church in gradual processes of evangelization and Christianisation of the “new peoples”, from the 7th century onwards. However, in the process of the establishment of ecclesiastical organisation among the Bulgarians and the Serbs the emperors relied upon Greek and Latin-speaking bishops and administration, and not on the model of Slavonic church culture and organisation. The appearance and dissemination of the legacy of Cyril and Methodius and their disciples in the Bulgarian and Serbian state organisms as important media for the import of Byzantine cultural patterns and the subsequent creation of a Byzantine heritage, was not the work of imperial Byzantine policy, but rather the indirect result of the failure of the mission of Cyril and Methodius in Moravia and the acceptant policies of first Bulgarian and then Serbian rulers who embraced that tradition. The convergent processes of acceptance of the fundamental elements of Byzantine political theory and the ambition to establish independent ecclesiastical organisations among the Bulgarians and the Serbs took place, more often than not, against the resistance and more rarely with the acquiescence of Byzantine actors (between unilateral and consensual appropriation), proceeding at different rhythms, and taking on different characters. Both, however, were stabilized in the critical period following the Fourth Crusade (1204) with the imperial decisions on the creation of autocephalous Churches in the territory of the Serbian kingdom (1219) and the Bulgarian empire (1235) which established the processes of acculturation of Byzantine models on a firm foundation, supported as they were by the activity of the local lay authorities. This also changed the framework in which, over the ensuing epoch, the influence of the emperors was to manifest in the formation of the Byzantine heritage beyond the boundaries of the Empire itself.",
publisher = "Bucarest : Académie roumaine. Institut d'études sud-est européennes. Société roumaine d'études byzantines, Heidelberg : Herlo Verlag UG",
journal = "Études byzantines et post-byzantines, n.s.Byzantine Heritages in South-Eastern Europe in the Middle Ages and Early Modern Period",
booktitle = "The Byzantine Emperor and Byzantine Heritage in Southeastern Europe (7th-13th centuries). Remarks on the Imperial Role in Processes of Acculturation",
pages = "21-36",
volume = "4 (11)",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15926"
}

Pirivatrić, S.. (2022). The Byzantine Emperor and Byzantine Heritage in Southeastern Europe (7th-13th centuries). Remarks on the Imperial Role in Processes of Acculturation. in Études byzantines et post-byzantines, n.s.Byzantine Heritages in South-Eastern Europe in the Middle Ages and Early Modern Period
Bucarest : Académie roumaine. Institut d'études sud-est européennes. Société roumaine d'études byzantines., 4 (11), 21-36.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15926

Pirivatrić S. The Byzantine Emperor and Byzantine Heritage in Southeastern Europe (7th-13th centuries). Remarks on the Imperial Role in Processes of Acculturation. in Études byzantines et post-byzantines, n.s.Byzantine Heritages in South-Eastern Europe in the Middle Ages and Early Modern Period. 2022;4 (11):21-36.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15926 .

Pirivatrić, Srđan, "The Byzantine Emperor and Byzantine Heritage in Southeastern Europe (7th-13th centuries). Remarks on the Imperial Role in Processes of Acculturation" in Études byzantines et post-byzantines, n.s.Byzantine Heritages in South-Eastern Europe in the Middle Ages and Early Modern Period, 4 (11) (2022):21-36,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15926 .

TY  - CHAP
AU  - Pirivatrić, Srđan
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/15960
AB  - The autocephalous Orthodox Archbishopric of «all the Serbian and Maritime Lands», i.e. Serbia, was founded by two consecutive acts of the Roman-Byzantine emperor and the Ecumenical patriarch of Constantinople in Nicaea, where both these institutions had been re-established after the fall of Constantinople to the Crusaders in 1204. Crucially important for the consecration of the archimandrite Sava of Hagion Oros as archbishop and for the creation of the autocephalous Archbishopric of Serbia was the prominent role of the emperor in the Church, marked by his title of the epistemonarches, which epitomized the different prerogatives the emperor had in the Church in the epoch of the Komnenoi imperial dynasty, such as the appointment of the patriarch and other clerics of the episcopal rank, as well as the limitation of ecclesiastical dioceses. The wider context for the establishment of a new local Church was shaped by the crisis in the Byzantine world and the growing influence of the Roman Catholic Church in Southeastern Europe, before and after the 1204. The jurisdiction of the Roman Catholic and Eastern Orthodox Church partially overlapped in Serbia, both theoretically and practically. Neither the Imperial nor the Patriarchal authority in Nicaea recognized the investiture of the then archbishop of Bulgaria (Ohrid) in 1216, a fact that meant his autocephalous archbishopric, which also included bishoprics in the Serbian state, was not in the liturgical communion with the Patriarchate in Nicaea. The Serbian ruler, Stefan Nemanjić, Sava’s brother, was crowned King by a papal legate in 1217, which opened the prospect of the integration of the regions under his control into the jurisdiction of the Roman Church. In such circumstances the creation of a new local autocephalous Orthodox Church – the widely accepted date is 1219 – was an important confirmation of the Imperial and Patriarchal authority under the conditions of crisis created by their involuntary exile. Their acts had very soon resulted in the creation of a network of Orthodox bishoprics in a new local Church, which was in ecclesiastical communion with the Eastern Orthodox Patriarchate in Nicaea and which established a counterpoint in relation to the ecclesiastical conceptions and policy of the Roman Catholic Church. In this, Archbishop Sava had the support of the local monarchical authority personified in his brother Stefan, whom he consecrated King in 1221 presumably, in the coronation ritual at the monastery of Žiča, the seat of the new archbishopric and the coronation church of the future rulers as well. This act established the foundations of the political system that, in the lands under the dominion of the Nemanjić dynasty, would last for almost a hundred and fifty years.
PB  - Rome : Publications de l’École française de Rome
T2  - Autocéphalies. L`exercice de l`independence dans les Églises slaves orientales (IXe-XXIe siècle)
T1  - The autocephalous Orthodox Archbishopric of Serbia. A short survey of its foundation
SP  - 179
EP  - 207
DO  - 10.4000/books.efr.10643
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15960
ER  - 

@inbook{
author = "Pirivatrić, Srđan",
year = "2021",
abstract = "The autocephalous Orthodox Archbishopric of «all the Serbian and Maritime Lands», i.e. Serbia, was founded by two consecutive acts of the Roman-Byzantine emperor and the Ecumenical patriarch of Constantinople in Nicaea, where both these institutions had been re-established after the fall of Constantinople to the Crusaders in 1204. Crucially important for the consecration of the archimandrite Sava of Hagion Oros as archbishop and for the creation of the autocephalous Archbishopric of Serbia was the prominent role of the emperor in the Church, marked by his title of the epistemonarches, which epitomized the different prerogatives the emperor had in the Church in the epoch of the Komnenoi imperial dynasty, such as the appointment of the patriarch and other clerics of the episcopal rank, as well as the limitation of ecclesiastical dioceses. The wider context for the establishment of a new local Church was shaped by the crisis in the Byzantine world and the growing influence of the Roman Catholic Church in Southeastern Europe, before and after the 1204. The jurisdiction of the Roman Catholic and Eastern Orthodox Church partially overlapped in Serbia, both theoretically and practically. Neither the Imperial nor the Patriarchal authority in Nicaea recognized the investiture of the then archbishop of Bulgaria (Ohrid) in 1216, a fact that meant his autocephalous archbishopric, which also included bishoprics in the Serbian state, was not in the liturgical communion with the Patriarchate in Nicaea. The Serbian ruler, Stefan Nemanjić, Sava’s brother, was crowned King by a papal legate in 1217, which opened the prospect of the integration of the regions under his control into the jurisdiction of the Roman Church. In such circumstances the creation of a new local autocephalous Orthodox Church – the widely accepted date is 1219 – was an important confirmation of the Imperial and Patriarchal authority under the conditions of crisis created by their involuntary exile. Their acts had very soon resulted in the creation of a network of Orthodox bishoprics in a new local Church, which was in ecclesiastical communion with the Eastern Orthodox Patriarchate in Nicaea and which established a counterpoint in relation to the ecclesiastical conceptions and policy of the Roman Catholic Church. In this, Archbishop Sava had the support of the local monarchical authority personified in his brother Stefan, whom he consecrated King in 1221 presumably, in the coronation ritual at the monastery of Žiča, the seat of the new archbishopric and the coronation church of the future rulers as well. This act established the foundations of the political system that, in the lands under the dominion of the Nemanjić dynasty, would last for almost a hundred and fifty years.",
publisher = "Rome : Publications de l’École française de Rome",
journal = "Autocéphalies. L`exercice de l`independence dans les Églises slaves orientales (IXe-XXIe siècle)",
booktitle = "The autocephalous Orthodox Archbishopric of Serbia. A short survey of its foundation",
pages = "179-207",
doi = "10.4000/books.efr.10643",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15960"
}

Pirivatrić, S.. (2021). The autocephalous Orthodox Archbishopric of Serbia. A short survey of its foundation. in Autocéphalies. L`exercice de l`independence dans les Églises slaves orientales (IXe-XXIe siècle)
Rome : Publications de l’École française de Rome., 179-207.
https://doi.org/10.4000/books.efr.10643
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15960

Pirivatrić S. The autocephalous Orthodox Archbishopric of Serbia. A short survey of its foundation. in Autocéphalies. L`exercice de l`independence dans les Églises slaves orientales (IXe-XXIe siècle). 2021;:179-207.
doi:10.4000/books.efr.10643
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15960 .

Pirivatrić, Srđan, "The autocephalous Orthodox Archbishopric of Serbia. A short survey of its foundation" in Autocéphalies. L`exercice de l`independence dans les Églises slaves orientales (IXe-XXIe siècle) (2021):179-207,
https://doi.org/10.4000/books.efr.10643 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15960 .

TY  - CHAP
AU  - Pirivatrić, Srđan
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/15958
AB  - Η πόλη της Θεσσαλονίκης επέδρασε αποφασιστικά, έμμεσα και άμεσα, στις απαρχές της εκκλησιαστικής και πολιτισμικής ιστορίας των Σέρβων. Τα δύο κύρια σχετικά στοιχεία είναι πάρα πολύ γνωστά. Οι Σέρβοι συμπεριλαμβάνονται στους κληρονόμους της πνευματικής παρακαταθήκης των αγίων αδελφών Κυρίλλου και Μεθοδίου, που άρχισαν την ιεραποστολική τους δράση από τη Θεσσαλονίκη. Η Θεσσαλονίκη είναι ένα από τα μέρη όπου διέμεινε και ανδρώθηκε πνευματικά ο μοναχός Σάββας Αγιορείτης και Χιλανδαρινός, μετέπειτα ο άγιος Σάββας της Σερβίας, ο πρώτος αρχιεπίσκοπος της αυτοκέφαλης Εκκλησίας της Σερβίας, ο οποίος αναμφισβήτητα αποτελεί μία από τις πιο σημαίνουσες προσωπικότητες της σερβικής ιστορίας.
AB  - At the beginning of the epoch of the Komnenoi in 1081 the city of Thessaloniki and the Serbian regions were two mutually remote areas in the Roman-Byzantine Empire. The first direct contacts could be approximately traced after the short sojourn of Grand Župan Stefan Nemanja at the court of Emperor Manuel I Komnenos in Constantinople, where in 1172 he was presented as a prisoner of war. This was followed by a period of peace and more intensive Byzantine cultural influence to Serbia.
PB  - Θεσσαλονίκη : Κέντρο Βυζαντινών Ερευνών - ΑΠΘ
T2  - Η Θεσσαλονίκη στον 11ο και 12ο αιώνα/Thessalonike in the 11th and 12th Centuries
T1  - Η Θεσσαλονίκη και οι Σέρβοι επί Κομνηνών και Αγγέλων. Οι απαρχές μιας σχέσης
T1  - The City of Thessaloniki and the Serbs in the Epoch of the Komnenoi and Angeloi
SP  - 123
EP  - 146
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15958
ER  - 

@inbook{
author = "Pirivatrić, Srđan",
year = "2021",
abstract = "Η πόλη της Θεσσαλονίκης επέδρασε αποφασιστικά, έμμεσα και άμεσα, στις απαρχές της εκκλησιαστικής και πολιτισμικής ιστορίας των Σέρβων. Τα δύο κύρια σχετικά στοιχεία είναι πάρα πολύ γνωστά. Οι Σέρβοι συμπεριλαμβάνονται στους κληρονόμους της πνευματικής παρακαταθήκης των αγίων αδελφών Κυρίλλου και Μεθοδίου, που άρχισαν την ιεραποστολική τους δράση από τη Θεσσαλονίκη. Η Θεσσαλονίκη είναι ένα από τα μέρη όπου διέμεινε και ανδρώθηκε πνευματικά ο μοναχός Σάββας Αγιορείτης και Χιλανδαρινός, μετέπειτα ο άγιος Σάββας της Σερβίας, ο πρώτος αρχιεπίσκοπος της αυτοκέφαλης Εκκλησίας της Σερβίας, ο οποίος αναμφισβήτητα αποτελεί μία από τις πιο σημαίνουσες προσωπικότητες της σερβικής ιστορίας., At the beginning of the epoch of the Komnenoi in 1081 the city of Thessaloniki and the Serbian regions were two mutually remote areas in the Roman-Byzantine Empire. The first direct contacts could be approximately traced after the short sojourn of Grand Župan Stefan Nemanja at the court of Emperor Manuel I Komnenos in Constantinople, where in 1172 he was presented as a prisoner of war. This was followed by a period of peace and more intensive Byzantine cultural influence to Serbia.",
publisher = "Θεσσαλονίκη : Κέντρο Βυζαντινών Ερευνών - ΑΠΘ",
journal = "Η Θεσσαλονίκη στον 11ο και 12ο αιώνα/Thessalonike in the 11th and 12th Centuries",
booktitle = "Η Θεσσαλονίκη και οι Σέρβοι επί Κομνηνών και Αγγέλων. Οι απαρχές μιας σχέσης, The City of Thessaloniki and the Serbs in the Epoch of the Komnenoi and Angeloi",
pages = "123-146",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15958"
}

Pirivatrić, S.. (2021). Η Θεσσαλονίκη και οι Σέρβοι επί Κομνηνών και Αγγέλων. Οι απαρχές μιας σχέσης. in Η Θεσσαλονίκη στον 11ο και 12ο αιώνα/Thessalonike in the 11th and 12th Centuries
Θεσσαλονίκη : Κέντρο Βυζαντινών Ερευνών - ΑΠΘ., 123-146.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15958

Pirivatrić S. Η Θεσσαλονίκη και οι Σέρβοι επί Κομνηνών και Αγγέλων. Οι απαρχές μιας σχέσης. in Η Θεσσαλονίκη στον 11ο και 12ο αιώνα/Thessalonike in the 11th and 12th Centuries. 2021;:123-146.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15958 .

Pirivatrić, Srđan, "Η Θεσσαλονίκη και οι Σέρβοι επί Κομνηνών και Αγγέλων. Οι απαρχές μιας σχέσης" in Η Θεσσαλονίκη στον 11ο και 12ο αιώνα/Thessalonike in the 11th and 12th Centuries (2021):123-146,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15958 .

TY  - CHAP
AU  - Pirivatrić, Srđan
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/15961
AB  - From late Antiquity, the veneration of saints and relics was an important element in the structure of Christian societies as a whole.1 In the history of saintly cults, the dislocation of the saint’s relics and other physical objects associated with the saint’s cult constitutes an important phenomenon which can be divided roughly into two types. The first of these would be the ceremonious translatio of relics, an event which usually occurred under conditions of relative political stability and which frequently had its roots in the sphere of political theology and the sacralisation of secular authority.
PB  - Budapest : Eötvös-József-Collegium
T2  - Byzanz und das Abendland VII. Studia Byzantino-Occidentalia
T1  - The translatio of the Relics of St John of Rila from Sofia to Esztergom and back. Some Observations on the Historical Context of a furtum sacrum
SP  - 403
EP  - 420
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15961
ER  - 

@inbook{
author = "Pirivatrić, Srđan",
year = "2021",
abstract = "From late Antiquity, the veneration of saints and relics was an important element in the structure of Christian societies as a whole.1 In the history of saintly cults, the dislocation of the saint’s relics and other physical objects associated with the saint’s cult constitutes an important phenomenon which can be divided roughly into two types. The first of these would be the ceremonious translatio of relics, an event which usually occurred under conditions of relative political stability and which frequently had its roots in the sphere of political theology and the sacralisation of secular authority.",
publisher = "Budapest : Eötvös-József-Collegium",
journal = "Byzanz und das Abendland VII. Studia Byzantino-Occidentalia",
booktitle = "The translatio of the Relics of St John of Rila from Sofia to Esztergom and back. Some Observations on the Historical Context of a furtum sacrum",
pages = "403-420",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15961"
}

Pirivatrić, S.. (2021). The translatio of the Relics of St John of Rila from Sofia to Esztergom and back. Some Observations on the Historical Context of a furtum sacrum. in Byzanz und das Abendland VII. Studia Byzantino-Occidentalia
Budapest : Eötvös-József-Collegium., 403-420.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15961

Pirivatrić S. The translatio of the Relics of St John of Rila from Sofia to Esztergom and back. Some Observations on the Historical Context of a furtum sacrum. in Byzanz und das Abendland VII. Studia Byzantino-Occidentalia. 2021;:403-420.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15961 .

Pirivatrić, Srđan, "The translatio of the Relics of St John of Rila from Sofia to Esztergom and back. Some Observations on the Historical Context of a furtum sacrum" in Byzanz und das Abendland VII. Studia Byzantino-Occidentalia (2021):403-420,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15961 .

TY  - CHAP
AU  - Пириватрић, Срђан
PY  - 2020
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9223
AB  - Брак Стефана Немањића и Евдокије Анђелине Комнине био је изузетно значајан догађај у укупној развојној линији дотадашњих византијско-српских односа, а посебно уочи, за византијски свет пресудне, 1204. године. У научној литератури углавном се сматра да је тај брак склопљен непосредно после битке на Морави, која се датира у јесен 1190, 1191. или 1192. године, а свакако пре јануара 1193. године, када је на византијском двору одржан један говор у којем се спомиње сродство владарских породица. У поновном разматрању
питања хронологије и околности његовог склапања и раскидања узета је у обзир, за разлику од ранијих приступа, начелна разлика између појединих фаза у склапању једног брака – уговарања, тј. формалне веридбе и венчања, између којих је у појединим случајевима знало да прође и више година, као и чињеница да је већ склапање веридбе значило успостављање сродства две фамилије. У складу са таквим приступом, показало се да постојећи и делом противречни подаци из извора заправо говоре о различитим фазама реализације ове брачне стратегије византијског двора, што је дало основу за нову хронологију и историјску контекстуализацију његовог склапања. Такође, поједини занемарени изворни подаци основа су за нове закључке о одредбама споразума који је пратио његово склапање, као и за разматрање околности у којима је раскинут.
AB  - The marriage of Stefan Nemanjić and Eudokia Angelina Komnene was a highly significant event in the whole trajectory of Byzantine-Serbian relations up to that point, particularly on the eve of the year of 1204, which was so fateful for the Byzantine world. Nowadays scholars generally agree that the marriage took place directly after the Battle of Morava, which is dated to the
autumn of 1190, 1191 or 1192, but certainly before January 1193 when a speech was delivered at the Byzantine court which mentions kinship (ἀγχιστεία) between the Emperor and the Serbian Grand Župan. In turning again to the chronology and context of the arrangement and then the repudiation of this marriage, in contrast to earlier approaches, we take into account the principal
differences between the specific phases in the arrangement of a marriage – the pre-marital contract, i.e. the formal betrothal (μνηστεία) and the wedding rite (γάμος), between which, in some cases, a number of years could elapse, and the fact that, with the arrangement of the betrothal, kinship ties (ἀγχιστεία) were considered already to have been established between the two families. Taking into account this approach, we can see that the seemingly somewhat
contradictory information of the sources in fact refers to different phases in the realization of this case in the marital strategies of the Byzantine court, which also offers us the basis for a new chronology and historical contextualization of its arrangement. Moreover, certain neglected details from the sources form the basis for new conclusions about the conditions of the settlement which accompanied the match and, in addition, for consideration of both the
chronology and the circumstances of its termination.
PB  - Београд : Историјски институт
T2  - Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time
T1  - Брак Стефана Немањића и Евдокије Анђелине Комнине. Хронологија и историјски контекст уговарања и раскидања једног династичког савеза
T1  - The Marriage of Stefan Nemanjić and Eudokia Angelina Komnene. The Chronology and Historical Context of the Negotiation and Repudiation of a Dynastic Alliance
SP  - 139
EP  - 158
VL  - 42
DO  - 10.34298/9788677431396.07
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9223
ER  - 

@inbook{
author = "Пириватрић, Срђан",
year = "2020",
abstract = "Брак Стефана Немањића и Евдокије Анђелине Комнине био је изузетно значајан догађај у укупној развојној линији дотадашњих византијско-српских односа, а посебно уочи, за византијски свет пресудне, 1204. године. У научној литератури углавном се сматра да је тај брак склопљен непосредно после битке на Морави, која се датира у јесен 1190, 1191. или 1192. године, а свакако пре јануара 1193. године, када је на византијском двору одржан један говор у којем се спомиње сродство владарских породица. У поновном разматрању
питања хронологије и околности његовог склапања и раскидања узета је у обзир, за разлику од ранијих приступа, начелна разлика између појединих фаза у склапању једног брака – уговарања, тј. формалне веридбе и венчања, између којих је у појединим случајевима знало да прође и више година, као и чињеница да је већ склапање веридбе значило успостављање сродства две фамилије. У складу са таквим приступом, показало се да постојећи и делом противречни подаци из извора заправо говоре о различитим фазама реализације ове брачне стратегије византијског двора, што је дало основу за нову хронологију и историјску контекстуализацију његовог склапања. Такође, поједини занемарени изворни подаци основа су за нове закључке о одредбама споразума који је пратио његово склапање, као и за разматрање околности у којима је раскинут., The marriage of Stefan Nemanjić and Eudokia Angelina Komnene was a highly significant event in the whole trajectory of Byzantine-Serbian relations up to that point, particularly on the eve of the year of 1204, which was so fateful for the Byzantine world. Nowadays scholars generally agree that the marriage took place directly after the Battle of Morava, which is dated to the
autumn of 1190, 1191 or 1192, but certainly before January 1193 when a speech was delivered at the Byzantine court which mentions kinship (ἀγχιστεία) between the Emperor and the Serbian Grand Župan. In turning again to the chronology and context of the arrangement and then the repudiation of this marriage, in contrast to earlier approaches, we take into account the principal
differences between the specific phases in the arrangement of a marriage – the pre-marital contract, i.e. the formal betrothal (μνηστεία) and the wedding rite (γάμος), between which, in some cases, a number of years could elapse, and the fact that, with the arrangement of the betrothal, kinship ties (ἀγχιστεία) were considered already to have been established between the two families. Taking into account this approach, we can see that the seemingly somewhat
contradictory information of the sources in fact refers to different phases in the realization of this case in the marital strategies of the Byzantine court, which also offers us the basis for a new chronology and historical contextualization of its arrangement. Moreover, certain neglected details from the sources form the basis for new conclusions about the conditions of the settlement which accompanied the match and, in addition, for consideration of both the
chronology and the circumstances of its termination.",
publisher = "Београд : Историјски институт",
journal = "Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time",
booktitle = "Брак Стефана Немањића и Евдокије Анђелине Комнине. Хронологија и историјски контекст уговарања и раскидања једног династичког савеза, The Marriage of Stefan Nemanjić and Eudokia Angelina Komnene. The Chronology and Historical Context of the Negotiation and Repudiation of a Dynastic Alliance",
pages = "139-158",
volume = "42",
doi = "10.34298/9788677431396.07",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9223"
}

Пириватрић, С.. (2020). Брак Стефана Немањића и Евдокије Анђелине Комнине. Хронологија и историјски контекст уговарања и раскидања једног династичког савеза. in Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time
Београд : Историјски институт., 42, 139-158.
https://doi.org/10.34298/9788677431396.07
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9223

Пириватрић С. Брак Стефана Немањића и Евдокије Анђелине Комнине. Хронологија и историјски контекст уговарања и раскидања једног династичког савеза. in Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time. 2020;42:139-158.
doi:10.34298/9788677431396.07
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9223 .

Пириватрић, Срђан, "Брак Стефана Немањића и Евдокије Анђелине Комнине. Хронологија и историјски контекст уговарања и раскидања једног династичког савеза" in Стефан Првовенчани и његово доба / Stefan the First-Crowned and His Time, 42 (2020):139-158,
https://doi.org/10.34298/9788677431396.07 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9223 .

TY  - CHAP
AU  - Пириватрић, Срђан
PY  - 2020
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/16061
AB  - Текст је посвећен појединим аспектима црквених прилика какве су у византијском свету владале у време оснивања архиепископије свих српских и поморских земаља 1219. године. У средишту пажње су овлашћења царских власти у црквеним стварима, укључујући назначења архијереја и одређивање опсега црквених провинција, на једној страни, и однос појединих помесних, тј. аутокефалних Цркава према царској власти, на другој страни, у периоду непосредно пре крсташког освајања Константинопоља 1204. године и после тога, те распарчавања Римско-византијског царства и стварања тзв. Латинског царства и латинске Константинопољске патријаршије. Упоредно посматрање аутокефалних архиепископија Кипра и Бугарске (Охрида) после 1204. године, као аутокефалних архиепископија чије је предстојнике традиционално бирао византијски цар, даје нов увид у опште околности у којима је Свети Сава предузео путовање у Никеју 1219. године, чији исход је било његово рукоположење за првог архиепископа свих српских и поморских земаља, као и добијање права самоосвећења његових наследника, тј. аутокефалног статуса нове помесне Цркве.
AB  - Among the circumstances which characterized the general state of the Orthodox Church in the decades before and after the catastrophe caused by the outcome of the Fourth Crusade in 1204, which, directly or indirectly, created the conditions for the consecration of the Archimandrite Sava as Archbishop and for the creation of the Autocephalous Archbishopric of “all the Serbian and Maritime Lands”, of special significance was the prominent role of the Roman-Byzantine Emperor in the Church, marked by his title of epistemonarches (ἐπιστημονάρχης) of the Church. The title of epistemonarches epitomized the different prerogatives the Emperor had in the Church in the epoch of the Komnenoi imperial dynasty, such as the appointment (πρόβλησις) of the Patriarch and other clerics of the episcopal rank, as well as the limitation of ecclesiastical dioceses.
PB  - Београд : Православни богословски факултет Универзитета
PB  - Београд : Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве
T2  - Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве
T1  - Црквене прилике у византијском свету у време оснивања архиепископије свих српских и поморских земаља 1219. године. Прилог проучавању проблема
T1  - Certain Circumstances in the Orthodox Church in the Byzantine World in the Epoch of the Foundation of the Archbishopric of All Serbian and Maritime Lands in 1219. Contribution to the study
SP  - 81
EP  - 90
VL  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16061
ER  - 

@inbook{
author = "Пириватрић, Срђан",
year = "2020",
abstract = "Текст је посвећен појединим аспектима црквених прилика какве су у византијском свету владале у време оснивања архиепископије свих српских и поморских земаља 1219. године. У средишту пажње су овлашћења царских власти у црквеним стварима, укључујући назначења архијереја и одређивање опсега црквених провинција, на једној страни, и однос појединих помесних, тј. аутокефалних Цркава према царској власти, на другој страни, у периоду непосредно пре крсташког освајања Константинопоља 1204. године и после тога, те распарчавања Римско-византијског царства и стварања тзв. Латинског царства и латинске Константинопољске патријаршије. Упоредно посматрање аутокефалних архиепископија Кипра и Бугарске (Охрида) после 1204. године, као аутокефалних архиепископија чије је предстојнике традиционално бирао византијски цар, даје нов увид у опште околности у којима је Свети Сава предузео путовање у Никеју 1219. године, чији исход је било његово рукоположење за првог архиепископа свих српских и поморских земаља, као и добијање права самоосвећења његових наследника, тј. аутокефалног статуса нове помесне Цркве., Among the circumstances which characterized the general state of the Orthodox Church in the decades before and after the catastrophe caused by the outcome of the Fourth Crusade in 1204, which, directly or indirectly, created the conditions for the consecration of the Archimandrite Sava as Archbishop and for the creation of the Autocephalous Archbishopric of “all the Serbian and Maritime Lands”, of special significance was the prominent role of the Roman-Byzantine Emperor in the Church, marked by his title of epistemonarches (ἐπιστημονάρχης) of the Church. The title of epistemonarches epitomized the different prerogatives the Emperor had in the Church in the epoch of the Komnenoi imperial dynasty, such as the appointment (πρόβλησις) of the Patriarch and other clerics of the episcopal rank, as well as the limitation of ecclesiastical dioceses.",
publisher = "Београд : Православни богословски факултет Универзитета, Београд : Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве",
journal = "Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве",
booktitle = "Црквене прилике у византијском свету у време оснивања архиепископије свих српских и поморских земаља 1219. године. Прилог проучавању проблема, Certain Circumstances in the Orthodox Church in the Byzantine World in the Epoch of the Foundation of the Archbishopric of All Serbian and Maritime Lands in 1219. Contribution to the study",
pages = "81-90",
volume = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16061"
}

Пириватрић, С.. (2020). Црквене прилике у византијском свету у време оснивања архиепископије свих српских и поморских земаља 1219. године. Прилог проучавању проблема. in Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве
Београд : Православни богословски факултет Универзитета., 1, 81-90.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16061

Пириватрић С. Црквене прилике у византијском свету у време оснивања архиепископије свих српских и поморских земаља 1219. године. Прилог проучавању проблема. in Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве. 2020;1:81-90.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16061 .

Пириватрић, Срђан, "Црквене прилике у византијском свету у време оснивања архиепископије свих српских и поморских земаља 1219. године. Прилог проучавању проблема" in Осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве, 1 (2020):81-90,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_16061 .

TY  - CHAP
AU  - Пириватрић, Срђан
PY  - 2020
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/15959
AB  - Постанак краљевства и аутокефалне архиепископије свих српских и поморских земаља сагледан је у ширем контексту кризе византијског света и успона утицаја римских папа у Југоисточној Европи и Источном Медитерану пре и после преломне 1204. године, као чинилаца који су одлучујуће утицали на њихову појаву. Посебно су истраживани утицаји одређених фаза византијске династичке кризе, као и кризе установа цара и васељенског патријарха, на појаву српског краљевства и аутокефалне архиепископије.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
PB  - Београд : Српски комитет за византологију
T2  - Краљевство и архиепископија у српским и поморским земљама Немањића
T1  - Криза византијског света и постанак краљевства и аутокефалне архиепископије свих српских и поморских земаља, Краљевство и архиепископија у српским и поморским земљама Немањића
T1  - Crisis in the Byzantine world and the beginning of the Kingdom and Auto-cephalous Archbishopric of “all the Serbian and Maritime Lands ”
SP  - 107
EP  - 146
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15959
ER  - 

@inbook{
author = "Пириватрић, Срђан",
year = "2020",
abstract = "Постанак краљевства и аутокефалне архиепископије свих српских и поморских земаља сагледан је у ширем контексту кризе византијског света и успона утицаја римских папа у Југоисточној Европи и Источном Медитерану пре и после преломне 1204. године, као чинилаца који су одлучујуће утицали на њихову појаву. Посебно су истраживани утицаји одређених фаза византијске династичке кризе, као и кризе установа цара и васељенског патријарха, на појаву српског краљевства и аутокефалне архиепископије.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности, Београд : Српски комитет за византологију",
journal = "Краљевство и архиепископија у српским и поморским земљама Немањића",
booktitle = "Криза византијског света и постанак краљевства и аутокефалне архиепископије свих српских и поморских земаља, Краљевство и архиепископија у српским и поморским земљама Немањића, Crisis in the Byzantine world and the beginning of the Kingdom and Auto-cephalous Archbishopric of “all the Serbian and Maritime Lands ”",
pages = "107-146",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15959"
}

Пириватрић, С.. (2020). Криза византијског света и постанак краљевства и аутокефалне архиепископије свих српских и поморских земаља, Краљевство и архиепископија у српским и поморским земљама Немањића. in Краљевство и архиепископија у српским и поморским земљама Немањића
Београд : Српска академија наука и уметности., 107-146.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15959

Пириватрић С. Криза византијског света и постанак краљевства и аутокефалне архиепископије свих српских и поморских земаља, Краљевство и архиепископија у српским и поморским земљама Немањића. in Краљевство и архиепископија у српским и поморским земљама Немањића. 2020;:107-146.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15959 .

Пириватрић, Срђан, "Криза византијског света и постанак краљевства и аутокефалне архиепископије свих српских и поморских земаља, Краљевство и архиепископија у српским и поморским земљама Немањића" in Краљевство и архиепископија у српским и поморским земљама Немањића (2020):107-146,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15959 .

TY  - JOUR
AU  - Пириватрић, Срђан
PY  - 2016
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10769
AB  - Издвојени из шире теме спомена, места и функције византијских тј. грчких царева у првим светитељским житијима Немањића, у раду се разматрају карактер и историјска позадина спомена византијског цара Алексија III Анђела ктиторском житију преподобног Симеона Немање од Светога Саве, као и разлози за изостављање истога цара из светитељског житија Симеона Немање од Стефана Првовенчаног, обоје сагледано кроз начелно питање утицаја тренутних политичких околности на историографски критеријум писаца приликом састављања прославних и историјско-меморијалних текстова.
AB  - In the wider context of references to the ‘’Greek’’ i.e. Byzantine Emperors in the first saints’ lives of the Nemanjic dynasty, we turn our attention here to the nature and historical background of references to the Byzantine Emperor Alexios III Angelos in the founder’s Vita of the Venerable Simeon Nemanja by St Sava (written as a prologue of the Typikon for Studenica monastery), and the reasons for the omission of any such reference from the Life of St Simeon Nemanja written by Stefan Nemanja II the First Crowned, both viewed in the context of the impact of current political circumstances on the historiographical criteria applied by the two writers as they assembled these
official texts of celebrative, but also of historical and commemorative nature. The Basileus and Autocrator of the Romans is most frequently referred to in modern historiography as the Byzantine Emperor, but in the Nemanjic state he was usually styled simply as the ‘’Greek Emperor’’.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института 53
T1  - Грчки цар Алексије у првим житијима Светог Симеона Немање
T1  - The Greek emperor Alexios in the first Vitae of St Simeon Nemanja
SP  - 161
EP  - 177
VL  - 53
DO  - 10.2298/ZRVI1653161P
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10769
ER  - 

@article{
author = "Пириватрић, Срђан",
year = "2016",
abstract = "Издвојени из шире теме спомена, места и функције византијских тј. грчких царева у првим светитељским житијима Немањића, у раду се разматрају карактер и историјска позадина спомена византијског цара Алексија III Анђела ктиторском житију преподобног Симеона Немање од Светога Саве, као и разлози за изостављање истога цара из светитељског житија Симеона Немање од Стефана Првовенчаног, обоје сагледано кроз начелно питање утицаја тренутних политичких околности на историографски критеријум писаца приликом састављања прославних и историјско-меморијалних текстова., In the wider context of references to the ‘’Greek’’ i.e. Byzantine Emperors in the first saints’ lives of the Nemanjic dynasty, we turn our attention here to the nature and historical background of references to the Byzantine Emperor Alexios III Angelos in the founder’s Vita of the Venerable Simeon Nemanja by St Sava (written as a prologue of the Typikon for Studenica monastery), and the reasons for the omission of any such reference from the Life of St Simeon Nemanja written by Stefan Nemanja II the First Crowned, both viewed in the context of the impact of current political circumstances on the historiographical criteria applied by the two writers as they assembled these
official texts of celebrative, but also of historical and commemorative nature. The Basileus and Autocrator of the Romans is most frequently referred to in modern historiography as the Byzantine Emperor, but in the Nemanjic state he was usually styled simply as the ‘’Greek Emperor’’.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института 53",
title = "Грчки цар Алексије у првим житијима Светог Симеона Немање, The Greek emperor Alexios in the first Vitae of St Simeon Nemanja",
pages = "161-177",
volume = "53",
doi = "10.2298/ZRVI1653161P",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10769"
}

Пириватрић, С.. (2016). Грчки цар Алексије у првим житијима Светог Симеона Немање. in Зборник радова Византолошког института 53
Београд : Византолошки институт САНУ., 53, 161-177.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1653161P
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10769

Пириватрић С. Грчки цар Алексије у првим житијима Светог Симеона Немање. in Зборник радова Византолошког института 53. 2016;53:161-177.
doi:10.2298/ZRVI1653161P
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10769 .

Пириватрић, Срђан, "Грчки цар Алексије у првим житијима Светог Симеона Немање" in Зборник радова Византолошког института 53, 53 (2016):161-177,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1653161P .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10769 .

TY  - JOUR
AU  - Пириватрић, Срђан
PY  - 2015
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/9094
AB  - Рад је посвећен проблему хронологије владарских аката краља Милутина издатих после освајања Скопља, који се тичу манастира Свети Ђорђе, Свети Никита и Хиландар. Проблем се разматра с обзиром на хронологију краљевог освајања Скопља, која је предмет посебне анализе, као и на неке осебености владарских аката издатих пре и после краљеве женидбе кћерком византијског цара 1299. године.
AB  - At the very start of his rule, in 1282 King Milutin conquered from Byzantine Emperor Michael VIII Palaeologus a number of towns and areas, including Skopje with its region. Soon after, Emperor Andronikos II Palaeologus won over the town. Conditions for the Serbian King to take his first ktetor enterprises and regulate different issues regarding religious endowments in the region were created only with his new conquest of Skopje and the start of negotiations on peace and recognition of all his previous conquests of the territories of the Empire in 1298. King Milutin then
restored the monasteries of St George and St Nikita and returned to Hilandar the cell of St Petka, which had been given as a gift to this Athonite monastery by his father King Uroš and which the monastery lost once Uroš no longer ruled Skopje and its region. All these acts included issuing of relevant charters of the king. After brokering a peace agreement and establishing family links with the Byzantine Emperor, by marrying Simonida in spring 1299, King Milutin issued confirmation charters for these endowments. What has been preserved of all the documents issued for endowments in the region of Skopje in the years before and after the marriage are only the beginning of the first charter for the monastery of St George, issued around 1298, the major part of the confirmation charter (without the introductory part) for the same monastery,
issued in 1299/1300, and the confirmation charter about the gift of the chapel of St Petka to Hilandar, issued at around the same time.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
PB  - Београд : Задужбина светог манастира Хиландара
T2  - ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ
T1  - Хронологија првих владарских аката краља Милутина издатих после освајања Скопља
T1  - Chronology of first charters of King Milutin issued after the conquest of Skopje
SP  - 205
EP  - 213
VL  - 44
IS  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9094
ER  - 

@article{
author = "Пириватрић, Срђан",
year = "2015",
abstract = "Рад је посвећен проблему хронологије владарских аката краља Милутина издатих после освајања Скопља, који се тичу манастира Свети Ђорђе, Свети Никита и Хиландар. Проблем се разматра с обзиром на хронологију краљевог освајања Скопља, која је предмет посебне анализе, као и на неке осебености владарских аката издатих пре и после краљеве женидбе кћерком византијског цара 1299. године., At the very start of his rule, in 1282 King Milutin conquered from Byzantine Emperor Michael VIII Palaeologus a number of towns and areas, including Skopje with its region. Soon after, Emperor Andronikos II Palaeologus won over the town. Conditions for the Serbian King to take his first ktetor enterprises and regulate different issues regarding religious endowments in the region were created only with his new conquest of Skopje and the start of negotiations on peace and recognition of all his previous conquests of the territories of the Empire in 1298. King Milutin then
restored the monasteries of St George and St Nikita and returned to Hilandar the cell of St Petka, which had been given as a gift to this Athonite monastery by his father King Uroš and which the monastery lost once Uroš no longer ruled Skopje and its region. All these acts included issuing of relevant charters of the king. After brokering a peace agreement and establishing family links with the Byzantine Emperor, by marrying Simonida in spring 1299, King Milutin issued confirmation charters for these endowments. What has been preserved of all the documents issued for endowments in the region of Skopje in the years before and after the marriage are only the beginning of the first charter for the monastery of St George, issued around 1298, the major part of the confirmation charter (without the introductory part) for the same monastery,
issued in 1299/1300, and the confirmation charter about the gift of the chapel of St Petka to Hilandar, issued at around the same time.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ, Београд : Задужбина светог манастира Хиландара",
journal = "ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ",
title = "Хронологија првих владарских аката краља Милутина издатих после освајања Скопља, Chronology of first charters of King Milutin issued after the conquest of Skopje",
pages = "205-213",
volume = "44",
number = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9094"
}

Пириватрић, С.. (2015). Хронологија првих владарских аката краља Милутина издатих после освајања Скопља. in ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ
Београд : Византолошки институт САНУ., 44(1), 205-213.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9094

Пириватрић С. Хронологија првих владарских аката краља Милутина издатих после освајања Скопља. in ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ. 2015;44(1):205-213.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9094 .

Пириватрић, Срђан, "Хронологија првих владарских аката краља Милутина издатих после освајања Скопља" in ΠΕΡΙΒΟΛΟΣ, 44, no. 1 (2015):205-213,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_9094 .

TY  - CONF
AU  - Пириватрић, Срђан
PY  - 2014
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14454
AB  - The paper offers a brief overview of the territorial extension of the influence of
Cyril and Methodius and their heritage in Serbian lands in the context of the overall
political and religious circumstances before the establishment of the autocephalous
archbishopric (1219) that included Serbian and Maritime lands. The list of used
references is limited to recent scholarly publications.
The historical contextualization of early written monuments and the reconstruction
of paths of influences are largely hypothetical. However, it is indisputable
that the earliest influences of Cyril and Methodius – i.e. the routes along which the
Glagolitic script and liturgical and ecclesiastical literature in general were spread,
just like the routes of diffusion of the later Cyrillic alphabet – run through Serbian
lands. In the period when the earliest influences were spread – from the late IX until
the end of the XI century – a substratum of the Old Church Slavonic literacy took
shape among the Serbs; was it was also subject to changes, which resulted in various
redactions. Its oldest surviving linguistic monument is the Glagolitic Codex Marianus.
During this period the Serb populated regions mostly belonged to the jurisdiction
of Latin Church Sees of the Byzantine coast, especially that of Dubrovnik, where
the Latin-Slavonic liturgical practice that used the Glagolitic script was suppressed.
The establishment of bishoprics in Ras opened a possibility for the diffusion of Slavonic
Glagolitic and Cyrillic liturgical and ecclesiastical literature from the Bulgarian
centres in Preslav and Ohrid during the X century. Ras was also the westernmost
bishopric of the Archbishopric of Ohrid, established in 1019. In the context of political
history, after the ecclesiastical, as well as cultural and linguistic division of
the Christian world in 1054, the rise of Serbian princes in the area of Ras after cca.
1085 and the return of the local bishopric under the jurisdiction of the Byzantine
Eastern Orthodox Archbishop of Ohrid in the early 1120s, created conditions for an
intensive diffusion of the influence of a Greco-Slavic culture and model of worship
in Serbian lands, particularly during the last third of the XII century, i.e. during the
rule of the Byzantine Emperor Manuel I Komnenos and the Serbian Grand Župan
Stefan Nemanja. This led to the rise of literary works of a developed redaction of
the Old Church Slavonic, which was in some cases infused with influences of the
Old Serbian vernacular language. The cultural output in the variants of the Slavonic
language and in the Cyrillic script received a decisive impetus in the years of dissolution
of the Orthodox Byzantine Roman Empire, especially after the relocation of its
capital from Constantinople after 1204, when the efforts of St Sava resulted in the
establishment of the local autocephalous church of all Serbian and Maritime lands.
The Old Church Slavonic language became the language of worship, taking over the
place in church culture that had previously been occupied by the Greek language.
AB  - У тексту
је изложен
кратак
преглед
распростирања
ћирилометодијевских
утицаја
и наслеђа
у српским
областима,
с обзиром
на опште
политичке
и црквене
прилике
пре постанка
аутокефалне
архиепископије
српских
и поморских
земаља
1219. године.
Списак
коришћене
литературе
ограничен
је на новије
научне
радове.
PB  - Београд : Институт за српски језик САНУ
C3  - Свети Ћирило и Методије и словенско писано наслеђе (863–2013)
T1  - Ћирилометодијевске традиције и српске области пре постанка аутокефалне цркве у краљевству Немањића 1219. године
T1  - The Traditions of Cyril and Methodius and Serbian Lands before the Establishment of the Autocephalous Church in the Kingdom of the Nemanjićs in 1219
SP  - 103
EP  - 124
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14454
ER  - 

@conference{
author = "Пириватрић, Срђан",
year = "2014",
abstract = "The paper offers a brief overview of the territorial extension of the influence of
Cyril and Methodius and their heritage in Serbian lands in the context of the overall
political and religious circumstances before the establishment of the autocephalous
archbishopric (1219) that included Serbian and Maritime lands. The list of used
references is limited to recent scholarly publications.
The historical contextualization of early written monuments and the reconstruction
of paths of influences are largely hypothetical. However, it is indisputable
that the earliest influences of Cyril and Methodius – i.e. the routes along which the
Glagolitic script and liturgical and ecclesiastical literature in general were spread,
just like the routes of diffusion of the later Cyrillic alphabet – run through Serbian
lands. In the period when the earliest influences were spread – from the late IX until
the end of the XI century – a substratum of the Old Church Slavonic literacy took
shape among the Serbs; was it was also subject to changes, which resulted in various
redactions. Its oldest surviving linguistic monument is the Glagolitic Codex Marianus.
During this period the Serb populated regions mostly belonged to the jurisdiction
of Latin Church Sees of the Byzantine coast, especially that of Dubrovnik, where
the Latin-Slavonic liturgical practice that used the Glagolitic script was suppressed.
The establishment of bishoprics in Ras opened a possibility for the diffusion of Slavonic
Glagolitic and Cyrillic liturgical and ecclesiastical literature from the Bulgarian
centres in Preslav and Ohrid during the X century. Ras was also the westernmost
bishopric of the Archbishopric of Ohrid, established in 1019. In the context of political
history, after the ecclesiastical, as well as cultural and linguistic division of
the Christian world in 1054, the rise of Serbian princes in the area of Ras after cca.
1085 and the return of the local bishopric under the jurisdiction of the Byzantine
Eastern Orthodox Archbishop of Ohrid in the early 1120s, created conditions for an
intensive diffusion of the influence of a Greco-Slavic culture and model of worship
in Serbian lands, particularly during the last third of the XII century, i.e. during the
rule of the Byzantine Emperor Manuel I Komnenos and the Serbian Grand Župan
Stefan Nemanja. This led to the rise of literary works of a developed redaction of
the Old Church Slavonic, which was in some cases infused with influences of the
Old Serbian vernacular language. The cultural output in the variants of the Slavonic
language and in the Cyrillic script received a decisive impetus in the years of dissolution
of the Orthodox Byzantine Roman Empire, especially after the relocation of its
capital from Constantinople after 1204, when the efforts of St Sava resulted in the
establishment of the local autocephalous church of all Serbian and Maritime lands.
The Old Church Slavonic language became the language of worship, taking over the
place in church culture that had previously been occupied by the Greek language., У тексту
је изложен
кратак
преглед
распростирања
ћирилометодијевских
утицаја
и наслеђа
у српским
областима,
с обзиром
на опште
политичке
и црквене
прилике
пре постанка
аутокефалне
архиепископије
српских
и поморских
земаља
1219. године.
Списак
коришћене
литературе
ограничен
је на новије
научне
радове.",
publisher = "Београд : Институт за српски језик САНУ",
journal = "Свети Ћирило и Методије и словенско писано наслеђе (863–2013)",
title = "Ћирилометодијевске традиције и српске области пре постанка аутокефалне цркве у краљевству Немањића 1219. године, The Traditions of Cyril and Methodius and Serbian Lands before the Establishment of the Autocephalous Church in the Kingdom of the Nemanjićs in 1219",
pages = "103-124",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14454"
}

Пириватрић, С.. (2014). Ћирилометодијевске традиције и српске области пре постанка аутокефалне цркве у краљевству Немањића 1219. године. in Свети Ћирило и Методије и словенско писано наслеђе (863–2013)
Београд : Институт за српски језик САНУ., 103-124.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14454

Пириватрић С. Ћирилометодијевске традиције и српске области пре постанка аутокефалне цркве у краљевству Немањића 1219. године. in Свети Ћирило и Методије и словенско писано наслеђе (863–2013). 2014;:103-124.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14454 .

Пириватрић, Срђан, "Ћирилометодијевске традиције и српске области пре постанка аутокефалне цркве у краљевству Немањића 1219. године" in Свети Ћирило и Методије и словенско писано наслеђе (863–2013) (2014):103-124,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14454 .

TY  - JOUR
AU  - Пириватрић, Срђан
PY  - 2013
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/6324
AB  - Натпис крај ктиторског портрета Јована Оливера у католикону манастира Леснова извор је у којем се по први пут спомињу његове византијске дворске титуле. Ктитор је насликан у одежди севастократора а натпис је исписан преко старијег натписа, чији садржај једним делом понавља, и спомиње, између осталог, две византијске титуле Јована Оливера: у првом делу титулу севастократора „у Србљем“, а у другом, завршном, титулу „деспота све српске земље и поморске и учестника Грком“. Оба достојанства везана су за Божију милост и личност краља Душана. Анализа података из натписа у историјском контексту византијског грађанског рата 1341–1347. године пружила је основу за закључке о византијском пореклу титула и приближној хронологији њихове доделе Јовану Оливеру.
AB  - The inscription by the portrait of Jovan Oliver, the founder, in the main church of monastery Lesnovo, contains the earliest data on high Byzantine court dignities he held. The founder is portrayed invested as a sebastokrator, the inscription is written over an older one which it partially repeats and gives the information on the two Byzantine titles of Jovan Oliver: in the fi rst part of the inscription there is reference on his title of sebastokrator “in Serbs”, while in the second part he is mentioned with the title of despotes “of all Serbian and maritime regions and učestnik (sc. particeps) of Greeks”. In the inscription both of the dignities are connected with the king Stefan Dušan. The analysis of the data of the founder’s inscription, when put into the context of the civil war that lasted in Byzantium from 1341 to 1347, enables the conclusions on the exact Byzantine origin of his titles and approximate chronology of his investment.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - Византијске титуле Јована Оливера. Прилог истраживању проблема њиховог порекла и хронологије
T1  - The Byzantine titles of Jovan Oliver. A contribution to the issues of their origin and chronology
SP  - 713
EP  - 724
VL  - 50
DO  - 10.2298/ZRVI1350713P
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6324
ER  - 

@article{
author = "Пириватрић, Срђан",
year = "2013",
abstract = "Натпис крај ктиторског портрета Јована Оливера у католикону манастира Леснова извор је у којем се по први пут спомињу његове византијске дворске титуле. Ктитор је насликан у одежди севастократора а натпис је исписан преко старијег натписа, чији садржај једним делом понавља, и спомиње, између осталог, две византијске титуле Јована Оливера: у првом делу титулу севастократора „у Србљем“, а у другом, завршном, титулу „деспота све српске земље и поморске и учестника Грком“. Оба достојанства везана су за Божију милост и личност краља Душана. Анализа података из натписа у историјском контексту византијског грађанског рата 1341–1347. године пружила је основу за закључке о византијском пореклу титула и приближној хронологији њихове доделе Јовану Оливеру., The inscription by the portrait of Jovan Oliver, the founder, in the main church of monastery Lesnovo, contains the earliest data on high Byzantine court dignities he held. The founder is portrayed invested as a sebastokrator, the inscription is written over an older one which it partially repeats and gives the information on the two Byzantine titles of Jovan Oliver: in the fi rst part of the inscription there is reference on his title of sebastokrator “in Serbs”, while in the second part he is mentioned with the title of despotes “of all Serbian and maritime regions and učestnik (sc. particeps) of Greeks”. In the inscription both of the dignities are connected with the king Stefan Dušan. The analysis of the data of the founder’s inscription, when put into the context of the civil war that lasted in Byzantium from 1341 to 1347, enables the conclusions on the exact Byzantine origin of his titles and approximate chronology of his investment.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "Византијске титуле Јована Оливера. Прилог истраживању проблема њиховог порекла и хронологије, The Byzantine titles of Jovan Oliver. A contribution to the issues of their origin and chronology",
pages = "713-724",
volume = "50",
doi = "10.2298/ZRVI1350713P",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6324"
}

Пириватрић, С.. (2013). Византијске титуле Јована Оливера. Прилог истраживању проблема њиховог порекла и хронологије. in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 50, 713-724.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1350713P
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6324

Пириватрић С. Византијске титуле Јована Оливера. Прилог истраживању проблема њиховог порекла и хронологије. in Зборник радова Византолошког института. 2013;50:713-724.
doi:10.2298/ZRVI1350713P
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6324 .

Пириватрић, Срђан, "Византијске титуле Јована Оливера. Прилог истраживању проблема њиховог порекла и хронологије" in Зборник радова Византолошког института, 50 (2013):713-724,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1350713P .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6324 .

TY  - CHAP
AU  - Pirivatrić, Srđan
PY  - 2013
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7248
AB  - According to the Synopsis of History of John Scylitzes, the “monarch of all Bulgaria” Samuel married his daughter Miroslava to Ashot Taronites, his prisoner of war and son of the former Byzantine Duke of Thessaloniki: Ὁ Σαμουὴλ δὲ πρὸς τὰ οἰκεῖα ἀνασωθεὶς γαμβρὸν ἄγεται ἐπὶ τῇ αὐτοῦ θυγατρὶ Ἀσώτιον τὸν τοῦ Ταρωνίτου υἱόν, τῶν δεσμῶν ἐλευθερώσας· πρὸς τοῦτον γὰρ ἡ παῖς αὐτοῦ Μιροσθλάβα ἐρωτικῶς διατεθεῖσα ἐξάξειν ἑαυτὴν ἠπείλει, εἰ μὴ νομίμως αὐτῷ συναφθείη. ἐκτελέσας δὲ τοὺς γάμους ἐκπέμπει μετ’ αὐτῆς τοῦτον εἰς τὸ Δυρράχιον, ἐπὶ φυλακῇ τάχα τῆς χώρας. In translation: “When Samuel returned safely to his homeland he took Asotios, son of Taronites, out of prison and made him his son-in-law by marrying him to his daughter. For she had fallen in love with him and was threatening to kill herself unless she could be legally married to him. Once the marriage was a fait accompli, he sent him off with her to Dyrrachion to ensure the security of the district.”1 The event took place immediately after Samuel had lost the battle with the Romans at Spercheos, i.e. 996 A.D.
PB  - Budapest : Eötvös-József-Collegium
T2  - Byzanz und das Abendland: Begegnungen zwischen Ost und West: Antiquitas, Byzantium, renascentia
T1  - Emperor’s Daughter in Love with a Prisoner: Comparing the Stories of Scylitzes and Anonymus Presbyter Diocleae
SP  - 273
EP  - 283
VL  - 5
IS  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7248
ER  - 

@inbook{
author = "Pirivatrić, Srđan",
year = "2013",
abstract = "According to the Synopsis of History of John Scylitzes, the “monarch of all Bulgaria” Samuel married his daughter Miroslava to Ashot Taronites, his prisoner of war and son of the former Byzantine Duke of Thessaloniki: Ὁ Σαμουὴλ δὲ πρὸς τὰ οἰκεῖα ἀνασωθεὶς γαμβρὸν ἄγεται ἐπὶ τῇ αὐτοῦ θυγατρὶ Ἀσώτιον τὸν τοῦ Ταρωνίτου υἱόν, τῶν δεσμῶν ἐλευθερώσας· πρὸς τοῦτον γὰρ ἡ παῖς αὐτοῦ Μιροσθλάβα ἐρωτικῶς διατεθεῖσα ἐξάξειν ἑαυτὴν ἠπείλει, εἰ μὴ νομίμως αὐτῷ συναφθείη. ἐκτελέσας δὲ τοὺς γάμους ἐκπέμπει μετ’ αὐτῆς τοῦτον εἰς τὸ Δυρράχιον, ἐπὶ φυλακῇ τάχα τῆς χώρας. In translation: “When Samuel returned safely to his homeland he took Asotios, son of Taronites, out of prison and made him his son-in-law by marrying him to his daughter. For she had fallen in love with him and was threatening to kill herself unless she could be legally married to him. Once the marriage was a fait accompli, he sent him off with her to Dyrrachion to ensure the security of the district.”1 The event took place immediately after Samuel had lost the battle with the Romans at Spercheos, i.e. 996 A.D.",
publisher = "Budapest : Eötvös-József-Collegium",
journal = "Byzanz und das Abendland: Begegnungen zwischen Ost und West: Antiquitas, Byzantium, renascentia",
booktitle = "Emperor’s Daughter in Love with a Prisoner: Comparing the Stories of Scylitzes and Anonymus Presbyter Diocleae",
pages = "273-283",
volume = "5",
number = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7248"
}

Pirivatrić, S.. (2013). Emperor’s Daughter in Love with a Prisoner: Comparing the Stories of Scylitzes and Anonymus Presbyter Diocleae. in Byzanz und das Abendland: Begegnungen zwischen Ost und West: Antiquitas, Byzantium, renascentia
Budapest : Eötvös-József-Collegium., 5(1), 273-283.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7248

Pirivatrić S. Emperor’s Daughter in Love with a Prisoner: Comparing the Stories of Scylitzes and Anonymus Presbyter Diocleae. in Byzanz und das Abendland: Begegnungen zwischen Ost und West: Antiquitas, Byzantium, renascentia. 2013;5(1):273-283.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7248 .

Pirivatrić, Srđan, "Emperor’s Daughter in Love with a Prisoner: Comparing the Stories of Scylitzes and Anonymus Presbyter Diocleae" in Byzanz und das Abendland: Begegnungen zwischen Ost und West: Antiquitas, Byzantium, renascentia, 5, no. 1 (2013):273-283,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7248 .

TY  - JOUR
AU  - Пириватрић, Срђан
PY  - 2011
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10770
AB  - This research examines the question of the so-called territorial power-sharing
rulers in Serbia during the reign of the Byzantine emperor Manuel I Komnenos
(1143–1180) based on the interpretations and contextualisation of original data and
of terms with the connotation of ruler referring to Stefan Nemanja and his relatives.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института 48
T1  - Манојло I Комнин, „царски сан“ и „самодршци области српског престола“
T1  - Manuel I Komnenos, “carski san” and “samodršci oblasti srpskog prestola”
SP  - 89
EP  - 117
VL  - 48
DO  - 10.2298/ZRVI1148089P
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10770
ER  - 

@article{
author = "Пириватрић, Срђан",
year = "2011",
abstract = "This research examines the question of the so-called territorial power-sharing
rulers in Serbia during the reign of the Byzantine emperor Manuel I Komnenos
(1143–1180) based on the interpretations and contextualisation of original data and
of terms with the connotation of ruler referring to Stefan Nemanja and his relatives.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института 48",
title = "Манојло I Комнин, „царски сан“ и „самодршци области српског престола“, Manuel I Komnenos, “carski san” and “samodršci oblasti srpskog prestola”",
pages = "89-117",
volume = "48",
doi = "10.2298/ZRVI1148089P",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10770"
}

Пириватрић, С.. (2011). Манојло I Комнин, „царски сан“ и „самодршци области српског престола“. in Зборник радова Византолошког института 48
Београд : Византолошки институт САНУ., 48, 89-117.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1148089P
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10770

Пириватрић С. Манојло I Комнин, „царски сан“ и „самодршци области српског престола“. in Зборник радова Византолошког института 48. 2011;48:89-117.
doi:10.2298/ZRVI1148089P
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10770 .

Пириватрић, Срђан, "Манојло I Комнин, „царски сан“ и „самодршци области српског престола“" in Зборник радова Византолошког института 48, 48 (2011):89-117,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1148089P .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10770 .

TY  - JOUR
AU  - Пириватрић, Срђан
PY  - 2007
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10768
AB  - At the moment when, in October 1341, a new Civil War broke out in the Byzantium after the death of Andronicus III, the traditional views of the imperial power and the Empire underwent considerable changes. The powers of the co-rulers had been on the rise since 1272, and during the Civil War of 1321–1328 the Byzantine Empire was in effect divided, that is, two Basileis were ruling “imperially” (αὐτοκρατορικός) over their respective territories within the formally unified Empire, under the scope of relations of Superior basileus — co-basileus. Therefore, the Empire (autokratoria, imperium) could multiply in the sense of rulers’ authorities, and be divided in the sense of territoriality. The imperial power and the Empire became subject to family relations and family law. In view of the family connections between the Byzantine Emperors (basileis autokratores) and the monarchs of the neighboring countries and nations, the right to succession was being used as an argument in some disputes between the rulers. The Byzantine law, that is, the Byzantine political views, allowed for the possibility of the so-called “joint rule”  by a Byzantine basileus autokrator and some other, foreign member of the dynasty ruling over certain region of the Byzantine Empire — a foreign ruler would be allowed to rule on condition that the Byzantine basileus be recognized as the supreme master. This scenario is known from one recorded dispute between the Byzantine basileus Andronicus III and the Bulgarian tsar Michael Assen III dating from 1328, when the Bulgarian Emperor did not accept the Byzantine rule, however. All these circumstances are of special importance since they directly precede the King Stefan Dušan’s involvement in the Civil War, that is, his later entering into the Empire
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института 44/2
T1  - Улазак Стефана Душана у Царство
T1  - Entering of Stefan Dušan into the Empire
SP  - 381
EP  - 406
VL  - 44
IS  - 1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10768
ER  - 

@article{
author = "Пириватрић, Срђан",
year = "2007",
abstract = "At the moment when, in October 1341, a new Civil War broke out in the Byzantium after the death of Andronicus III, the traditional views of the imperial power and the Empire underwent considerable changes. The powers of the co-rulers had been on the rise since 1272, and during the Civil War of 1321–1328 the Byzantine Empire was in effect divided, that is, two Basileis were ruling “imperially” (αὐτοκρατορικός) over their respective territories within the formally unified Empire, under the scope of relations of Superior basileus — co-basileus. Therefore, the Empire (autokratoria, imperium) could multiply in the sense of rulers’ authorities, and be divided in the sense of territoriality. The imperial power and the Empire became subject to family relations and family law. In view of the family connections between the Byzantine Emperors (basileis autokratores) and the monarchs of the neighboring countries and nations, the right to succession was being used as an argument in some disputes between the rulers. The Byzantine law, that is, the Byzantine political views, allowed for the possibility of the so-called “joint rule”  by a Byzantine basileus autokrator and some other, foreign member of the dynasty ruling over certain region of the Byzantine Empire — a foreign ruler would be allowed to rule on condition that the Byzantine basileus be recognized as the supreme master. This scenario is known from one recorded dispute between the Byzantine basileus Andronicus III and the Bulgarian tsar Michael Assen III dating from 1328, when the Bulgarian Emperor did not accept the Byzantine rule, however. All these circumstances are of special importance since they directly precede the King Stefan Dušan’s involvement in the Civil War, that is, his later entering into the Empire",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института 44/2",
title = "Улазак Стефана Душана у Царство, Entering of Stefan Dušan into the Empire",
pages = "381-406",
volume = "44",
number = "1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10768"
}

Пириватрић, С.. (2007). Улазак Стефана Душана у Царство. in Зборник радова Византолошког института 44/2
Београд : Византолошки институт САНУ., 44(1), 381-406.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10768

Пириватрић С. Улазак Стефана Душана у Царство. in Зборник радова Византолошког института 44/2. 2007;44(1):381-406.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10768 .

Пириватрић, Срђан, "Улазак Стефана Душана у Царство" in Зборник радова Византолошког института 44/2, 44, no. 1 (2007):381-406,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10768 .

TY  - BOOK
AU  - Пириватрић, Срђан
PY  - 1997
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7236
AB  - Уколико се пође хронолошким редом, далеки почеци Самуилове државе налазе се у бугарском ширењу на области које ће бити њено средиште, Македонију и потом Албанију, које је почело половином IX века под каном, односно кнезом Борисом-Михаилом (852—889). Тиме су словенска племена, дотад организована у бројне „Склавиније“, ушавши у државни оквир Бугарске, била изложена различитом утицају њених институција. Највидљивији резултат тог процеса, који је имао и своје повратно дејство, јесте ширење бугарског имена далеко на запад од државног средишта у Плиски. Оно за писце суседног византијског Царства ускоро постаје синоним за словенског становника поменутих области. Остало је сакривено какав је однос био између старих словенских племенских структура власти и нових, бугарских, за које је познато да су биле организоване према начелима које би оправдано могли назвати централистичким. Према једном западном извору, Бугарска је у време кана Бориса била подељена на „decem comitatus“.
Какав је био однос старих „Склавинија“ спрам поменутих „десет комитата“? За одговор на ово питање у извесној мери је корисна аналогија са суседним Византијским царством, које је у истом времену племенску организацију Словена настојало, а било је на то и принуђено, да искористи у структуирању сопствене власти. Када је Бугарска у питању, морало се догађати нешто слично, али за такве претпоставке нема изворне потврде као у византијском случају.
AB  - Should we begin in chronological order, the distant origins of Samuilo's state lie in the spread of the Bulgarians over territories which were to become its nucleus, Macedonia and then Albania. These events began around the middle of the IX century under khan, and later prince Boris —
Mihailo (852—889). Thus, having been incorporated into the Bulgarian state, Slavic tribes which had previously been organised into numerous “sclaviniae” were subjected to all sorts of influences of its institutions. The most obvious result of that process, which also had its feed-back effect, is the spread of the Bulgarian name very far west from the state center in Pliska.
In the eyes of the writers of neighbouring Byzantium it soon became a synonym for Slavic inhabitants in the mentioned region. The relations of the ancient Slavic tribal structures of government with the new, Bulgarian structures, known to have been based on what can justifiably be called “principles of centralisation“, remain hidden. According to one western source, during the time of khan Boris Bulgaria was divided into "decem comitatus". The problem is what exctly was the role of the old "Sclaviniae" in relation to this "comitatus"? To answer this question we rely to a certain extent on a useful analogy with the neighbouring Byzantine Empire. At that
very time, in part because it was forced to do so, it strove to use the existing Slavic tribal organisation in structuring its own system of government. Something similar may also have taken place in Bulgaria but, as opposed to Byzantium, such assumptions are not backed by reliable testimonies.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T1  - Самуилова држава: обим и карактер
T1  - Samuilo's state : its extent and character
VL  - 21
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7236
ER  - 

@book{
author = "Пириватрић, Срђан",
year = "1997",
abstract = "Уколико се пође хронолошким редом, далеки почеци Самуилове државе налазе се у бугарском ширењу на области које ће бити њено средиште, Македонију и потом Албанију, које је почело половином IX века под каном, односно кнезом Борисом-Михаилом (852—889). Тиме су словенска племена, дотад организована у бројне „Склавиније“, ушавши у државни оквир Бугарске, била изложена различитом утицају њених институција. Највидљивији резултат тог процеса, који је имао и своје повратно дејство, јесте ширење бугарског имена далеко на запад од државног средишта у Плиски. Оно за писце суседног византијског Царства ускоро постаје синоним за словенског становника поменутих области. Остало је сакривено какав је однос био између старих словенских племенских структура власти и нових, бугарских, за које је познато да су биле организоване према начелима које би оправдано могли назвати централистичким. Према једном западном извору, Бугарска је у време кана Бориса била подељена на „decem comitatus“.
Какав је био однос старих „Склавинија“ спрам поменутих „десет комитата“? За одговор на ово питање у извесној мери је корисна аналогија са суседним Византијским царством, које је у истом времену племенску организацију Словена настојало, а било је на то и принуђено, да искористи у структуирању сопствене власти. Када је Бугарска у питању, морало се догађати нешто слично, али за такве претпоставке нема изворне потврде као у византијском случају., Should we begin in chronological order, the distant origins of Samuilo's state lie in the spread of the Bulgarians over territories which were to become its nucleus, Macedonia and then Albania. These events began around the middle of the IX century under khan, and later prince Boris —
Mihailo (852—889). Thus, having been incorporated into the Bulgarian state, Slavic tribes which had previously been organised into numerous “sclaviniae” were subjected to all sorts of influences of its institutions. The most obvious result of that process, which also had its feed-back effect, is the spread of the Bulgarian name very far west from the state center in Pliska.
In the eyes of the writers of neighbouring Byzantium it soon became a synonym for Slavic inhabitants in the mentioned region. The relations of the ancient Slavic tribal structures of government with the new, Bulgarian structures, known to have been based on what can justifiably be called “principles of centralisation“, remain hidden. According to one western source, during the time of khan Boris Bulgaria was divided into "decem comitatus". The problem is what exctly was the role of the old "Sclaviniae" in relation to this "comitatus"? To answer this question we rely to a certain extent on a useful analogy with the neighbouring Byzantine Empire. At that
very time, in part because it was forced to do so, it strove to use the existing Slavic tribal organisation in structuring its own system of government. Something similar may also have taken place in Bulgaria but, as opposed to Byzantium, such assumptions are not backed by reliable testimonies.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
title = "Самуилова држава: обим и карактер, Samuilo's state : its extent and character",
volume = "21",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7236"
}

Пириватрић, С.. (1997). Самуилова држава: обим и карактер. 
Београд : Византолошки институт САНУ., 21.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7236

Пириватрић С. Самуилова држава: обим и карактер. 1997;21.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7236 .

Пириватрић, Срђан, "Самуилова држава: обим и карактер", 21 (1997),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7236 .