TY  - CONF
AU  - Тодоровић, Дарко
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/13445
AB  - Важан део преводилачке заоставштине великог срп-
ског хеленисте Милоша Н. Ђурића заузимају његови метрички препеви
Аристофанових комедија (Лисистрата, Облакиње и Птице, све три обја-
вљене 1963. године). Следећи и у овој области општа начела једне јединствене
и препознатљиве преводилачке поетике, Ђурић, чини се, ипак не успева да и
у жанру комедије досегне највиши ниво својих преводилачких могућности,
остварен у класичним преводима хеленског епа и трагедије. То се делимично
може објаснити и пишчевим сензибилитетом и изразитијом склоношћу ка
„високим“ и „озбиљним“ родовима античке књижевности.
Рад је посвећен необјављеном преводу Аристофанових Жаба из 1958.
године, сачуваном у ауторовој рукописној заоставштини. У раду се упоређују
језичко-стилске одлике Ђурићевог и једног другог, уметнички успелијег домаћег
превода Аристофанових Жаба – оног из пера Радмиле Шалабалић (обј. 1978),
заснованог на принципима једне радикално друкчије преводилачке поетике.
AB  - A not insignificant part of the translation legacy of the great Serbian
Hellenist Miloš N. Đurić (1892–1967) is represented by his metric translations
of Aristophanes’ comedies (Lysistrata, Clouds and Birds, all published in 1963).
Though following the same general principles of a unique and easily recognisable
translation poetics, M. Đurić as a poetic interpreter of Greek comedy still fails to
reach the highest level of his creative capacities, otherwise achieved in his exemplary
translations of Greek epic and tragedy. This can partly be explained by the
writer’s personal sensibility and a marked preference for the ‘high’ and ‘serious’
genres of ancient literature. The paper is devoted to an unpublished translation of
Aristophanes’ Frogs from 1958, preserved in the manuscript legacy of M. Đurić
(now owned by the author’s niece, classical philologist Mirjana Maskareli). In this
article we compare linguo-stylistic features of both Đurić’s unpublished opus, as
well as another, better known and more literary accomplished, Serbian translation
of Aristophanes’ Frogs, namely that of Radmila Šalabalić (published in 1978), which
is based on the principles of a radically different translation poetics.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
C3  - Милош Н. Ђурић – класично наслеђе на размеђи традиционалног и модерног : зборник научног скупа одржаног 21. децембра 2017. у САНУ и на Филозофском факултету Универзитета у Београду
T1  - Аристофанове Жабе у необјављеном преводу Милоша Н. Ђурића
T1  - Aristophanes' Frogs in an unpublished translation by Miloš N. Đurić
SP  - 181
EP  - 206
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13445
ER  - 

@conference{
author = "Тодоровић, Дарко",
year = "2021",
abstract = "Важан део преводилачке заоставштине великог срп-
ског хеленисте Милоша Н. Ђурића заузимају његови метрички препеви
Аристофанових комедија (Лисистрата, Облакиње и Птице, све три обја-
вљене 1963. године). Следећи и у овој области општа начела једне јединствене
и препознатљиве преводилачке поетике, Ђурић, чини се, ипак не успева да и
у жанру комедије досегне највиши ниво својих преводилачких могућности,
остварен у класичним преводима хеленског епа и трагедије. То се делимично
може објаснити и пишчевим сензибилитетом и изразитијом склоношћу ка
„високим“ и „озбиљним“ родовима античке књижевности.
Рад је посвећен необјављеном преводу Аристофанових Жаба из 1958.
године, сачуваном у ауторовој рукописној заоставштини. У раду се упоређују
језичко-стилске одлике Ђурићевог и једног другог, уметнички успелијег домаћег
превода Аристофанових Жаба – оног из пера Радмиле Шалабалић (обј. 1978),
заснованог на принципима једне радикално друкчије преводилачке поетике., A not insignificant part of the translation legacy of the great Serbian
Hellenist Miloš N. Đurić (1892–1967) is represented by his metric translations
of Aristophanes’ comedies (Lysistrata, Clouds and Birds, all published in 1963).
Though following the same general principles of a unique and easily recognisable
translation poetics, M. Đurić as a poetic interpreter of Greek comedy still fails to
reach the highest level of his creative capacities, otherwise achieved in his exemplary
translations of Greek epic and tragedy. This can partly be explained by the
writer’s personal sensibility and a marked preference for the ‘high’ and ‘serious’
genres of ancient literature. The paper is devoted to an unpublished translation of
Aristophanes’ Frogs from 1958, preserved in the manuscript legacy of M. Đurić
(now owned by the author’s niece, classical philologist Mirjana Maskareli). In this
article we compare linguo-stylistic features of both Đurić’s unpublished opus, as
well as another, better known and more literary accomplished, Serbian translation
of Aristophanes’ Frogs, namely that of Radmila Šalabalić (published in 1978), which
is based on the principles of a radically different translation poetics.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Милош Н. Ђурић – класично наслеђе на размеђи традиционалног и модерног : зборник научног скупа одржаног 21. децембра 2017. у САНУ и на Филозофском факултету Универзитета у Београду",
title = "Аристофанове Жабе у необјављеном преводу Милоша Н. Ђурића, Aristophanes' Frogs in an unpublished translation by Miloš N. Đurić",
pages = "181-206",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13445"
}

Тодоровић, Д.. (2021). Аристофанове Жабе у необјављеном преводу Милоша Н. Ђурића. in Милош Н. Ђурић – класично наслеђе на размеђи традиционалног и модерног : зборник научног скупа одржаног 21. децембра 2017. у САНУ и на Филозофском факултету Универзитета у Београду
Београд : Српска академија наука и уметности., 181-206.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13445

Тодоровић Д. Аристофанове Жабе у необјављеном преводу Милоша Н. Ђурића. in Милош Н. Ђурић – класично наслеђе на размеђи традиционалног и модерног : зборник научног скупа одржаног 21. децембра 2017. у САНУ и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. 2021;:181-206.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13445 .

Тодоровић, Дарко, "Аристофанове Жабе у необјављеном преводу Милоша Н. Ђурића" in Милош Н. Ђурић – класично наслеђе на размеђи традиционалног и модерног : зборник научног скупа одржаног 21. децембра 2017. у САНУ и на Филозофском факултету Универзитета у Београду (2021):181-206,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13445 .

TY  - CHAP
AU  - Krsmanović, Bojana
AU  - Тодоровић, Дарко
PY  - 2020
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/10049
AB  - Писма Теофилакта Охридског су оставила значајна сведочанства за илустрацију феномена приватног удруживања појединаца и породица. Реч је о појави која показује да деловање
појединца у византијском друштву није зависило само од његовог порекла или родбинске повезаности са угледнијим представницима византијских аристократских породица, односно
са припадницима владајуће елите: извори су оставили довољно сведочанстава која показују да је укључивање појединаца различитог социјалног статуса – било угледног, било ниског – у одређене интересне групе почивало на широко упражњаваном обичају препоручивања некога за нешто. Тај обичај је несумњиво био само једна од последица чињенице да се ни почасна достојанства (титуле) ни положаји у Византији нису наслеђивали, што није само отежавало образовање аристократије него је неизвесним чинило положај и будућност како појединца, тако и његове породице. Отуд су личне везе – у једнакој мери оне засноване на
пријатељству, а не само на орођавању – омогућавале појединцу успон у друштву, напредовање у оквиру одређене професије, очување стечене друштвене и професионалне позиције.
Кореспонденција охридског архиепископа на више начина илуструје феномен приватног удруживања и употребу личних веза у службеној комуникацији. У раду су анализирана писма
која показују на који начин је Теофилакт Охридски језик и стил својих писама прилагођавао кореспондентима, водећи рачуна о њиховом друштвеном рангу, политичком утицају, рођачким везама са царем и другим члановима породица Комнина и Дука. Анализирана су и писма која је Теофилакт размењивао са својим присним пријатељима, неретко бившим ученицима, од којих је у више наврата тражио да искористе своје положаје и интервенишу
у корист охридске архиепископије. Посебно је истакнуто једно писмо које је Теофилакт упутио свом пријатељу Михаилу Пантехнису (Gautier II, № 114), које баца посебно светло на целокупну службену кореспонденцију охридског архиепископа.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Гласови и слике : облици комуникације на средњевековном Балкану (IV-XVI век) / Voices and Images : modes of communication in the medieval Balkans (IVth-XVIth centuries)
T1  - Τοῦτό μοι τέλεσον –„Среди ми то” Службена и приватна комуникација у писмима Теофилакта Охридског
T1  - Τοῦτό μοι τέλεσον – “Take care of this for me” Official and Private Communication in the Letters of Theophylact of Ohrid
SP  - 93
EP  - 138
VL  - 48
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10049
ER  - 

@inbook{
author = "Krsmanović, Bojana and Тодоровић, Дарко",
year = "2020",
abstract = "Писма Теофилакта Охридског су оставила значајна сведочанства за илустрацију феномена приватног удруживања појединаца и породица. Реч је о појави која показује да деловање
појединца у византијском друштву није зависило само од његовог порекла или родбинске повезаности са угледнијим представницима византијских аристократских породица, односно
са припадницима владајуће елите: извори су оставили довољно сведочанстава која показују да је укључивање појединаца различитог социјалног статуса – било угледног, било ниског – у одређене интересне групе почивало на широко упражњаваном обичају препоручивања некога за нешто. Тај обичај је несумњиво био само једна од последица чињенице да се ни почасна достојанства (титуле) ни положаји у Византији нису наслеђивали, што није само отежавало образовање аристократије него је неизвесним чинило положај и будућност како појединца, тако и његове породице. Отуд су личне везе – у једнакој мери оне засноване на
пријатељству, а не само на орођавању – омогућавале појединцу успон у друштву, напредовање у оквиру одређене професије, очување стечене друштвене и професионалне позиције.
Кореспонденција охридског архиепископа на више начина илуструје феномен приватног удруживања и употребу личних веза у службеној комуникацији. У раду су анализирана писма
која показују на који начин је Теофилакт Охридски језик и стил својих писама прилагођавао кореспондентима, водећи рачуна о њиховом друштвеном рангу, политичком утицају, рођачким везама са царем и другим члановима породица Комнина и Дука. Анализирана су и писма која је Теофилакт размењивао са својим присним пријатељима, неретко бившим ученицима, од којих је у више наврата тражио да искористе своје положаје и интервенишу
у корист охридске архиепископије. Посебно је истакнуто једно писмо које је Теофилакт упутио свом пријатељу Михаилу Пантехнису (Gautier II, № 114), које баца посебно светло на целокупну службену кореспонденцију охридског архиепископа.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Гласови и слике : облици комуникације на средњевековном Балкану (IV-XVI век) / Voices and Images : modes of communication in the medieval Balkans (IVth-XVIth centuries)",
booktitle = "Τοῦτό μοι τέλεσον –„Среди ми то” Службена и приватна комуникација у писмима Теофилакта Охридског, Τοῦτό μοι τέλεσον – “Take care of this for me” Official and Private Communication in the Letters of Theophylact of Ohrid",
pages = "93-138",
volume = "48",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10049"
}

Krsmanović, B.,& Тодоровић, Д.. (2020). Τοῦτό μοι τέλεσον –„Среди ми то” Службена и приватна комуникација у писмима Теофилакта Охридског. in Гласови и слике : облици комуникације на средњевековном Балкану (IV-XVI век) / Voices and Images : modes of communication in the medieval Balkans (IVth-XVIth centuries)
Београд : Византолошки институт САНУ., 48, 93-138.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10049

Krsmanović B, Тодоровић Д. Τοῦτό μοι τέλεσον –„Среди ми то” Службена и приватна комуникација у писмима Теофилакта Охридског. in Гласови и слике : облици комуникације на средњевековном Балкану (IV-XVI век) / Voices and Images : modes of communication in the medieval Balkans (IVth-XVIth centuries). 2020;48:93-138.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10049 .

Krsmanović, Bojana, Тодоровић, Дарко, "Τοῦτό μοι τέλεσον –„Среди ми то” Службена и приватна комуникација у писмима Теофилакта Охридског" in Гласови и слике : облици комуникације на средњевековном Балкану (IV-XVI век) / Voices and Images : modes of communication in the medieval Balkans (IVth-XVIth centuries), 48 (2020):93-138,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_10049 .

TY  - JOUR
AU  - Krsmanović, Bojana
AU  - Тодоровић, Дарко
PY  - 2015
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/6309
AB  - У првом делу рада се анализира текст Теофилакта Охридског познат под називом Одбрана евнуштва. У питању је спис који је жанровски и тематски усамљен у византијској књижевности. У њему Теофилакт, кроз дијалог двојице саговорника, монаха и евнуха, доводи у питање традиционалну слику о евнусима. Посебно се осврће на осуду кастрације у црквеним канонима и световном законодавству (позног Римског царства и Византије). Теофилакт указује на амбивалентан став византијског друштва према евнусима, доказујући да ушкопљење само по себи није водило маргинализацији појединца. Најзначајнији део Теофилактове Одбране односи се на поређење „брадатих” и евнуха унутар монашког реда. Такође, афирмација принципа слодобног избора између добра и зла и инсистирање да се поједницу суди према његовим заслугама јесте идеја водиља Теофилактове Одбране. Други део рада садржи српски превод Теофилактовог текста са коментарима. Поред француског превода приређивача критичког издања П. Готјеа, ово је други по реду интегрални превод са грчког оригинала. Он на неколико места одступа од Готјеове верзије, нудећи алтернативна читања спорних места.
AB  - The first part of this paper analyzes a text by Theophylact of Ohrid known as In Defense of Eunuchs. In terms of its genre and topic, this work stands alone in Byzantine literature. Through a dialogue between the two interlocutors – a monk and a eunuch, Theophylact challenges the traditional representation of eunuchs. He particularly focuses on the condemnation of castration in Ecclesiastical Canons and secular legislation (of the late Roman Empire and Byzantium). Theophylact highlights the ambivalence of the views on eunuchs in Byzantine society, demonstrating that castration as such did not necessarily lead to the marginalization of the castrated individual. The most important part of Theophylact’s Defense offers a comparison between “the bearded” and eunuchs in monastic orders. Also, the affirmation of freedom of choice between good and evil and insisting that an individual should be judged according to his own deeds is the guiding idea of Theophylact’s Defense. The second part of the paper contains a Serbian translation of Theophylact’s text with a commentary. Besides the French translation by the editor of the critical edition P. Gautier, this is the second complete translation of the Greek original. It deviates from Gautier’s version in several places, offering alternative readings of ambiguous places.
PB  - Београд : Византолошки институт САНУ
T2  - Зборник радова Византолошког института
T1  - О Теофилактовој Одбрани евнуштва (I)
SP  - 91
EP  - 172
VL  - 52
DO  - 10.2298/ZRVI1552091K
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6309
ER  - 

@article{
author = "Krsmanović, Bojana and Тодоровић, Дарко",
year = "2015",
abstract = "У првом делу рада се анализира текст Теофилакта Охридског познат под називом Одбрана евнуштва. У питању је спис који је жанровски и тематски усамљен у византијској књижевности. У њему Теофилакт, кроз дијалог двојице саговорника, монаха и евнуха, доводи у питање традиционалну слику о евнусима. Посебно се осврће на осуду кастрације у црквеним канонима и световном законодавству (позног Римског царства и Византије). Теофилакт указује на амбивалентан став византијског друштва према евнусима, доказујући да ушкопљење само по себи није водило маргинализацији појединца. Најзначајнији део Теофилактове Одбране односи се на поређење „брадатих” и евнуха унутар монашког реда. Такође, афирмација принципа слодобног избора између добра и зла и инсистирање да се поједницу суди према његовим заслугама јесте идеја водиља Теофилактове Одбране. Други део рада садржи српски превод Теофилактовог текста са коментарима. Поред француског превода приређивача критичког издања П. Готјеа, ово је други по реду интегрални превод са грчког оригинала. Он на неколико места одступа од Готјеове верзије, нудећи алтернативна читања спорних места., The first part of this paper analyzes a text by Theophylact of Ohrid known as In Defense of Eunuchs. In terms of its genre and topic, this work stands alone in Byzantine literature. Through a dialogue between the two interlocutors – a monk and a eunuch, Theophylact challenges the traditional representation of eunuchs. He particularly focuses on the condemnation of castration in Ecclesiastical Canons and secular legislation (of the late Roman Empire and Byzantium). Theophylact highlights the ambivalence of the views on eunuchs in Byzantine society, demonstrating that castration as such did not necessarily lead to the marginalization of the castrated individual. The most important part of Theophylact’s Defense offers a comparison between “the bearded” and eunuchs in monastic orders. Also, the affirmation of freedom of choice between good and evil and insisting that an individual should be judged according to his own deeds is the guiding idea of Theophylact’s Defense. The second part of the paper contains a Serbian translation of Theophylact’s text with a commentary. Besides the French translation by the editor of the critical edition P. Gautier, this is the second complete translation of the Greek original. It deviates from Gautier’s version in several places, offering alternative readings of ambiguous places.",
publisher = "Београд : Византолошки институт САНУ",
journal = "Зборник радова Византолошког института",
title = "О Теофилактовој Одбрани евнуштва (I)",
pages = "91-172",
volume = "52",
doi = "10.2298/ZRVI1552091K",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6309"
}

Krsmanović, B.,& Тодоровић, Д.. (2015). О Теофилактовој Одбрани евнуштва (I). in Зборник радова Византолошког института
Београд : Византолошки институт САНУ., 52, 91-172.
https://doi.org/10.2298/ZRVI1552091K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6309

Krsmanović B, Тодоровић Д. О Теофилактовој Одбрани евнуштва (I). in Зборник радова Византолошког института. 2015;52:91-172.
doi:10.2298/ZRVI1552091K
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6309 .

Krsmanović, Bojana, Тодоровић, Дарко, "О Теофилактовој Одбрани евнуштва (I)" in Зборник радова Византолошког института, 52 (2015):91-172,
https://doi.org/10.2298/ZRVI1552091K .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_6309 .

TY  - JOUR
AU  - Тодоровић, Дарко
PY  - 1998
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/4457
AB  - The end of 16th and the first decades of 17th centuries mark one of the most significant turning points in the history of Neo-Hellenic literature. Renaissance influences in the regions dominated by Latin rulers, at the island of Crete above all, give rise to the conception of an entirely original linguistic model. Based on the local dialect, it departs not only from the scholarly heritage of the medieval literature, but from Neo-Hellenic koine of the late and post-Byzantine period as well. The paper summarizes some of the basic characteristics of this new literary medium, introducing at the same time the largely discussed question of the periodization of this part of Neo-Hellenic literature.
AB  - Poslednje stoleće kritske venetokratije, viševekovne mletačke uprave nad najvećim od egejskih ostrva (1210-1669), poklapa se sa jednim od najznačajnijih perioda u razvoju novogrčke književnosti na narodnom jeziku. Kraj XVI i najveći deo XVII v. - do 1669. kada ostrvo pada pod tursku vlast razdoblje je koje novogrčke književne istorije obično nazivaju zlatnim vekom kritske književnosti, posebno dramske (Hortacis) i epske (Kornaros). Tesne veze sa novom kulturnom maticom, Venecijom, omogućiće ostrvu da ne zaostane za savremenim kulturnim i književnim procesima u Evropi, upravo, u Italiji toga doba. Nasuprot kritskoj književnosti starije faze (kraj XV - prva polovina XVI v), koja ni izborom žanrova, ni pesničkim postupkom, a ni principijelnim stavom prema jeziku ne pokazuje neki značajniji pomak u odnosu na poslednju etapu vizantijske književnosti - kritski zlatni vek sasvim je u znaku modernih poznorenesansnih i predbaroknih uticaja, koji se najizrazitije manifestuju u oblasti jezika i poetske stilizacije. Novogrčki narodni jezik prvi put u svojoj istoriji prolazi kroz proces svesne i dosledne nurifikacije - i to ne u smislu arhaizovanja, već naprotiv, u smislu potpune prevlasti dimotičkog stila. Dijalektalni jezički model (kritski idiom) uzdiže se do izražajnog medija jedne neobično složene, brižljivo retorizovane poezije stilizovane u 'baroknom' maniru. U ovom naizgled paradoksalnom spoju dimotikizma i retorske učenosti, pridošle ovaj put ne iz vizantijske škole već sa zapadnih univerziteta, treba videti osnovno obeležje kritskog stila zlatnog veka (posebno izraženo kod Hortacisa, a u mnogo manjoj meri kod Kornarosa). Pitanje književnoistorijske periodizacije kritske književnosti XVI/XVII v. još uvek zaokuplja pažnju naučnog sveta. Stav da je ovde reč o prirodnom nastavku, odnosno završnici srednjovekovne etape u razvoju novogrčke književnosti - na snazi sve do polovine našega veka - u novije vreme doživljava radikalnu reviziju (kao i sama periodizacija novogrčke književnosti u celini). Sada se, s pravom, sve češće govori o kritskoj renesansi (termin koji je našao svoje mesto i u modernim istorijama novogrčke književnosti), pa i o kritskom baroku, odnosno predbaroknom manirizmu, dakako u njegovom 'helenskom liku'.
T2  - Balcanica
T1  - Cretan literature in late venetocracy: A general review of literary procedures
T1  - Критска књижевност у позној венетократији - општи преглед књижевних поступака
SP  - 307
EP  - 320
IS  - 29
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4457
ER  - 

@article{
author = "Тодоровић, Дарко",
year = "1998",
abstract = "The end of 16th and the first decades of 17th centuries mark one of the most significant turning points in the history of Neo-Hellenic literature. Renaissance influences in the regions dominated by Latin rulers, at the island of Crete above all, give rise to the conception of an entirely original linguistic model. Based on the local dialect, it departs not only from the scholarly heritage of the medieval literature, but from Neo-Hellenic koine of the late and post-Byzantine period as well. The paper summarizes some of the basic characteristics of this new literary medium, introducing at the same time the largely discussed question of the periodization of this part of Neo-Hellenic literature., Poslednje stoleće kritske venetokratije, viševekovne mletačke uprave nad najvećim od egejskih ostrva (1210-1669), poklapa se sa jednim od najznačajnijih perioda u razvoju novogrčke književnosti na narodnom jeziku. Kraj XVI i najveći deo XVII v. - do 1669. kada ostrvo pada pod tursku vlast razdoblje je koje novogrčke književne istorije obično nazivaju zlatnim vekom kritske književnosti, posebno dramske (Hortacis) i epske (Kornaros). Tesne veze sa novom kulturnom maticom, Venecijom, omogućiće ostrvu da ne zaostane za savremenim kulturnim i književnim procesima u Evropi, upravo, u Italiji toga doba. Nasuprot kritskoj književnosti starije faze (kraj XV - prva polovina XVI v), koja ni izborom žanrova, ni pesničkim postupkom, a ni principijelnim stavom prema jeziku ne pokazuje neki značajniji pomak u odnosu na poslednju etapu vizantijske književnosti - kritski zlatni vek sasvim je u znaku modernih poznorenesansnih i predbaroknih uticaja, koji se najizrazitije manifestuju u oblasti jezika i poetske stilizacije. Novogrčki narodni jezik prvi put u svojoj istoriji prolazi kroz proces svesne i dosledne nurifikacije - i to ne u smislu arhaizovanja, već naprotiv, u smislu potpune prevlasti dimotičkog stila. Dijalektalni jezički model (kritski idiom) uzdiže se do izražajnog medija jedne neobično složene, brižljivo retorizovane poezije stilizovane u 'baroknom' maniru. U ovom naizgled paradoksalnom spoju dimotikizma i retorske učenosti, pridošle ovaj put ne iz vizantijske škole već sa zapadnih univerziteta, treba videti osnovno obeležje kritskog stila zlatnog veka (posebno izraženo kod Hortacisa, a u mnogo manjoj meri kod Kornarosa). Pitanje književnoistorijske periodizacije kritske književnosti XVI/XVII v. još uvek zaokuplja pažnju naučnog sveta. Stav da je ovde reč o prirodnom nastavku, odnosno završnici srednjovekovne etape u razvoju novogrčke književnosti - na snazi sve do polovine našega veka - u novije vreme doživljava radikalnu reviziju (kao i sama periodizacija novogrčke književnosti u celini). Sada se, s pravom, sve češće govori o kritskoj renesansi (termin koji je našao svoje mesto i u modernim istorijama novogrčke književnosti), pa i o kritskom baroku, odnosno predbaroknom manirizmu, dakako u njegovom 'helenskom liku'.",
journal = "Balcanica",
title = "Cretan literature in late venetocracy: A general review of literary procedures, Критска књижевност у позној венетократији - општи преглед књижевних поступака",
pages = "307-320",
number = "29",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4457"
}

Тодоровић, Д.. (1998). Cretan literature in late venetocracy: A general review of literary procedures. in Balcanica(29), 307-320.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4457

Тодоровић Д. Cretan literature in late venetocracy: A general review of literary procedures. in Balcanica. 1998;(29):307-320.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4457 .

Тодоровић, Дарко, "Cretan literature in late venetocracy: A general review of literary procedures" in Balcanica, no. 29 (1998):307-320,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_4457 .