Лома, Александар

Link to this page

Authority KeyName Variants
ad612da2-2c0f-4730-81ed-7414971628bd
  • Лома, Александар (5)
  • Лома, Александар Б. (3)
Projects

Author's Bibliography

Етимолошки речник српског језика, Свеска 4: БЛ–БЉ

Шпановић, Ана; Вучковић, Марија; Јанковић, Јелена; Лигорио, Орсат; Степановић, Жељко; Манојловић, Соња; Лома, Александар; Калезић, Маја

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2023)

TY  - BOOK
AU  - Шпановић, Ана
AU  - Вучковић, Марија
AU  - Јанковић, Јелена
AU  - Лигорио, Орсат
AU  - Степановић, Жељко
AU  - Манојловић, Соња
AU  - Лома, Александар
AU  - Калезић, Маја
PY  - 2023
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/15561
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
PB  - Београд : Институт за српски језик САНУ
T1  - Етимолошки речник српског језика, Свеска 4: БЛ–БЉ
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15561
ER  - 
@book{
author = "Шпановић, Ана and Вучковић, Марија and Јанковић, Јелена and Лигорио, Орсат and Степановић, Жељко and Манојловић, Соња and Лома, Александар and Калезић, Маја",
year = "2023",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности, Београд : Институт за српски језик САНУ",
title = "Етимолошки речник српског језика, Свеска 4: БЛ–БЉ",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15561"
}
Шпановић, А., Вучковић, М., Јанковић, Ј., Лигорио, О., Степановић, Ж., Манојловић, С., Лома, А.,& Калезић, М.. (2023). Етимолошки речник српског језика, Свеска 4: БЛ–БЉ. 
Београд : Српска академија наука и уметности..
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15561
Шпановић А, Вучковић М, Јанковић Ј, Лигорио О, Степановић Ж, Манојловић С, Лома А, Калезић М. Етимолошки речник српског језика, Свеска 4: БЛ–БЉ. 2023;.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15561 .
Шпановић, Ана, Вучковић, Марија, Јанковић, Јелена, Лигорио, Орсат, Степановић, Жељко, Манојловић, Соња, Лома, Александар, Калезић, Маја, "Етимолошки речник српског језика, Свеска 4: БЛ–БЉ" (2023),
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_15561 .

Наслеђе и стварање – Свети Ћирило, Свети Сава – 869–1219–2019 : [у 2 тома] : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 30. новембар 2021. године]

Грковић-Мејџор, Јасмина; Лома, Александар; Савић, Виктор

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2022)

TY  - GEN
AU  - Грковић-Мејџор, Јасмина
AU  - Лома, Александар
AU  - Савић, Виктор
PY  - 2022
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/14691
AB  - Наслеђе и стварање – Свети Ћирило, Свети Сава – 869–1219–2019 
: [у 2 тома] / [уредници Јованка Радић, Виктор Савић]. – Београд : Институт за српски језик САНУ, 2019 [тј.] 2020. Говорили: академик Јасмина Грковић-Мејџор, академик Александар Лома, проф. др Виктор Савић. У Београду, уторак 30. новембар 2021. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Наслеђе и стварање – Свети Ћирило, Свети Сава – 869–1219–2019  : [у 2 тома] : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 30. новембар 2021. године]
SP  - 213
EP  - 226
VL  - 10
IS  - 10
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14691
ER  - 
@misc{
author = "Грковић-Мејџор, Јасмина and Лома, Александар and Савић, Виктор",
year = "2022",
abstract = "Наслеђе и стварање – Свети Ћирило, Свети Сава – 869–1219–2019 
: [у 2 тома] / [уредници Јованка Радић, Виктор Савић]. – Београд : Институт за српски језик САНУ, 2019 [тј.] 2020. Говорили: академик Јасмина Грковић-Мејџор, академик Александар Лома, проф. др Виктор Савић. У Београду, уторак 30. новембар 2021. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Наслеђе и стварање – Свети Ћирило, Свети Сава – 869–1219–2019  : [у 2 тома] : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 30. новембар 2021. године]",
pages = "213-226",
volume = "10",
number = "10",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14691"
}
Грковић-Мејџор, Ј., Лома, А.,& Савић, В.. (2022). Наслеђе и стварање – Свети Ћирило, Свети Сава – 869–1219–2019  : [у 2 тома] : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 30. новембар 2021. године]. in Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 10(10), 213-226.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14691
Грковић-Мејџор Ј, Лома А, Савић В. Наслеђе и стварање – Свети Ћирило, Свети Сава – 869–1219–2019  : [у 2 тома] : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 30. новембар 2021. године]. in Трибина Библиотеке САНУ. 2022;10(10):213-226.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14691 .
Грковић-Мејџор, Јасмина, Лома, Александар, Савић, Виктор, "Наслеђе и стварање – Свети Ћирило, Свети Сава – 869–1219–2019  : [у 2 тома] : [представљање књига на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 30. новембар 2021. године]" in Трибина Библиотеке САНУ, 10, no. 10 (2022):213-226,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_14691 .

Око Новога Сада – неколика топономастичка запажања и промишљања

Лома, Александар

(Нови Сад : Огранак САНУ у Новом Саду, 2022)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2022
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/13348
AB  - Предавање о топонимији Новог Сада.
PB  - Нови Сад : Огранак САНУ у Новом Саду
T2  - Анали Огранка САНУ у Новом Саду
T1  - Око Новога Сада – неколика топономастичка запажања и промишљања
SP  - 44
EP  - 50
VL  - 17
DO  - 1452-4112
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13348
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2022",
abstract = "Предавање о топонимији Новог Сада.",
publisher = "Нови Сад : Огранак САНУ у Новом Саду",
journal = "Анали Огранка САНУ у Новом Саду",
title = "Око Новога Сада – неколика топономастичка запажања и промишљања",
pages = "44-50",
volume = "17",
doi = "1452-4112",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13348"
}
Лома, А.. (2022). Око Новога Сада – неколика топономастичка запажања и промишљања. in Анали Огранка САНУ у Новом Саду
Нови Сад : Огранак САНУ у Новом Саду., 17, 44-50.
https://doi.org/1452-4112
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13348
Лома А. Око Новога Сада – неколика топономастичка запажања и промишљања. in Анали Огранка САНУ у Новом Саду. 2022;17:44-50.
doi:1452-4112
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13348 .
Лома, Александар, "Око Новога Сада – неколика топономастичка запажања и промишљања" in Анали Огранка САНУ у Новом Саду, 17 (2022):44-50,
https://doi.org/1452-4112 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13348 .

Прилог историји српских говора на подручју Косова и Метохије

Лома, Александар Б.; Степановић, Жељко Д.

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2021)

TY  - CONF
AU  - Лома, Александар Б.
AU  - Степановић, Жељко Д.
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/13024
AB  - Разматра се Рударски законик деспота Стефана Лазаревића
као сведочанство о новобрдском говору с почетка XV века. С обзиром на то да
је он сачуван само у два познија преписа, ћириличном, урађеном крајем XVI в.,
вероватно у Кратову, и латиничном, насталом 1638. у Ћипровцима, поставља
се питање које се од већ уочених дијалекатских особина смеју приписати протографу из 1412. Одговор се тражи кроз систематско поређење ћириличног
преписа, који је досад био главно полазиште при просуђивању језика овог
споменика, са релативно скоро издатим латиничним преписом, спроведено на
њиховом дигитализованом и синоптички упареном тексту. За почетак испитане су две карактеристичне црте: екавски развој јата и прелаз ‑л у ‑а. За јат
упоређени су само међусобно подударни сегменти двају преписа, за које се са
поуздањем може узети да одражавају протограф. Долази се до закључка да је у
изворном тексту етимолошки јат од псл. *ě морао бити доследније писан него
у ћириличном препису али да је такође у њему било писања јата на месту *e,
*ę и екавских ликова, што указује на говор са незамењеним јатом у одмаклом
процесу екавизације. За ‑л на крају слога узет је у обзир укупни текст обају
преписа. Показује се да је већ оригинал садржавао низ потврда са призренско‑јужноморавским развојем ‑л > ‑а, али и поједине примере за ‑л > ‑о, посебно у рударским терминима немачког порекла, док је у глаголским облицима та
особина ограничена на латинични препис и иде на рачун преписивача.
AB  - «Закон о рудниках» (др.‑серб. Законник о рупах, далее: ЗР) составлен
в городе Ново‑Брдо при участии экспертов из других горнодобывающих
центров средневековой Сербии и издан в 1412 году деспотом Стефаном Ла-
заревичем. ЗР сохранилсяв двух списках, оба были неизвестны до начала
шестидесятых годов прошлого столетия. Первым был обнаружен кирилли-
ческий список, переписанный в конце XVI века, по всей вероятности в го-
роде Кратове в северо-восточной части Македонии (далее: КС). Вскоре по-
сле его обнаружения, прежде чем он в 1962 году опубликован, стало извест-
но, что существует турецкий перевод ЗР, сделанный 1495, который широко
использован в составлении свода горного права, т.н. «Саксонского закона»
(Kanun‑ı‑Sās), во время правления Сулеймана Великолепного, и что, более
того, есть другой сербский список ЗР, сделанный с кириллического подлин-
ника латинскими буквами в горняцком поселке Чипровец в с.‑з. Болгарии
в 1638 г. (далее: ЛС). Лежащая в его основе рукопись восходила к изводу ЗР,
отличающемуся от того, который отражен в КС. Публикация ЛС появилась
только в 2006 году.
За исключением вступительного и заключительного пунктов, напи-
санных от имени правителя на сербском изводе церковнославянского, ЗР
составлен на народном языке и обладает большим набором лексикографи-
ческих данных, включающий ранние или первые упоминания ряда слов и их
употреблений, которые, из‑за позднего опубликования данного источника,
пока не нашли своего места в исторических и этимологических словарях.
В целях реализации проекта этимологического тезауруса сербского языка
(Етимолошки речник српског језика), выполняемого в Институте сербско-
го языка САНИ , мы решили провести полную эксцерпцию ЗР. Наши соав-
торы перевели тексты обоих списков в цифровой формат, расположили па-
раллельно друг другу соответствующие части и начали проводить исчер‑
пывающий анализ словарного запаса ЗР, который, как мы надеемся, вскоре
станет доступен в интернете.
Хотя наш перевод ЗР в цифровой формат направлен прежде всего на
лексикографическую обработку, он открывает возможности для углублен-
ного изучения других аспектов этого памятника, включая диалектные чер-
ты его языка. С первого взгляда стало ясно, что в нем впервые встречаются
некоторые инновации, характерные для современного призренско-южно-
моравского поддиалекта, к которому относится современный говор Но-
во‑Брда. Все‑таки это наблюдение было сделано на основе КС, без систе-
матического привлечения ЛС. Наш методологический постулат гласит, что
только путем последовательного сравнения двух списков можно различать словоформы, восходящие к утраченному протографу ЗР, и возникшие позд-
нее, в ходе его рукописной передачи. В качестве иллюстрации здесь мы со-
средоточились на двух самых важных изоглоссах для диалектного членения
древнесербского языка, а именно на отражениях ятя и плавного л в конце
слога. В призренско-южноморавском диалекте данные фонемы перешли в
[e] и [a] соответственно, на пр. деја ‘часть’ < прасл. *dělъ.
Здесь представлены результаты нашего исследования по этим двум
пунктам. Итоги показаны в таблицах и прокомментированы. Что касается
ятя, проведенное нами исследование сводилось на анализ основного текста
ЗР, общего для обоих списков, причем проведено различие между ятем в
корне, в основе и в окончании. На основе КС, который предоставляет мно-
го примеров написания е вместо этимологического ятя и, наоборот, гипер-
корректного употребления буквы ѣ для передачи е из прасл.*e, *ę («псев-
до‑ять»), наши предшественники пришли к выводу, что уже в начале XV
в. в говоре города Ново‑Брдо преобладал «экавский» тип произношения
ятя (как [e]). В самом деле, совпадения в «экавских» и «псевдо‑ятевых» сло-
воформах, наблюдаемые между КС и ЛС – в котором ѣ транслитерируется
как æ – указывают, в своей совокупности, что того рода явления должны
были быть присущи протографу, но, с другой стороны, есть немалое число
примеров сохранения ѣ в ЛС там, где он в КС замещен е. В таких случаях
можно допустить, что в ЛС отражено исходное написание, а экавизм в КС
является опиской переписчика. Следовательно, кажется, что в протографе
употребление буквы ѣ было более правильным, чем в КС, особенно там, где
ятем устранялась омонимия, как в случае глагола, приобретшего в КС фор-
му осветити, исходя из которой его неправильно понимали как ‘освятить,
отомстить’, но в ЛС он дважды засвидетельствован с ятем в корне (osvæt‑),
откуда следует, что речь идет о глаголе освѣтити в значении ‘осветить
(штольню)’, которое в данных контекстах имеет полный смысл.
Любопытно, что примеров неэтимологического ятя в ЛС гораздо
больше, чем в КС. От случая к случаю, их можно интерпретировать по‑раз-
ному. Возможно, в рукописи, с которой сделан ЛС, псевдо‑ять встречал-
ся чаще, чем в КС, причем не исключено, что он там в некоторых случаях
восходил к оригиналу РЗ , но трудно избежать впечатления, что сам пере-
писчик при транслитерации иногда буквой æ замещал е своего кирилли-
ческого подлинника. Есть основания предполагать, что он был носителем
«екавского» диалекта, в котором ě отразилось как (i)je, скорее всего одним
из боснийских францисканцев, находившихся в то время в Чипровце. Его
родной говор проявляется в спорадическом употреблении диграфа æ для
передачи сочетания је, например, он несколько раз пишет æ, чтобы пере-
дать 3. л. ед. ч. наст. в. је ‘есть’; в подлиннике, данная словоформа могла
быть написана с «є» или с «ѥ», но никак не с помощью «ѣ». В остальных
случаях допустимо, что причиной возникновения псевдо‑ятей в ЛС была
гиперкоррекция; предположительно, языковое чутье переписчика ослабело вследствие его длительного пребывания в окружении экавского торлакско-
го диалекта.
Уже замечено, что язык РЗ очень близок к говору карашевцев, сла-
вянского анклава в румынском Банате, восходящего к переселенцам конца
XIV века из северо‑восточной Сербии. В карашевском говоре ять сохраняет
статус особой фонемы [ẹ], противопоставленной гласному среднего подъ-
ёма [e] (< прасл. *e, *ę). Это указывает, что на древнесербском диалектном
фоне говор города Ново‑Брдо и его окрестности изначально принадлежал
к «ятевому» ареалу и уже позднее подвергся полной экавизации, которая,
наряду с утратой ряда морфологических категорий (падежей, инфинитива)
представляет собой одну из важнейших инноваций призренско‑тимокско-
го диалекта. Судя по экавизмам, возводимым к протографу, это развитие
там уже продвигалось в начале XV в., но трудно принять, что оно до того
времени уже закончилось, имея ввиду правильные употребления ятя об-
щие для обоих списков, поскольку их гораздо больше, чем экавизмов. Надо
полагать, что по меньшей мере некоторая часть их отражает языковую ре-
альность, а не только грамотность составителей РЗ .
В отличие от ятя, наш анализ л на конце слога охватывает полный
текст обоих списков, включая те части, где они расходятся друг с другом.
Большинство примеров состоит из форм л‑причастия единственного числа
мужского рода на *‑alъ и *‑ilъ в составе сложных глагольных форм (про-
шедшего времени, сослагательного наклонения, футура II). В современном
Призренско‑южноморавском поддиалекте Призренско‑тимокского диалек-
та эти окончания перешли в ‑а (через ‑аа) и ‑и(ј)а соответственно. Примеров
данного перехода в текстуально совпадающих частях обоих списков доста-
точно, чтобы сделать вывод, что он произашел до времени составления РЗ .
Примеры развития *‑ilъ> ‑ио, характерного для центральных штокавских
говоров, столь же многочисленны, но они ограничиваются латинским спи-
ском, где их можно отнести на счет переписчика. Формы с сохраненным ‑л
встречаются в обоих списках только спорадически; предположительно, они
отражают соблюдение книжной нормы, а не факты живого говора.
Особая группа примеров развития л в РЗ состоит из горных терми-
нов, заимствованных из средневерхненемецкого. Она даëт более сложную
картину, ср., с одной стороны, ал > а в ватурк < waltwoærk ‘доменщик’
и ил > иа в смиачар < ср.‑в.‑н. smelzer ‘плавильщик’, а с другой – примеры
перехода l > o в пштеонати < bestellen [pʃteln] ‘работать’, штона (наряду с
штолна, штовна) ‘штольня’ (в обоих списках), хваочар < ср.‑в.‑нем. val(t)
schære ‘фальшивомонетчик’ (только в ЛС). По‑видимому, горная термино-
логия города Ново‑Брдо – имя которого, буквально ‘новая гора’, возникло в
результате калькирования ср.‑в. нем. niuberc ‘новый рудник’ (berc, н.‑в.‑нем.
Berg, значит и ‘гора’ и ‘рудник’) – находилась под влиянием более древних
горнодобывающих центров средневековой Сербии, из которых эксперты
по горному праву там собрались, чтобы составить ЗР. В частности, кажется, что словоформа смиачар возникла путем преобразования екавской
šmiočar, отмеченной в турецком переводе ЗР, в которой ср.‑в.‑нем. e было
изначально воспринято как ять, перешедший впоследствии перед гласным
в и (ср. форму nie < něje на одном месте в ЛС).
В «ятевском» ареале, в котором *ě сохранилось в качестве самостоя-
тельной фонемы, ограничивающемся сегодня частью северо‑западной Сер-
бии, но в позднем средневековье охватывавшем более широкие территории
на востоке и юге, оно осталось незамещенным и в позиции перед о, возник-
шим из л, например, дẹ̏о ‘часть’ <*dělъ; та же самая форма (dæo) отмечена в
одном параграфе ЗР, передаваемом только латинским списком; она повто-
ряется и в одном документе из 1457 г., написанная дѣѡ (напомним, что в со-
временном говоре общины Ново‑Брдо данное слово приняло форму деја).
Итак, в то время как язык ЗР, составленного в Ново‑Брдо, в значительной
степени основан на местном говоре, в нем все‑таки наблюдаются, кроме
книжных, и инодиалектные примеси. Последние лучше всего распозна-
ются в горной терминологии немецкого происхождения, которая вместе с
шахтерами переселялась из одного рудника в другой, но между ними есть и
некоторые славянские по происхождению словоформы. Конечно, это лишь
предварительное предположение, имея в виду, что наш доклад касается те-
кущего состояния работ над проектом, который продолжается, с надеждой
что он приведетнаск более обоснованным выводам.
AB  - The Mining Code (Old Serbian: Zakonik o rupah, further: the MC) was
issued in 1412 by despot Stefan Lazarević after being compiled in Novo Brdo with
the assistance of experts from other mining centres of the medieval Serbia. Its
protograph being lost, it is transmitted to us through two manuscripts, neither
of which was known before the early sixties of the 20th century. The first to be
discovered was a late 16th century Cyrillic transcript, made most probably in
the town of Kratovo in North East Macedonia (further: the CT). Even before
its publication in 1962 it was recognized that an early Turkish translation from
1495, which was largely used in compiling the Turkish mining code known as “the
Saxon law” (Kanun‑ı‑Sās) under Suleiman the Magnificent and another Serbian transcript exist, made 1638 in the mining centre of Ćiprovci in North West
Bulgaria by transliterating the Cyrillic into Latin letters. Its source was based on a
redaction of the code different from that underlying the extant Cyrillic transcript.
This Latin transcript (further: the LT) waited until 2006 to be published.
Written for the main part in Old Serbian vernacular (only despot Stefan’s
preamble and his final certification are in the Serbian recension of Church
Slavonic), the MC provides a rich supply of lexicographical data, with early or
even first attestations of many words and usages. Due to the late discovery of
the source, this valuable evidence has not been included so far in the historical
and etymological dictionaries. For the purposes of the project for an etymological
thesaurus of Serbian (Etimološki rečnik srpskog jezika) at the Serbian Language
Institute of SASA, we decided to carry out a total excerption of the MC. The
co‑authors converted the text of both transcripts into digital form, arranged
in parallel their corresponding sections and started compiling an exhaustive
analytical lexicon to the MC, which hopefully will be soon available online.
Aimed primarily at lexicographical analysis, our digitisation still gives
the possibility to explore more thoroughly various other aspects of the MC,
including the dialectal features of its language. Since it first became available to
scholarship, it has become clear that the variety of Old Serbian used in the MC
shows some innovations characteristic of the modern dialectal area of Prizren
and the South Morava valley, to which Novo Brdo belongs. However, this
observation has been made on the basis of the CT, without regularly consulting
the LT. Our methodological postulate is that only a systematic comparison of two
transcripts with one another can give us valuable clues as to the original spelling
of a word in the protograph of the MC. To illustrate this, we choose to analyse two
phonological developments of central importance for the dialectal differentiation
of Old Serbian: reflexes of the Common Slavic yat (*ě) and of l at the end of a
syllable. In the Prizren‑South Morava dialect they resulted in e and a respectively,
e.g. deja ‘part’ < CSl *dělъ.
Here the results of our research on these two points are presented,
summarized in tabular form with commentary. As for the yat, our analysis was
limited to the core text common to both transcripts, while distinguishing between
the occurrence of ě in roots, affixes and desinences. The testimony of the CT,
with numerous instances of an e instead of an etymological *ě and vice versa of a
hypercorrect ě (Cyr. ѣ) instead of an etymological *e, *ę (“pseudoyat”) strongly
suggest that at the beginning of the 15th century in Novo Brdo the “ekavian”
pronunciation of the yat as [e] already prevailed. In this regard a number of
matches between the CT and the LT, where ѣ is transliterated as æ, proves the
presence of some “ekavisms” and “pseuodoyats” in the protograph, but on the
other hand there are numerous instances of an etymological yat preserved in
the LT, but substituted with e in the CT. In such cases we may assume that the
LT preserves the original spelling whereas the “ekavian” form of the CT slipped
subsequently in the manuscript tradition, and that in the protograph the yat must have been used more correctly than in the CT, especially in the cases where it was
distinctive; e.g. the verb osvet‑iti in the CT was misunderstood as ‘to sanctify,
to take revenge’ (*obsvętiti), but the LT has osvæt‑iti, i.e. *obsvětiti ‘to light up’,
which in the context makes full sense. Curiously enough, the occurrence of the
non-etymological yat in the LT turned out to be considerably higher than in the
CT, which can be variously interpreted on a case‑by‑case basis. Perhaps in the lost
Cyrillic original of the LT more instances of the “pseudoyat” than in the CT had
been found, some of them possibly going back to the protograph, but it is difficult
to avoid the impression that the transliterator himself occasionally substituted æ
for an e of his source. There are indications that he was a speaker of the “jekavian”
dialect, where ě had resulted in (i)je, most probably one of the Bosnian Franciscans
who were active in Ćiprovci during the 17th century. His dialectal background
emerges in the rendering with the digraph for ě the cluster [i̯e], e.g. æ several
times for je ‘is’, which could hardly have been written *ѣ in the Cyrillic manuscript
he had before him. The rest of the “pseudoyats” in the LT might be explained as
hypercorrection errors caused by the scribe’s innate Sprachgefühl having become
uncertain after a long stay in the Serbian‑Bulgarian border area where the ekavian
Torlak dialect was spoken.
It has been observed that the language of the MC shows a close affinity with
the dialect of the Krashovani in Roman Banat, who migrated thither at the end
of the Middle Ages from North East Serbia, in whose speech the yat preserves its
phonological identity as an [ẹ] pronounced closer than [e] <*e, *ę. This suggests
that the local idiom of Novo Brdo originally may have belonged to a dialectal
area in which the yat was preserved and that it only subsequently underwent a
thorough ekavisation, as well as a reduction of the nominal inflection, which
are the main innovative developments of the Prizren‑Timok dialect. The former
development must have advanced there in the early 15th century, judging by the
ekavisms traceable back to the protograph, but probably not yet completed at the
time, because it is hard to believe that the regular uses of the yat common to
both transcripts of the MC, that are much more numerous, reflect exclusively the
literacy of its compilers.
Unlike our analysis of the yat, that of l at the end of a syllable covered the
whole of the two transcripts, including their mutually non corresponding parts.
The main evidence is provided by the perfect active participle endings of the
masculine singular *‑alъ and *‑ilъ, frequently used in the periphrastic forms of
the perfect, the conditional and the futur II. In the modern subdialect of Prizren
and the South Morava they resulted in ‑a and ‑i(j)a respectively, and there are a
sufficient number of matches between the CT and the LT to assure us that this
development had been completed early enough to be reflected in the protograph
of the MC. The instances of ‑io < *‑ilъ are equally numerous, but limited to the
LT, where they most probably are the transliterator’s slips of the pen explainable
by his dialectal background. The forms with a non‑vocalised ‑l occur in both
transcripts only sporadically; rather than conveying facts of the living language, they demonstrate an occasional observance of the literary norm. Another group
of examples relevant to the vocalisation of l in the MC consists of a set of the
mining terms borrowed from Middle High German. It gives a more complex
picture, with al > a in vaturk < waltwoærk ‘a furnace worker’ and il >i(j)a in
smiačar < MHG smelzer ‘smelter’, but, on the other hand, we have instances of l > o
in pšteonati < bestellen [pʃteln] ‘to work’, štona (besides štolna, štovna) ‘mining
gallery’ (in both transcripts), hvaočar < MHG val(t)schære ‘forger’ (in LT only).
It appears that the mining terminology of Novo Brdo (literally ‘new hill’, a calque
of MHG niuberc ‘new mine’, berc meaning both ‘hill’ and ‘mine’) was influenced
by the older mining centres of medieval Serbia, wherefrom experts in mining law
gathered to compile the MC. In particular, the form smijačar seems to be a local
adaptation of the jekavian šmiočar which is read in the Turkish translation, where
MHG e was substituted with ě and subsequently developed into i before a vowel.
In the dialectal area where the yat survives as an [ẹ], which is today limited to a
part of North Western Serbia but in the Middle Ages was more extended towards
East and South, it is preserved also before o < l, e.g. dẹ̏o ‘part’ < *dělъ (in the speech
of Novo Brdo deja, see above); yet the same form is found in an article of the LT
missing in the CT (written dæo; it recurs as дѣѡ in a Cyrillic act from 1457). Thus
it seems that the language of the CT, while largely based on the local tongue of
Novo Brdo, included admixtures from other Old Serbian dialects, to be found
especially in the mining terminology of German origin, which together with the
miners migrated from one mine to another, but also in some words belonging to
the Slavic inherited lexicon. Of course, this is only a preliminary assumption. One
should bear in mind that we reported here on a work in progress; hopefully, our
further research will bring new insights leading to better founded conclusions.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
PB  - Београд : Институт за српски језик САНУ
PB  - Косовска Митровица : Филозофски факултет Универзитета у Приштини
C3  - Резултати досадашњих и правци будућих истраживања српских народних говора Косова и Метохије
T1  - Прилог историји српских говора на подручју Косова и Метохије
T1  - A Contribution to the History of Serbian Dialects in the Kosovo-Metohija Region
T1  - К истории сербских говоров Косова и Метохии
SP  - 33
EP  - 58
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13024
ER  - 
@conference{
author = "Лома, Александар Б. and Степановић, Жељко Д.",
year = "2021",
abstract = "Разматра се Рударски законик деспота Стефана Лазаревића
као сведочанство о новобрдском говору с почетка XV века. С обзиром на то да
је он сачуван само у два познија преписа, ћириличном, урађеном крајем XVI в.,
вероватно у Кратову, и латиничном, насталом 1638. у Ћипровцима, поставља
се питање које се од већ уочених дијалекатских особина смеју приписати протографу из 1412. Одговор се тражи кроз систематско поређење ћириличног
преписа, који је досад био главно полазиште при просуђивању језика овог
споменика, са релативно скоро издатим латиничним преписом, спроведено на
њиховом дигитализованом и синоптички упареном тексту. За почетак испитане су две карактеристичне црте: екавски развој јата и прелаз ‑л у ‑а. За јат
упоређени су само међусобно подударни сегменти двају преписа, за које се са
поуздањем може узети да одражавају протограф. Долази се до закључка да је у
изворном тексту етимолошки јат од псл. *ě морао бити доследније писан него
у ћириличном препису али да је такође у њему било писања јата на месту *e,
*ę и екавских ликова, што указује на говор са незамењеним јатом у одмаклом
процесу екавизације. За ‑л на крају слога узет је у обзир укупни текст обају
преписа. Показује се да је већ оригинал садржавао низ потврда са призренско‑јужноморавским развојем ‑л > ‑а, али и поједине примере за ‑л > ‑о, посебно у рударским терминима немачког порекла, док је у глаголским облицима та
особина ограничена на латинични препис и иде на рачун преписивача., «Закон о рудниках» (др.‑серб. Законник о рупах, далее: ЗР) составлен
в городе Ново‑Брдо при участии экспертов из других горнодобывающих
центров средневековой Сербии и издан в 1412 году деспотом Стефаном Ла-
заревичем. ЗР сохранилсяв двух списках, оба были неизвестны до начала
шестидесятых годов прошлого столетия. Первым был обнаружен кирилли-
ческий список, переписанный в конце XVI века, по всей вероятности в го-
роде Кратове в северо-восточной части Македонии (далее: КС). Вскоре по-
сле его обнаружения, прежде чем он в 1962 году опубликован, стало извест-
но, что существует турецкий перевод ЗР, сделанный 1495, который широко
использован в составлении свода горного права, т.н. «Саксонского закона»
(Kanun‑ı‑Sās), во время правления Сулеймана Великолепного, и что, более
того, есть другой сербский список ЗР, сделанный с кириллического подлин-
ника латинскими буквами в горняцком поселке Чипровец в с.‑з. Болгарии
в 1638 г. (далее: ЛС). Лежащая в его основе рукопись восходила к изводу ЗР,
отличающемуся от того, который отражен в КС. Публикация ЛС появилась
только в 2006 году.
За исключением вступительного и заключительного пунктов, напи-
санных от имени правителя на сербском изводе церковнославянского, ЗР
составлен на народном языке и обладает большим набором лексикографи-
ческих данных, включающий ранние или первые упоминания ряда слов и их
употреблений, которые, из‑за позднего опубликования данного источника,
пока не нашли своего места в исторических и этимологических словарях.
В целях реализации проекта этимологического тезауруса сербского языка
(Етимолошки речник српског језика), выполняемого в Институте сербско-
го языка САНИ , мы решили провести полную эксцерпцию ЗР. Наши соав-
торы перевели тексты обоих списков в цифровой формат, расположили па-
раллельно друг другу соответствующие части и начали проводить исчер‑
пывающий анализ словарного запаса ЗР, который, как мы надеемся, вскоре
станет доступен в интернете.
Хотя наш перевод ЗР в цифровой формат направлен прежде всего на
лексикографическую обработку, он открывает возможности для углублен-
ного изучения других аспектов этого памятника, включая диалектные чер-
ты его языка. С первого взгляда стало ясно, что в нем впервые встречаются
некоторые инновации, характерные для современного призренско-южно-
моравского поддиалекта, к которому относится современный говор Но-
во‑Брда. Все‑таки это наблюдение было сделано на основе КС, без систе-
матического привлечения ЛС. Наш методологический постулат гласит, что
только путем последовательного сравнения двух списков можно различать словоформы, восходящие к утраченному протографу ЗР, и возникшие позд-
нее, в ходе его рукописной передачи. В качестве иллюстрации здесь мы со-
средоточились на двух самых важных изоглоссах для диалектного членения
древнесербского языка, а именно на отражениях ятя и плавного л в конце
слога. В призренско-южноморавском диалекте данные фонемы перешли в
[e] и [a] соответственно, на пр. деја ‘часть’ < прасл. *dělъ.
Здесь представлены результаты нашего исследования по этим двум
пунктам. Итоги показаны в таблицах и прокомментированы. Что касается
ятя, проведенное нами исследование сводилось на анализ основного текста
ЗР, общего для обоих списков, причем проведено различие между ятем в
корне, в основе и в окончании. На основе КС, который предоставляет мно-
го примеров написания е вместо этимологического ятя и, наоборот, гипер-
корректного употребления буквы ѣ для передачи е из прасл.*e, *ę («псев-
до‑ять»), наши предшественники пришли к выводу, что уже в начале XV
в. в говоре города Ново‑Брдо преобладал «экавский» тип произношения
ятя (как [e]). В самом деле, совпадения в «экавских» и «псевдо‑ятевых» сло-
воформах, наблюдаемые между КС и ЛС – в котором ѣ транслитерируется
как æ – указывают, в своей совокупности, что того рода явления должны
были быть присущи протографу, но, с другой стороны, есть немалое число
примеров сохранения ѣ в ЛС там, где он в КС замещен е. В таких случаях
можно допустить, что в ЛС отражено исходное написание, а экавизм в КС
является опиской переписчика. Следовательно, кажется, что в протографе
употребление буквы ѣ было более правильным, чем в КС, особенно там, где
ятем устранялась омонимия, как в случае глагола, приобретшего в КС фор-
му осветити, исходя из которой его неправильно понимали как ‘освятить,
отомстить’, но в ЛС он дважды засвидетельствован с ятем в корне (osvæt‑),
откуда следует, что речь идет о глаголе освѣтити в значении ‘осветить
(штольню)’, которое в данных контекстах имеет полный смысл.
Любопытно, что примеров неэтимологического ятя в ЛС гораздо
больше, чем в КС. От случая к случаю, их можно интерпретировать по‑раз-
ному. Возможно, в рукописи, с которой сделан ЛС, псевдо‑ять встречал-
ся чаще, чем в КС, причем не исключено, что он там в некоторых случаях
восходил к оригиналу РЗ , но трудно избежать впечатления, что сам пере-
писчик при транслитерации иногда буквой æ замещал е своего кирилли-
ческого подлинника. Есть основания предполагать, что он был носителем
«екавского» диалекта, в котором ě отразилось как (i)je, скорее всего одним
из боснийских францисканцев, находившихся в то время в Чипровце. Его
родной говор проявляется в спорадическом употреблении диграфа æ для
передачи сочетания је, например, он несколько раз пишет æ, чтобы пере-
дать 3. л. ед. ч. наст. в. је ‘есть’; в подлиннике, данная словоформа могла
быть написана с «є» или с «ѥ», но никак не с помощью «ѣ». В остальных
случаях допустимо, что причиной возникновения псевдо‑ятей в ЛС была
гиперкоррекция; предположительно, языковое чутье переписчика ослабело вследствие его длительного пребывания в окружении экавского торлакско-
го диалекта.
Уже замечено, что язык РЗ очень близок к говору карашевцев, сла-
вянского анклава в румынском Банате, восходящего к переселенцам конца
XIV века из северо‑восточной Сербии. В карашевском говоре ять сохраняет
статус особой фонемы [ẹ], противопоставленной гласному среднего подъ-
ёма [e] (< прасл. *e, *ę). Это указывает, что на древнесербском диалектном
фоне говор города Ново‑Брдо и его окрестности изначально принадлежал
к «ятевому» ареалу и уже позднее подвергся полной экавизации, которая,
наряду с утратой ряда морфологических категорий (падежей, инфинитива)
представляет собой одну из важнейших инноваций призренско‑тимокско-
го диалекта. Судя по экавизмам, возводимым к протографу, это развитие
там уже продвигалось в начале XV в., но трудно принять, что оно до того
времени уже закончилось, имея ввиду правильные употребления ятя об-
щие для обоих списков, поскольку их гораздо больше, чем экавизмов. Надо
полагать, что по меньшей мере некоторая часть их отражает языковую ре-
альность, а не только грамотность составителей РЗ .
В отличие от ятя, наш анализ л на конце слога охватывает полный
текст обоих списков, включая те части, где они расходятся друг с другом.
Большинство примеров состоит из форм л‑причастия единственного числа
мужского рода на *‑alъ и *‑ilъ в составе сложных глагольных форм (про-
шедшего времени, сослагательного наклонения, футура II). В современном
Призренско‑южноморавском поддиалекте Призренско‑тимокского диалек-
та эти окончания перешли в ‑а (через ‑аа) и ‑и(ј)а соответственно. Примеров
данного перехода в текстуально совпадающих частях обоих списков доста-
точно, чтобы сделать вывод, что он произашел до времени составления РЗ .
Примеры развития *‑ilъ> ‑ио, характерного для центральных штокавских
говоров, столь же многочисленны, но они ограничиваются латинским спи-
ском, где их можно отнести на счет переписчика. Формы с сохраненным ‑л
встречаются в обоих списках только спорадически; предположительно, они
отражают соблюдение книжной нормы, а не факты живого говора.
Особая группа примеров развития л в РЗ состоит из горных терми-
нов, заимствованных из средневерхненемецкого. Она даëт более сложную
картину, ср., с одной стороны, ал > а в ватурк < waltwoærk ‘доменщик’
и ил > иа в смиачар < ср.‑в.‑н. smelzer ‘плавильщик’, а с другой – примеры
перехода l > o в пштеонати < bestellen [pʃteln] ‘работать’, штона (наряду с
штолна, штовна) ‘штольня’ (в обоих списках), хваочар < ср.‑в.‑нем. val(t)
schære ‘фальшивомонетчик’ (только в ЛС). По‑видимому, горная термино-
логия города Ново‑Брдо – имя которого, буквально ‘новая гора’, возникло в
результате калькирования ср.‑в. нем. niuberc ‘новый рудник’ (berc, н.‑в.‑нем.
Berg, значит и ‘гора’ и ‘рудник’) – находилась под влиянием более древних
горнодобывающих центров средневековой Сербии, из которых эксперты
по горному праву там собрались, чтобы составить ЗР. В частности, кажется, что словоформа смиачар возникла путем преобразования екавской
šmiočar, отмеченной в турецком переводе ЗР, в которой ср.‑в.‑нем. e было
изначально воспринято как ять, перешедший впоследствии перед гласным
в и (ср. форму nie < něje на одном месте в ЛС).
В «ятевском» ареале, в котором *ě сохранилось в качестве самостоя-
тельной фонемы, ограничивающемся сегодня частью северо‑западной Сер-
бии, но в позднем средневековье охватывавшем более широкие территории
на востоке и юге, оно осталось незамещенным и в позиции перед о, возник-
шим из л, например, дẹ̏о ‘часть’ <*dělъ; та же самая форма (dæo) отмечена в
одном параграфе ЗР, передаваемом только латинским списком; она повто-
ряется и в одном документе из 1457 г., написанная дѣѡ (напомним, что в со-
временном говоре общины Ново‑Брдо данное слово приняло форму деја).
Итак, в то время как язык ЗР, составленного в Ново‑Брдо, в значительной
степени основан на местном говоре, в нем все‑таки наблюдаются, кроме
книжных, и инодиалектные примеси. Последние лучше всего распозна-
ются в горной терминологии немецкого происхождения, которая вместе с
шахтерами переселялась из одного рудника в другой, но между ними есть и
некоторые славянские по происхождению словоформы. Конечно, это лишь
предварительное предположение, имея в виду, что наш доклад касается те-
кущего состояния работ над проектом, который продолжается, с надеждой
что он приведетнаск более обоснованным выводам., The Mining Code (Old Serbian: Zakonik o rupah, further: the MC) was
issued in 1412 by despot Stefan Lazarević after being compiled in Novo Brdo with
the assistance of experts from other mining centres of the medieval Serbia. Its
protograph being lost, it is transmitted to us through two manuscripts, neither
of which was known before the early sixties of the 20th century. The first to be
discovered was a late 16th century Cyrillic transcript, made most probably in
the town of Kratovo in North East Macedonia (further: the CT). Even before
its publication in 1962 it was recognized that an early Turkish translation from
1495, which was largely used in compiling the Turkish mining code known as “the
Saxon law” (Kanun‑ı‑Sās) under Suleiman the Magnificent and another Serbian transcript exist, made 1638 in the mining centre of Ćiprovci in North West
Bulgaria by transliterating the Cyrillic into Latin letters. Its source was based on a
redaction of the code different from that underlying the extant Cyrillic transcript.
This Latin transcript (further: the LT) waited until 2006 to be published.
Written for the main part in Old Serbian vernacular (only despot Stefan’s
preamble and his final certification are in the Serbian recension of Church
Slavonic), the MC provides a rich supply of lexicographical data, with early or
even first attestations of many words and usages. Due to the late discovery of
the source, this valuable evidence has not been included so far in the historical
and etymological dictionaries. For the purposes of the project for an etymological
thesaurus of Serbian (Etimološki rečnik srpskog jezika) at the Serbian Language
Institute of SASA, we decided to carry out a total excerption of the MC. The
co‑authors converted the text of both transcripts into digital form, arranged
in parallel their corresponding sections and started compiling an exhaustive
analytical lexicon to the MC, which hopefully will be soon available online.
Aimed primarily at lexicographical analysis, our digitisation still gives
the possibility to explore more thoroughly various other aspects of the MC,
including the dialectal features of its language. Since it first became available to
scholarship, it has become clear that the variety of Old Serbian used in the MC
shows some innovations characteristic of the modern dialectal area of Prizren
and the South Morava valley, to which Novo Brdo belongs. However, this
observation has been made on the basis of the CT, without regularly consulting
the LT. Our methodological postulate is that only a systematic comparison of two
transcripts with one another can give us valuable clues as to the original spelling
of a word in the protograph of the MC. To illustrate this, we choose to analyse two
phonological developments of central importance for the dialectal differentiation
of Old Serbian: reflexes of the Common Slavic yat (*ě) and of l at the end of a
syllable. In the Prizren‑South Morava dialect they resulted in e and a respectively,
e.g. deja ‘part’ < CSl *dělъ.
Here the results of our research on these two points are presented,
summarized in tabular form with commentary. As for the yat, our analysis was
limited to the core text common to both transcripts, while distinguishing between
the occurrence of ě in roots, affixes and desinences. The testimony of the CT,
with numerous instances of an e instead of an etymological *ě and vice versa of a
hypercorrect ě (Cyr. ѣ) instead of an etymological *e, *ę (“pseudoyat”) strongly
suggest that at the beginning of the 15th century in Novo Brdo the “ekavian”
pronunciation of the yat as [e] already prevailed. In this regard a number of
matches between the CT and the LT, where ѣ is transliterated as æ, proves the
presence of some “ekavisms” and “pseuodoyats” in the protograph, but on the
other hand there are numerous instances of an etymological yat preserved in
the LT, but substituted with e in the CT. In such cases we may assume that the
LT preserves the original spelling whereas the “ekavian” form of the CT slipped
subsequently in the manuscript tradition, and that in the protograph the yat must have been used more correctly than in the CT, especially in the cases where it was
distinctive; e.g. the verb osvet‑iti in the CT was misunderstood as ‘to sanctify,
to take revenge’ (*obsvętiti), but the LT has osvæt‑iti, i.e. *obsvětiti ‘to light up’,
which in the context makes full sense. Curiously enough, the occurrence of the
non-etymological yat in the LT turned out to be considerably higher than in the
CT, which can be variously interpreted on a case‑by‑case basis. Perhaps in the lost
Cyrillic original of the LT more instances of the “pseudoyat” than in the CT had
been found, some of them possibly going back to the protograph, but it is difficult
to avoid the impression that the transliterator himself occasionally substituted æ
for an e of his source. There are indications that he was a speaker of the “jekavian”
dialect, where ě had resulted in (i)je, most probably one of the Bosnian Franciscans
who were active in Ćiprovci during the 17th century. His dialectal background
emerges in the rendering with the digraph for ě the cluster [i̯e], e.g. æ several
times for je ‘is’, which could hardly have been written *ѣ in the Cyrillic manuscript
he had before him. The rest of the “pseudoyats” in the LT might be explained as
hypercorrection errors caused by the scribe’s innate Sprachgefühl having become
uncertain after a long stay in the Serbian‑Bulgarian border area where the ekavian
Torlak dialect was spoken.
It has been observed that the language of the MC shows a close affinity with
the dialect of the Krashovani in Roman Banat, who migrated thither at the end
of the Middle Ages from North East Serbia, in whose speech the yat preserves its
phonological identity as an [ẹ] pronounced closer than [e] <*e, *ę. This suggests
that the local idiom of Novo Brdo originally may have belonged to a dialectal
area in which the yat was preserved and that it only subsequently underwent a
thorough ekavisation, as well as a reduction of the nominal inflection, which
are the main innovative developments of the Prizren‑Timok dialect. The former
development must have advanced there in the early 15th century, judging by the
ekavisms traceable back to the protograph, but probably not yet completed at the
time, because it is hard to believe that the regular uses of the yat common to
both transcripts of the MC, that are much more numerous, reflect exclusively the
literacy of its compilers.
Unlike our analysis of the yat, that of l at the end of a syllable covered the
whole of the two transcripts, including their mutually non corresponding parts.
The main evidence is provided by the perfect active participle endings of the
masculine singular *‑alъ and *‑ilъ, frequently used in the periphrastic forms of
the perfect, the conditional and the futur II. In the modern subdialect of Prizren
and the South Morava they resulted in ‑a and ‑i(j)a respectively, and there are a
sufficient number of matches between the CT and the LT to assure us that this
development had been completed early enough to be reflected in the protograph
of the MC. The instances of ‑io < *‑ilъ are equally numerous, but limited to the
LT, where they most probably are the transliterator’s slips of the pen explainable
by his dialectal background. The forms with a non‑vocalised ‑l occur in both
transcripts only sporadically; rather than conveying facts of the living language, they demonstrate an occasional observance of the literary norm. Another group
of examples relevant to the vocalisation of l in the MC consists of a set of the
mining terms borrowed from Middle High German. It gives a more complex
picture, with al > a in vaturk < waltwoærk ‘a furnace worker’ and il >i(j)a in
smiačar < MHG smelzer ‘smelter’, but, on the other hand, we have instances of l > o
in pšteonati < bestellen [pʃteln] ‘to work’, štona (besides štolna, štovna) ‘mining
gallery’ (in both transcripts), hvaočar < MHG val(t)schære ‘forger’ (in LT only).
It appears that the mining terminology of Novo Brdo (literally ‘new hill’, a calque
of MHG niuberc ‘new mine’, berc meaning both ‘hill’ and ‘mine’) was influenced
by the older mining centres of medieval Serbia, wherefrom experts in mining law
gathered to compile the MC. In particular, the form smijačar seems to be a local
adaptation of the jekavian šmiočar which is read in the Turkish translation, where
MHG e was substituted with ě and subsequently developed into i before a vowel.
In the dialectal area where the yat survives as an [ẹ], which is today limited to a
part of North Western Serbia but in the Middle Ages was more extended towards
East and South, it is preserved also before o < l, e.g. dẹ̏o ‘part’ < *dělъ (in the speech
of Novo Brdo deja, see above); yet the same form is found in an article of the LT
missing in the CT (written dæo; it recurs as дѣѡ in a Cyrillic act from 1457). Thus
it seems that the language of the CT, while largely based on the local tongue of
Novo Brdo, included admixtures from other Old Serbian dialects, to be found
especially in the mining terminology of German origin, which together with the
miners migrated from one mine to another, but also in some words belonging to
the Slavic inherited lexicon. Of course, this is only a preliminary assumption. One
should bear in mind that we reported here on a work in progress; hopefully, our
further research will bring new insights leading to better founded conclusions.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности, Београд : Институт за српски језик САНУ, Косовска Митровица : Филозофски факултет Универзитета у Приштини",
journal = "Резултати досадашњих и правци будућих истраживања српских народних говора Косова и Метохије",
title = "Прилог историји српских говора на подручју Косова и Метохије, A Contribution to the History of Serbian Dialects in the Kosovo-Metohija Region, К истории сербских говоров Косова и Метохии",
pages = "33-58",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13024"
}
Лома, А. Б.,& Степановић, Ж. Д.. (2021). Прилог историји српских говора на подручју Косова и Метохије. in Резултати досадашњих и правци будућих истраживања српских народних говора Косова и Метохије
Београд : Српска академија наука и уметности., 33-58.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13024
Лома АБ, Степановић ЖД. Прилог историји српских говора на подручју Косова и Метохије. in Резултати досадашњих и правци будућих истраживања српских народних говора Косова и Метохије. 2021;:33-58.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13024 .
Лома, Александар Б., Степановић, Жељко Д., "Прилог историји српских говора на подручју Косова и Метохије" in Резултати досадашњих и правци будућих истраживања српских народних говора Косова и Метохије (2021):33-58,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13024 .

Срби и вуци у истраживањима Веселина Чајкановића

Лома, Александар

(Београд : Институт за књижевност и уметност, 2021)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/12961
AB  - Veselin Čajkanović dedicated a quarter-century, between 1921 and his death in
1946, to reconstructing the pre-Christian religion of the Serbs. From the very outset,
he paid particular attention to the special signifi cance of the wolf in the Serbian
folk tradition, eventually coming to the conclusion that the supreme god of the
Serbs goes back to their mythical ancestor, imagined initially in a theriomorphic,
wolfi sh form. Such a totemic manistic approach is nowadays hardly convincing. Čajkanović
failed to notice the essential fact determining the position of the wolf in
the traditional worldview, present since the origins of humankind. Th e wolves are
perceived by humans collectively, as they are highly social animals with a strong hierarchy
and determined roles within their packs. Th is predestined them not only to
be domesticated under the name of dogs as early as the paleolithic age, long before
any other animal species but also to serve as a model for human behaviour, at fi rst in
collaborative hunting and later also in war. Among the Indo-European peoples, the
wolfi sh behaviour used to be imitated by the adolescents passing the rites of the warrior
initiation. Th eir yearslong training ended sometimes with a whole generation
of these young “wolf warriors” being expelled from the community in order to fi nd
themselves elsewhere a new home and rape wives – which was, inter alia, the pattern
of the early Greek colonization and of the Italic ver sacrum – or to scout foreign
countries as the fi rst step towards a large-scale migration. A memory of the warrior’s
bands of this kind, behaving wolfi shly and disguising themselves as wolves, survives
in the European folklore as the werewolves, i.e. lycanthropes, whom Čajkanović (as
well as many others) erroneously identifi ed with vampires, i.e. the walking dead,
whereas they were originally living humans temporarily transformed into wolves.
Th e epic fi gure of a prince-sorcerer endowed with lycanthropic traits can be traced
back to the Common Slavic past, primarily based on the comparison of the Vseslav
of Polotsk, Volh Vseslavjevič of the Russian byliny, with the Despot Vuk Grgurević,
ZmajOgnjeni Vuk (‘Wolf the Fiery Dragon’) of Serbian heroic songs, but also the
popular legend of Saint Sava, the patron saint of Serbia, who seems to have assumed
some themes and motifs originally connected with this pagan type of hero, which inspired
Čajkanović to put forward the hypothesis that among the Serbs a wolf became
a Christian substitute for their pagan supreme god.
AB  - Четврт века, од 1921. до своје смрти 1946, Веселин Чајкановић бавио се реконструкцијом претхришћанске религије Срба и притом, од самог почетка, обраћао нарочиту пажњу на посебан значај вука
у српској традицији; на крају, дошао је до закључка да се српски врховни бог своди на митског родоначелника, првобитно замишљаног у териоморфном, вучјем обличју. Таква, тотемистичко-манистичка интерпретација данас је тешко прихватљива. Чајкановићу је промакла битна
чињеница која одређује место вука у традиционалној слици света од
најранијих времена, у најмању руку од млађег палеолита: вукове људи
перципирају као колектив, чопор, јер они спадају међу најдруштвеније
животиње, са строго успостављеном хијерархијом и функцијама унутар
дате заједнице, а то је људима, с једне стране, омогућило да их присвоје
– наметнувши се за вођу крда човек је, много пре свих осталих животиња, припитомио вука, претворивши га у пса – а с друге им је дало повода да се сами поистовећују са вуковима, подражавајући организацију
вучјег чопора у лову и доцније у рату. Код индоевропских народа, по том
обрасцу обучавали су се младићи у склопу своје ратничке иницијације.
Обука је трајала више година и могла се завршити слањем целе једне генерације младих ратника у туђину, ради извиђања и запоседања нових
територија. Спомен на овакве дружине, њихово преодевање у вукове и
„вучје“ понашање, остао је у фолклорном лику ликантропа-вукодлака,
који је Чајкановић погрешно поистовећавао са вампиром као живим
мртвацем. За прасловенско доба реконструише се епски лик кнеза-вешца, одражен код Руса у Всеславу Полоцком – Волху Всеславјевичу, а код
Срба у деспоту Змај-Огњеном Вуку. Неки његови елементи, као метеоролошка магија и улога „Вучјег пастира“, везали су се у српском народном
предању за принца Растка Немањића, доцнијег архиепископа и националног светитеља Светог Саву.
PB  - Београд : Институт за књижевност и уметност
T2  - Књижевна историја
T1  - Срби и вуци у истраживањима Веселина Чајкановића
T1  - The Serbs and the wolves in Veselin Čajkanović’s studies
SP  - 13
EP  - 44
VL  - 53
DO  - 10.18485/kis.2021.53.174.1
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12961
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар",
year = "2021",
abstract = "Veselin Čajkanović dedicated a quarter-century, between 1921 and his death in
1946, to reconstructing the pre-Christian religion of the Serbs. From the very outset,
he paid particular attention to the special signifi cance of the wolf in the Serbian
folk tradition, eventually coming to the conclusion that the supreme god of the
Serbs goes back to their mythical ancestor, imagined initially in a theriomorphic,
wolfi sh form. Such a totemic manistic approach is nowadays hardly convincing. Čajkanović
failed to notice the essential fact determining the position of the wolf in
the traditional worldview, present since the origins of humankind. Th e wolves are
perceived by humans collectively, as they are highly social animals with a strong hierarchy
and determined roles within their packs. Th is predestined them not only to
be domesticated under the name of dogs as early as the paleolithic age, long before
any other animal species but also to serve as a model for human behaviour, at fi rst in
collaborative hunting and later also in war. Among the Indo-European peoples, the
wolfi sh behaviour used to be imitated by the adolescents passing the rites of the warrior
initiation. Th eir yearslong training ended sometimes with a whole generation
of these young “wolf warriors” being expelled from the community in order to fi nd
themselves elsewhere a new home and rape wives – which was, inter alia, the pattern
of the early Greek colonization and of the Italic ver sacrum – or to scout foreign
countries as the fi rst step towards a large-scale migration. A memory of the warrior’s
bands of this kind, behaving wolfi shly and disguising themselves as wolves, survives
in the European folklore as the werewolves, i.e. lycanthropes, whom Čajkanović (as
well as many others) erroneously identifi ed with vampires, i.e. the walking dead,
whereas they were originally living humans temporarily transformed into wolves.
Th e epic fi gure of a prince-sorcerer endowed with lycanthropic traits can be traced
back to the Common Slavic past, primarily based on the comparison of the Vseslav
of Polotsk, Volh Vseslavjevič of the Russian byliny, with the Despot Vuk Grgurević,
ZmajOgnjeni Vuk (‘Wolf the Fiery Dragon’) of Serbian heroic songs, but also the
popular legend of Saint Sava, the patron saint of Serbia, who seems to have assumed
some themes and motifs originally connected with this pagan type of hero, which inspired
Čajkanović to put forward the hypothesis that among the Serbs a wolf became
a Christian substitute for their pagan supreme god., Четврт века, од 1921. до своје смрти 1946, Веселин Чајкановић бавио се реконструкцијом претхришћанске религије Срба и притом, од самог почетка, обраћао нарочиту пажњу на посебан значај вука
у српској традицији; на крају, дошао је до закључка да се српски врховни бог своди на митског родоначелника, првобитно замишљаног у териоморфном, вучјем обличју. Таква, тотемистичко-манистичка интерпретација данас је тешко прихватљива. Чајкановићу је промакла битна
чињеница која одређује место вука у традиционалној слици света од
најранијих времена, у најмању руку од млађег палеолита: вукове људи
перципирају као колектив, чопор, јер они спадају међу најдруштвеније
животиње, са строго успостављеном хијерархијом и функцијама унутар
дате заједнице, а то је људима, с једне стране, омогућило да их присвоје
– наметнувши се за вођу крда човек је, много пре свих осталих животиња, припитомио вука, претворивши га у пса – а с друге им је дало повода да се сами поистовећују са вуковима, подражавајући организацију
вучјег чопора у лову и доцније у рату. Код индоевропских народа, по том
обрасцу обучавали су се младићи у склопу своје ратничке иницијације.
Обука је трајала више година и могла се завршити слањем целе једне генерације младих ратника у туђину, ради извиђања и запоседања нових
територија. Спомен на овакве дружине, њихово преодевање у вукове и
„вучје“ понашање, остао је у фолклорном лику ликантропа-вукодлака,
који је Чајкановић погрешно поистовећавао са вампиром као живим
мртвацем. За прасловенско доба реконструише се епски лик кнеза-вешца, одражен код Руса у Всеславу Полоцком – Волху Всеславјевичу, а код
Срба у деспоту Змај-Огњеном Вуку. Неки његови елементи, као метеоролошка магија и улога „Вучјег пастира“, везали су се у српском народном
предању за принца Растка Немањића, доцнијег архиепископа и националног светитеља Светог Саву.",
publisher = "Београд : Институт за књижевност и уметност",
journal = "Књижевна историја",
title = "Срби и вуци у истраживањима Веселина Чајкановића, The Serbs and the wolves in Veselin Čajkanović’s studies",
pages = "13-44",
volume = "53",
doi = "10.18485/kis.2021.53.174.1",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12961"
}
Лома, А.. (2021). Срби и вуци у истраживањима Веселина Чајкановића. in Књижевна историја
Београд : Институт за књижевност и уметност., 53, 13-44.
https://doi.org/10.18485/kis.2021.53.174.1
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12961
Лома А. Срби и вуци у истраживањима Веселина Чајкановића. in Књижевна историја. 2021;53:13-44.
doi:10.18485/kis.2021.53.174.1
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12961 .
Лома, Александар, "Срби и вуци у истраживањима Веселина Чајкановића" in Књижевна историја, 53 (2021):13-44,
https://doi.org/10.18485/kis.2021.53.174.1 .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_12961 .

Стефан Немања – преподобни Симеон Мироточиви : [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 3. новембар 2020. године]

Лома, Александар; Грковић-Мејџор, Јасмина; Максимовић, Љубомир

(Београд : Српска академија наука и уметности, 2021)

TY  - GEN
AU  - Лома, Александар
AU  - Грковић-Мејџор, Јасмина
AU  - Максимовић, Љубомир
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/13244
AB  - Стефан Немања – преподобни Симеон Мироточиви : зборник радова у два тома / уредник Милан Радујко. – Београд : Институт за историју уметности, Филозофски факултет : Институт за српски језик САНУ ; Беране : Епископија будимљанско-никшићка, Манастир Ђурђеви Ступови, 2016. Поздравнa реч:  академик Љубомир Максимовић, потпредседник САНУ. Говорили: академик Александар Лома, академик Јасмина Грковић-Мејџор.
У Београду, уторак, 3. новембар 2020. у 13 часова.
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Трибина Библиотеке САНУ
T1  - Стефан Немања – преподобни Симеон Мироточиви :  [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 3. новембар 2020. године]
SP  - 141
EP  - 154
VL  - 9
IS  - 9
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13244
ER  - 
@misc{
author = "Лома, Александар and Грковић-Мејџор, Јасмина and Максимовић, Љубомир",
year = "2021",
abstract = "Стефан Немања – преподобни Симеон Мироточиви : зборник радова у два тома / уредник Милан Радујко. – Београд : Институт за историју уметности, Филозофски факултет : Институт за српски језик САНУ ; Беране : Епископија будимљанско-никшићка, Манастир Ђурђеви Ступови, 2016. Поздравнa реч:  академик Љубомир Максимовић, потпредседник САНУ. Говорили: академик Александар Лома, академик Јасмина Грковић-Мејџор.
У Београду, уторак, 3. новембар 2020. у 13 часова.",
publisher = "Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Трибина Библиотеке САНУ",
title = "Стефан Немања – преподобни Симеон Мироточиви :  [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 3. новембар 2020. године]",
pages = "141-154",
volume = "9",
number = "9",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13244"
}
Лома, А., Грковић-Мејџор, Ј.,& Максимовић, Љ.. (2021). Стефан Немања – преподобни Симеон Мироточиви :  [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 3. новембар 2020. године]. in Трибина Библиотеке САНУ
Београд : Српска академија наука и уметности., 9(9), 141-154.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13244
Лома А, Грковић-Мејџор Ј, Максимовић Љ. Стефан Немања – преподобни Симеон Мироточиви :  [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 3. новембар 2020. године]. in Трибина Библиотеке САНУ. 2021;9(9):141-154.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13244 .
Лома, Александар, Грковић-Мејџор, Јасмина, Максимовић, Љубомир, "Стефан Немања – преподобни Симеон Мироточиви :  [представљање књиге на Трибини Библиотеке САНУ, Београд, 3. новембар 2020. године]" in Трибина Библиотеке САНУ, 9, no. 9 (2021):141-154,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_13244 .

Порекло речи мазија ʼчеликʼ

Лома, Александар Б.

(Београд : Институт за српски језик САНУ, 2021)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар Б.
PY  - 2021
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/11958
AB  - Разматра се порекло с.-х. речи мазија ‘челик, тврдо гвожђе; врста
Божјег суда’ и на основу увида у збир расположивих потврда одбацују њене
раније етимологије од тур. mazı ‘храстова шишарка’ и фр. mazer ‘фино
обрађивати гвожђе’ у корист извођења од гр. μαζίον, pl. μαζία у споју са
σιδήρου: ‘одређена маса (гвожђа) за ковање’, посведоченом од V в. н. е., а
1347. и у једној грчкој повељи цара Душана.
AB  - The word mazija ‘steel; forging ingot; a kind of ordeal which required plucking
red-hot iron from a cauldron of boiling water’ is common in the western part of the
Shtokavian dialect continuum. Its area includes the Zeta-Raška, the Eastern Herzegovinian
and the Younger Ikavian dialect, the fi rst of the Old Shtokavian and the other
two of the Neo-Shtokavian type. There are no attestations of this word earlier than the
first half of the 18th century. So far, it has been mainly believed to share a common
origin with the homonymous mazija ‘oak gall’ from Turkish mazı id. This stance is
hardly acceptable in view of the fact that not only the meanings of the two words but
also their geographical distributions strongly diverge, mazija in the oak gall sense being
limited to the Kosovo-Resava and Timok-Prizren dialect areas of southern Serbia.
The comparison with French mazée ‘refi ned iron’, is even more doubtful, because
this term has been attested only since 1824 and with no known etymology, The true
origin of màzija < mazȉja (gvožđa) should be sought in the late Greek (5th century
AD) μαζί(ο)ν τοῦ σιδήρου ‘iron mass shaped by a blacksmith’; the plural form μαζία
σιδήρου occurs in a Greek charter issued in 1347 by the Serbian tsar Dušan to the
Great Lavra on Mt Athos. Curiously enough, in two Serbian founding charters of the
same epoch there is a parallel passage where among other yearly incomes granted to
the monastery iron ingots are mentioned, designated here by the gen. pl. nadь(ь), with
complements gvozd(i)ja ‘of iron’ and měr’nyhь ‘of a standard weight’. The term is
Slavic nada or nado, derivative from *naděti ‘add onto’, properly ‘iron or steel overlay
used as a cover plate in re-tempering a blade’, hence ‘steel’. It has been preserved
by a number of Serbian vernaculars, in some of them coexisting with the Graecism
mazija. How and when the latter made its way to the western part of the Old Serbian
territory, leaving no traces in its eastern parts, remains an open question.
AB  - Слово мазија распространено в западной части штокавского диалектного
ареала: из староштокавских говоров в зетско-рашском, а из новоштокавских в
восточногерцеговинском и младоикавском в значениях ‘сталь; железный слиток
для ковки; вид Божьего суда, при котором испытуемый должен был достать раскаленное железо из котла с кипятком’. Оно засвидетельствовано только с первой половины XVIII в. и до сих пор большинством ученых отождествлялось с
заимствованием из турецкого мазија ‘чернильный орешек’ < тур. mazı. Ввиду
расходящихся значений и не совпадающих ареалов двух гомонимов (тюркизм
присущ только косовско-ресавским и призренско-тимокским говорам южной
Сербии), эта этимология вряд ли приемлема. То же самое можно сказать о сопоставлении с франц. mazée ‘очищенное железо’, поздно (только с 1824 г.) засвидетельствованным словом неизвестного происхождения. Настоящий источник
слова мàзија < мазȕја (гвожђа) следует искать в греч. сочетании μαζί(ο)ν τοῦ
σιδήρου ‘железный слиток для ковки’, отмеченном в V в. хр.э., или, более точно, в
его множественном числе μαζία σιδήρου, упоминаемом в грекоязычной грамоте,
изданной в 1347 г. сербским царем Душаном Великой Лавре. Любопытно, что
две сербские грамоты того же времени также предписывают дань монастырям
в виде ежегодной сдачи определенного количества железных слитков (чушок),
но в них для обозначения слитка употреблено славянское слово надо или нада
— отмечен только род. пад. мн. ч. надьь — с дополнениями гвоздиıа ‘железа’ и
мѣр’ныхь ‘определенного веса’. Рефлексы прасл. *nado, *nada ‘накладная железная, стальная полоса при закаливании’ (напр. мотыги, от *na-děti) сохранились до сих пор в сербской народной речи, причем есть говоры, в которых они
сосуществуют с мазија. Когда и каким способом этот явный грецизм попал на
запад древнесербской территории, не оставив следа в ее восточной части, остается открытым вопросом.
PB  - Београд : Институт за српски језик САНУ
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Јужнословенски филолог
T1  - Порекло речи мазија ʼчеликʼ
T1  - Происхождение слова мазија ‘сталь’
T1  - The Origin of the Word Mazija [Steel]
SP  - 9
EP  - 27
VL  - 77
IS  - 1
DO  - 10.2298/JFI2101009L
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11958
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар Б.",
year = "2021",
abstract = "Разматра се порекло с.-х. речи мазија ‘челик, тврдо гвожђе; врста
Божјег суда’ и на основу увида у збир расположивих потврда одбацују њене
раније етимологије од тур. mazı ‘храстова шишарка’ и фр. mazer ‘фино
обрађивати гвожђе’ у корист извођења од гр. μαζίον, pl. μαζία у споју са
σιδήρου: ‘одређена маса (гвожђа) за ковање’, посведоченом од V в. н. е., а
1347. и у једној грчкој повељи цара Душана., The word mazija ‘steel; forging ingot; a kind of ordeal which required plucking
red-hot iron from a cauldron of boiling water’ is common in the western part of the
Shtokavian dialect continuum. Its area includes the Zeta-Raška, the Eastern Herzegovinian
and the Younger Ikavian dialect, the fi rst of the Old Shtokavian and the other
two of the Neo-Shtokavian type. There are no attestations of this word earlier than the
first half of the 18th century. So far, it has been mainly believed to share a common
origin with the homonymous mazija ‘oak gall’ from Turkish mazı id. This stance is
hardly acceptable in view of the fact that not only the meanings of the two words but
also their geographical distributions strongly diverge, mazija in the oak gall sense being
limited to the Kosovo-Resava and Timok-Prizren dialect areas of southern Serbia.
The comparison with French mazée ‘refi ned iron’, is even more doubtful, because
this term has been attested only since 1824 and with no known etymology, The true
origin of màzija < mazȉja (gvožđa) should be sought in the late Greek (5th century
AD) μαζί(ο)ν τοῦ σιδήρου ‘iron mass shaped by a blacksmith’; the plural form μαζία
σιδήρου occurs in a Greek charter issued in 1347 by the Serbian tsar Dušan to the
Great Lavra on Mt Athos. Curiously enough, in two Serbian founding charters of the
same epoch there is a parallel passage where among other yearly incomes granted to
the monastery iron ingots are mentioned, designated here by the gen. pl. nadь(ь), with
complements gvozd(i)ja ‘of iron’ and měr’nyhь ‘of a standard weight’. The term is
Slavic nada or nado, derivative from *naděti ‘add onto’, properly ‘iron or steel overlay
used as a cover plate in re-tempering a blade’, hence ‘steel’. It has been preserved
by a number of Serbian vernaculars, in some of them coexisting with the Graecism
mazija. How and when the latter made its way to the western part of the Old Serbian
territory, leaving no traces in its eastern parts, remains an open question., Слово мазија распространено в западной части штокавского диалектного
ареала: из староштокавских говоров в зетско-рашском, а из новоштокавских в
восточногерцеговинском и младоикавском в значениях ‘сталь; железный слиток
для ковки; вид Божьего суда, при котором испытуемый должен был достать раскаленное железо из котла с кипятком’. Оно засвидетельствовано только с первой половины XVIII в. и до сих пор большинством ученых отождествлялось с
заимствованием из турецкого мазија ‘чернильный орешек’ < тур. mazı. Ввиду
расходящихся значений и не совпадающих ареалов двух гомонимов (тюркизм
присущ только косовско-ресавским и призренско-тимокским говорам южной
Сербии), эта этимология вряд ли приемлема. То же самое можно сказать о сопоставлении с франц. mazée ‘очищенное железо’, поздно (только с 1824 г.) засвидетельствованным словом неизвестного происхождения. Настоящий источник
слова мàзија < мазȕја (гвожђа) следует искать в греч. сочетании μαζί(ο)ν τοῦ
σιδήρου ‘железный слиток для ковки’, отмеченном в V в. хр.э., или, более точно, в
его множественном числе μαζία σιδήρου, упоминаемом в грекоязычной грамоте,
изданной в 1347 г. сербским царем Душаном Великой Лавре. Любопытно, что
две сербские грамоты того же времени также предписывают дань монастырям
в виде ежегодной сдачи определенного количества железных слитков (чушок),
но в них для обозначения слитка употреблено славянское слово надо или нада
— отмечен только род. пад. мн. ч. надьь — с дополнениями гвоздиıа ‘железа’ и
мѣр’ныхь ‘определенного веса’. Рефлексы прасл. *nado, *nada ‘накладная железная, стальная полоса при закаливании’ (напр. мотыги, от *na-děti) сохранились до сих пор в сербской народной речи, причем есть говоры, в которых они
сосуществуют с мазија. Когда и каким способом этот явный грецизм попал на
запад древнесербской территории, не оставив следа в ее восточной части, остается открытым вопросом.",
publisher = "Београд : Институт за српски језик САНУ, Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Јужнословенски филолог",
title = "Порекло речи мазија ʼчеликʼ, Происхождение слова мазија ‘сталь’, The Origin of the Word Mazija [Steel]",
pages = "9-27",
volume = "77",
number = "1",
doi = "10.2298/JFI2101009L",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11958"
}
Лома, А. Б.. (2021). Порекло речи мазија ʼчеликʼ. in Јужнословенски филолог
Београд : Институт за српски језик САНУ., 77(1), 9-27.
https://doi.org/10.2298/JFI2101009L
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11958
Лома АБ. Порекло речи мазија ʼчеликʼ. in Јужнословенски филолог. 2021;77(1):9-27.
doi:10.2298/JFI2101009L
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11958 .
Лома, Александар Б., "Порекло речи мазија ʼчеликʼ" in Јужнословенски филолог, 77, no. 1 (2021):9-27,
https://doi.org/10.2298/JFI2101009L .,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_11958 .
1

Glagol osvetiti u zakoniku o rudnicima

Лома, Александар Б.

(Београд : Институт за српски језик САНУ, 2019)

TY  - JOUR
AU  - Лома, Александар Б.
PY  - 2019
UR  - https://dais.sanu.ac.rs/123456789/7074
AB  - Разматра се облик осветиа у ћириличном препису Закона о рудницима.
На основу писања са ое = ѣ у латиничном препису и контекста показује се
да посреди није глагол осветити ‘освештати, извршити одмазду’ него иначе
слабо посведочен осветити ‘осветлити’.
AB  - Enacted in 1412 by Serbian Despot Stefan Lazarević, the Mining Code came down
to us in two versions, a Cyrillic copy made in the late 16th century and a Latin-alphabet
transliteration from 1638, as well as in several translations into Ottoman Turkish.
Since the publication of its Cyrillic version in 1962, it has been recognised as a
highly valuable source for the history not only of law and economics, but also of the
Serbian language. Its linguistic relevance consists not merely in displaying traits of an
early dialectal development and rendering a lot of terms borrowed from the Middle
High German language of the “Saxons” (Sasi), settlers who after the second half of
13th century triggered the development of the mining industry in medieval Serbia:
moreover, it provides the first attestations of many genuine words of spoken Old
Serbian, some of them probably calqued on German patterns. One of these words is
osvetiti of the Cyrillic version, apparently identical to Old Serbian osvetiti ‘sanctify;
impose a legal sanction; revenge’ < Common Slavic *obsvetiti, but making no sense
in the given context. Yet in the Latin version it occurs twice written with å rendering
e (“yat”), which points to *obsvetiti ‘to light up (the mining gallery)’, and such an
interpretation seems contextually plausible. If it is true, we have in the Mining Code
the single attestation of osvetiti in Serbian outside of the texts written in Church
Slavonic. In the vernacular, the verb was replaced by osv(ij)etliti, partly because in
the ekavian speeches it became homophonous with osvetiti.
AB  - Zakon o rudnikah (dalee: ZR), provozgla{ennáè v 1412 godu serbskim
despotom Stefanom Lazarevi~em, do{el do nas v dvuh spiskah, odin iz kotoráh
perepisan kirilliceè v konce XVI stoletià a drugoè latinskim alfavitom v
1638 godu. S momenta opublikovanià kirillskoè kopii v 1962 g. stalo ponàtno,
~to re~â idet o cennom isto~nike po istorii ne tolâko prava i åkonomiki, a i
serbskogo narodnogo àzáka. Zna~imostâ ZR dlà àzákovedov ne ograni~ivaetsà
tem, ~to v ego àzáke proàvlàätsà ~ertá rannego dialektnogo ~lenenià i ~to v nem
otme~ená mnogie terminá, zaimstvovannáe iz sredneverhnenemeckogo govora
PB  - Београд : Институт за српски језик САНУ
PB  - Београд : Српска академија наука и уметности
T2  - Јужнословенски филолог
T1  - Glagol osvetiti u zakoniku o rudnicima
T1  - Глагол осветити в законе о рудниках
T1  - The Verb Osvetiti in the Mining Code
SP  - 9
EP  - 18
VL  - 75
IS  - 2
UR  - https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7074
ER  - 
@article{
author = "Лома, Александар Б.",
year = "2019",
abstract = "Разматра се облик осветиа у ћириличном препису Закона о рудницима.
На основу писања са ое = ѣ у латиничном препису и контекста показује се
да посреди није глагол осветити ‘освештати, извршити одмазду’ него иначе
слабо посведочен осветити ‘осветлити’., Enacted in 1412 by Serbian Despot Stefan Lazarević, the Mining Code came down
to us in two versions, a Cyrillic copy made in the late 16th century and a Latin-alphabet
transliteration from 1638, as well as in several translations into Ottoman Turkish.
Since the publication of its Cyrillic version in 1962, it has been recognised as a
highly valuable source for the history not only of law and economics, but also of the
Serbian language. Its linguistic relevance consists not merely in displaying traits of an
early dialectal development and rendering a lot of terms borrowed from the Middle
High German language of the “Saxons” (Sasi), settlers who after the second half of
13th century triggered the development of the mining industry in medieval Serbia:
moreover, it provides the first attestations of many genuine words of spoken Old
Serbian, some of them probably calqued on German patterns. One of these words is
osvetiti of the Cyrillic version, apparently identical to Old Serbian osvetiti ‘sanctify;
impose a legal sanction; revenge’ < Common Slavic *obsvetiti, but making no sense
in the given context. Yet in the Latin version it occurs twice written with å rendering
e (“yat”), which points to *obsvetiti ‘to light up (the mining gallery)’, and such an
interpretation seems contextually plausible. If it is true, we have in the Mining Code
the single attestation of osvetiti in Serbian outside of the texts written in Church
Slavonic. In the vernacular, the verb was replaced by osv(ij)etliti, partly because in
the ekavian speeches it became homophonous with osvetiti., Zakon o rudnikah (dalee: ZR), provozgla{ennáè v 1412 godu serbskim
despotom Stefanom Lazarevi~em, do{el do nas v dvuh spiskah, odin iz kotoráh
perepisan kirilliceè v konce XVI stoletià a drugoè latinskim alfavitom v
1638 godu. S momenta opublikovanià kirillskoè kopii v 1962 g. stalo ponàtno,
~to re~â idet o cennom isto~nike po istorii ne tolâko prava i åkonomiki, a i
serbskogo narodnogo àzáka. Zna~imostâ ZR dlà àzákovedov ne ograni~ivaetsà
tem, ~to v ego àzáke proàvlàätsà ~ertá rannego dialektnogo ~lenenià i ~to v nem
otme~ená mnogie terminá, zaimstvovannáe iz sredneverhnenemeckogo govora",
publisher = "Београд : Институт за српски језик САНУ, Београд : Српска академија наука и уметности",
journal = "Јужнословенски филолог",
title = "Glagol osvetiti u zakoniku o rudnicima, Глагол осветити в законе о рудниках, The Verb Osvetiti in the Mining Code",
pages = "9-18",
volume = "75",
number = "2",
url = "https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7074"
}
Лома, А. Б.. (2019). Glagol osvetiti u zakoniku o rudnicima. in Јужнословенски филолог
Београд : Институт за српски језик САНУ., 75(2), 9-18.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7074
Лома АБ. Glagol osvetiti u zakoniku o rudnicima. in Јужнословенски филолог. 2019;75(2):9-18.
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7074 .
Лома, Александар Б., "Glagol osvetiti u zakoniku o rudnicima" in Јужнословенски филолог, 75, no. 2 (2019):9-18,
https://hdl.handle.net/21.15107/rcub_dais_7074 .